О сраслим и незараслим ранама // Миша Матић

Биографијом генерала Драгољуба Михаиловића бавили су се многи, почев од Чича Дражиног савременика, саборца и једног од првих 26 на Равној Гори, г. Павла Мешковића,преко Миодрага Ал. Пурковића, Радоја и Живана Л. Кнежевића и Мирка Станковића*, такође сведока тог времена, па преко комунистичких историчара, попут Бранка Петрановића и Сава Скока, све до наших савременика, међу којима се овом темом најдетаљније и најпотпуније бавио публициста Милослав Самарџић. Један кратак период Чича Дражиног ратовања и један заборављени јунак остали су непоменути од свих, сем од једног савременика тога доба.

Тај непоменути јунак је поручник Никола Марковић, у рату прозван Чичин, а њега једино помиње Милисав Марковић Кића**, поручник и последњи командант Конатичког батаљона Авалског корпуса. Додуше, Милисав Марковић помиње Николу Марковића, али под презименом Пауковић, пошто његова прва сећања из рата излазе као фељтон у Виндзору у Канади 1957.*** У то време Никола је тек изашао са вишегодишње робије и свако помињање у Равногорској публицистици би му могло наудити, па његов саборац из Босанске голготе и Митровачког казамата није хтео да ода сабрата и ствара му још веће невоље. О самом пропуштеном периоду који се односи на време од 9 – 11 априла 1941. аутору овог текста сведочио је Никола Марковић, тада пратилац пуковника Драгољуба Михаиловића, који сада живи у Дому за стара лица у Брусу. Ратни пут Николе Марковића креће следећим током : Пред априлски рат у општој мобилизацији, Никола као питомац завршне године Војне академије у Београду, бива распоређен у Специјални четнички јуришни батаљон «Карађорђе», под командом мајора Миодрага Палошевића.

Овај батаљон, један од 6 таквих у Југословенској краљевској војсци, у саставу није имао нити једног Хрватског војника, јер су они одбијали да служе у њему и под командом легендарног Палоша.

Ратни распоред Јуришног батаљона био је у Босни, на потезу између Добоја и Дервенте, код Хан Пијеска. На том положају налазе се од 2. априла 1941. Одатле крећу у правцу Добоја и села Дуга Пољана где се затичу у време почетак Немачког напада на Југославију. У селу Новска код Велике Градишке стижу 8. априла, где се састају са Брзим одредом који је формирао пуковник Драгољуб Михаиловић, одмах по избијању Априлског рата. Команду над обе јединице преузима пуковник Миахиловић. Баш на дан оснивања НДХ у Загребу, ове јединице крећу се пут Дервенте, где сутрадан 11. априла долази до борбе са Немцима. У тој борби први пут је рањен Чича Дража.**** Један метак га је погодио у руку, а други прошао кроз задњи део бутине. Тада наредник – питомац Никола Марковић, који се налазио у непосредној Чича Дражиној близини, одвлачи га у јаругу из које су локални мештани до тада вадили песак и прекрива свог команданта грањем и песком, затим остављајући скривеног пуковника Михаиловића истчава на брисани простор и са две ручне бомбе уништава немачко митраљеско гнездо, те и он бива лакше рањен метком који га је окрзнуо по руци. Враћа се до јаруге по пуковника Михаиловића и пузећи, пошто је и сам рањен, односи га на леђима до утврђеног положаја који је већ заузео мајор Палошевић. Пуковник Дража Михаиловић, испоставило се, срећом, није био теже рањен, па након указане помоћи и превијања наставља да комадује војском. Николи Марковићу су у пребацивању Чича драже помогла и два студента из Добоја, касније припадници Равногорског покрета Васо Велетић и Марко Опачић, тада добровољци који су приступили јединици пуковника Михаиловића.*****

Од тог тренутка Никола Марковић постаје стални Чича Дражин пратилац све до јуна 1945. када се у Босанској голготи разболео од тифуса и као болесник пребачен у једнице пуковника Кесеровића. Иако се нешто раније ставља под команду Чича Драже, иако Чича Дража зна да је Никола син његовор ратног друга и војника из I светског рата Јована Марковића из Бозољина код Блажева, Никола Марковић тада постаје нераздвојни пратилац главнокомандујућег човека снага отпора у Југославији.

После окончане борбе са Немцима, сутрадан, побуњени Хрвати који стварају прве Усташке јединице и нападају на Одреде пуковника Михаиловића који се повлаче према Дервенти и одакле потискују Усташе. Међутим поново их јак налет Немачке артиљерије и моторизованих јединица терају у повлачење ка Добоју. У околини Добоја Чича Дража издаје наређење да се крене ка Дрини у Србију, где планира да органиује отпор Немачким окупационим снагама и успостави фронт.

Правац кретања водио је према Тузли, кроз муслиманска села, у која герилци улазе, после вишедневних борби и пешачења исцрпљени и без снабдевања. У већини случајева муслимански живаљ не излази у сусрет Југословенској војсци, све док Чича Дража и његов пратилац Никола Марковић не обаве преговоре са мештанима, а угледни трговац из Велова, Сулејман Хаџић заказује збор на коме позива становништво да пруже помоћ Чича Дражиним јединицама. Ратни пут ихиз села Велова, одакле крећу у ноћи између 15. и 16. априла, даље води ка Србији у коју стижу 2. маја у близину Бање Ковиљаче, где чамцима прелазе Дрину, а даље за Струганик на позив мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, па даље све до Равне Горе!

генерал Драгољуб Михаиловић – Чича Дража

11. или 13.маја 1941.****** године пуковник Драгољуб Михаиловић је на Равној гори, на имању Дамњановића окупио првих 26 бораца – устаника под барјаком слободе, у окупираној Европи.

Првих 26:

1. Генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић из Ивањице. -Стрељан 17.јула 1946. у Београду. Не зна му се гроб.

2. Коњички мајор Миодраг Палошевић из Београда. -Погинуо у борби против КНОЈ-а на утоци Сутјеске 13.маја 1945. Не зна му се гроб.

3. Артиљеријски капетан II класе Миленко Рељић из Поцерине. -Убијен од комунистичког Сврљишког одреда 17.јула 1942. у селу Космовац (срез Белопаланачки).

4. Жандармеријски капетан I класе Милојко Узелац из Зрмање. – Умро за време истражног поступка у Сремској Митровици 1946.

5. Артиљеријски поручник Илија Пажина из Невесиња. - Страдао несрећним случајем 14.августа 1941. на Равној Гори.

6. Пешадијски поручник Бора Илић из Врања. -Стрељан од комунистичке ОЗНЕ у Ваљеву октобра 1944. не зна му се гроб.

7. Пешадијски резервни потпоручник Павле Мешковић из Охрида. -Умро после рата у емиграцији.

8. Пешадијски потпоручник Крста Кљајић из Слуња у Славонији. -Погинуо у заседи коју су му поставили љотићевци јула 1943. код села Горње Црнуће. Сахрањен на Равној Гори.

9. Пешадијски резервни потпоручник Владимир-Влада Ленац из Загреба. -Умро после рата у САД.

10. Пешадијски наредник-водник Божидар-Божа Перовић из Славоније. -Погинуо 1945. у Босни. Не зна му се гроб.

11. Пешадијски наредник Божидар-Божа Денцић из Олова код Вишеграда. -Непозната даља судбина.

12. Инжењеријски наредник Божидар-Божа Величковић, непозната даља судбина.

13. Инжењеријски наредник Ђорђе Улман из Словеније. -Непозната судбина.

14. Жандармеријски наредник Гојко Ајваз из Херцеговине. -Непозната судбина.

15. Жандармеријски наредник Ђура Станковић, непознато; -Погинуо у селу Струганик 6.децембра 1941. штитећи штаб Драже Михаиловића од Немаца.

16. Жандармеријски поднаредник Ђура Војиновић из Окучана у Славонији. -Стрељан од Немаца по заробљавању 6.децембра 1941. у Струганику.

17. Жандармеријски поднаредник Благоје Ковач из Љубомира у Херцеговини. -Погинуо 1946. у Босни приликом хапшења Драже Михаиловића, не зна му се гроб.

18. Жандармеријски поднаредник Никола Кордић, непознато. -Умро у емиграцији.

19. Жандармеријски поднаредник Лазар Вукмирица из Мокрог Поља код Книна. -Умро у емиграцији .

20. Морнарички наредник Фрањо Сеничар из околине Сплита. -Умро после рата у Америци као емигрант.

21. Пешадијски поднаредник Радован Ковачевић, непознато. -Умро после рата у емиграцији.

22. Војник Бењамин –Аца Самоковлија, Јеврејин из Босне. -Преживео рат и умро осамдесетих година у Смедереву.

23. Војник Милош Бабић из Јужне Србије. -Погинуо у борби против комуниста 1942. у Црној Гори.

24. Војник Лука Љумовић из Чачка. -Погинуо у борби против комуниста 20. децембра 1941. на планини Јелици.

25. Војник Никола Вучковић из села Боровац код Зајечара. -Преживео рат и умро као земљорадник у родном селу 1970.

26. Наредник – питомац Никола Марковић – Чичин из села Бозољин код Блажева. -Живи данас у старачком дому у Брусу.

_____________________________________________

*Радован Калабић; «Равногорска историја» ; Београд, 1992.

** Милисав Марковић; «Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса»; Торонто – Београд, 2006.

***Милисав Марковић, фељтон, Глас канадских Срба, Пера Булат, Канада, Виндзор, 1957-59.

**** Чича Дража је још једном рањен када на састанку код Нове Варошијануара 1942. мајору Вучку Игњатовићу испао аутомат из руке и опалио рафал. Тада је Чича Дража лакше рањен једним метком у руку.

***** Лично сведочење поручника Николе Марковића аутору и Зорану Поповићу, Брус, 2011.

****** као*, Павле Мешковић, Мирко Станковић; Спорење два сведока

http://www.srpskikulturniklub.com/drazina-prva-rana

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****