ОБРАЗЛОЖЕЊА ЗА ДОБИТНИКЕ НАГРАДЕ ДРАГИША КАШИКОВИЋ / November 2011

*****

Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета

Cубота, 19 новембар 2011

Жири за овогодишњу доделу награде „Драгиша Кашиковић“, у саставу: Александар Чотрић, председник и др Слободан Симић и Миодраг Јакшић овако је образложио одлуку о добитницима признања:

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА БРАНКА М. ЈЕВТИЋА,

ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА ИСТОРИОГРАФИЈУ ЗА КЊИГУ

„ЈВуО у ШУМАДИЈИ“

Дело „Југословенска војска у Отаџбини у Шумадији“, аутора Бранка М. Јевтића, садржи проверене податке, чињенице, документе и доказе, и најбољи је одговор на све комунистичке уџбенике, енциклопедије, монографије, фељтоне, фразе, флоскуле, ТВ-серије, и филмове који су више од пола века контаминирали нашу свест.

Књига сведочи о снази, организованости, масовности, утицају Равногорског покрета и бројних јединица у његовом саставу. Странице између корица ове књиге са текстовима, табелама и фотографијама, белодано доказују да је огромна већина становништва Србије, посебно Шумадије, током Другог светског рата била уз Равногорски покрет.

Аутор је приљежно прикупио податке о равногорским јединицама, територијама на којима су деловале, бројном саставу, борбеним акцијама, сваком поједином официру и борцу... Њихове судбине, заправо су, и највећа вредност књиге, јер мали човек на кога се најчешће заборавља у великим историјским вртлозима, највише пати и страда, а за њега нема места у монографијама, зборницима, уџбеницима, мемоарима, филмовима,...

Бранко М. Јевтић прихватио се захтевног, тешког, опасног и незахвалног посла, у који је уложио деценије истраживачког и аналитичког рада. Да би се пописали припадници Равногорског покрета, било је потребно много времена, енергије, средстава и стрпљења. Свега тога Јевтићу није недостајало, а овако значајног дела не би било да аутора није водила тежња према Истини.

Без претеривања може се рећи да се на овакво дело чекало 70 година. Зато ово није само историографски, већ и историјски рад, а због свог значаја, вредности, обима и будућих домета.

Срби су први у Европи имали герилски покрет који се борио против нацистичког окупатора, а, нажалост, последњи добијају објективан и свеобухватан попис припадника тог истог Покрета.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА ДУШАНА ПУАЧУ,

 ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА САТИРУ

Писац Душан Пуача је више од тридесет година посвећен сатири. Свој критички однос према свему што у друштву није ваљало, испољавао је, пре свега, у форми афоризма, а касније и у облику кратке сатиричне приче. Био је ангажовани писац када је за то заиста требало имати храбрости. Један је од само неколицине афористичара који су имали "блиске сусрете" са оперативцима Службе задужене за надзор слободоумних људи.

Данас нам афоризам Отишао је кад нам је био најпотребнији. Судићемо му у одсуству, делује бенигно, али је тада био довољан разлог да му другови оперативци поруче да је за њега боље да се таквим темама не бави. Наведеним афоризмом, али и многим другима у којима је испољио надареност за примену стилских поступака и техника грађења ових минијатура, спонтано је сачињавао неформалну групу Београдски афористичарски круг. Био је, дакле, један од његових оснивача.

Душан Пуача је објавио три књиге: Тачна вага, књига афоризама, епиграма и кратких прича, Пољубац шкорпиона, књига афоризама и Прометеј је побегао, такође књига афоризама. Приредио је књигу афоризама о мушко-женским односима „Лепота је пролазна“.

Сваком наредном књигом показао је видљив напредак, како у ширини тематике, тако и стилом и литерарним дометема. Широко образовање и искуство стицано годинама, уз надареност и смислом за хумор, веома је добар спој за успешно бављење овим видом књижевности. Објављивао је у више листова и часописа, на радију и телевизији. Уредник је неколико књига у издању Београдског афористичарског круга.

Својим ангажовањем на месту секретара ове организације допринео је афирмацији сатире код нас и у окружењу. Члан је Удружења књижевника Србије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА МИЛЕНКА ВАСОВИЋА,

КОМЕНТАТОРА ЛИСТА „БЛИЦ“,

ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА НОВИНАРСТВО

Жири додељује награду „Драгиша Кашиковић“ Миленку Васовићу, коментатору дневног листа „Блиц“ за аналитичке текстове у којима је храбро, критички, надахнуто, концизно, сатирично и духовито писао о највећим проблемима Србије данас.

Васовић је доследно и истрајно бранио право на слободно и професионално новинарство и то доказивао сваким редом у својим коментарима, било да је писао о фармацеутској мафији, челницима владиних агенција, највишим државним функционерима, верским поглаварима или страначким лидерима.

Његови текстови не завршавају као мртво слово на папиру, већ се цитирају, коментаришу, препричавају и подстичу на упитаност и размишљање.

Миленко Васовић је рођен у Косјерићу. Новинарством се бави од 1981. године. Кроз своју каријеру радио је у медијским кућама "Политика" и "Борба" као један од уредника и кроз своју радну каријеру сарађивао је са свим већим београдским редакцијама. Почетком 1998. године прелази у дневни лист "Блиц" на место уредника рубрике «Друштво», а касније са те позиције прелази на позицију уредника «Теме дана». Почетком 2005. постаје помоћник главног и одговорног уредника дневног листа «Блиц».

Уместо било каквог ширег образложења, жири је сматрао да је довољно навести текст овогодишњег лауреата „Милошевића у Приштину“, који је објављен 2. септембра ове године у дневном листу „Блиц“:

„Човек који је победио Нато могао би да добије споменик.То је онај миротворац који је ратовао са свима, најчешће са здравим разумом. Мрско је било шта писати о покојнику, имало је смисла док је био моћан. Па ипак.

Зашто не подићи споменик човеку у чије је време забележена највећа инфлација у историји човечанства. Зашто да остане без знамења вођа који нас је потурио под уранијумске пројектиле. Зашто да нема меморијално обележје лидер партије коме је жена била оснивач и челник друге странке. Нема таквог примера у историји. То је Србија једном родила и не дај боже да се понови.

Занимљиво је и ко хоће да финансира градњу, “људи који су нешто стекли током деведесетих, па сад хоће да му се одуже”. Дугачак је списак оних који треба да се захвале. Ако се сви упишу биће Цобе већи од Александра Македонског у Скопљу, и од Христа изнад Рија.

Многе је задужио, ево их сад су власници компанија по Србији, јахти у Јадрану и рачуна по швајцарским банкама.

Задужио је и политичке противнике, највише породице оних које је ликвидирао. Задужио је и обичан свет, слао га је у ровове, многе, богами, и на гробље. И оне што су остали без посла, чије су фабрике стале или су угашене.

Цела Србија треба да стане иза тог споменика, јер целу је и задужио. Само споменик треба поставити на свету српску земљу, у Приштину на пример, њима је реално највише помогао. Мало је Прокупље за таквог гиганта“.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА проф. др РАТКА БОЖОВИЋА,

ДОБИТНИКА НАГРАДЕ ЗА ПУБЛИЦИСТИКУ

Животна и радна биографија проф. др Ратка Божовића је јединствена и пребогата, јер је он институција у културолошком, васпитном, књижевном, људском и сваком другом погледу. Врхунски је, и један од највећих интелектуалаца, не само Београда и Србије, већ нашег региона.

Професор Божовић је искра разума, свести и савести друштва, човек чије мишљење се пажљиво слуша и уважава, и који својом критичком мишљу, визионарским гледиштима, прати и просуђују, одмерава и процењује битна збивања у нашем друштву.

Донедавни је редовни професор Факултета политичких наука у Београду, дугогодишњи шеф Катедре за новинарство и политичку социологију, књижевник и публициста.

Божовић је гимназију завршио у Никшићу, а Филозофски факултет у Београду. Магистрирао је 1967, а докторирао 1971 године. Предавао је успешно на више факултета, поменимо Факултете драмских и Ликовних уметности, Филолошки и Архитектонски факултет, у Београду, а у новије време професор Божовић је, по позиву, предавао на Филозофском факултету и Никшићу, а сада је професор у Подгорици на факултету Политичких наука.

Многобројне генерације студената и интелектуалаца памте незаборавна предавања професора Божовића, јединствена у начину комуникације и оригинална у сваком погледу. Хиљаде и хиљаде књижевних трибина на којима је професор Божовић учествовао, многобројни научни скупови, јавни медијски и другхи наступи, само делимично употпуњавају биографију овог прегаоца.

Низ запажених књига од скоро четрдесет наслова представљају ризницу и богатство за нашу савремену књижевну и културолошку баштину.

Област изузетно значајна за српску афористику је незамислива без удела и мишљења професора Божовића.

Професор Ратко Божовић је дао немерљив допринос популаризацији афоризма као књижевне форме у својим антологијама и изборима српског афоризма. Антологијске књиге: Седморица из Страдије, Од страдије до Страдије, Седмо небо и многе друге које се баве, првенствено афоризмом и афористичарима, представљају за целокупну афористику немерљиву драгоценост, и без суда, процене, критичке мисли професора Ратка Божовића, српска афористика не би била у европским, па и светским оквирима то што јесте данас.

Отуда, не без разлога, награда која носи име афористичара Драгише Кашиковића, више него заслужено иде у руке Ратка Божовића, великог и значајног прегаоца.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА др ВАЛЕРИУА БУТУЛЕСКУА,

ДОБИТНИКА ПОСЕБНЕ ПЛАКЕТЕ

Валериу Бутулеску рођен је 1953. у округу Горж у Румунији. Он је песник, романсијер, преводилац и писац афоризама. Члан је Савеза писаца Румуније.

Валериу Бутулеску је студирао на Универзитету у Лођу, на Академија за рударство и металургију у Кракову, и стекао звање инжењера и доктора техничких наука.

Објавио је тридесет књига афоризама, есеја, поезије, драма и превода. Неки од његових афоризама су стекли широку популарност, будући да су преведени и објављени у више од двадесет земаља. Ауторске књиге Валериа Бутулеска, поред осталих земаља, објављене су у САД, Немачкој, Шведској, Чешкој, Бугарској, Пољској, Еквадору, Италији, Украјини, Канади, Русији, Холандији, Вијетнаму...

Валериу Бутулеску је превео на румунски језик Антологију српског афоризма (Din aforistica Serbiei), коју је прошле године објавила издавачка кућа „Фокус“ у румунском граду Петрошани.

Добитник је више књижевних награда у Румунији.

Валериу Бутулеску је добитник признања „Златни круг“ Београдског афористичарског круга, за афирмацију српске сатире у свету и награде „Екселенција сатире“ Удружења књижевника Србије.

Бу­ту­ле­ску је тво­рац уни­вер­зал­них афо­ри­за­ма, ра­зу­мљи­вих, при­хва­тљи­вих и при­хва­та­них сву­да, о че­му све­до­че књи­ге об­ја­вље­не на два­де­се­так је­зи­ка. Да би афо­ри­стич­ки фор­му­ли­са­не по­ру­ке овог пи­сца би­ле ра­зу­мљи­ве у дру­гим кул­тур­ним сре­ди­на­ма, кон­ти­нен­ти­ма и ци­ви­ли­за­ци­ја­ма, био је до­во­љан ди­рек­тан, ско­ро ме­ха­нич­ки, бу­квал­ни пре­вод. Афоризми му нису засновани на игри речи. То су чисте мисли. Некада сатиричне, каткад хумористичне, а често су то и поетске минијатуре које су по своме габариту блиске афоризму.

http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=335&Itemid=1

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****