Washington, D.C.
Photo:
"Architect of the Capitol"
The American and Serbian National Flags
St. Sava Serbian Orthodox Monastery
Libertyville, IL
Photo by Aleksandra Rebic
General Mihailovich in Serbia
Circa 1943
Aleksandra's Note: In honor of Veteran's Day here in America, November 11, 2011, I wanted to take you back to July 17, 1974 when a group of Serbs and American veterans of the great Halyard Mission Rescue Operation gathered in Washington, D.C. to commemorate the 28th anniversary of the death of General Draza Mihailovich and the 30th anniversary of Operation Halyard. On that July day in Washington, the great sacrifices and heroic deeds of the Chetnik forces under the command of General Mihailovich were remembered, celebrated and honored. The speeches and tributes were given in the English language. Below you will find the Serbian translations of those tributes and the sources of those translations. I am so very grateful to my friend Branko for sharing this important historical documentation with me so that I can share it with you here.
We are searching for the original English transcripts of these speeches and tributes. If you have knowledge of where the English transcripts can be found, please let me know by contacting me at ravnagora@hotmail.com as soon as possible. I will be most grateful for your assistance!
That July 17, 1974 was a very special day - a day when two Allies came together in Washington, D.C. to honor each other and the memory of the beloved General that sealed the bond they would share forever.
Sincerely,
Aleksandra Rebic
У част Дана ветерана овде у Америци 11. новембра 2011. желим да вас вратим назад у 17. Јули 1974. када се група Срба и америчких ветерана окупила у Вашингтону да обележе двадесет осму годишњицу смрти ђенерала Драже Михаиловића и тридесету годишњицу операције Халјард. Тог јулског дана у Вашингтону, подсетили су се, прославили и одали поштовање величанственим жртвама и херојским делима четничких снага под командом ђенерала Михаиловића. Говори и изрази захвалности су одржани на енглеском. У наставку ћете видети преводе на српском и изворе за те преводе. Веома сам захвална мом пријатељу Бранку што је поделио ову важну историјску грађу са мном тако да и ја могу да је поделим са вама.
Ми трагамо за оригиналним текстовима ових говора и израза захвалности на енглеском. Ако имате сазнања где се могу пронаћи ови текстови на енглеском, молим вас да ми се што пре обратите на ravnagora@hotmail.com. Бићу вам најзахвалнија за вашу помоћ.
Тај 17. Јули 1974 је био изузетан дан – дан када су два савезника били заједно у Вашингтону, да укажу почасти једни другима и када је сећање на вољеног ђенерала запечатило везу коју ће делити заувек.
Срдачно Ваша,
Александра Ребић
*****
1. Мајк Мак Кул: Да није било четника, ја данас не бих био овде
Хтео бих да вам кажем, да није било четника ја данас не бих био овде пред вама, нити око 600 других америчких авијатичара, које су спасили Дража Михаиловић и његови четници. Они су нас стотине миља водили у сигурна места, лечили, хранили, облачили и често и своје животе за нас полагали. Дража Михаиловић се борио против Немаца где год је стигао.
Дозволите да вам кажем, да ћемо, ми спасени амерички авијатичари, док год смо живи остати захвали Дражи Михаиловићу и његовим четницима.
Ми знамо ко су они били и против кога се борили.
Али износити похвале у почаст Драже Михаиловића није довољно. Треба нешто и видно учинити, да сви знају ко је био Дража Михаиловић.
Пре 28 година, управо на данашњи дан, уморен је Дража Михаиловић.
Ја сам послао телеграм Комитету америчких авијатичара и тражио да се ђенералу Михаиловићу подигне достојан споменик. Хвала конгресмену Дервинском, и свима који на томе раде, што су прихватили ову идеју.
Дража се борио за шта се и Америка борила. Он је заступао исто што је и Америка заступала. Био је наш верни и одани савезник, и подизање једног достојног споменика је најмање што можемо да учинимо за храброг и достојног савезника...
Српски народ је најгостољубивији народ на свету. Нигде на свету није могуће наћи народ који ће да дели с тобом последњу кору хлебач да теби, странцу, уступи свој властити кревет, а он да спава на подуч да с тобом бежи кроз шуме и скрива те у планине, а Немци на сваком кораку у потрази за нама врше репресалије. Многи су четници, па и сами сељаци изгубили живог чувајући нас. Због тога све моје речи не могу да опишу јунаштво и доброту тога дивног народа. Видели смо читава насеља спаљена и уништена. И то због тога што су нас крили.
Немци су стално били за нама у потери, али никад ниједнога нису ухватили, јер су нас храбри српски четници, а исто тако храбри српски сељаци и српске сељанке, по цену својих живота чували.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 515-516. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године. Други део говора, после три тачке, на бакнету, одржаном исте вечери Кул је тада био сенатор у држави Тексас.)
*****
2. Потпуковник Џон Ф. Скрагс: Жртвовали су своје животе, да би наше спасили
Пре 28 година ја сам писао амбасадору Константину Фотићу поводом трагичне смрти Драже Михаиловића. Ништа се моје мишљење није променило за све ове године. Нас, који смо знали право стање у ондашњој Србији, хватао је очај због неоправданих напада на четнике и њихове вође. Кад би само неко могао отворити заслепљене очи америчког јавног мњења, открили би један диван народ коме би морали одати дужно признање...
Нажалост, био је мали број нас који смо знали праву истину, а веома велики оних који су ширили лажи о том храбром народу. Многи од тих храбрих људи жртвовали су своје животе, да би наше спасили. Нема блага на свету које ја не бих дао да бих се достојно одужио том херојском народу.
Ја патим са српским народом због неправде које су му нанете од стране америчке и британске владе.
Приликом инквизиторског суђења Дражи Михаиловићу у Београду, ми смо покушали да обезбедимо објективно суђење, али смо изгубили. Ми смо то сматрали као највећи пораз у нашем животу, а ми нисмо учени да подносимо поразе. Због тога, због толике неправде, ми и данас патимо.
Наши су редови већ проређени. Али, ми који смо још у животу, сматрамо за свој свети завет да се овом горостасном патриоти подигне монументалан споменик, који би остао за покољења која иза нас долазе. На том споменику било би уграђено високо одликовање којим је председник Труман одликовао Дражу Михаиловића посмртно, и име америчких авијатичара, које су спасли Дража и његови четници.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 518-519. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године.)
*****
3. Потпуковник Чарлс Дејвис: Споменик Дражи у Вашингтону
Ово што ми данас чинимо, у закашњењу је много година. Као што сте чули од предговорника, ово је требало много раније учинити. Али сад када смо ово започели, не смемо стати док не остваримо замисао свих нас који на овом већ подуже радимо.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 520. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године. Односи се на подизање споменика ђенералу Дражи на јавном земљишу у Вашингтону.)
*****
4. Пуковник Џон Е. Скрагс: У мојим очима ово је народ за дивљење
Мој бомбаредр Б-24 био је оборен изнад Југославије у лето 1944. Пет од десет чланова посаде били су рањени. Један члан наше посаде био је ухваћен од Немаца. Ми смо одмах увидели да ту на терену имамо два непријатеља: Немце и усташе. Моја је срећа била што сам био откривен од српских сељака, који су ме тајним каналима дотурили четницима. Српски народ је мени и члановима моје посаде пружао сваку могућу помоћ. Чувајући нас да не падемо непријатељима у руке четници су се стално борили са Немцима и одбијали мучке нападе с леђа од стране комуниста и усташа. Било је просто несхватљиво како су четници успевали под онако тешким условима, да се стално одупиру Немцима и да их побеђују. Наше рањенике су лечили. У мојим очима ово је народ за дивљење.
Најзад, и ми смо били евакуисани са аеродрома, који се стварно не би тако могао назвати, кога су српски сељаци и сељанке, такорећи голоруки, на брду направили.
Ова евакуација може се назвати једним од чуда прошлог рата.
Велика је трагедија како су се Савезници одужили нашем добротвору, и свој верном савезнику, ђенералу Драгољубу Михаиловићу, као и целом његовом народу.
Ми смо данас овде да једним малим делом оукупимо свој лични дуг...
Сви ми, од Драже Михаиловића спасени амерички авијатичари, сматрамо себе вечитим дужницима вашег народа. Увек ћемо осећати тај дуг, док год смо живи.
Ја сам чуо да вас је дошло у Америку неколико десетина хиљада. Ми смо захвални Богу за то. Камо среће да је таквог народа дошло у Амерку неколико милиона. Ова земља очајно вапије за људима као што се ви. Ми се сви осећамо срећним што сте нас примили и признали за своје пријатеље.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 530. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године. Други део говора, после три тачке, на бакнету, одржаном исте вечери.)
*****
5. Потпуковник Дејвид Е. Лабисионер: Док сам жив ја ћу остати дужник српског народа
На дан 6 јуна 1944. (Дан инвазије) ја сам искочио из оштећеног бомбаредра Б-24 заједно са још девет чланова посаде. Срећом, пао сам на територију истинских пријатеља, српских четника. Био сам повредио десну ногу, али од неизвесности и узбуђења уопште нисам мисло на болове. Највећи део наше посаде био је одмах покупљен и утоварен у воловска кола и одведен на сигурно место.
Време које смо провели са српским четницима и српским народом испунило нас је великим поштовањем и љубављу за онај диван народ, који је за нас чинио све што је било у његовој моћи, често по цену њихових властитих живота. Док сам жив ја ћу остати дужник српског народа и његовог војног генија генерала Драже Михаиловића.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 530-531. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године.)
*****
6. Пилот Нил С. Јаноски: Четници су осули паљбу на Немце
Мој бомбардер срушио се 4. јула 1944. на четничкој територији. Немци су нас приметили у паду и појурили да нас похватају. Међутим, четници су осули на њих паљбу са свих страна. Чим смо се ослободили наших падобрана побегли смо у брда, док су четници још увек водили борбу са Немцима. После су нас четници све сабрали и после 40 дана мука и свакодневне борбе довели на место одакле су нас амерички авиони узели и вратили у своје базе у Италији. Жртве које су поднели генерал Михаиловић, српски четници и српски народ, никада се не могу наплатити.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 531. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године.)
*****
7. Пилот Хал Саутер: Хранили су нас, лечили и чували
Ја сам био оборен изнад Југославије на дан 6. јуна 1944. Идућих девет недеља, мене и моју посаду, као и стотине других спасених авијатичара четници и српски народ, хранили су, лечили и стално се бринули о нашој сигурности, све док нас нису вратили у Италију, у наше базе.
Са доста мојих другова ја сам данас овде у Вашингтону, на дан 17. јула, да би одржали парастос Дражи Михаиловићу. Ми ћемо искористити ову прилику да од наших сенатора и конгресмена тражимо да сви гласају за законски предлог, поднет у Конгресу од стране конгресмена Дервинског а у Сенату од сенатора Турмонда.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 531. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године. Реч је о предлогу за подизање споменика Дражи на јавном земљишту у Вашингтону)
*****
8. Пилот Куртис Дајле: Били су апсолутно неустрашиви
Наш бомбардер Б-24 био је оборен у јесен 1944. изнад Југославије, и то над непријатељском територијом, како нас је известила наша команда. Идућих десет дана моја посада, од укупно девет чланова, осведочила се лично да је информација наше обавештајне службе била једна од највећих лажи Другог светског рата.
Српска герила, четници и народ, под командом генерала Михаиловића, били су апсолутно неустрашиви у напорима да нас сачувају од сваке опасности. Они су претрпели многе жртве да би спасили наше животе.
Од преко 500 авијатичара, које су спасли генерал Михаиловић и његови људи, за ових протеклих 30 година многи су помрли. Време је учинило своје. Али, сви ти авијатичари, били живи или мртви, кад би им се дала јавна говорница, запитали би: "Како ова нација, или иједна друга нација, може да оспори генералу Дражи Михаиловићу право и заслужено место у светској историји?"
Он је заиста био велики човек. Ја сам поносан што сам га лично срео.
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 532. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године.)
*****
9. Потпуковник Милтон Е.Френг: Ми смо овде да исправимо унакажену историју
Као војник, ја нисам вичан говорима на свечаним скуповима, а није лако говорити после неколико конгресмена, сенатора Турмонда и генерала Смита. Ја нисам припремио свој говор јер га носим у срцу пуних 31 годину. Ја сам један од 20 присутних авијатичара, и типичан члан оних 500 авијатичара, које је генерал Михаиловић спасао и вратио у своје базе. Ми сви заједно носимо у срцу велику захвалност и велики дуг једном великом човеку, генералу Дражи Михаиловићу, који је био издан и кукавички уморен од стране комуниста. Ми смо овде да исправимо унакажену историју. Ја сам спасен, да нас Немци не заробе. Ми смо били чувани и храњени, по цену великих жртава српског народа. Због тога остаћемо доживотно захвали нашим спасиоцима, генералу Михаиловићу, српским четницима и српском народу. Никад нећемо престати да се боримо док се има генерала Драже не очисти од сваке мрље и док му овде у Вашингтону не подигнемо достојан споменик.
Живели браћо авијатичари и наши српски пријатељи! (буран апалуз).
(Споменица Организације српских четника ''Равна Гора'', НИП ''Погледи, Крагујевац, 2008, стране 528-529. Изговорено на комеморацији ђенералу Дражи пред зградом Конгреса у Вашингтону, 17. јула 1974. године.)
*****
10. Поручник Вилијем Лејн Роџерс: У скривеној болници
Ја сам пао у неко кукурузно поље и сломио ногу; мој радио-техничар је прошао горе, јер је пао на друм, такорећи право Немцима у руке. Пошто смо искочили са велике висине, Немци су нас на време угледали и имали довољно времена да стигну јер су били негде у близини.
Остали чланови посаде такође су пали по пољима и увалама иза Авале где су их покупили борци ђенерала Михаиловића. Мене су у том кукурузном пољу пронашли неки дечаци; одмах за њима дошли су и борци ђенерала Михаиловића и положили ме на даску када су видели да ми је нога сломљена. На тој дасци су ме њих шесторица пренели на рукама преко неког брда три миље одатле, а онда су пронашли воловска кола и на њима ме довезли до неке амбуланте где ми је указана помоћ.
У тој амбуланти ми је лекар фиксирао дашчице. Затим су ме однели у село Врчин и склонили ме у кућу, у којој сам остао два-три дана. Али, пошто су Немци и даље трагали на све стране, пренет сам у другу кућицу, на сигурније место. Дан касније камионом су ме из Врчина пребацили у неку четничку болницу, која се налазила у селу Рипњу, крај Београда. Болница је била на доста скровитом месту. Без обзира што су се на целој територији кретали Немци у повлачењу из Грчке, ту је постојала мања опасност да будем откривен.
Тек у тој импровизованој болници дошао сам у руке правом ортопедском хирургу, потпуковнику Лаловићу. Он је био шеф болнице у Београду; напустио је посао јер није хтео да ради за Немце. Долазио је свака два сата да ме обиђе и провери моје завоје на нози. Имао сам отворени прелом, повреда је захтевала стручну обраду. Сва је срећа што сам дошао у његове руке.
Непрестано сам се питао зашто се четници толико труде око мене; имао сам у виду оно што су нам наши причали о њима. Нешто ту није било у реду: не верујем да су нас наши обавештајни официри тако информисали зато што су били погрешно обавештени, већ зато што им је тако наређено.
Две недеље по моме повратку у Италију сазнао сам од нашег обавештајног официра Мајкла Рајачића, који се из Србије вратио после мене, да су партизани стрељали потпуковника др Лаловића и његову супругу.
Како сам касније сазнао, после рушења мог авиона Немци и борци ђенерала Михаиловића полетели су према томе месту. Дошло је до сукоба у коме су погинула три Немца и четири борца ђенерала Михаиловића; неколико четника је рањено. У болници у Рипњу лежао је са мном поручник ђенерала Михаиловића, који је рањен у том сукобу. Имао је рану на телу и изгубио је два прста на руци...
Моја земља остаје вечити дужник тим људима и анроду коме припадају.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, стране 132-133.)
*****
11. Поручник Маријан Столоф: Скок у Босну
Био сам поручник извиђач на авиону Б-24 у 461. бомбардерској групи Петнаестог ваздухопловног корпуса САД-а када сам 19. новембра 1944. године полетео са аеродрома Черињола у Италији са задатком да бомбардујемо Беч. На повратку са тог задатка мој авион био је погођен противавионском артиљеријом и тешко оштећен. Том приликом нам је погинуо један члан посаде још у авиону; ми остали искочили смо у Босни недалеко од Добоја, града који се налазио на педесетак миља северно од Сарајева.
Пао сам случајно на један шумарак оивичен пашњацима и ливадама. :им сам дотакао тле, дотрчаше неки сељаци и са њима доста наоружаних људи. Нисам знао ко су они, али сам видео да су пријатељски расположени према мени. Сви заједно се упутисмо према кући у чијој се близини спустио мој митраљезац. Ми смо овим људима дали до знања да смо Американци. Они су то одмах разумели; трудили су се да се што срдачније понашају према нама. Нисам још био сигуран да ли је то подручје под контролом ђенерала Михаиловића јер су нам у бази рекли при поласку на задатак да је то део који контролишу партизани. Једино је било сигурно да су неки герилци добронамерни према нама.
Остали смо у тој сеоској кући скоро цео сат. Они су отишли да потраже и покупе остале чланове посаде. Митраљезац је био повређен. Указали су му прву помоћ како су знали и умели заједно са нашим копилотом који се у то мало разумео. У међувремену су довели још једног члана посаде.
Одатле су нас четворицу неким воловским колима пребацили у друго село, у неку кућу на крај села, четири-пет миља од места где смо се спустили. Добро смо вечерали, попили по коју чашицу ракије и преноћили.
Сада је било извесно да су то герилци ђенерала Михаиловића јер су га стално помињали. Објаснили су нам да ће нас одвести код осталих чланова посаде који су пали недалеко од нас, и већ склоњени на друго сигурно место.
Сутрадан смо се стварно састали са још четворицом из наше посаде. Још један је био рањен, али му је прва помоћ већ била указана. Видели смо да се можемо поуздати у људе који су нас прихватили...
Све време док смо чекали на евакуацију, кретали смо се слободно по околини и разговарали са сељацима који су се врло љубазно односили према нама. Тај део земље се зове Босна, али у том целом крају живи исти народ који живи и у Србији. Били су врло гостопримљиви; нудили су нас свим што они имају, непрестано нас питајући да ли смо гладни. Било нам је по мало и непријатно.
Највише их је занимало да ли су Савезници заиста издали њиховог команданта ђенерала Михаиловића како се свуда причало. Ми смо се осећали нелагодно. Увек смо на такво питање само слегали рамена. Ни данас не знам зашто смо то учинили с народом који нас је волео и био спреман да све учини за нас. што се мене тиче могу рећи да им дугујем живот. Још једном им хвала за све.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, страна 138.)
*****
12. Гас Браун: Ђенерал Михаиловић је од мене тражио једино да америчком народу кажем истину
У Главни штаб ђенерала Михаиловића, који се тада налазио двадесетак миља јужно од Прањана, довела су ме два водича на коњима. Стигли смо тамо после путовања од око два сата. Без икакве формалности сусрео сам се са њим. Све је било природно, не као што сам ја замишљао сусрет са ђенералом стране војске. Капетан који ме је пратио једноставно је закуцао на врата; после ђенераловог позива ушли смо обојица унутра.
Таман кад сам се укрутио да салутирам, он ми је махнуо руком да то не чиним, већ да седнем поред њега. Говорио је са мном о свему, па чак и о мојем Тексасу. Када сам се опустио, упитах га зашто се бори и како је дошло до сукоба с Титом. Одговорио ми је да се он бори против окупатора његове земље, а да је до сукоба са Титом дошло због тога што Тито у Југославији хоће да заведе комунистички режим. Ђенерал Михаиловић је желео да после рата Југославија буде демократска земља као Америка, уставна монархија, оно што је одувек била.
После тог сусрета са ђенералом вратио сам се у Прањане и остао тамо до 29. маја 1944. године када сам евакуисан авионом у Италију. За то време, једини извор информација била нам је Би-Би-Си станица. Преко ње сам се наслушао свакојаких глупости и неистина. Слушао сам када Би-Би-Си јавља да партизани нападају Горњи Милановац, који је удаљен двадесетак миља од нас, а у то време су најближи партизани били двеста миља далеко...
Кад смо се растајали, ђенерал Михаиловић ми је у шали рекао да би радо после рата провео извесно време на неком ранчу у Тексасу. Позвао сам га да дође код мене и остане колико год хоће. Ђенерал Михаиловић је од мене тражио једино да америчком народу кажем истину о ситуацији коју сам видео у Србији и ништа више.
Ово је најмање што могу да учиним за српски народ и ђенерала Михаиловића, за све оно што су они за мене учинили. Њихову љубазност и пријатељство и кад бих хтео, не могу заборавити никада.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, страна 140.)
*****
13. Ален Фридберг: Примили су нас као рођаке
Без обзира што је сиромашан крај, у свакој кући смо срдачно примани. Све најбоље што су имали, износили су пред нас. Врло су пријатељски били расположени према нама - као према својим рођацима. Скоро свака кућа је имала по неког војника у заробљеништву у Немачкој. Показивали су нам слике и писма своје браће, мужева и синова. Баш сам се затекао у једној кући када им је дошло писмо од сина из заробљеништва, па сам и ја учествовао у њиховој радости и весељу.
Када смо стигли у Прањане поздравио нас је ђенерал Михаиловић на француском језику преко тумача који је говорио енглески боље од мене. Пожелео нам је срећан пут с напоменом да је врло задовољан што се враћамо живи и здрави у своје базе, и да не бринемо за своју безбедност јер ће аеродром за време евакуације обезбеђивати два његова корпуса.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, страна 150.)
*****
14. Роберт Николас Влахос: Операција на Хомољским планинама
Шта уопште да кажем о српском народу и борцима ђенерала Михаиловића када су ме повређеног носили на леђима скоро кроз целу Србију? Чим сам стигао код њих, мајор Синиша Оцокољић је одмах послао по лекара у Петровац на Млави да дође и да ми извади шрапнеле из ноге. Радио је оскудним хируршким прибором. Учинио је то врло стручно. Хвала му! Сад немам никаквих последица од рањавања. Хранили су нас три пута дневно најбоље што су могли. Осећам да им дугујем живот, а не само захвалност.
Ни један од преко три стотине авијатичара са којима сам евакуисан није имао никакву примедбу, већ само безграничну захвалност.
Нисам само ја испунио жељу ђенерала Михаиловића. Када смо се вратили у Италију и кући у Америку, сви смо говорили само истину о покрету ђенерала Михаиловића у Србији и његовом српском народу, који је постао наш највећи пријатељ. Ми смо испунили обећање ђенералу и обавезу коју смо имали према њему и српском народу. На жалост, то ђенералу није било од користи - о његовој судбини и судбини српског народа одлучивали су политички интереси, а не њихов допринос савезничкој победи.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, страна 154.)
*****
15. Капетан Џорџ Мусулин: Били су нам искрени савезници
За време моје мисије нико ми се није пожалио на било какав лош поступак. Сви спасени авијатичари исказивали су неизмерну захвалност српском народу на указаној помоћи и бризи за њихове животе. Приче спасених пилота су све личиле једна на другу. Сви су истицали пожртвованост бораца ђенерала Михаиловића да им по сваку цену сачувају животе.
Истицали су и гостољубивост српског народа који их је прихватио као своју децу и као да су код њих у гостима. Српски сељаци су посебно мене заволели јер сам се са њима такорећи сродио. Свима је некако лакше и милије било да ме зову ћорђе.
Никада се ми њима не можемо одужити за оно што су уз велики ризик и оскудицу за наше људе учинили. И данас ме је стид што наша влада никада није исказала одговарајућу захвалност српском народу. Били су нам искрени савезници у рату, а ми им нисмо пружили никакву помоћ, ни када им је била најпотребнија.
Уколико ове моје искрене речи могу да ублаже њихову горчину према америчком народу, бићу задовољан.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, стране 164-165.)
*****
16. Капетан Ник Лалић: Народ је листом био уз Михаиловића
Народ је листом био уз ђенерала Михаиловића на целом простору куда сам ја прошао. Ни један авијатичар ми се није пожалио на лош поступак са њим, већ су сви исказивали велику захвалност српском народу и борцима ђенерала Михаиловића што су им спасили животе. Нарочито их је одушевило гостопримство српског народа, без обзира да ли су били у богатијем или сиромашнијем крају Србије и Источне Босне. Њихово пријатељство је било искрено; последње парче хлеба давали су нама, иако често нису ни за своју децу имали.
Чак и када им је било сасвим јасно да су их Савезници оставили на цедилу, нису променили свој однос према нама. За Србе је светиња да се помогне војнику у невољи. Србин се као припадник ратничког народа врло често у сличној ситуацији налазио.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, страна 167.)
*****
17. Џон Т. Нелсон: Оставили смо обућу четницима
Ми Американци смо оставили ципеле и чарапе четницима и укрцали се на авионе. Стварно сам се презнојио код узлетања низбрдо у слепи кањон у том оштећеном авиону. Нема потребе рећи да смо успели и ускоро је неколицина америчких борбених авиона прелетала напред - назад у борбеној формацији изнад нас, тако да сам их јасно могао видети.
Ишли смо назад у Италију где сам касније поново летео са својом ескадрилом.
(Миодраг Д. Пешић, ''Мисија Халјард'', НИУП ''Нови погледи'', Крагујевац, 2004, стране 188.)
Portrait of General Mihailovich
by
Nedeljko Knezevic
2011
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment