"О одрастању генерације из педесетих" / Бранко М. Јевтић

Бранко М. Јевтић

"О одрастању генерације из педесетих"

Припадам послератној генерацији која је одрастала, школовала се и формирала у људе у доба комунистичког режима у Србији. Знања о рату и ,,револуцији,, стицали смо под строгом контролом комунистичких васпитача и идеолога и то свакодневно и на сваком кораку. Васпитање, оно идеолошко и планско добијали смо од првих дана живота. Већ у обданишту учили смо партизанске песмице и корачнице, клицали Титу и нестрпљиво очекивали дан када ћемо поћи у школу и постати Титови пионири. Слике нашег ,,највећег сина народа и народности,, маршала Тита, у oзбиљним, замишљеним позама са муштиклом у руци биле су присутне у свакој јавној просторији. Партизански филмови, приредбе, разни рецитали и ,,историјски часови,, поводом државних и партијских празника или неког важнијег догађаја из револуције били су обавезни део нашег васпитавања, школовања и одрастања. Сваки скуп или прослава била је пажљиво припремана а организатори су имали јасно планиране и изрежиране задатке.Просто су се утркивали да нам улију што више партијског и револуционарног духа. Свако програмско одступање било је незамисливо и кажњиво. Ситематски и иделошки обучавани смо за будуће покорне и послушне припаднике комунистичког режима и стицали своја прва сазнања о друштву у којем живимо.  Слепо смо и без другог избора веровали у праведност и непобедивост комунистичке партије и њеног генијалног вође и спремани за пожртвовану и одлучну одбрану ,,тековина револуција,, и ,,братства и јединства,, од спољних и унутрашњих непријатеља. Говорили су нам и упозоравали да непријатељ никад не мирује и само подмукло чека да се ми млади и неискусни опустимо па да нас затрују опасном западњачком идеологијом и буржујском декадентном културом. Учени смо да су народни непријатељи, издајници и злочинци били сви они који у рату нису носили петокраку. Веровали смо да су четници болесно уживали у убијању и злостављању сопственог народа. Говорили су нам да су то били морално изопачени људи које смо морали јавно и безпоговорно презирати и осуђивати. У најтежем положају била су деца и унуци равногораца. По комунистичком програму и плану морали су да се стиде својих родитеља, да их јавно и у свакој прилицу осуђују због своје злочиначке прошлости. Како је било у душама тих младих људи, наших вршњака знали су само они. Слично је било и са нашом црквом. Исмевани су и излагани разним непријатностима млади верници, а јавно прослављање било ког верског празника није долазило у обзир. Црквена венчања су била реткост а крштавало се кришом, најчешће на селу далеко од погледа комшија и познаника. У атмосфери страха, безнађа и међусобног неповерења режим је лакше управљао нашим животима.

Срећом породица је била нешто сасвим друго! Тамо иза затворених врата у кругу најближих рођака и сигурних пријатеља често се говорило другачије. Сећам се, још као мали, да се у кући са шапатом говорило о четницима из фамилије као некој чудној, забрањеној и опасној теми. Баба је понекад знала да хукне и кроз зубе и уз клетву помене ,,комунце,, и њихово ,,зло семе,, Остало ми је у сећању моје спремање неког домаћег задатка, негде у трећем или четвртом разреду када сам питао деду да ми објасни и исприча из његовог сећања како су наши славни пролетери ослобађали земљу од окупатора и мрских домаћих издајника и пуни правде и поштења сурово кажњавали за украдени ,,црвени шал,, Одабрао сам погрешног саговорника! Тога дана је дошло до љуте препирке између оца, деде, и стричева, а о рату дуго година предамном више се није говорило. Постало ми је јасно да нешто ту није штимало али шта нисам могао да разумем. Зар друг Тито није највећи херој и родољуб, зар моја вољена учитељица погрешно учи децу, како то да деда Филип боље зна од ње? Зар ће баба Даринка која куне ,,комунце,, мени Титовом пиониру солити памет о доброти и јунаштву тамо неких народних издајника из фамилије који оправдано и заслужено ни гроба немају. Чудна пометња!

Ове дилеме и размишљања била су присутна и код друге београдске деце чији родитељи нису били комунисти. Ћутало се о рату, радило и учило, тихо и скромно славиле славе, потајно слушао радио Лондон и Глас Америке, а старији уздисали за старим временима и страдалим рођацима. О задушницама старији су палили у цркви снопове малих свећа нашим безгробницима а ми млађи нисмо знали коме. Понекад о слави или Божићу старији су се окупљали и помињали предратне странке и препирали се о њима као да су оне и даље активне. Ми деца у чуду слушали смо приче о радикалима и демократама, о ,,јерези,, и зборашима несхватајући о чему се ту ради. Једино памтим да комунисте тада по добру нису помињали!!

Када сам се као млад човек озбиљније заинтересовао за равногорски покрет имао сам срећу да упознам неколицину занимљивих људи, савременика и учесника ратних збивања. Тако сам сазнао за многе непознате и вешто прикриване догађаје из наше трагичне прошлости које ми до тада нису биле доступне. Сва моја дотадашња скромна сазнања о равногорцима и краљевској војсци пала су у воду. У комунистичкој историографији и педесетогодишњем политичком једноумљу многи ратни догађаји су приказивани искривљено, неистинито и злонамерно другачије. Сви који су припадали другим, супростављеним страна по правилу су означени као народни непријатељи и несумљиви злочинци. Непознавање историјских чињеница само по себи није проблем. Оно што се не зна може се научити. Али уколико постоји нешто у шта се не жели веровати, то може бити проблем. Под утиском вишедеценијске акције фабриковања и селекције чињеница створена је фама о томе да су чињенице из прошлости општепознате, доказане и да их више није потребно доказивати. Свако ко посумња у ове добро утврђене аксиоме означаван је као националиста, злонамеран или глуп. Ту је започела битка за истину неколицине младих и одважнијих ентузијаста. Са дубоким осећајем неправде  учињена генерацији наших родитеља и старијих чланова породице будио је код многих мојих вршњака пркосни отпор према саопштаваним историјским неистинама о ратним догађајима и њиховим учесницима. Пуни правдољубља и понекад романитчног патриотизма у нашим међусобним разговорима постајали смо све свеснији потребе за исправљањем велике националне и историјске неправде нанесене нашем народу. Одрицања и жртве које је поднела славна и трагична генерација  морала је добити своје заслужено место у националном памћењу.

Тако су настајале групе  истомишљеника и јасно национално профилисаних младих људи које су започеле рад на прикупљању података из наше трагичне прошлости. Наша основна интересовања била су везана за проучавање равногорског покрета и јединица ЈВуО. Понеки су временом одустајали,  заморени, разочарани или уплашени за своју будућност, али је много више било оних који су са великим интересовањем наставили рад на откривању  прикриване истине.

Суочавање са историјском истином и њено прихватање  је дуг и понекад болан процес које ондашње па и данашње српско друштво није било спремно да привхати. Истина се на жалост и данас тешко прихвата. И даље су присутне и често понављане вешто исфабриковане конструкције о издајницима и сарадницима окупатора.

О равногорским јединицама, њиховом формацијском саставу и променама насталим током рата, о бројном стању, о позадинским службама и политичко пропагандном деловању, о омладинској организацији и у опште о животу у ратом захваћеној земљи више деценија се писало врло пристрасно и идеолошки одређено.

До наших читалаца годинама је долазила само строго цензурисана литература пажљиво одабраних комунистичких аутора. Током више од 50 година, систематско фалсификовано историје практиковали су сви југословенски аутори, делимично услед политичких притисака којима су били изложени, делимично услед својих идеолошких заблуда. У фалсификовању историје, распиривању мржње према давно побеђеном непријатељу и величању стране победнице, значајну улогу сем историчара имали су режимски књижевници и филмски радници. Уклопљена у добру литературу, историјска неистина попримала је привид озбиљности, уверавајући, нарочито млађе без личног искуства у исправност, оправданост и природну нужност комунистичког деловања.

Почетком деведесетих када је моја генерација стасала у зреле људе и тада била у зениту стваралачких и интелектуалних снага. Тих година је  коначни уведен вишепартијски систем у Србији. Била је то значајна и дуго очекивана промена. Тада је дошло до праве поплаве књига са равногорском тематиком које су чешће правиле забуну него што су откривале потпуну истину о нашој не тако далекој али трагиччној прошлости. Био је то период острашћеног и непровреног писања, често темељен на нечијим замагљеним сећањима. Праве одговоре на горућа питања, ко су и какви су били равногорци тада нисмо успели да сазнамо. Временом еуфорично и сензационалистичко  ,,равногорско издаваштво,, је изгубило снагу, а прави истраживачи су релаксирано наставили са радом. Свесни сопственим малих снага и могућности, малобројности и без икакве подршке друштва стари истраживачи равногорског покрета из генерације педесетих наставили су свој давно започети рад све до данас . Много тога је остало неистражено. До данас није установљен ни приближан број бораца ЈВуО и припадника равногорског покрета. Стари равногорски истраживачи ће наставити са својим истраживачким радом у нади да ће нове младе снаге ускоро заменти све уморнију генерацију из педесетих.



Бранко М. Јевтић
Аутор је члан Српског либералног савета
August 19, 2013


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****