Пише: Милослав Самарџић
December 8, 2013
.jpg)
Ова епизода носи типично комунистички наслов – „Кама“. Кад год су говорили о четницима, свих ових деценија, комунисти су користили ту реч. И једини наводно четнички предмет остављен у Војном музеју у Београду је управо кама.
Али, ово што сада ради Радош Бајић, то није радио ни Вељко Булајић.
Наиме, радња се дешава у априлу 1941. године. Ма колико фалсификовали историју, комунисти до сада нигде нису написали да су априла 1941. четници, или припадници Југословенске војске, некога заклали.
Код Радоша Бајића, неки пљачкаши „из Србије, из Санџака“, већ долазе у Босну и почињу да пљачкају муслиманска села – што такође није тачно. Дражи, у његовом штабу у Источној Босни, приводе два везана муслимана. После подужег монолога о братству и заједништву, он их пушта, али један од војника који их одводе, супротно наређењу, коље старијег од њих. Крвава кама долази у први план, преко целог екрана, а потом још једном, када је овај пере у реци. Таква сцена о Дражиним људима није снимљена још од Титовог времена.
Сцена је језива, док су злочини које су починили муслимани, у претходној епизоди, приказани апстрактно. Иначе, ти злочини су били стварни.
Ако се већ кренуло са злочинима, први су наравно били хрватски, муслимански и албански злочини.
Али, други су били комунистички. Чим су изашли на терен, јула 1941. године, комунисти су почели да убијају тзв. „класне непријатеље“, и то на свиреп начин. На пример, у Општини Кнић, у којој је сниман и део пете епизоде – оно кад говори комуниста, то је школа у селу Борач – испод цркве су ухватили Крсмана Миладиновића. Он је био опанчар у Крагујевцу, али је уочи рата мобилисан у жандармерији. Почетком септембра 1941, када није био на дужности, у родном Книћу препознао га је комуниста Миљко Тошић, који је такође био опанчар у Крагујевцу, а у то време политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда. Несрећног Тошића су мучили и убили са преко 100 убода ножем.
Примера таквих убистава било је на стотине, широм Србије, и управо су комунисти постали познати по свирепим убиствима.
Четничко коришћење каме је сасвим друге природе – војничке, и нема везе са комунистичком пропагандом, па ни овом у серији „Равна Гора“.
Увођење каме на описани начин још у априлу 1941. је први од три велика историјска фалсификата у овој епизоди. Други је излазак комуниста на терен – такође у априлу 1941. И у том сегменту Радош Бајић престиже Вељка Булајића. Заиста, никада комунисти нису тврдили да су слали своје људе на терен тако рано, просто јер то никако није могуће доказати. Они су били у градовима до напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, односно, до Стаљинове директиве од 4. јула да организују герилу. Управо тај дан су деценијама славили као „Дан борца“, а не неки датум из априла.
Међутим, на састанку у Београду одржаном 20. априла, како је то приказано у петој епизоди, комунисти кажу да пакт са Немцима из 1939. није пакт о ненападању, већ Стаљинова тактика да се добије у времену, да се направи довољно топова, и зато, каже главни међу њима, „сутра, по налогу партије, сви на своје терене“.
Напротив, какви су били налози партије, видимо из једног расписа генералног секретара Ј. Б. Тита, писаног с краја марта 1941:
„Радни народи Југославије не желе никакав рат. Пакт о узајамној помоћи Немачке и Совјетског Савеза, као и улаз совјетских трупа у балтичке земље, изазвали су велико одушевљење у широким народним масама Југославије. КПЈ је сада у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свим елементима који имају исти циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова, и партија ће после тога деловати у сваком од њих, сходно раније датим директивама“.
Броз је тада поновио и раније дате директиве комунистима, међу којима су и ове:
„Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима. Посебно треба да подрже црногорске сепаратисте ако прихвате антимонархистичлки став.
Немачка ће врло брзо да сломи југословенски отпор и уз помоћ Италије у Хрватској ће да успостави усташки режим и сличне сепаратистичке режиме у другим деловима земље. Комунисти треба да се инфилтрирају у све те нове државне органе и обавештајне службе“.
Комунисти су током Априлског рата пуцали у леђа југословенским војницима и одмах по окупацији ступили су у немачку службу. Управо је обнародован случај Добривоја Видића, који ће касније постати председник Србије. Он је служио Немцима у Ужицу, као и Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, који су проводили време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.
Трећи историјски фалсификат је сам Дражин лик. Дража је призакан пре свега као успорена особа, креће се као успорени снимак. Не уме да држи под контролом чак ни групу од неколико десетина војника – мада је по чину пуковник, и то са ратним искуством од осам година (1918-1920; борба против албанске побуне 1919-1920. рачунала се као посебан рат, четврти заредом).
Пре него на чин, овде треба подсетити на Дражин положај у Априлском рату: начелник Оперативног одељења 2. армије. Дакле, главни оперативац у армији.
Затим се треба подсетити његовог другог положаја у Априлском рату: командант специјалног Брзог одреда. То је била интервентна јединица састављена од одабраног људства и најбоље расположиве технике, која је имала више борби против Немаца и усташа. Недавно је откривена и умрлица једног немачког тенкисте, погинулог у борби протиов Брзог одреда 15. априла 1941. године код Добоја.
И најзад, треба се подсетити Дражиног положаја од 15. априла 1941. гоодине – који је он рачунао као Дан устанка – па надаље: командант гериле.
Дакле: оперативни официр, командант Брзог одреда, командант гериле. Све су то термини који асоцирају на хитру и способну особу – какав је Дража уистину био. Да неко не извршава његово наређење онако као што је приказано у петој епизоди, малте не на његове очи – то се просто није дешавало.
Глумцу који тумачи Дражин лик, Небојши Глоговцу, стављено је у задатак да оживи Дражин лик не из 1941, већ из 1946. године. Тада је он био сасвим друга особа, због последица ратних напора, али и мучења и дрогирања мескалином у комунистичким затворима. Односно, тек тада се његови покрети могу описивати као успорени.
http://www.pogledi.rs/ravna-gora-5-cist-falsifikat/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment