SEDAM DECENIJA AVNOJA ILI ŠTA JE ZAISTA BILA TITOVA JUGOSLAVIJA / Nebojša Malić "Novi Standard" December 2, 2013

www.novistandard.rs
Nebojša Malić
December 2, 2013

U poplavi imbecilno nostagičnih tekstova o Jugoslaviji poslednjih dana, NS prenosi jedini koji se bavio suštinskim pitanjima i odgovorio na njih

Nebojša Malić

 

  Tito



Dvadesetdevetog novambra pre tačno sedamdeset godina skup revolucionara u Jajcu proglasio se jedinom legitimnom vladom Jugoslavije. Samo po sebi to nije moralo da znači ništa. Svako može da se proglasi za vlast, ali mu je to uzalud ako ne može da je obezbedi silom. Ali revolucionarima je išlo u prilog nekoliko stvari. Iako su Jugoslaviju, rasparčanu 1941, tada još uvek držali Nemci, Mađari, Bugari, Albanci i NDH, već krajem leta 1943. bilo je izvesno kako će se rat završiti. Crvena armija slomila je zube Nemcima prvo kod Staljingrada, a potom kod Kurska. Nije bilo pitanje hoće li stići Tolbuhinovi tenkovi, već kada.

Za to vreme, zapadni saveznici su obezbedili kapitulaciju Italije. Taj čin je na teritoriji Jugoslavije imao višestruke posledice. Talijani su do tada u svojim okupacionim zonama štitili civilno srpsko stanovništvo od zuluma NDH i „Prirodne Albanije.“ Nemci su i jedne i druge pustili s lanca, pa još i organizovali dobrovoljačke SS-divizije (Handžar, Kama, Skenderbeg).

Komunistički revolucionari nisu ništa činili da te zločine spreče. U skladu sa njihovom dogmom, Srbi su bili isključivo „ugnjetači“, dok su Hrvati i Arbanasi bili „potlačeni“ - pa iako su Pavelić i Bali Kombetar smatrali „reakcionarnim“, njihovo istrebljivanje Srba samo po sebi nije smetalo revolucionarima.

Kažem „revolucionari“, jer u Jajcu se nisu okupili samo komunisti. U redovima „delegata“ bilo je i predratnih političara – sledbenika Radića, Mačeka, Mehmeda Spahe – uglavnom onih nezadovoljnih predratnim uređenjem, koji su videli svoj interes u komunističkom predlogu federalizacije. Tako uvek biva: najglasnijima pomažu „korisni idioti“.

ČEKAJUĆI REPRIZU 1918. Srbi u redovima revolucionara su do te mere bili ubeđeni u sopstvenu kolektivnu krivicu za navodni „buržoaski imperijalizam“, tolika je bila njihova vera u revolucionarnu religiju – jer komunizam je, da ne bude zabune, itekako verski fenomen, samo što je njegovo božanstvo ovozemaljsko – da ne samo što su prihvatili da ničim ne spreče zločine nad sopstvenom rodbinom nego su prihvatili da te zločine posle rata pripišu pojedincima, dok su kolektive nagradili. Otud Socijalistička Republika Hrvatska sa sve šahovnicom, Istrom, Jadranom, Dubrovnikom i zapadnim Sremom. Otud Autonomna Oblast Kosovo i Metohija, kasnije SAP Kosovo (ali i „Vojvodina“).

Šta je to ohrabrilo revolucionare da u novembru 1943, kada je propast Italije za rezultat imala samo još brutalniju nemačku okupaciju i zločine, proglase novu Jugoslaviju i sebe za njene vladare? Crvena armija je još bila daleko; neće stići do septembra 1944. Odgovor je u ponašanju zapadnih saveznika.
Naime, vlada u izbeglištvu i Jugoslovenska Vojska u Otadžbini računali su na reprizu prethodnog rata, u kojoj bi zapadni saveznici – Englezi i Amerikanci – iskrcavanjem na Jadranu omogućili opšti ustanak i kampanju oslobođenja sličnu onoj iz 1918. Ako su planovi za iskrcavanje na Jadranu ikada i postojali, od njih se u jesen 1943. odustalo.

Dan pre skupa u Jajcu, Staljin je na samitu u Teheranu tražio od Čerčila i Ruzvelta da dotadašnju podršku Mihailoviću i JVuO obustave i prenesu na Tita i revolucionare. Pošto je SSSR još uvek vodio 90 odsto borbe protiv Trećeg Rajha, zapadnim liderima to nije teško palo. Činjenica da je deklaracija u Jajcu tempirana za termin Teheranske konferencije ukazuje da se radi o planiranom sadejstvu Tita i Staljina.

Engleska verolomnost je neupitna. Teorija koje bi je objasnile ima više, od tajnih komunističkih simpatizera u obaveštajnoj službi (kojih je bilo) do navodnog incidenta iz Čerčilovih mladalačkih dana, kada je u Beogradu zbog klevetanja Srba dobio batine od Voje Tankosića. Najverovatniji odgovor je možda i najjednostavniji: London je uvek gledao na Srbe kao produžetak omražene im Rusije, tako da je vladi Ujedinjenog Kraljevstva itekako odgovarala Jugoslavija koju bi predvodili Hrvati (otud „sporazum“ Tito-Šubašić, na primer), a u kojoj bi srpski faktor bio maksimalno neutralisan. Gle čuda, isto je mislio i Hitler.

Dodatno obrazloženje nalazi se u tačkama 3 i 4 odluke da se kralju Petru II i vladi u egzilu zabrani povratak u zemlju: predsedništvu AVNOJa nalaže se da „u svrhu poništenja i ponovnog sklapanja, odnosno odobrenja, pregleda sve međunarodne ugovore i obaveze“ koje je potpisala kraljevska vlada, i da ne priznaje nikakve buduće obaveze koje bi potpisao bilo ko osim njih. (izvor)

RAĐANJE MARŠALA I FARAONA Ovo je omogućilo Britancima i Amerikancima da jugoslovensko zlato konfiskuju kao „naplatu“ za ratnu pomoć koju su pružali kako Titu, tako Mihajloviću. Po cenama koje su oni odredili, dabome. Deo koji je ostao u zemlji pronašli su Talijani, ali je samo osam (od 60) tona isporučeno Musoliniju. Polovinu od ostatka „pronalazač“ je 1944. poklonio Titu preko Palmira Toljatija, a ostatak je „pošteno“ zadržao za sebe (izvor). Ali zato od 1943. naovamo slušamo kako su „izdajnički“ kralj i vlada pokrali jugoslovensko zlato i pobegli iz zemlje. Valjda je zato Petar II umro bez prebijene pare, a „najveći sin naroda i narodnosti“ u luksuzu.

Zapadni saveznici imali su višestruki interes da podrže Tita. Postoje tvrdnje da je barem Londonu bilo itekako poznato da Tito nije nikakav staljinista (što se pokazalo 1948, njegovim istupanjem iz Kominterne i priklanjanjem Zapadu). Podrška Titu omogućila je da se izbegne neugodan problem NDH. Gnusni zločini ustaške Hrvatske, uz blagoslov Rimokatoličke crkve, otežavali su rekonstrukciju Jugoslavije u kojoj bi srpski „remetilački faktor“ bio pod kontrolom. Tito je to rešio tako što je federalizacijom uzurpirane zemlje rehabilitovao Hrvate kao naciju, svalivši krivicu za zlodela NDH na „dva kamiona ustaša“. I dok su Srbi morali da se izvinjavaju što su živi, Stevo Krajačić je mogao sred Jasenovca da kaže „malo smo vas pobili“.

Pošteno govoreći, ni vlada u izbeglištvu nije bila ništa bolja što se tiče odnosa prema žrtvama NDH; hajde što su hrvatski ministri jednoglasno poricali sve optužbe, ali su im se u tome pridružili i mnogi srpski. U svakom slučaju, ta zavera ćutanja itekako je olakšala posleratnu upotrebu Rimokatoličke crkve za rušenje komunizma u istočnoj Evropi, npr. u Poljskoj. Ne mislite valjda da Čerčil, Ruzvelt i Staljin nisu razmišljali o tome šta posle Hitlerovog poraza?

Tako su u Jajcu udareni temelji projektu koji je zacrtan petnaest godina ranije u Drezdenu, a izveden je po šablonu koji je već (nehotice) obezbedio Hitler. Odobrenje je stiglo sa konferencije u Teheranu. Godinu i po kasnije, ratno komadanje Jugoslavije ozvaničeno je kao „federalizacija“, metalostrugar iz Kumrovca (ako je to uopšte bio on) postao je maršal i faraon, a Srbi koji su činili većinu I legitimnog i revolucionarnog pokreta otpora postali su drugorazredni podanici u sopstvenoj državi. I onda je taj košmar proglašen za ostvareni san, iz kojeg se ni danas, sedamdeset godina posle, nismo sasvim probudili.

Sivi Soko

http://www.standard.rs/nebojsa-malic-sedam-decenija-avnoja-ili-sta-je-zaista-bila-titova-jugoslavija.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****