Glumac Mirko Babić: Srbi zaboravili na patriotizam / "Novosti" June 15, 2013

Novosti
Tatjana LOŠ
15. jun 2013.

Glumac Mirko Babić o ulozi Obrada i seriji "Ravna gora", koja ga je i potresla i obradovala

Mirko Babić

 

ONOG dana kada je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, profesor mu je rekao da bira između Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

 

- Biram da idem kući, u Kragujevac - odgovorio mu je Mirko Babić.

 

Iste noći spavao je u rodnom gradu. I nikada nije zažalio zbog toga. Beograd mu je, kaže, pružio prelepe studentske dane, ali kako je na vreme shvatio da mu manir otimanja uloga nije drag, odlučio je da glumačku karijeru gradi u kragujevačkom pozorištu. U to vreme bio je jedini Kragujevčanin sa diplomom koji je napravio takav izbor.

 

- Svaki put kada sretnem Peru Božovića ili Acu Berčeka, pitaju me da li se kajem zbog toga. Ne znam da li mi veruju kada im kažem da nemam razloga za kajanje. Da sam ostao u Beogradu možda bih bolje prošao u materijalnom smislu, ali to je van mene i mojih potreba - kaže glumac.

 

Pozorište za njega nije bila druga, već prva kuća. Nikada nijedna predstava zbog njega nije bila skinuta sa repertoara. Igrao je i posle prerano skinutog gipsa, uz neodobravanje lekara. A otkako je počeo da snima sa Radošem Bajićem, Mirko je igri na daskama dodao i onu ispred kamere. Posle uloge Dragojla u seriji "Selo gori, a baba se češlja", glumac je ušao u lik Obrada, jednog od glavnih junaka "Ravne gore", koja se trenutno snima. I odlično mu je, kaže, legao.

 

Bajić je rekao da Obrad nije glavni lik po broju kadrova, već po težini koju nosi. Kako ste vi shvatili tu težinu?

 

- On je jedan od centralnih likova, jer je stožer porodice koja, kao i mnoge druge, doživljava lične tragedije u Drugom svetskom ratu. Obrad ima svoje poglede na srpstvo i patriotizam, a onda se događa da mu jedan sin ode na jednu, a drugi na drugu stranu. Za mene, osetljivog na ljudske nesreće, Obradova priča je potresna, pa se tokom snimanja neretko obuzdavam, suzdržavam suze.

 

Postoji li i lični razlog za potresanje?

 

- Da, meni je sve ovo vrlo blisko, pa kroz Obrada preživljavam neka unutrašnja promišljanja o životu, smrti, porodici. O našoj istoriji. O nama. Niko ne sme ni da me pita da li bih igrao čoveka koji pljuje naš narod. Znaju da ne bih. Ali onog koji opominje - uvek. Jer volim da opominjem, pre svega, sebe. Kao što je rekao jedan filozof: "Dobar je on, samo ga treba češće na to podsećati, da ne bi zaboravio", tako treba podsećati i naš narod.

 

Govorite o patriotizmu?

 

- O ugušenom patriotizmu. O izgubljenom identitetu. Zato ovu ulogu i ovu seriju doživljavam toliko značajnom. Igrajući vladare, shvatio sam da je uvek bilo onog "Zavadi, pa vladaj!", ali mnogo genocidnije od toga je - "Zavedi, pa vladaj!" Kod nas je rijaliti program postao vrh kulturnih zbivanja. Lepo nas je Kusturica podsetio da je Čerčil u ratu rekao: "Dajte pare za kulturu, a ne za naoružanje. Jer ako nemamo kulturu, nemamo ni identitet". A vidite šta se kod nas dešava. Zato, srećom, imamo Bajića.

 

 

Šta se u vašem životu promenilo od uloge Dragojla u seriji "Selo gori..."?

 

- Radoš mi je nebrojeno puta rekao da nisam svestan šta sam uradio sa "Selom". Ali meni je važno samo to što sam opravdao njegov poziv. Nema tu priče o popularnosti, jer nisam ja klinac, pa da me tapšu po ramenu. Popularnost je klizav teren. Mislim da je zbog nje Burduš i umro. Svuda su ga vodili, bukvalno vukli, a on nije znao da kaže da neće, da mu ne prija. Meni to ne treba. Srećan sam što mi je uloga Dragojla produžila život, podmladila me. U susretu sa novim i mladim ljudima, u toj razmeni energije i dinamici, nema te stvari koju ne možete da preživite na snimanju. Bilo napolju minus 20 ili plus 40.

 

Nema, dakle, zamora ni kada ste danima na terenu?

 

- Naiđe zamor, ali se savlada u hodu. Kada se čovek bavi poslom koji voli, onda se rad od 25 sati dnevno ne oseti. Uostalom, ja volim i taj beg od svakodnevice koji mi uloge pružaju. Najlakše je naučiti tekst. Pa i dete u vrtiću napamet zna pesmice. Važno je tekst osetiti, doživeti ga kao izazov. Zato svakog dana na posao idem kao početnik. To je dar. Nešto poput ljubavi.

 

OD RUME DO KRAGUJEVCA

 

STUDENTSKE dane Babić je uglavnom provodio sa Aleksandrom Berčekom, kolegom sa Akademije. Znali su, kaže, da zaređaju i po tri dana neprekidnog druženja, iako su svratili samo na jedno piće.

- A onda iz kafane Berček samo "zavrti" ka Balkanskoj ulici i pravo na autobusku stanicu. Pitam ga gde idemo, kaže, u Rumu. E onda mu ja sledeći put vratim Kragujevcem - priča, kroz osmeh, glumac.


REDOVAN U PUBLICI

NAVIKU, ali i potrebu da stalno ide u pozorište i gleda svoje kolege u tom "plesu", Mirko ne napušta od studentskih dana. Dok je bio na Akademiji znao je i po deset puta da odgleda istu predstavu. - Aljoša Vučković mi se zbog toga uvek rugao. I sada redovno sedim u publici. Pitaju me šta ću, na primer, u pirotskom pozorištu. Čak me neke kolege i kritikuju zbog toga. A ja im kažem da ako nešto ne vidiš, ne možeš ni da znaš da li valja ili ne valja - kaže Babić.


http://www.novosti.rs/vesti/spektakl.147.html:438955-Mirko-Babic-Srbi-zaboravili-na-patriotizam

 

 

*****

 

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

 

*****