Majori Mišić i Fregl u smrt otišli kao junaci
SVETOZAR Filipović veli da je teško “sažeti” 1941. u Srbiji. Prema njegovom mišljenju, to leto su obeležile prve akcije četnika i partizana protiv Nemaca u oslobađanju Gornjeg Milanovca i Kraljeva. Prvi put ustanici su imali nemačke zarobljenike - njih oko 400.
Krajem oktobra i prvi engleski avion je izbacio “vojnu pomoć” četnicima. Početkom decembra, tačnije šestog, Nemci su napali Ravnu goru i Struganik, a pukovnik Mihailović je jedva uspeo da umakne u Crnu Goru. Majori Aleksandar Mišić i Ivan Fregl su uhapšeni štiteći odstupnicu Mihailoviću i kasnije su streljani. Među uhapšenima je bilo oko 700 četnika i seljaka simpatizera pokreta koji su odvedeni u logor na Banjicu.
- Dok su ekstremisti među partizanima ubijali Srbe koji neće sa komunistima, Draža se trudio da održi disciplinu u svojoj vojsci streljajući i svoje koji su se oglušili o norme rata - veli Filipović. - I u partizanskom pokretu i među četnicima bilo je oficira i vojnika svih vera i nacionalnosti, tako da je priča o četničkom pokretu kao srpskonacionalističkom van pameti.
U zajedničkom napadu na Gornji Milanovac sa partizanima, krajem septembra 1941. godine, učestvovao je i Svetozar.
- Brzo smo počistili tamošnji nemački garnizon i zarobili njih 70 - seća se Filipović. - Među njima je bio poručnik Tomas, češkog porekla, koji je odmah prišao Čiči i nije hteo da se vrati Vermahtu ni kada smo raspustili logor sa zarobljenim Nemcima u Požegi. Nažalost, ni kod ove zajedničke akcije nije bilo velike vojne saradnje, već su partizanski i četnički odred odmah po oslobođenju formirali dve komande grada.
Nemci nisu dugo sedeli skrštenih ruku već su početkom oktobra krenuli u kontraofanzivu. Već devetog u Divcima, četnici i Nemci žestoko su se tukli i bilo je dosta poginulih na obe strane. U novembru su okršaji nastavljeni, a Nemci su krajem meseca krenuli i na Titovu Užičku republiku. Finalni udar na četnike vojnici Vermahta su izveli 6. decembra napadom na Ravnu goru. Brzo su razbili četničku odbranu, a Draža se tada nalazio u Mišićevom selu.
- Kada su Nemci stigli u Struganik, pred kuću majora Aleksandra Mišića, usledilo je kratko puškaranje u kojem je poginuo njegov pratilac podnarednik Đura - nastavlja Filipović svoje sećanje. - Taj metež Draža je iskoristio da se sa majorom Paloševićem i još jednim pratiocem izvuče iz sela. Major Mišić je izašao pred Nemce u šinjelu sa crvenim širitima predstavljajući se kao Draža i oni su ga zajedno sa njegovim zamenikom majorom Ivanom Freglom odveli u Valjevo gde je ustanovljena prevara.
Svetozar Filipović čuva pismo majora Fregla iz Valjevskog zatvora koje je uputio ženi Ivi pred smrt. Prema priči koju je čuo posle 19. decembra i streljanja Mišića i Fregla, oba ova Dražina oficira su bili junaci do kraja. Aca Mišić je odbio da traži pomilovanje koje mu je ponuđeno (budući da mu je majka Nemica), rekavši da je nemački deo sebe sahranio 6. aprila. Od Nemaca je tražio da puste njegove pohapšene četnike. Poslednja želja pred streljačkim strojem, prema tim pričama, Mišiću je bila da mu dozvole da odreši cokule kako bi mogao da njima gađa streljački stroj. Major Fregl je tražio, i to mu je dozvoljeno, da lično komanduje Nemcima dok ih streljaju. Svojom komandom “pali”, preselio je sebe i Mišića u legendu.
Majori Aleksandar Mišić i Ivan Fregl
Posle sloma u Srbiji, Draža je otišao u Crnu Goru, prethodno izdavši naređenje da se četnici organizuju po manjim grupama u mesnim odborima. Tada je izdato naređenje okupacionih vlasti da se za svakog Nemca ima ubiti 100 Srba i četnička komanda je dozvoljavala samo manje sabotaže.
- To je razgnevilo partizane, koji su imali drugačije naređenje - navodi Filipović. - Počeli su da čine strašne zločine nad četničkim poverenicima, a prednjačio je Žikica Jovanović Španac. U decembru je do gola skinuo učitelja Jovu Kusturića, iz škole u Krčamaru, koji je bio naš. Vezao ga je za drvo i ostavio tokom noći na mrazu. Umro je zaleđen. U Divcima, partizanske vođe Borota i Majer iz tamnavskog partizanskog odreda predsedniku opštine Divci Petroviću testerom su odsekli glavu jer nije dozvoljavao udar na Nemce.
Svetozar Filipović navodi i da je odlično poznavao Španca. Naime, kada je Žikica doveden iz Francuske, posle bekstva iz Španije 1937. godine morao je da bude pod policijskom prismotrom. Kako je Filipovićeva kuća u Brežđu tada bila žandarmerijska stanica, Svetozarova majka ga je primila da živi kod njih. Špančev otac, kafedžija iz Valjeva i otac Svetozara Filipovića - Božidar, bili su drugovi i to se smatralo kao “porodična usluga”.
- Španca niko nije voleo, jer je on počeo bratoubilaštvo - nastavlja Filipović. - Zadnji put video sam ga u svojoj kući krajem februara 1942. kada me je je majka pozvala iz šume. Španac mi je tada dao pismo za Dražu, tražeći valjda da se saradnja četnika i partizana nastavi.
DA SAM POSLUŠAO
KADA smo Svetozara Filipovića upitali kako posle svih ovih godina gleda na rat u Srbiji od 1941. do 1945. i na sve ono što se posle rata događalo, on se malo zamislio i ispričao događaj:
- Bila je jesen 1941. i ja sam po zadatku došao u selo. Bio sam odeven u vojničku bluzu, opasan redenicima, okićen ručnim bombama... Najednom ispred mene se stvorila starica koju sam poznavao - priča Filipović.
On dodaje da ga je žena prepoznala, zaustavila i pozdravila i zatim mu postavila pitanje:
- Cvejo sine, zašto ti ne učiš škole nego hodaš ovakav? Bolje bi ti bilo!
Danas misli da je pogrešio.
PISMO I USTAŠKA ZVERSTVA
PREMA sećanju Svetozara Filipovića, krajem avgusta 1941, u štab na Ravnoj gori došao je kurir iz Bosne, iz štaba majora Jezdimira Dangića. Doneo je pismo za Dražu u kome od njega traži da mu u pomoć pošalje što više može oficira i podoficira jer ustaše čine nečuvene zločine nad Srbima. Kurir je uz pismo doneo i torbu punu izvađenih srpskih očiju i posečenih ušiju koju je Dangić zarobio tukući se s ustašama. Naš sagovornik veli da je Draža pozeleneo od muke.
- Prvi smo se za odlazak u Bosnu javili poručnik Ratko Martinović i ja - priča dalje Svetozar. - Naš 16 prijavljenih krenuli smo krajem avgusta i kod Krupnja smo se sreli sa popom Vladom Zečevićem koji je imao nešto boraca i koji je tražio da ga povežemo sa Dražom. Nisam otišao u Bosnu jer me je poručnik Martinović vratio na Ravnu goru sa pismom Čiči.
SA velikim ponosom Svetozar pokazuje kopiju pisma majora Ivana Fregla koje mu je stiglo iz Valjeva i koje je poslao njegovoj supruzi posle streljanja ovog oficira decembra 1941.
U njemu stoji:
“Mila ženice,
Nemački Ratni sud me je danas osudio zbog ‘četnikovanja’ na smrt.
Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe (ćerka). Nevin umirem, savest mi je potpuno čista. Umirem za čast otadžbine i naroda.
Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu. Žao mi je samo što nisam poginuo na bojnom polju.
Budi hrabra i vaspitaj dobro Gođu.
Moje odelo, civilno, nalazi se kod prote Popovića u Mionici. Šaljem ti i nešto novca...”
“POMOĆ” IZ LONDONA
PRVI i poslednji engleski avion koji je izbacio vojnu pomoć četnicima 1941. pojavio se krajem oktobra. Za tu priliku, u prečniku oko 300 metara gde se očekivalo da sleti najavljena vojna pomoć, na Ravnoj gori je iskopano 26 rupa za vatre. Sve je ugovorio kapetan Bil Hadson, a avion se, prema sećanju Filipovića, pojavio oko 22 časa i izbacio bure na padobranu. - U tom buretu bilo je sedam italijanskih puškomitraljeza “breda”, a na tri su falile cevi. Bilo je šest pištolja “parabelum” sa dugom i četiri sa kratkom cevi - navodi Svetozar. - Bilo je i nešto novca u devizama, pismo Draži, 15.000 metaka za mitraljeze i 3.000 za pištolje. Kako tvrdi naš sagornik, od dolaska Hadsona u štab, Draža ga je “pritiskao” da traži vojnu pomoć od Engleza. Ovaj mu je odgovarao: Kada se pomirite sa partizanima!
(Sutra: Englezi od Draže tražili rudnike)
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:531765-Junastvo-majora-Misica-i-Fregla
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment