"На данашњи дан 6.јуна 1941.у околини Гацка почео је први устанак у поробљеној Европи, против фашизма и усташких злочина. Устанике су повели војвода поп Радојица Перишић и тада поручник Краљеве Гарде Милорад Поповић. Да се сете они који су заборавили, да се срамоте они који негирају и да се поносимо ми њихови захвални потомци. Вечна слава Херцеговачким витезовима!"
Четници Гатачке бригаде
"У овом срезу усташе су почеле свој крвави пир, одмах после пропасти државе. Још у мају 1941. године, ухватили су чувеног народног гуслара Вуковића, пребили му ноге и руке и повадили очи, као Турци Старом Вујадину. Потом су ухватили старог српског свештеника, проту Шпира Старовића, пароха Автовачке парохије и претукли маљем. Да би потом на превару, под изговором, регистровања, позатварали све Србе
из Автовца и Гацка у стару аустријску касарну у Автовцу.
Несхватајући и неверујући шта се све дешава са позатвараним Србима, 5-га јуна 1941. година, у селима среза Гатачког, стигао је један Србин, који је испричао свештенику, чувеном попу Перишићу, да је побегао са стрељања и да су у ноћи између 4-5. јуна побијено маљевима 289 Срба из села Корита и из других места, те бачени у Коритску јаму. Он је имао ретку срећу да побегне. Међу поубијаним српским породицама, највише је била уништена породица Сфорцани. Скоро сви су побијени. Истога дана, 5-га јуна, усташе су дошле и заузели жандармеријску станицу у селу Казанцима.
Сазнавши за страшну судбину и покољ Срба у Коритима, свештеник Радојица Перишић-касније чувени четнички војвода, позива све виђеније Србе из околних села: Јована Тепавчевића, Благоја Тепавчевића, Дамљана Тепавчевића, Паја Стањевића, Ђорћа Стањевића, Војина Паповића, Станишу Николића, Дамљана Ћорића, и многе друге...
На овом историјском састанку, после сазнања и тачних обавештења о покољу Срба од стране усташа, донета је одлука да се о свему овоме обавесте сви вићенији људи и српски народ околних села и да се одржи један шири састанак, на коме има да сеодлучи: шта да се ради. Послати суљуди у села: Доњи и Горњи Казанци, Вратковићи, Галешине, Дулићи и Боботово Гробље.
Састанак са вићенијим људима из ових села, одржан је на: брдо Камењача, код кућа Тепавчевића. На овом састанку је дошло око 400 Срба, махом без оружја. Страшна ситуација од њих је захтевала, да се хитно организују и поведу акцију за самозаштиту од крвавих усташа, који су решили да биолошки истребе српске народ са те територије. После међусобног разговора и договора, шта и како да ураде, присутни су захтевали да се на чело организације-бораца, стави свештеник Радојица Перишић, који се примио те дужности. Потом је донета одлука да се удари на усташку касарну у селу Казанцима, и да се по сваку цену усташе униште и дође до оружја. Овај план је извршен у један сат по поноћи 6- ог. јуна 1941. године. У крвавој борби, касарна зе заузета и заробљено преживелих 60 усташа. Плен у оружју је био велики и омогућио је даљу акцију. Још у праскозорје истога дана, после разоружања усташа у Казанцима, наше јединице су распоређене у три групе: једна са попом Перишићем, која је имала задатак, да оде у село Корита, где је извршен покољ Срба. Друга група, на челу са Благојем Тепавчевићем, одређена да обиђе и прикупи следећа села: Добреља, Пусто Поље, Даниће, Пржине и Степен, затим, да заузме положај према усташама из Куле Фазлагића.
Трећа група, на челу са Војином Паповићем и Тодором Стањевићем, имала је задатак, да обавести виђеније људе и становнике следећих села: Гареву, Малу Гараву, Самобор, Липник и да у селу Липнику заузме положај према Турцима- балијама, у Автовцу и Муљима. Очекивало се да ће вођа Турака Џемо Ибановић напасти Липник, да освети свога оца, кога су Липничани у Првом светском рату убили, као аустријског официра.
Приликом доласка у Липник, одмах је отпочела борба, око усташке станице у Јасенику. На челу наших снага, које су нападапе усташе био је поручник Радован Пјешчић, са којим су били многобројни чланови велике породице Пјешчића из села Равног.
Истога дана увече, једна група од десет бораца, предвођена жандармеријским наредником Аћимом Јегдићем-касније четничким командантом батаљона, успела је да се пребаци преко села Драмешине, Врбе и Браићевића и ухвати везу са првацима тих места: Дамљаном Рончевићем (касније бачен у јаму од комуниста) и Милошем Бошковићем (касније командант четничке бригаде) - погинуо од усташа у борби на Лијевчу Пољу 1945. године.
Ову храбру групу од десет бораца, ваља споменути по имену: Аћим Јегдић, Милош Бјелогрлић-Брада, Максим Милинковић, Тодор Стањевић, Радован Тепавчевић, Радован Стањевић, Никола Шуковић, Илија Паповић , Милош Лојовић и Миливоје Лојовић, пребацили су се кроз турска села: Баоре и Мрђановиће у село Браићевиће и ухватили везу са четничким јунаком и командантом четничког батаљона Васом Зиројевићем из велике породице Зиројевића и обавестили их о Коритској Јами и усташким покољима. Тада сe сазнало да је 6-ог јуна по подне капетан Ђерић са својим Шиповљанима у срезу Невесињском сачекао 12 усташа, који су пошли у њихово село и све их уништили.
Резултат овог нашег обавештавања народа био је: организована су и дигли на устанак спедећа села: Браићевићи, Домрке, Фојница, Руда Стојана Ковачевића, Лукавице и Градина.
У свим овим селима нашли су се истакнути људи, који су одмах приступили организовању бораца противу усташа, чија имена треба споменути и то: Драгоје Милошевић, Дивљан Владо-погинуо као командир јуришне чете у борби противу комуниста у Невесињу 1944. године. Вукашин Братић, Вукашин Кртолица, Милош Ковачевић и на Дражљеву Милимир Поповић и Милорад Поповић-који је као командант Невесињског корпуса погинуо у крвавој борби противу усташа и комуниста 6-ог априла 1945. године на Лијевчу Пољу.
По угледу на ова села, организоване су борбене јединице и у многим другим селима, у циљу борбе за одбрану од усташа. Све организоване јединице ових села биле су у саставу и под командом свештеника Радојице Перишића. Овај српски свештеник, по угледу на оне свештенике из Караћорђевог устанка- предводио је и неустрашиво бранио свој народ од усташких напада, ради тих заслуга одликован је 23. септембра 1941. године Карађорђевом звездом са мачевима и проглашен војводом. Ово је учињено на предлог Врховног команданта војске, генерала Драже Михаиловића. Указ Краља Петра II. обнародаван је преко Војног листа и радио Лондона. Херој без мане и страха, био је на челу једне велике епохе борби и на челу јунака, који су смрт презирали целим током рата. Погинуо је у крвавим борбама противу усташа и комуниста на Лијевчу Пољу."
Милош Лојовић
na Facebook
June 6, 2015
Капетан Милорад Поповић
Војвода поп Радојица Перишић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment