Sunday, January 15, 2012

"ПОЖАР У КРАЈИНИ" - Предговор написао ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ Чикаго 1975



НИКОЛА ПЛЕЋАШ-НИТОЊА

Никола Плећаш-Нитоња WWII

ПОЖАР У КРАЈИНИ

Предговор написао

ДРАГОСЛАВ П. ДРАГУТИНОВИЋ

Чикаго 1975

Драгослав П. Драгутиновић 1960s
Photo courtesy of Rade Rebic

Rade Rebic and Nikola Plecas mid 1990s
Photo by Aleksandra Rebic

*****

Ову књигу посвећујем Србима и Српкињама
 побијеним по директивама Комунистичке партије
 Хрватске (КПХ).

*****


ПРЕДГОВОР

Пред нама се налази необична књига, која је врло узбудљива и веома интересантна. Она је узбудљива стога што описује невеселе догађаје који су се одигравали током II светског рата на западу Југославије, на простору српске Крајине, а интересантна зато што је ретка књига сличне садржине у нашој емиграцији и што износи истину о догађајима у којима је аутор био очевидац.

У Другој Југославији написано је на стотине дебелих књига о тим збивањима, у покушају да се, извртањем чињеница и ретуширањем стварних призора и догађаја, увери не само необавештен Слободни свет, него и збуњени и обесправљени Србиграђани Југославије, да се Комунистичка партија “борила и изборила слободу и једнака права за све братске народе Југославије”.

Ова књига, поред осталог, има сврху да разбије обмане и лажи о тим догађајима и да их прикаже онако како су се они стварно и сурово одигравали, без икаквог преобртања, преудешавања и сенчења за друге утиске.

Људи-сведоци догађаја радо причају успомене из минулих трагичних година, али их не бележе и не објављују у књигама. Међутим, причања избледе, временом се преиначују у једном или другом смеру, или се потпуно заборављају, па тако то историјско доба, које се преживело и у коме су Срби неизмерно патили и страдали, неће бити довољно расветљено за будуће српске генерације, које би требало да користе искуства стечена од претходника, по ономе “Историја је учитељица народа”, те да се не догоди да нека нова српска поколења доживе иста зла. И не само то, него да се лажи о односним збивањима током рата, сервиране српском народу и Слободном свету од стране окупатора, усташа и комуниста, не приме као истина по узусу “Лаж поновљена 33 пута постаје истина”.

Одмах у почетку важно је да се изнесе неколико напомена са намером да се читалац подсети на начин како је настао грађански рат у Југославији током окупације.

За разлику од устанка у Србији и неким другим крајевима Југославије, у њеној западној половини, посебно на простору Крајине, Срби су подигли устанак у првом реду да бране голе животе од усташких покоља, с обзиром да је Независна Држава Хрватска, одмах по њеном заснивању, предузела бесомучну хајку на обесправљене Србе на целокупном њеном државном простору са циљем да се српски народ уништи.

Четници су се већ увелико борили против окупатора и усташа кад су се појавили партизани (комунисти), па су те две групе, потпуно опречне по идеолошким и политичким схватањима, дошле одмах у сукоб. Но борба између четника и партизана није проистекла само из нескладних идеолошких и политичких схватања, већ и из неједнаких поимања вођења отпора окупаторима. У основи, четничка Врховна команда, на челу са генералом Михаиловићем, је тежила да створи моћну армију која ће се борити против окупатора и која ће припремити и подржати искрцавање савезничких трупа. При том, у сукобима са окупаторима избегавале су се операције које би повлачиле страховите репресивне мере против грађана. Комунисти су, напротив, примењивали саботажу без обзира на одмазде окупатора у масакрирању недужних грађана и уништавању њихове имовине. При том, што је особито карактеристично, комунисти нису вршили саботажне акције у близини хрватских насеља, него искључиво тамо где су живели Срби, па је тако само српски народ плаћао крваве освете окрутног окупатора, што је било сасвим у складу са основном тежњом и Хрвата-усташа и Хрвата комуниста.

Комунистички покрет, односно партизански, се дијаметрално разликовао од народног демократског четничког покрета, не само по начелима, него и по устројству и начину рада, и није имао народни карактер. Он је у почетку био малобројна добро организована партија, саздана од интернационално школованих професионалних револуционара, пролетерских идеалиста, незадовољника и покојег “Салонца”-татином и мамином мазом. Комунистички покрет није ни самоникао, као четнички, нити је био независтан, него је представљао одраније плански скован беочуг једног интернационалног ланца. То се запажа и по томе, што је започео акцију у Југославији тек 22 јуна 1941 кад је Хитлер насрнуо на Совјетски Савез, а не као народни четнички покрет за кога је рат започео са првим даном напада на Југославију. Борба против окупатора “за слободу, демократију и братство народа Југославије”, били су за комунисте само маска и реклама, односно средство за стицање народног поверења, са циљем, у крајњој линији, да се освоји власт.



Прелаз из народног отпора нацифашистичком окупатору у грађански рат за комунисте је био брз и лак, јер је одраније био планиран, док је за четнички покрет, као националан и демократски, идеолошка борба представљала новост, с обзиром да за ту врсту борбе није био припремљен ни политички ни идеолошки ни организационо. Тако су се уместо два фронта, фашистичког и антифашистичког, појавила три: (1) окупаторско-усташки, (2) комунистички, потпомогнут од Совјетског Савеза и Интернационале, и (3)четнички-народни демократски, у коме су били углавном Срби. Четнички народни демократски фронт нашао се тако као између чекића и наковња, укљештен између два јака тоталитарна фронта, комунистичког и окупаторско-усташког. Уз то, устанички карактер четничког покрета налагао је борбу против окупатора, док је његов демократски и народни карактер условљавао борбу против усташке НДХ и тоталитарног комунистичког покрета.

Друга Југославија, као што је у целом свету познато, створена је на гробљима и јамама побијених Срба, на пепелу и рушевинама српских добара, и на насиљу, обманама и лажима. Српски народ, који чини три петине житеља Југославије, није био за државу онакву како је она саздана после рата стога, што је комунистичка власт успостављена одузимањем грађанских слобода и права да се слободним референдумом грађани изјасне какву државу желе, као што је то било обећано на конференцијама водећих ратних савезника. При том важно је да се има на уму, да су за време целог рата комунисти добијали моралну и материјалну помоћ од Совјетског Савеза и у извесној мери и од Западних савезника до 1943, а отада је и сва помоћ Западних савезника пренета на комунисте, док је четнички покрет напуштен у одлучном тренутку. У том неразумном поступку савезници су се понашали и деловали као да немају никаквог појма шта се на простору Југославије стварно догађа, што ће се после рата, уколико време одмиче, све више посведочавати објављивањем поверљивих докумената из савезничких ратних архива. То је трагична чињеница, која је стварно постала обртна тачка за даљи развој грађанског рата. Заборавило се да су Западни савезници у четничком покрету Драже Михаиловића имали не само верног ратног савезника у борби против општег ратног непријатеља-нацифашистичког окупатора, већ и идеолошког савезника, који је, по свом демократском карактеру и по циљевима, био једини и последњи њихов ослонац на Балкану. У последицама тих фаталних грешака и заблуда, нарочито с обзиром на интернационални карактер комунизма, слободни народи Запада имаће непремостиве потешкоће у послератној политици, у покушајима за организовање трајног мира у свету. У том наопаком кобном поступку савезника најзначајнију улогу је одиграо председник Британске владе Винстон Черчил, мада једни тврде да је то чинио због нетачних обавештења, а други да је све радио по својој вољи, па је чак и сина Рандолфа послао Титу да би ископао што дубљи гроб Дражи Михаиловићу, односно српском народу. Његове идеје, предлоге и поступке прихватао је и потпомагао тада већ тешко болесни амерички председник Рузвелт, што је Черчилу давало много већи ауторитет и ширу слободу рада. Што је при том врло карактеристично и скоро несхватљиво, напуштање Драже Михаиловића је уследило баш у времену кад је успео да протера из Србије, Црне Горе и источне Босне комунистичке снаге, којом приликом је и сам Броз једва извукао живу главу у поразном бекству у правцу српске Крајине са само једном преполовљеном пролетерском бригадом. Ову своју заблуду Черчил је покушао да исправи једним јавним признањем онда кад је било касно да се ма шта исправи, изјавом: “За време рата веровао сам да могу да имам поверење у Тита. Сада схватам да је то једна од мојих највећих грешака”. Иако је Черчил проглашен највећим државником двадесетог века и неупоредивим политичарем, ми то не можемо да усвојимо с обзиром на његову невероватну кратковидост у раду на помагању комунизма да овлада великим делом Европе, укључно и Југославијом, што ће имати реперкусија у послератним односима међу народима и у вођењу међународне политике.

Као што су многим другим народима поробљеним од комунизма (Русија, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Источна Немачка, Чехословачка, Румунија, Бугарска, Кина, и доцније Северна Кореја и Куба) одузети слобода
и сва грађанска права, тако је било и са
поробљавањем Југославије од стране КПЈ, која је пре рата имала скоро невидљив број чланова, па чак и сада, након 30 година терора и страховладе, има једва 5 до 10%.

Ова књига има сврху да изнесе истину о догађајима у српској Крајини (Лика-Кордун-Горски Котар-Банија) где су се одигравали многи трагични догађаји у покушају примене плана за уништавање српског народа од стране удружених непријатеља: окупатора, усташке НДХ и Комунистичке партије Хрватске. При том је чудновато, али сасвим истинито, да је српски народ у том затирању далеко много више страдао од Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста, него од оба окупатора и њихових шакала заједно током 4 године рата, све у једном истом циљу, да се на простору западно од Дрине Срби униште или сведу на безопасну незнатну мањину, тј. да се из основе измени етнички карактер у том простору, чак и тамо где су Срби били 100% или у огромној већини.

Сам начин како се тај гнусни криминални посао геноцида обављао у реченим српским крајевима износи ова књига, па би било пожељно да је прочитају сви Срби, без обзира где се налазе и без осврта на њихова политичка уверења, јер се овде ради о српском народу као целини и о покушају да се он збрише са завичајних простора, да се уништи. Књигу би требало да прочитају и они Срби у којих, било из којих разлога, замире српска свест и савест. Нарочито би требало да је прочитају они, који и после свега што се догодило у Југославији током II светског рата, проповедају
могућност враћања у живот заједнице Хрвата и Срба без претходног обележавања граница шта је чије, као што је то препоручивао још 1918 Никола Пашић. Такву заједницу је могуће остварити само насиљем и одржавати бичем и кундаком, на начин као што је створена и како се одржава Друга Југославија (комунистичка). Данас, по свему што се зна, ту заједницу не жели хрватски народ, а и огромна већина Срба сматра да су сви мостови за тзв. братство и јединство Срба и Хрвата зазидани новом Ћеле Кулом високом до облака, у коју је узидано преко седам стотина хиљада српских глава посечених од стране Хрвата-усташа и Хрвата-комуниста.

Све ово наглашавамо из разлога што и данас има Срба који олако смећу с ума оно што се догодило 1941-1945, казујући да је све што се онда дешавало,
па и онај безмало милион гробова српских мученика “превазишло време”.

При том, са изразом “превазишло време”, они у ствари усвајају пропагандну крилатицу властодржаца Друге Југославије, који такође сматрају да је прошлост “превазишло време” у новој “срећној заједници”, и као маска за све прошле и садашње злочине над српским народом проглашено начело “братства и јединства народа Југославије”, којим се прикривају и сва черечења српских земаља и сви прогони Срба обесправљених и принуђених да трпе, ћуте и чекају. Сви потези политичке природе, који су започети током рата, продужени су и по његовом свршетку од исте руке која тежи да српски народ не само распарча и обезглави, него и да га обесхрабри, духовно скрши и уништи, или сведе на безопасну масу. Ти српски ноншалантни појединци препоручују да преко свих зала нанетих српском народу, преко толиких гробова српских мученика, који нису били само из боја јунаци, него највише жене, старци и дечаци, треба прећи са “словенском добротом и опраштањем” у интересу одржавања заједнице по сваку цену. У ствари, са тим паролама се помаже комунистичка теза Друге Југославије, која, у напорима да се одржи “по сваку цену”, чини то по цену само српског народа. При том заборавља се нешто врло важно, иако смо томе сви сведоци, наиме да ни после 30 година од грозних злочина, сем неколико часних изузетака који могу да се наброје на прсте једне руке, хрватски народ као целина још није дао изјаву да са жаљењем осуђује злочине над српским народом, као што је то учинио Немац Аденауер према Јеврејима, па се добија поразан утисак да се хрватски народ слаже са тим неделима и, чак, да их прећутно и одобрава.

Из свега што је речено, као и из онога што се и данас тако жалосно очигледно одиграва у Другој Југославији, изгледа да није захватила корен у хрватском народу идеја коју су проносили Људевит Гај као Илиризам, Доситеј као Братство и Штросмајер и Краљ Александар као Југословенство. Гробови преко седам стотина хиљада побијених “Југословена” српског порекла то очигледно и непобитно потврђују.

Никола Плећаш-Нитоња, аутор ове књиге, је рођен 28. XII 1921 у селу Плећаши, општина Брувно, срез Грачац, у Лици, од оца Дана и мајке Саве. Основну школу свршио је у Брувну и до рата живео у родном селу чувајући стоку на Равној Чемерници и помажући родитељима као првенац у породици од седморо деце. Кад је настао рат 1941, Никола је био поодрастао, дурашан сеоски младић, лички српски горштачки тип од 19 година, који још није стасао да служи обавезни војни рок, нити основао породично гнездо. Он ће се тек као избеглица у Италији, у Еболиу, оженити 1945 Српкињом Софијом-Коком, рођеном Ђукић, и 1946 у браку стећи сина Мишу, који ће 20 година доцније бити добровољац у америчкој војсци у Вијетнаму, да по повратку дипломира на Универзитету Јужног Илиноја.

Никола Плећаш-Нитоња је на младићким плећима проносио тешко бреме ратних година баш онда кад је широм отворио животне очи и отпочео да сагледава свет под пуном светлошћу и у правој боји. Васпитан у патријархалној средини, у националном и демократском духу, он је под родном стрехом, у српској школи, Светосавској широкогрудој цркви и слободољубивом и христољубивом српском друштву, сазнао шта је слобода и демократија, и увидео шта оне значе у животу људи уопште, посебно Срба западних крајева Југославије. Срби тих крајева су се за ореол слободе прво борили против маћехства црно-жуте ћесарске Аустро-Угарске, па потом, добар број, у војсци Краљевине Србије, било пребегом из Аустро-Угарске, било као добровољци на Солунском фронту, а Нитоња и многе десетине хиљада Срба Крајине, током II светског рата као борци националног демократског покрета под предводништвом неумрлог генерала Драже Михаиловића-Чиче.

Навикнут одмалена да изнад свега воли слободу и демократска права човека, он од почетка рата покушава да ступи у устаничке четничке редове и у томе успева 27 VII 1941 кад је плануо устанак Срба Крајине за борбу против нацифашистичких окупатора и ради спасавања голих живота Срба Крајине од усташке тзв. Независне Државе Хрватске. Као четник он је 1941 летео из борбе у борбу, дању и ноћу, све до априла 1942 кад је његово село преваром заузето од партизана. Тада су многи млади Срби Крајине, међу њима и Никола, били преваром и присилом мобилисани у партизане, да после мало времена буде постављен за водника, па за командира чете и најзад за команданта батаљона у Другој бригади Шесте личке партизанске ливизије. У борби на Косињу, коју је водио против усташа по својој иницијативи, бива рањен. У партизанској официрској школи први пут је схватио основни циљ комуниста — приграбљивање власти — и пут и начин да се он достигне, па убрзо затим са неколико истомишљеника организује групно бекство у четнике, које због издаје не успева и он заједно са шесдесет завереника буде ухапшен.

То присилно партизанство Никола је платио у ужасном мучилишту у затвору у Подлапачи, где је прочамио три месеца свакодневно саслушаван, мучен и до издаха тучен од интернационално школованих крвопија и џелата, да би му сломили савест и српску свест, убили душу и из клонулог срца изнудили признање о уделу у припреманом бекству и откривања везе на четничкој страни, и да тако оптужи и себе и своје саучеснике у завери. Но он је издржао све до краја, и мучења и искушења, показујући невиђену отпорност српског духа пред невероватним физичким боловима, да се потом бекством поново нађе у четничким редовима да се као љути осветник бори до краја рата.

Пребегавши у четнике, Никола је својом бистрином, организацијском способношћу, одлучношћу и изразитом храброшћу брзо постао водник у Одреду Петра Рајака, затим командант Лапачког четничког одреда, па командант Четврте бригаде Првог личког корпуса и на крају рата командант Комитског одреда. Он свршава и четничку Официрску школу у оквиру Динарске четничке дивизије и као четник, током рата бива одликован златном медаљом Милоша Обилића и Карађорђевом звездом са мачевима за осведочену личну храброст у борбама против нацифашистичких окупатора и хрватских усташа, а указом министра војног генерала Драже Михаиловића добија чин поручника.

У избеглиштву проводи са осталим борцима Динарске четничке дивизије од маја 1945 у Италији, у логору Цезане, где похађа под најтежим околностима гимназију, коју оснива и води са љубављу, много напора и воље познати четнички идеолог и борац, бивши директор гимназије и народни посланик пок. Станко Драгосављевић, професор. У септембру 1945 логор се сели у Еболи где наставља школовање и завршава три разреда гимназије. У априлу 1947 цела национална група из Еболиа је пресељена у Немачку, и тада Никола са осталим официрима долази у логор Гросенброде, одакле је као “ратни злочинац” пребачен у логор Минстер. После тромесечног испитивања у Минстеру бива преведен у логор Бохолт, да напослетку оде у логор Боргхорст, одакле септембра 1949 одлази за Америку, где отада живи у Белвуду, у близини Чикага.

У овој узбудљивој књизи се сусрећу многа имена српских слободара, живих и погинулих у борбама или усмрћиваних мукама од хрватске усташко-комунистичке дружине, која је обављала исти посао, на истом простору, истим начинима и са истим циљем: уништења Срба. Тај гнусни криминални посао најниже врсте, после рата и узурпирања власти, су наставили комунисти, усмеривши све своје напоре на разбијању српског народа под вођством Тита-барјактара мрзитеља Срба. И тако, док су сви остали народи Друге Југославије добили своје федералне републике, Словенци Словенију, Хрвати Хрватску, тзв. македонски народ Македонију, Шиптари аутономну област Косово-Метохија, древну постојбину српске државе и Српске цркве, и Мађари сакупљени у српској Војводини, са планом да се у догледно време и те две области прогласе републикама,—дотле само Срби остадоше расчеречени, јер је комунистичка врхушка знала да од Срба, посебно од српских сељака, никад неће моћи да начини робове и слуге идеје, која никад није одушевљавала домаћинско српско село.

Нова власт у Југославији у свакој прилици је чувала јединство Хрвата, а разбијала Србе плашећи се уједињеног и монолитног Српства особито стога, што Срби поседују богато државно искуство и нарочито велику политичку зрелост, коју су стекли током 150 година борби за демократију и парламентаризам, док су остали народи Југославије то започели тек 1918, пошто су их Срби, уз велике жртве, ослободили туђинског господарења. Па ипак, и поред оштрог терора, Срби нису прихватили стање створено насиљем незнатне мањине, јер су одувек били и остали непомирљиви противници тиранства и диктатуре, и поборници демократских решења. Из свих тих разлога они се не свиђају тлачитељима Друге Југославије, који хоће да народи под њиховом влашћу буду покорни робови, као што је, уосталом, случај у свим земљама у којима су загосподарили комунисти.

Српски народ је из једног окупаторско-усташког терора током рата прешао у други терор окупаторско-усташко-комунистички, да 1945, после тзв. ослобођења, буде подвргнут трећем антисрпском терору Комунистичке партије Југославије, који се и данас несмањеном жестином спроводи хапшењима, тортурама, прогонима српске мисли и културе, Српске цркве и језика, српске књиге и српског слова Ћирилице, и др.

Из ове књиге ће се видети и једна друга важна чињеница за разумевање откуда је ионако жесток отпор четника против партизана постајао све љући уколико се рат приближавао крају. Људи који су од почетка 1943 надаље сачињавали четничке борце Крајине били су у несразмерној већини пребегли партизани, који су јасно увидели да је партизански покрет чисто хрватска ствар, и који су били сведоци намештеног подлог уништавања Срба у гурању једних против других по пакленом плану КПХ у договору са НДХ. Најзад, то су били људи чије су многе чланове фамилија побиле усташе или ликвидирали партизани, многима затрт цео род и погашена родна огњишта, па су пребегом у четнике постајали непомирљиви противници и усташа и комуниста.

Ова књига је писана чистим српским језиком и уз то и веома лаким стилом који се чита без тешкоће, па ће као таква бити приступачна и разумљива сваком писменом Србину.

Појава ове књиге биће добродошла и онима који буду писали о догађајима током рата у српским крајевима западно од реке Дрине, посебно у Лици, Кордуну, Горском Котару и Банији. Они ће у њој наћи много убедљивих истинитих података.

Било би врло пожељно ако би се у догледно време указала прилика да се ова књига, или барем нека њена поглавља, преведе на енглески језик, ради обавештавања странаца о истини у вези са збивањима у Југославији током ратних година 1941-1945, с обзиром да су подаци изнети у њој истинити и у највећем броју супротни онима које о тим истим догађајима износи комунистичка пропагандна штампа и диригована литература.

Ми ову књигу препоручујемо Србима да је набаве и са пажњом прочитају, и да о њој размишљају.



Драгослав П. Драгутиновић
Децембар 1974 у Чикагу, САД.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment