April 27, 2009
Bureau News
Blog.taragana.com
Serbia seeks grave of slain WWII guerrilla leader
BELGRADE, Serbia — Serbia’s government has formed a special commission to try to locate the grave of a World War II guerrilla leader executed as a traitor by the Communists, officials said Monday.
The location of Dragoljub Draza Mihailovic’s grave has been unknown since postwar Communist authorities executed him in 1946 for collaboration with the Nazi occupiers.
For decades, the issue has fueled divisions in Serbia, where many believe that Mihailovic was a hero who was killed for his loyalty to the Karadjordjevic royal family which ruled the country before the war.
Mihailovic is particularly respected among Serbs in America, most of whom had fled Communism. A Chicago-based Serb group recently offered a $100,000 (€75,500) reward for help finding the grave.
In Serbia, Slobodan Radovanovic, the state prosecutor who heads the government commission, urged the opening of secret state security files on the case. He also said the people who were involved in the Mihailovic execution should be called to testify about the location of his body.
Senior Justice Ministry official Slobodan Homen said, “Our only goal is to clarify this historic mystery.” He said the commission will not make any judgments about Mihailovic’s role in the war.
Mihailovic, a Yugoslav officer, launched a resistance movement in 1941 against the German occupiers. But he also fought against Communist guerrillas later in the war, and non-Serbs have accused his troops of atrocities.
The Communist authorities jailed Mihailovic after the war and sentenced him to death in a hasty trial.
In 1948, U.S. President Harry Truman posthumously awarded Mihailovic the Legion of Merit award for his role in rescuing hundreds of U.S. airmen downed by the Nazis over Serbia.
http://blog.taragana.com/n/serbia-state-commission-to-look-for-grave-of-executed-wwii-guerrilla-leader-40620/
*****
To get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Monday, April 27, 2009
Saturday, April 25, 2009
Serb Leaders send plea to French President to save General Mihailovich's life
To Monsieur Charles Bidault
President of France:
"The Execution of General Mihailovich will be a terrible shock to all the enslaved peoples of Europe and a definite proof to all the world that Great Britain, France and the United States have lost the moral right to speak on behalf of freedom and democracy in the world. One hundred thousand American citizens of Serbian descent appeal to your excellency to intervene and prevent the execution of your country's loyal ally, now condemned to death in Tito's court."
Rt. Rev. Bishop Dionisiye
Serbian Orthodox Diocese of America and Canada
Louis C. Christopher
National President, Serb National Federation
Mitchell M. Duchich
President, Serbian National Defense Council of America
[Aleksandra's note: Exact date of telegram is not indicated, however, since the plea refers to Mihailovich already having been sentenced in Tito's court, the date is circa July 1946.]
This image courtesy of Milana Bizic of Pennsylvania. Thank you Mim!
_________________________________________________
To get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
__________________________________________________
"Chetnik Day" Proclaimed in Chicago, IL 1943!
WHEREAS, The United Nations, comprising the entire democratic world, are now locked in a death struggle with those who would impose the yoke of slavery upon all who oppose their will of force; and
WHEREAS, every member nation, through sanctioning the Four Freedoms is fighting for the preservation of these ideals which deserve every support of all freedom-loving peoples fortunate enough to have avoided the agonies of war within their fight for freedom; and
WHEREAS, in all countries where men may today enjoy the benefits of freedom, the valor of General Draza Mihailovich and his legions of Chetniks is symbolic of this great universal fight for freedom; and
WHEREAS, because there are assembled this evening citizens of the United States, official representatives of the United Nations, and of the Jugoslav organization of Cook County, it is fitting and proper that the valiant deeds of the Chetniks be graphically documented and preserved for posterity.
NOW, THEREFORE, I, Edward J. Kelly, Mayor of the City of Chicago, do hereby designate, in recognition of this historic organization, April 1, 1943, as CHETNIK DAY in Chicago; and I do urge all citizens to salute the glorious deeds of these brave patriots and allies.
Dated at Chicago this thirtieth day of March, A.D., 1943.
______________________
This proclamation courtesy of Milana Bizic of Pennsylvania.
Thank you Mim!
Please feel free to get in touch with me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
___________________________
Држава тражи гроб Драже Михаиловића
Politika Online
Драган Влаховић
April 25, 2009
Основана стручна комисија која ће испитати могућа места погубљења и почивалишта првог човека Југословенске војске у отаџбини.
Државна комисија која ће истражити место погубљења и вечног почивалишта Драгољуба – Драже Михаиловића, начелника Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, почеће да ради у понедељак, 27. априла, одлука је са прекјучерашњег састанка у Министарству правде. Састанку су присуствовали Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, Слободан Радовановић, републички тужилац, највиши представници Војнобезбедносне агенције и Безбедносноинформативне агенције и Загорка Доловац, окружни тужилац у Београду.
Чланови комисије, како „Политика” сазнаје, биће људи од науке, познаваоци тог периода, упућени у проблематику, али и представници тужилаштва и правосуђа. Зна се, за сада, да су то Слободан Хомен, из Министарства правде, Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, Миладин Милошевић, директор Архива Југославије у Београду, Миладин Гавриловић, управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, Драган Влаховић, историчар и новинар листа „Политика”, и људи из тужилаштва које буде одредио први човек те установе. Упадљиво је да у њеном раду неће учествовати нико из БИА или ВБА, чиме је наглашена намера да се избегну било какве манипулације у раду комисије. У овом случају, подсетимо, деценијама је много тога што се догађало, и доброг и лошег, приписивано људима из Озне, Удбе, државне безбедности, па у најновијем времену и активностима БИА и ВБА.
Ваља напоменути да од завршетка Другог светског рата 1945. године држава није предузимала никакве истражне радње за утврђивање историјских чињеница којима ће се занимати ова сада успостављена комисија.
Тим поводом Слободан Хомен каже да је основна идеја формирања и рада комисије искључиво бављење проналажењем места где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић.
– Извесно је да се нико од њених чланова неће бавити политичком или идеолошком позадином збивања у четворогодишњем ратном вихору из прве половине прошлог века. Наше је да истражимо случај до краја, за шта имамо пуну подршку. Мислим да је цивилизацијски ред да држава обави тај посао и коначно стави тачку на многе спекулације о томе које се с времена на време појављују и у домаћој и у страној јавности, посебно међу људима у расејању – објашњава Слободан Хомен додајући да би о свему осталом требало да одлучују правосудни органи, људи од науке...
С обзиром на то да вишедеценијски напори многобројних домаћих и страних истраживача да пронађу документа и писане трагове о том догађају нису дали жељене резултате, чланови Комисије посебну пажњу усмериће на казивања сведока тих збивања заснована искључиво на чињеницама. Ту су пре свега сведоци који очекују да их надлежни државни органи ослободе заклетве на ћутање, што може да уследи већ средином следеће недеље. Њихова сазнања, по ономе што је већ незванично обављено, биће веома брзо, сасвим сигурно, путоказ проналажењу места стрељања и сахране Драгољуба – Драже Михаиловића.
Драган Влаховић
[објављено: 25/04/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drzava-trazi-grob-Draze-Mihailovica.sr.html
__________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
__________________
Драган Влаховић
April 25, 2009
Основана стручна комисија која ће испитати могућа места погубљења и почивалишта првог човека Југословенске војске у отаџбини.
Државна комисија која ће истражити место погубљења и вечног почивалишта Драгољуба – Драже Михаиловића, начелника Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, почеће да ради у понедељак, 27. априла, одлука је са прекјучерашњег састанка у Министарству правде. Састанку су присуствовали Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, Слободан Радовановић, републички тужилац, највиши представници Војнобезбедносне агенције и Безбедносноинформативне агенције и Загорка Доловац, окружни тужилац у Београду.
Чланови комисије, како „Политика” сазнаје, биће људи од науке, познаваоци тог периода, упућени у проблематику, али и представници тужилаштва и правосуђа. Зна се, за сада, да су то Слободан Хомен, из Министарства правде, Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, Миладин Милошевић, директор Архива Југославије у Београду, Миладин Гавриловић, управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, Драган Влаховић, историчар и новинар листа „Политика”, и људи из тужилаштва које буде одредио први човек те установе. Упадљиво је да у њеном раду неће учествовати нико из БИА или ВБА, чиме је наглашена намера да се избегну било какве манипулације у раду комисије. У овом случају, подсетимо, деценијама је много тога што се догађало, и доброг и лошег, приписивано људима из Озне, Удбе, државне безбедности, па у најновијем времену и активностима БИА и ВБА.
Ваља напоменути да од завршетка Другог светског рата 1945. године држава није предузимала никакве истражне радње за утврђивање историјских чињеница којима ће се занимати ова сада успостављена комисија.
Тим поводом Слободан Хомен каже да је основна идеја формирања и рада комисије искључиво бављење проналажењем места где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић.
– Извесно је да се нико од њених чланова неће бавити политичком или идеолошком позадином збивања у четворогодишњем ратном вихору из прве половине прошлог века. Наше је да истражимо случај до краја, за шта имамо пуну подршку. Мислим да је цивилизацијски ред да држава обави тај посао и коначно стави тачку на многе спекулације о томе које се с времена на време појављују и у домаћој и у страној јавности, посебно међу људима у расејању – објашњава Слободан Хомен додајући да би о свему осталом требало да одлучују правосудни органи, људи од науке...
С обзиром на то да вишедеценијски напори многобројних домаћих и страних истраживача да пронађу документа и писане трагове о том догађају нису дали жељене резултате, чланови Комисије посебну пажњу усмериће на казивања сведока тих збивања заснована искључиво на чињеницама. Ту су пре свега сведоци који очекују да их надлежни државни органи ослободе заклетве на ћутање, што може да уследи већ средином следеће недеље. Њихова сазнања, по ономе што је већ незванично обављено, биће веома брзо, сасвим сигурно, путоказ проналажењу места стрељања и сахране Драгољуба – Драже Михаиловића.
Драган Влаховић
[објављено: 25/04/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drzava-trazi-grob-Draze-Mihailovica.sr.html
__________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
__________________
Wednesday, April 22, 2009
Dražin grob pod ružama ?
D. Vlahović - N. Božović
Politika Online
April 18, 2009
Krečana na Adi Ciganliji, u koju je, po svedočenju Slobodana Krstića Uče, bačeno telo komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, nalazi se uz današnje šetalište.
Pavle Petrović pokazuje moguće mesto koje krije posmrtne ostatke Draže Mihailovića (Foto B. Pedović)
U jučerašnjoj „Politici” objavljeno je svedočenje o tome kako je i gde pogubljen Dragoljub – Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO). O tome je svoju ispovest na magnetofonskoj traci, početkom devedesetih godina prošlog veka, Slobodan Krstić Uča, visoki funkcioner Ozne, ostavio Miladinu Gavriloviću, upravniku Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu i novinaru Miletu Novakoviću. Reč je o događaju koji se zbio 17. jula 1946. godine, u prvim posleponoćnim satima, na Adi Ciganliji kada su likvidirani Draža Mihailović i još sedmorica, kako se tada govorilo, narodnih neprijatelja.
Ekipa „Politike” obrela se juče na Adi Ciganliji. Nije bilo teško pronaći deo gde se nekada nalazio zatvor državnog suda u kojem su robijali isključivo politički zatvorenici. Na stotinak metara od šetališta je spomenik, podignut 1970, ali onima koji su robijali pre oslobođenja 1944. godine. Nedaleko odatle nalazi se ružičnjak koji je, po svemu sudeći, zasađen tačno na mestu gde se pre 63 godine nalazila krečana, u koju su bačena tela Draže Mihailovića i sedmorice zatvorenika.
Na Adi zbog oblačnog vremena nije bilo mnogo šetača, ali lako je bilo pronaći ljude koji se ovog mesta sećaju iz detinjstva. O tome je posvedočio osamdesetogodišnji Zoran Mišić, starosedelac na Adi.
– Znam sigurno da je zatvor bio na tom mestu i znam da je Draža bačen u krečanu. Na Adi je nekad bila močvara, a na radnim akcijama su sve nasuli i izgradili ono što je danas tu, podižući nivo zemlje za bar dva metra – navodi Mišić, popularni Ujka, kako ga zovu komšije iz obližnjih radionica.
Draža MihailovićNa njegovu priču nadovezuje se i Pavle Petrović, jedan od domaćina na Adi.
– Ispred zatvora, sa čukaričke strane, nalazila se kruška, koja je i danas na tom mestu, a i dalje rađa sočne plodove. Meni je to najzanimljivije, jer sam potpuno nezainteresovan kada je politika u pitanju, ali ako bih bio u poziciji da odlučujem možda bih i lično kopao na mestu nekadašnje krečane – kaže Petrović, dodajući da je Draža Mihailović bio častan čovek i da ne zaslužuje da mu posmrtni ostaci leže u zemlji bez ikakvog obeležja.
Saglasan sa njim je i student Stefan Pušara, koji kaže da bi na tom mestu podigao spomenik, a možda čak i izgradio muzej posvećen đeneralu Draži, jer je on, prema njegovim rečima, bio patriota i zaslužuje da mu ljudi odaju poštu.
Za razliku od njega, jedan od starosedelaca, Miodrag Potkonjak, predsednik Saveza hokeja na travi i kluba „Bask”, koji je smešten u neposrednoj blizini nekadašnjeg zatvora, u potpunosti je nezainteresovan za otkrivanje istorijske tajne o pogibiji Draže Mihailovića.
– Ja sam ovde zbog dece i sporta i ta me se priča uopšte ne tiče. Uostalom, šta mi sada možemo? Vreme će pokazati da li je to istina ili ne – izričit je Potkonjak.
Njegov komšija sa Ade, inženjer Milivoje Milenković, ne slaže se, jer misli da i te kako ima šta da kaže o toj priči.
– Čitao sam o tome kako je uhvaćen Draža Mihailović i kako je postao odmetnik, ali mene niko ne može da ubedi da je on stao na stranu Nemaca. Ja bih sada lično iskopao njegove kosti sa mesta gde su bačene i odneo ih u Ivanjicu, njegovo rodno mesto, da bi bio sahranjen kako dolikuje jednom velikom patrioti kakav je bio – ističe Milenković.
Najstariji sugrađanin čija je radionica smeštena u blizini mesta na kojem se nekada nalazila krečana, Toma Milenković, nekadašnji direktor Omladinskog biciklističkog kluba „Beograd”, nije siguran gde je tačno ona bila, ali kaže da je prisustvovao brojnim skupovima članova Srpskog pokreta obnove na lokacijama na Adi, za koje su mislili da su mesta pogibije đenerala Draže Mihailovića.
D. Vlahović - N. Božović
[objavljeno: 18/04/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drazin-grob-pod-ruzama.lt.html
____________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
____________________
Politika Online
April 18, 2009
Krečana na Adi Ciganliji, u koju je, po svedočenju Slobodana Krstića Uče, bačeno telo komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, nalazi se uz današnje šetalište.
Pavle Petrović pokazuje moguće mesto koje krije posmrtne ostatke Draže Mihailovića (Foto B. Pedović)
U jučerašnjoj „Politici” objavljeno je svedočenje o tome kako je i gde pogubljen Dragoljub – Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO). O tome je svoju ispovest na magnetofonskoj traci, početkom devedesetih godina prošlog veka, Slobodan Krstić Uča, visoki funkcioner Ozne, ostavio Miladinu Gavriloviću, upravniku Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu i novinaru Miletu Novakoviću. Reč je o događaju koji se zbio 17. jula 1946. godine, u prvim posleponoćnim satima, na Adi Ciganliji kada su likvidirani Draža Mihailović i još sedmorica, kako se tada govorilo, narodnih neprijatelja.
Ekipa „Politike” obrela se juče na Adi Ciganliji. Nije bilo teško pronaći deo gde se nekada nalazio zatvor državnog suda u kojem su robijali isključivo politički zatvorenici. Na stotinak metara od šetališta je spomenik, podignut 1970, ali onima koji su robijali pre oslobođenja 1944. godine. Nedaleko odatle nalazi se ružičnjak koji je, po svemu sudeći, zasađen tačno na mestu gde se pre 63 godine nalazila krečana, u koju su bačena tela Draže Mihailovića i sedmorice zatvorenika.
Na Adi zbog oblačnog vremena nije bilo mnogo šetača, ali lako je bilo pronaći ljude koji se ovog mesta sećaju iz detinjstva. O tome je posvedočio osamdesetogodišnji Zoran Mišić, starosedelac na Adi.
– Znam sigurno da je zatvor bio na tom mestu i znam da je Draža bačen u krečanu. Na Adi je nekad bila močvara, a na radnim akcijama su sve nasuli i izgradili ono što je danas tu, podižući nivo zemlje za bar dva metra – navodi Mišić, popularni Ujka, kako ga zovu komšije iz obližnjih radionica.
Draža MihailovićNa njegovu priču nadovezuje se i Pavle Petrović, jedan od domaćina na Adi.
– Ispred zatvora, sa čukaričke strane, nalazila se kruška, koja je i danas na tom mestu, a i dalje rađa sočne plodove. Meni je to najzanimljivije, jer sam potpuno nezainteresovan kada je politika u pitanju, ali ako bih bio u poziciji da odlučujem možda bih i lično kopao na mestu nekadašnje krečane – kaže Petrović, dodajući da je Draža Mihailović bio častan čovek i da ne zaslužuje da mu posmrtni ostaci leže u zemlji bez ikakvog obeležja.
Saglasan sa njim je i student Stefan Pušara, koji kaže da bi na tom mestu podigao spomenik, a možda čak i izgradio muzej posvećen đeneralu Draži, jer je on, prema njegovim rečima, bio patriota i zaslužuje da mu ljudi odaju poštu.
Za razliku od njega, jedan od starosedelaca, Miodrag Potkonjak, predsednik Saveza hokeja na travi i kluba „Bask”, koji je smešten u neposrednoj blizini nekadašnjeg zatvora, u potpunosti je nezainteresovan za otkrivanje istorijske tajne o pogibiji Draže Mihailovića.
– Ja sam ovde zbog dece i sporta i ta me se priča uopšte ne tiče. Uostalom, šta mi sada možemo? Vreme će pokazati da li je to istina ili ne – izričit je Potkonjak.
Njegov komšija sa Ade, inženjer Milivoje Milenković, ne slaže se, jer misli da i te kako ima šta da kaže o toj priči.
– Čitao sam o tome kako je uhvaćen Draža Mihailović i kako je postao odmetnik, ali mene niko ne može da ubedi da je on stao na stranu Nemaca. Ja bih sada lično iskopao njegove kosti sa mesta gde su bačene i odneo ih u Ivanjicu, njegovo rodno mesto, da bi bio sahranjen kako dolikuje jednom velikom patrioti kakav je bio – ističe Milenković.
Najstariji sugrađanin čija je radionica smeštena u blizini mesta na kojem se nekada nalazila krečana, Toma Milenković, nekadašnji direktor Omladinskog biciklističkog kluba „Beograd”, nije siguran gde je tačno ona bila, ali kaže da je prisustvovao brojnim skupovima članova Srpskog pokreta obnove na lokacijama na Adi, za koje su mislili da su mesta pogibije đenerala Draže Mihailovića.
D. Vlahović - N. Božović
[objavljeno: 18/04/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drazin-grob-pod-ruzama.lt.html
____________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
____________________
Sunday, April 19, 2009
Serbian Patriarch Pavle issues Orthodox Easter Message April 2009
BELGRADE -- The head of the Serbian Orthodox Church (SPC), His Holiness Patriarch Pavle, has made public this year's Easter proclamation...
"Today, millions of spiritually impoverished and morally devastated people, swayed by the glitter of transient things, live in this world as they would in a cold grave," says the message, read in Belgrade on Saturday by Metropolitan Amfilohije.
"Is the world not turning into a factory and market of fake glitter and short-lived values? Is it not often said today that man can walk this earth in peace even without the heavens?," the message further asks.
The patriarch urged the civilization to remember the words of Christ, "Without me, you can do nothing".
"We pray to the risen Lord to resurrect the human image of man's original nature in us as well, which is nowadays so often distorted, masked and mutilated by numerous vices and shortcomings. For everyone to recognize humans in us, in the glow of His eternal life, rich or poor, whether or not holding a position of importance."
The Easter message also appeals on "brothers and sisters to keep dignity and faith in the risen Lord, love for their neighbors, truth and justice, and in all the good that people wish, but cannot reach without the help of the risen Lord."
The message came with a special dedication to the Orthodox Serbs in Kosovo, as well as to all the places around the world where Orthodox Serbs are due to celebrate Easter on Sunday.
B92/Beta April 18, 2009
__________________
The photographs of the General Mihailovich, Voyvoda Djurisich and Voyvoda Djujich monuments, the gravesite of King Peter II of Yugoslavia, and of St. Sava Monastery below were taken at the St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois in June of 2007 by Aleksandra Rebic.
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
.jpg)
+sig.jpg)
"Today, millions of spiritually impoverished and morally devastated people, swayed by the glitter of transient things, live in this world as they would in a cold grave," says the message, read in Belgrade on Saturday by Metropolitan Amfilohije.
"Is the world not turning into a factory and market of fake glitter and short-lived values? Is it not often said today that man can walk this earth in peace even without the heavens?," the message further asks.
The patriarch urged the civilization to remember the words of Christ, "Without me, you can do nothing".
"We pray to the risen Lord to resurrect the human image of man's original nature in us as well, which is nowadays so often distorted, masked and mutilated by numerous vices and shortcomings. For everyone to recognize humans in us, in the glow of His eternal life, rich or poor, whether or not holding a position of importance."
The Easter message also appeals on "brothers and sisters to keep dignity and faith in the risen Lord, love for their neighbors, truth and justice, and in all the good that people wish, but cannot reach without the help of the risen Lord."
The message came with a special dedication to the Orthodox Serbs in Kosovo, as well as to all the places around the world where Orthodox Serbs are due to celebrate Easter on Sunday.
B92/Beta April 18, 2009
__________________
The photographs of the General Mihailovich, Voyvoda Djurisich and Voyvoda Djujich monuments, the gravesite of King Peter II of Yugoslavia, and of St. Sava Monastery below were taken at the St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois in June of 2007 by Aleksandra Rebic.
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
+sig.jpg)
.jpg)
+sig.jpg)
________________________________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
________________________________________
Friday, April 17, 2009
Дража Михаиловић погубљен на Ади Циганлији
Драган Влаховић
Politika
April 17, 2009
„Моја је савест чиста, ово говорим први пут”, речи Слободана Крстића Уче, сведока стрељања осморице осуђеника 17. јула 1946. године, остале су забележене и сачуване на магнетофонској траци чији садржај дајемо читаоцима „Политике” на увид
Ђенерал Михаиловић с лисицама на рукама три дана пред погубљење
(Фото из архива Војног музеја)
Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен је 17. јула 1946. године у првим јутарњим часовима, на београдској Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора која је после неколико дана затрпана. Оружјем с пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен.
Централном милицијском четом која је обавила припреме за стрељање и организацију егзекуције руководио је Радивоје Лазић. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне (Одељење за заштиту народа), лекар по службеној дужности и малобројни, јавности мање познати, официри Озне и милиције. На десној, чукаричкој, обали Саве били су савезни функционери милиције Едо Брајник и Ђуро Станковић. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Комунистичке партије Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, боравио је у Пољској Републици. На месту збивања сутрадан су се појавили поједини високи милицијски руководиоци, гласи, телеграфски, додуше 63 године закаснели, извештај о збивањима те јулске ноћи 1946. године.
Потврду његове истинитости дали су, пре свих, учесници збивања: Слободан Крстић Уча у разговору са Миладином Гавриловићем, управником Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, и новинаром Милетом Недељковићем, снимљеном почетком деведесетих година прошлог века, потом виши инспектор МУП-а у пензији који чека благослов министра правде да га ослободи ћутања на које се заклео ступајући на посао, затим Војислав Михаиловић, унук ђенерала Михаиловића, као и широм света бројни истраживачи једне од највећих и најдуготрајнијих тајни Србије.
Ево шта је забележила магнетофонска трака, односно шта је говорио Слободан Уча Крстић, учесник у акцији хапшења Драже Михаиловића 13. марта 1946, и аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића”.
На питање Гавриловића и Недељковића где су обављана стрељања народних непријатеља у тим данима, Крстић је одговорио:
– ... Па, у Маринковој бари (данашње Централно гробље – прим. аут.), изузев оних који су званично стрељани као Дража и они... – казује Крстић. – Они су на Ади Циганлији. Ја сам био присутан приликом егзекуције. Дража је био изгубљен, био је тотално изгубљен. Пре стрељања ништа није рекао. Ту је Мушицки, једини од свих који су стрељани, узвикнуо: „Живела Србија”. То је Коста Мушицки, Љотићев командант. Били су присутни Милош Минић, Мика Ђорђевић, Јосип Хрнчевић, Слободан Пенезић Крцун и тако даље. Припреме за само стрељање обављене су у затворском кругу, током ноћи, а погубљење је обављено сат-два после поноћи.
Има ту један други занимљив детаљ. Требало је све то да буде по законским прописима. Међутим, служба је имала интереса да Драгог Јовановића задржи још мало после тога и ја сам украо Драгог Јовановића из те групе и пребацио у друга кола и одвезли смо га у Београд и нико, ни председник суда, ни тужилац, није приметио да фали Драги Јовановић.
Нико није ни бројао затворенике на стрелишту.
Ево како сам извео ту акцију. Везани су били они два по два у затворским колима, а ја сам онда Драгог Јовановића задржао у последњој двојци са генералом Докићем који је био глув. Један, онако, чича излапео и њих двојица су били везани. И кад је ово (осуђеници – прим. аут.) пребачено преко Саве на Аду, остала су само њих двојица. И сад се враћа чамац отуд и ја дрешим лисице код Драгог, а он осећа, стари обавештајац, нешто, па ми каже: „Кога ћете првог да вежете”. Ја везујем Докића, стављам му лисице уместо на двојицу на једнога и ови одведоше Докића, Драги виде да је одвојен. Ова двојица су чекали, то је био Едо Брајник и Ђуро Станковић, чекали су у колима. Ја сам им га предао. И онда сам чамац чекао да се пребацим тамо, где већ почиње егзекуција.
Слободан Крстић Уча (лево) 1991. године у разговору са Миладином ГавриловићемДраги је после две године, три, исто ликвидиран. А пошто сам га ја предао, као шеф обезбеђења, био сам одговоран за његову личност. Обавештајна служба поново ми га је предала да се уверим да није са њим прављена нека комбинација и знам само да су га одвели на стрељање и да је поред раке бацио бурму. Кад су га питали што баца, он каже: „Да ми се зна гроб”. Он је на Централном гробљу сахрањен”.
На питање саговорника Гавриловића и Недељковића да ли постоји документација о његовом „поновном” стрељању, Крстић је одговорио да не постоји.
Значи, званично је стрељан са Дражом на Ади Циганлији, а то се у ствари догодило две-три године касније.
– Моја је савест чиста. Ово први пут причам – завршио је исповест Слободан Крстић Уча.
Да би откриће ове деценијама строго чуване тајне добило и званичну потврду науке, на потезу су надлежни, пре свих у Министарству правде. Доношењем одлуке да малобројне сведоке ослобађају законске обавезе чувања тајне, веома брзо би се разјаснили и многи други скривани детаљи о тадашњим збивањима у Србији. И на тај начин, колико-толико, придружили бисмо се цивилизацијским схватањима и понашањима која су у многим државама и друштвима одавно норма.
Драган Влаховић
Теорије падају у воду
Истражујући као историчар место где је стрељан и сахрањен Дража Михаиловић, новинар је за 15 година обавио десетине разговора са сведоцима збивања који су, по правилу, изјављивали да не знају те податке, као и са људима који су чули, начули једину истину о чича Дражи. Прочитао је бројну литературу и обишао многа места на која му је указано са тврдњом да се то „сто посто” десило овде. Па се тако то догодило на Ади Хуји, Великом ратном острву, Старом сајмишту, у Лисичијем потоку, Јајинцима, на Ади Циганлији, објекту Водовод преко пута бившег Маршалата, у башти дворова на Дедињском брду...
Рушење затвора
На питање да ли земни остаци и даље почивају у околини места стрељања на Ади Циганлији Слободан Крстић Уча је у том разговору 1991. године одговорио најпре да не зна, а потом је процедио да су они, вероватно, због рушења затвора на Ади, пребачени на Централно гробље.
[објављено: 17/04/2009] Politika Online "Drustvo"
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Draza-Mihailovic-pogubljen-na-Adi-Ciganliji.sr.html
____________________________________
Please feel free to contact me, Aleksandra, at ravnagora@hotmail.com
____________________________________
Tuesday, April 14, 2009
Hapšenje Draže ključ tajne
BLIC Online
Prepiska Krcuna i Rankovića o hapšenju Mihailovića
Autor: Tanja Nikolić Đaković April 9, 2009
Da BIA može da razotkrije decenijsku tajnu o mestu pogubljenja Draže Mihailovića ubedljivo svedoče ne samo lični predmeti koji su u njenim rukama, već i delići iz očigledno prebogatog dokumentacionog fonda. Među njima su i takvi detalji kao što je interna prepiska Aleksandra Rankovića, posleratnog šefa Ozne i Slobodana Penezića Krcuna, tadašnjeg ministra policije. BIA nam je dala na uvid ova dokumenta i „Blic“ ih ekskluzivno objavljuje.
Ovi spisi dokumentovana su potvrda da su Ranković i Krcun direktno rukovodili akcijom hapšenja. Datirani su 8. i 9. marta 1946. godine. Samo tri dana kasnije general Mihailović je uhapšen.
Objavljujemo depeše, po redosledu kojem su nam predočene u sedištu BIA. Prvi dokument - depeša iz 8. marta 1946. godine. Ranković je šalje pod oznakom "Najhitnije" oslovljeno "Peneziću".
"Bogdanka u Beogradu kod Pobede - Pre tri dana imala sastanak sa Srpkom i on joj je tada rekao da je Draža u Štrpcima kod popa Dobre Popovića - Smatramo da je ovaj podatak tačan - Zato odmah pođi u Štrpce i traži od popa da otkrije Dražu - Štrpce i čitavu užu okolinu treba blokirati, vodeći računa o našoj grupi."
Narednog dana pod oznakom "hitno" Ranković depešom traži od Penezića da mu jave najhitnije šta je učinjeno i "kakvi su izgledi". Napominje da se odgovor čeka do 18 časova i najavljuje da budu spremni da preduzmu potrebne mere u datom momentu. Istog dana šalje još četiri depeše. U Prvoj Peneziću naređuje:
1) Zatvoriti komunikaciju: Višegrad-Beograd i kontrolisati automobilski i železnički saobraćaj, jer bi Draža mogao pokušati i na ovaj način da se ubaci u Beograd ili u koji drugi kraj na toj liniji - Samo pre železničke stanice od Višegrada treba dobro kontrolisati, a svaki automobil zaustavljati i legitimisati putnike.
2) Do maksimuma zakonspirišite vezu sa grupom Vasovića, jer su tamošnji seljaci đavolski oprezni i neprijateljski. Pogrešno je što se naša komisija za ispitivanje mlinova smestila u Štrpce, jer smo joj mi bili dali drugo mesto. Penezić da popravi i uredi sve.
U narednoj depeši Ranković Peneziću još jednom potvrđuje da se Draža nalazi u Štrpcima i da je veza s njim samo preko popa Dobra Popovića.
"U pratnji Draže nalazi se Srpko koji vrši i kurirsku službu - Kapetan Vasiljević se nalazi u selu Oskoruše - Jedan Dražin kurir dolazio u Beograd i donio mu cipele od jedne apotekarice - Pokušati prvo i na lep način da pop preda Dražu uz izvesne lične garancije popu.“
U narednoj depeši, zavedenoj pod istim datumom, Ranković hitno zahteva od Penezića:
"Popa skršiti sledećim činjenicama: paket iz Beograda, cipele za Dražu od apotekarice iz Beograda, radio-stanica koju je Draža pre kratkog vremena dobio, ali je neispravna - Predočiti mu da su u Beogradu tobože uhapšeni: majka Srpkova, Pobeda, Bogdanka, žena kapetana Vasiljevića, brat Gajićev i drugi iz četničke organizacije u Beogradu i da je tom prilikom otkrivena pošta, dobivena priznanja i slično - Radite brzo, blokirajte samo uži prostor Štrbaca, izvršite pritisak na četnički sumnjive, vrbujte i organizujte obaveštajnu službu, u pogledu novca nemojte škrtariti - Obaveštavajte nas češće.“
General Draža Mihailović uhapšen je 12. marta 1946. godine. Sam čin hapšenja je do danas ostao sporan. Prema zvaničnoj verziji Ozne, u hapšenju je ključni faktor bio Nikola Kalabić, komandant Kraljeve garde. Dok drugi izvori tvrde da je Draža uhapšen na prevaru u saradnji sa saveznicima.
Otvaranjem svih dokumenata ikada vođenih u vojnom i civilnim organima razotkrile bi se do detalja sve misterije vezane za Mihailovića. Uključujući i najstrože čuvanu tajnu, o mestu njegovog pogubljenja.
Dražin unuk danas pred sudom Vojislav Mihailović, Dražin unuk i podnosilac zahteva za njegovu rehabilitaciju, pozvan je da se danas u Okružnom sudu u Beogradu upozna s materijalom koji je sud dobio od Vojnog arhiva. Sud će posle toga zakazati javno ročište na kojem će biti razmatran zahtev za rehabilitaciju.
http://www.blic.rs/drustvo.php?id=
Please feel free to e-mail me at ravnagora@hotmail.com
____________________
Thursday, April 09, 2009
Navy Veteran and Halyard Mission Survivor Arthur Jibilian tells his story
By MaryAnn Kromer
Advertiser-Tribune.com
April 7, 2009
Jibilian is shown with Capt. Gary Bentley (right) of the Ohio Air National Guard 180th Fighter Wing. Photo by MaryAnn Kromer.
Navy veteran Arthur Jibilian lived in Tiffin and worked at Basic for 28 years. Now a resident of Fremont, Jibilian spoke of his harrowing experiences in the European Theater of World War II.
Last month Jibilian addressed the Midday Fellowship at St. John United Church of Christ in Tiffin.
Accompanying Jibilian were his wife, Jo, his daughter, Deborah Jibilian, and Capt. Gary Bentley of the Ohio Air National Guard 180th Fighter Wing. Jibilian gave some background information about himself and the situation in Europe at the time he served in the military.
"In January 1942, I planned to go into the Naval Air Corps ... but they told me to come back later," Jibilian said.
About that time, his father became ill, so Jibilian cared for him until he died. In 1943, at age 20, Jibilian was drafted and accepted into the Navy. When his superiors discovered he could speak Armenian, they decided to make him a radio operator. He went to Ft. Benning, Ga., for parachute training and army maneuvers. Intelligence training took another two months.
In the fall of 1944, Jibilian was involved in a secret operation to rescue U.S. airmen who had been shot down during bombing runs on oil fields in Romania and stranded in Yugoslavia behind enemy lines. Because of its classified status, the mission that saved more than 500 men could not be revealed. The story of Operation Halyard finally was told in "The Forgotten 500: The Untold Story of the Men Who Risked All for the Greatest Rescue Mission of World War II." The book by Gregory A. Freeman was published in 2007.
"When World War II broke out, Germany invaded Yugoslavia," he said. "The oil fields (in Ploesti, Romania) were prime targets of the Allies."
American pilots were assigned to fly out of Italy to bomb the German-held oil fields in an effort to cut off fuel supplies for the Nazis. Jibilian said each plane carried 10 men, and about a third of the aircraft were shot down. Those who were able to parachute out of the falling planes were in danger of being killed or taken prisoner.
The Office of Strategic Services, the forerunner of the CIA, wanted to bring back the men on the ground in the Yugoslavian countryside.
The American military discovered an unlikely ally in General Draza Mihailovich. He was the leader of a Serbian resistance movement that wanted the Germans out of their country.
"General Mihailovich put out a decree to protect (the Americans) at all costs," Jibilian said.
As a result, the Serbian peasants, who were dealing with many hardships of their own, risked their lives to hide the American men until a rescue could be organized. The British wanted the U.S. to stay out of Yugoslavia and would not permit flights from British-controlled air strips. Jibilian volunteered to parachute behind enemy lines to set up radio communication.
The OSS organized a team and worked with Mihailovich to formulate the secret rescue plan. The evacuation had to be done in daylight because of the rugged terrain. Directed by the American intelligence, the Serbians used oxcarts to build an air strip surrounded by woods, working mostly at night.
Other team members coordinated the movement of all the airmen to the landing strip. American C-4 cargo planes with fighter escorts were to fly in and load up as many airmen as possible. What began as a 10-day mission turned into six months. In all, 513 U.S. airmen and a few from other Allied countries, were airlifted to safety with no casualties or losses.
Ironically, Mihailovich, who had made the rescue possible, did not fare so well. He had turned down a safe exit from Yugoslavia so that he could stay with his people and continue to sabotage the Germans. A new leader, General Tito, came to power and gained the support of the Allies. Tito captured Mihailovich and put him on trial. In spite of Mihailovich's life-saving efforts, the U.S. did not defend him.
Jibilian was among a group of 20 airmen who went to Washington to stand up for Mihailovich and clear his name. Ignoring their efforts, the Yugoslavians declared the matter was an "internal affair" and executed the man who had facilitated the survival of hundreds of American military.
"Flash forward now 60 years. In 2004, I got an invitation to go back to Serbia and help dedicate the airfield," Jibilian said.
Although the ceremony in 2005 did not get much publicity, Jibilian said the Serbian people lined up to shake his hand and show appreciation. The delegation also was able to present Mihailovich's daughter with the Legion of Merit Medal issued to her father in 1947.
Betty Deason, who had invited Jibilian to speak, asked about a photograph in the book that depicts some of the rescued pilots with cloth sacks over their feet. Jibilian said the men wanted to leave behind their footwear for the use of their benefactors. Deason recommended the book to those who had not read it.
After Jibilian's presentation, his daughter, Deborah Jibilian, spoke about other events her father has attended. In 2008, the Experimental Aircraft Association Chapter 582 at Metcalf Field learned about her father's role in the rescue of pilots in 1944. The EAA and the 180th Fighter Wing teamed up to recognize Jibilian on Flag Day, June 14.
"They had a fly-in last June to honor Dad. ... They had a whole day of festivities. They brought in B-17s. It was wonderful," Deborah said.
The EAA also invited Jibilian to the annual fly-in at their headquarters in Oshkosh, Wis., this August. When the honoree questioned all the attention he was receiving, the airmen said pilots are a brotherhood that recognizes anyone who helps one of their own. Deborah said Ohio politicians and the 180th also honored her father Dec. 7, 2008, when Jibilian received a Congressional award.
"It was the first time the U.S. Government had acknowledged Mihailovich. This was phenomenal for Dad. In January, we were so honored that the 180th did cross training with the Serbs. The Serbs come here and train with the 180th, and the 180th goes to Serbia and does training. There were two pilots and two mechanics that were here," Deborah said.
At a dinner with the Serbian Air Force and the 180th, the Jibilians took a copy of Freeman's book and showed the photographs to the Serbian men. In spite of the language barrier, the Serbs were able to understand the young military man in the pictures was the same person who was having dinner with them.
"About two weeks later, the general sent Dad a letter opener sword that all Serbian pilots are given when they get their commission," Deborah said. "Several of the pilots that were rescued that actually have kept in touch with the families that were their benefactors."
Even before "The Forgotten 500" was published, Jibilian was giving talks for school groups, churches and organizations in an effort to narrate the story of Mihailovich's heroism, which was covered up for many years. Deborah said Oliver North interviewed her father more than three years ago, but the interview was never broadcast or printed.
"He's been recorded for the Library of Congress and at the University of Toledo. ... The genealogy department at Toledo is doing a search on all of the rescued guys," Deborah said. "That's part of a nationwide search the university is doing."
http://www.advertiser-tribune.com/page/content.detail/id/513878.html
http://www.freerepublic.com/focus/f-news/2225596/posts
_____________________
Please feel free to get in touch with me at ravnagora@hotmail.com
_____________________
Advertiser-Tribune.com
April 7, 2009
Jibilian is shown with Capt. Gary Bentley (right) of the Ohio Air National Guard 180th Fighter Wing. Photo by MaryAnn Kromer.
Navy veteran Arthur Jibilian lived in Tiffin and worked at Basic for 28 years. Now a resident of Fremont, Jibilian spoke of his harrowing experiences in the European Theater of World War II.
Last month Jibilian addressed the Midday Fellowship at St. John United Church of Christ in Tiffin.
Accompanying Jibilian were his wife, Jo, his daughter, Deborah Jibilian, and Capt. Gary Bentley of the Ohio Air National Guard 180th Fighter Wing. Jibilian gave some background information about himself and the situation in Europe at the time he served in the military.
"In January 1942, I planned to go into the Naval Air Corps ... but they told me to come back later," Jibilian said.
About that time, his father became ill, so Jibilian cared for him until he died. In 1943, at age 20, Jibilian was drafted and accepted into the Navy. When his superiors discovered he could speak Armenian, they decided to make him a radio operator. He went to Ft. Benning, Ga., for parachute training and army maneuvers. Intelligence training took another two months.
In the fall of 1944, Jibilian was involved in a secret operation to rescue U.S. airmen who had been shot down during bombing runs on oil fields in Romania and stranded in Yugoslavia behind enemy lines. Because of its classified status, the mission that saved more than 500 men could not be revealed. The story of Operation Halyard finally was told in "The Forgotten 500: The Untold Story of the Men Who Risked All for the Greatest Rescue Mission of World War II." The book by Gregory A. Freeman was published in 2007.
"When World War II broke out, Germany invaded Yugoslavia," he said. "The oil fields (in Ploesti, Romania) were prime targets of the Allies."
American pilots were assigned to fly out of Italy to bomb the German-held oil fields in an effort to cut off fuel supplies for the Nazis. Jibilian said each plane carried 10 men, and about a third of the aircraft were shot down. Those who were able to parachute out of the falling planes were in danger of being killed or taken prisoner.
The Office of Strategic Services, the forerunner of the CIA, wanted to bring back the men on the ground in the Yugoslavian countryside.
The American military discovered an unlikely ally in General Draza Mihailovich. He was the leader of a Serbian resistance movement that wanted the Germans out of their country.
"General Mihailovich put out a decree to protect (the Americans) at all costs," Jibilian said.
As a result, the Serbian peasants, who were dealing with many hardships of their own, risked their lives to hide the American men until a rescue could be organized. The British wanted the U.S. to stay out of Yugoslavia and would not permit flights from British-controlled air strips. Jibilian volunteered to parachute behind enemy lines to set up radio communication.
The OSS organized a team and worked with Mihailovich to formulate the secret rescue plan. The evacuation had to be done in daylight because of the rugged terrain. Directed by the American intelligence, the Serbians used oxcarts to build an air strip surrounded by woods, working mostly at night.
Other team members coordinated the movement of all the airmen to the landing strip. American C-4 cargo planes with fighter escorts were to fly in and load up as many airmen as possible. What began as a 10-day mission turned into six months. In all, 513 U.S. airmen and a few from other Allied countries, were airlifted to safety with no casualties or losses.
Ironically, Mihailovich, who had made the rescue possible, did not fare so well. He had turned down a safe exit from Yugoslavia so that he could stay with his people and continue to sabotage the Germans. A new leader, General Tito, came to power and gained the support of the Allies. Tito captured Mihailovich and put him on trial. In spite of Mihailovich's life-saving efforts, the U.S. did not defend him.
Jibilian was among a group of 20 airmen who went to Washington to stand up for Mihailovich and clear his name. Ignoring their efforts, the Yugoslavians declared the matter was an "internal affair" and executed the man who had facilitated the survival of hundreds of American military.
"Flash forward now 60 years. In 2004, I got an invitation to go back to Serbia and help dedicate the airfield," Jibilian said.
Although the ceremony in 2005 did not get much publicity, Jibilian said the Serbian people lined up to shake his hand and show appreciation. The delegation also was able to present Mihailovich's daughter with the Legion of Merit Medal issued to her father in 1947.
Betty Deason, who had invited Jibilian to speak, asked about a photograph in the book that depicts some of the rescued pilots with cloth sacks over their feet. Jibilian said the men wanted to leave behind their footwear for the use of their benefactors. Deason recommended the book to those who had not read it.
After Jibilian's presentation, his daughter, Deborah Jibilian, spoke about other events her father has attended. In 2008, the Experimental Aircraft Association Chapter 582 at Metcalf Field learned about her father's role in the rescue of pilots in 1944. The EAA and the 180th Fighter Wing teamed up to recognize Jibilian on Flag Day, June 14.
"They had a fly-in last June to honor Dad. ... They had a whole day of festivities. They brought in B-17s. It was wonderful," Deborah said.
The EAA also invited Jibilian to the annual fly-in at their headquarters in Oshkosh, Wis., this August. When the honoree questioned all the attention he was receiving, the airmen said pilots are a brotherhood that recognizes anyone who helps one of their own. Deborah said Ohio politicians and the 180th also honored her father Dec. 7, 2008, when Jibilian received a Congressional award.
"It was the first time the U.S. Government had acknowledged Mihailovich. This was phenomenal for Dad. In January, we were so honored that the 180th did cross training with the Serbs. The Serbs come here and train with the 180th, and the 180th goes to Serbia and does training. There were two pilots and two mechanics that were here," Deborah said.
At a dinner with the Serbian Air Force and the 180th, the Jibilians took a copy of Freeman's book and showed the photographs to the Serbian men. In spite of the language barrier, the Serbs were able to understand the young military man in the pictures was the same person who was having dinner with them.
"About two weeks later, the general sent Dad a letter opener sword that all Serbian pilots are given when they get their commission," Deborah said. "Several of the pilots that were rescued that actually have kept in touch with the families that were their benefactors."
Even before "The Forgotten 500" was published, Jibilian was giving talks for school groups, churches and organizations in an effort to narrate the story of Mihailovich's heroism, which was covered up for many years. Deborah said Oliver North interviewed her father more than three years ago, but the interview was never broadcast or printed.
"He's been recorded for the Library of Congress and at the University of Toledo. ... The genealogy department at Toledo is doing a search on all of the rescued guys," Deborah said. "That's part of a nationwide search the university is doing."
http://www.advertiser-tribune.com/page/content.detail/id/513878.html
http://www.freerepublic.com/focus/f-news/2225596/posts
_____________________
Please feel free to get in touch with me at ravnagora@hotmail.com
_____________________
Sunday, April 05, 2009
The Forgotten 500 Book Report Contest 2009!
WORLD WIDE CELEBRATION
OF THE HALYARD MISSION HEROES!
THE FORGOTTEN 500 BOOK REPORT CONTEST!
Initiated by Michael Papich of California
Apart from the generous financial rewards kindly donated by various individuals as the prizes for the top three best book reports, the 1st, 2nd, 3rd place and the “Runner Up” reports that finish in the “Top Five” will be posted on my three websites on the internet dedicated to recognizing and celebrating Serbian heroes, among them General Draza Mihailovich, who was ultimately responsible for the success of the Halyard Mission Rescue Operation and the saving of the American airmen whose story shines in The Forgotten 500. The top five book reports will also be forwarded to Mr. Gregory Freeman, author of The Forgotten 500, and he has kindly offered to provide a personalized, signed first edition of the book to the contest winner.
The guidelines for the book report contest are the following:
1. Writer must be 18 years old or younger.
2. There is no limitation on length.
3. Book Report needs to be written in the English language.
4. Report needs to explain why The Forgotten 500 by Gregory Freeman is an important book that must not be ‘forgotten’.
The deadline for the book report entries is Friday May 15, 2009
The Announcement of the Winners will be made on Vidovdan, Sunday, June 28, 2009.
To send your book reports via e-mail or any questions, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
To send your book report via postal mail or to contribute to the prize rewards via Donation, please mail me at
Aleksandra Rebic
P.O. Box 95551
Hoffman Estates, IL 60195
Thank you for your interest and we hope you will encourage the young people you know to participate!
Aleksandra Rebic 2009
_________________
Friday, April 03, 2009
100,000 U.S. dollars offered by Serbian National Defense as reward for finding Mihailovich gravesite
Serb group seeks grave of WWII guerrilla leader
AP
March 23, 2009
BELGRADE, Serbia - A Chicago-based Serb group said Monday it is offering a $100,000 reward for anyone who can locate the grave of a World War II guerrilla leader executed as a traitor by the Communists.
The burial site of Dragoljub Draza Mihailovic has been unknown since his execution in 1946 by the postwar Communist authorities. Mihailovic was convicted of collaboration with the Nazi occupiers in a hasty trial orchestrated by the new government.
The Serbian National Defense Council of America posted the reward offer on its Web site. The group said that the reward would be paid only after DNA tests confirm that the remains are those of Mihailovic.
Mihailovic was an officer of the pre-1941 Yugoslav Royal Army. He launched a resistance movement in 1941 against the German occupiers. However, he also fought against Communist guerrillas later in the war, and his troops were accused of atrocities by non-Serbs.
The Allies initially supported Mihailovic and his followers, but later shifted their support to the Communists, who by 1945 had seized power and abolished the monarchy.
In 1948, U.S. President Harry Truman posthumously awarded Mihailovic the Legion of Merit award for his role in rescuing hundreds of U.S. airmen downed by the Nazis over Serbia.
Mihailovic also enjoys respect among America's Serbs, many of whom fled Communism after World War II. Chicago has the biggest Serbian community in the U.S.
In Serbia, Mihailovic's descendants have lodged an official request with the Serbian courts for Mihailovic's legal and political rehabilitation after the fall of Communism.
______________________
Please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
Aleksandra
______________________
Wednesday, April 01, 2009
U Vojnom arhivu Srbije u Ozninom dosijeu ni slova o Dražinoj smrti
Ekskluzivno: „Blic” u Vojnom arhivu Srbije U Ozninom dosijeu ni slova o Dražinoj smrti
Autor: Tanja Nikolić-Đaković 01.04.2009. - 07:52
Pedeset godina nakon što je zapečaćen, tajni dosije koji je vojska vodila sve do egzekucije o Draži Mihailoviću, ovaj dokument nije više tajni. Vojni arhiv, po odluci ministra odbrane Dragana Šutanovca, stavio je juče “Blicu” na uvid đeneralov personalni dosije i ostala dokumenta. Tajni spisi, koje je još pre četiri godine Vojni sud prosledio Arhivu, ne razotkrivaju, međutim, jednu od najčuvanijih decenijskih tajni. Podaci o mestu egzekucije i sahranjivanju đenerala Draže ne nalaze se u ovim spisima!
Prostorije označene brojem 312 obezbeđene su gvozdenim rešetkama. One se zatvaraju na kraju radnog dana i na njih se stavlja pečat. Skida se svakog jutra, uvek po istoj proceduri, uz neophodnu naredbu načelnika. U tim prostorijama Vojni arhiv otvorio nam je oko 6.000 digitalizovanih strana najstrože čuvanih spisa, među kojima su stenogrami sa suđenja Mihailoviću. Tu je kompletna dokumentacija iz procesa, strane i strane uredno vođenog stenograma, presuda, ali nijedan od tih papira ne sadrži zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Među tim dokumentima nema baš ništa ni o tome gde je, kada i pod kojim uslovima pokopan đeneral Draža.
Ni slova o tome ni u jednoj od sedam kutija u kojima je pohranjena ova arhivska građa u 52 fajla. Ničeg nema osim sudskih spisa i siromašnog personalnog dosijea zavedenog pod brojem K-1034/389. On sadrži osnovne podatke, imena, godine, mesto rođenja, imena roditelja, dece, žene, mesta službovanja, činove, ordenja, nagrade, učešće u ratovima. Tu je, međutim, originalna molba za pomilovanje đenerala pisana svojeručno na jednoj strani crnim mastilom, nečitkim ćiriličnim pismom.
Ni slova o tome ni u jednoj od sedam kutija u kojima je pohranjena ova arhivska građa u 52 fajla. Ničeg nema osim sudskih spisa i siromašnog personalnog dosijea zavedenog pod brojem K-1034/389. On sadrži osnovne podatke, imena, godine, mesto rođenja, imena roditelja, dece, žene, mesta službovanja, činove, ordenja, nagrade, učešće u ratovima. Tu je, međutim, originalna molba za pomilovanje đenerala pisana svojeručno na jednoj strani crnim mastilom, nečitkim ćiriličnim pismom.
U Vojsci Srbije tvrde da je pitanje da li su podaci o egzekuciji i sahrani bilo gde zavedeni ili su odmah po zavođenju uništeni. Pretpostavka je da novooformljena vojska u to vreme nije smela ni da se usudi da pohranjuje takav dokument.
Da li podatke krije Bezbednosno-informativna agencija? Tamo tvrde da nikada nisu posedovali te informacije i da je arhivska građa iz tog perioda prebačena u Arhiv Srbije, odnosno Beograda, ali da ne sadrži tražene podatke.
Da je egzekucija kao i mesto sahranjivanja uredno dokumentovano u nekom od dosijea, uporno tvrdi Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ-a. On je bio zatvorski čuvar Draže Mihailovića sve do njegovog poslednjeg časa i jedini je preživeli svedok pogubljenja komandanta Kraljevske vojske. Bar po njegovoj tvrdnji.
- U dosijeu je bila uvrštena presuda. A uz nju i izvršenje presude. To podrazumeva zapisnik i fotografije sa egzekucije. One su postojale i bile zavedene i one sigurno negde postoje i danas - kaže Lazarevski. Bilo je više navodnih svedoka egzekucije. Navodili su različita mesta pogubljenja, od Marinkove bare kod Beograda do Ade Ciganlije. Lazarevski i dalje tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Mihailovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”.
Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Egzekuciji je, po svedočenju Lazarevskog, prisustvovalo 10 do 15 oficira Ozne. Tu su bili i javni tužilac Miloš Minić, ali i lekar i fotograf. Svi oni su imali obavezu čuvanja tajne. Po državnoj odluci, za grobove onih koje je sud označio izdajnicima nije se smelo saznati.
Iz personalnog dosijea Draže Mihailovića (K-1034/389) Navedeni su rod, struka, čin, prezime, ime, lični opis. “Stas: srednji. Lice: okruglo. Kosa: smeđa. Nos: pravilan. Brkovi: šišani. Usta: pravilna. Brada: brije. Osobeni znaci: nema. Vera: istočno pravoslavna. Narodnost: Jugosloven”. *datum: 06. 09. 1935. U dosijeu nema ni podataka o praćenju, doušnicima, niti ma o čemu drugom.
______________
Please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
Aleksandra
______________
Tito's Rule Worse Than Hitler's in Yugoslavia
"In the eight months I spent in Yugoslavia with the Partisans, I never once saw them fight the Germans. I heard a continual stream of anti-capitalist propaganda and saw incessant fighting by the Partisans against the Yugoslav peasants to force them to accept Communism."
Joseph Veselinovich,
former American officer who
went on three secret missions
to the Partisans in Yugoslavia
TITO'S RULE WORSE THAN HITLER'S, VETERAN SAYS
Joseph Veselinovich,
former American officer who
went on three secret missions
to the Partisans in Yugoslavia
TITO'S RULE WORSE THAN HITLER'S, VETERAN SAYS
Globe Democrat
St. Louis, Missouri
1946
A “reign of terror’ and anti-American propaganda in Yugoslavia under Marshal Tito has caused more suffering to the Yugoslavians under the Communists than the Nazis inflicted, Joseph Veselinovich, former American officer who went on three secret missions to the partisans in Yugoslavia, told the Globe-Democrat yesterday.
Discharged four months ago after four years in the Army, Veselinovich first parachuted into Yugoslavia in May, 1944, to establish contact with the partisan troops and organize supply lines for the resistance movement. With the aid of 200 partisan women, the St. Louisan succeeded in building an airport in the mountains near the Hungarian border, only six miles from German lines, for United States planes to fly supplies to Tito’s men and carry out the wounded.
“In the eight months I spent in Yugoslavia with the Partisans, I never once saw them fight the Germans,” Veselinovich said. “I heard a continual stream of anti-capitalist propaganda and saw incessant fight by the Partisans against the Yugoslav peasants to force them to accept Communism.
A native of Yugoslavia who came to St. Louis in 1929, Veselinovich said that Tito’s forces destroyed whole villages of loyal Yugoslavians because they had refused to join the communist movement. He stated that more than 100,000 Yugoslav men, women and children fled to Italy immediately after the German surrender to escape the communists and cannot return to their homes for fear of Tito’s “purge.”
“While I was in the hills with the Partisans,” he said, “I heard the commissars report regularly on strikes in this country, race riots, and predict the fall of American capitalism. They never once mentioned lend-lease aid to Russia and Yugoslavia.”
“More propaganda was distributed against the Chetniks than against the Nazis,” he reported. “Rumors of Chetnik collaboration with the Germans were spread, but not a single one was proved.”
Tito refused to allow UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Administration) to distribute food and supplies to the liberated people as it did in other countries because he wanted to handle the relief material himself to use it as a political weapon, the St. Louisan declared. As a result, many hungry persons were denied aid.
Globe-Democrat
St. Louis, Missouri
1946
St. Louis, Missouri
1946
A “reign of terror’ and anti-American propaganda in Yugoslavia under Marshal Tito has caused more suffering to the Yugoslavians under the Communists than the Nazis inflicted, Joseph Veselinovich, former American officer who went on three secret missions to the partisans in Yugoslavia, told the Globe-Democrat yesterday.
Discharged four months ago after four years in the Army, Veselinovich first parachuted into Yugoslavia in May, 1944, to establish contact with the partisan troops and organize supply lines for the resistance movement. With the aid of 200 partisan women, the St. Louisan succeeded in building an airport in the mountains near the Hungarian border, only six miles from German lines, for United States planes to fly supplies to Tito’s men and carry out the wounded.
“In the eight months I spent in Yugoslavia with the Partisans, I never once saw them fight the Germans,” Veselinovich said. “I heard a continual stream of anti-capitalist propaganda and saw incessant fight by the Partisans against the Yugoslav peasants to force them to accept Communism.
A native of Yugoslavia who came to St. Louis in 1929, Veselinovich said that Tito’s forces destroyed whole villages of loyal Yugoslavians because they had refused to join the communist movement. He stated that more than 100,000 Yugoslav men, women and children fled to Italy immediately after the German surrender to escape the communists and cannot return to their homes for fear of Tito’s “purge.”
“While I was in the hills with the Partisans,” he said, “I heard the commissars report regularly on strikes in this country, race riots, and predict the fall of American capitalism. They never once mentioned lend-lease aid to Russia and Yugoslavia.”
“More propaganda was distributed against the Chetniks than against the Nazis,” he reported. “Rumors of Chetnik collaboration with the Germans were spread, but not a single one was proved.”
Tito refused to allow UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Administration) to distribute food and supplies to the liberated people as it did in other countries because he wanted to handle the relief material himself to use it as a political weapon, the St. Louisan declared. As a result, many hungry persons were denied aid.
Globe-Democrat
St. Louis, Missouri
1946
_________________________
Please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
Aleksandra
_________________________
Monday, March 30, 2009
Да ли је Дражин гроб у Русији
Published on "Politika Online"
March 30, 2009
Слободан Кљакић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Da-li-je-Drazin-grob-u-Rusiji.sr.html
Спектакуларна тврдња да је Дража Михаиловић умро 1960. негде у Совјетском Савезу већ три године наилази на тотални мук у Србији
Споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу у Брчком
Јурњава за гробом Драгољуба Драже Михаиловића по оноликим београдским локацијама о којима се шушка, говори и пише већ деценијама, више је него јалов посао.
Упркос томе што је у познатом процесу био осуђен на смрт, Дража није стрељан 17. или 18. јула 1946. године, него је пребачен у СССР, где је и умро у лето 1960. године.
Овај увод достојан таблоидне јурњаве за невероватним, написао сам на основу следећег цитата:
„Године 1946. био сам млад официр ОЗН-е, и сећам се да се Дража жалио и тражио помиловање. Обећао је да ће, ако му се преиначи пресуда, помагати и сарађивати са властима у сређивању стања у земљи. Тада сам од својих старијих колега чуо да је СССР тражио од наших власти да им се Дража уступи. Ово из разлога јер је био проруски човек, обавештајац. Од обавештајних служби СССР-а и Енглеске постављен је за команданта савезничке гериле у Југославији, која је требало да се брани око два месеца, да се одложи план „Барбароса” – напад на СССР, и напад на Грчку, где је требало да Немци помогну Италијанима. Шта ће бити са тврдњама ’демократа‘ у Србији, да је Дража Михаиловић стрељан и лутањем за његовим гробом, ако се добије обавештење да је Дража умро природном смрћу јуна 1960. године у Русији.”
Миодраг Мија Николић је ово написао у аутобиографској књизи „Одрастања и идеали’’, објављеној 2006. у Нишу (ауторско издање). Његов спектакуларни исказ медији у Србији игноришу већ три године, из нејасних разлога, поготово код оволике глади за свакојаким сензацијама.
До данас је једино документовано да је Михаиловић био осуђен на смрт, као и неки други, који су упркос томе поживели, па зашто то не би важило и за њега.
Својевремено је колега Богосав Марјановић баш на страницама „Политике” објавио делове свог разговора са Слободаном Учом Крстићем, некада високим функционером ОЗН-е Србије, који је са стрељања извукао Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду. Јовановић је потом „седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало и био од велике користи”, тврдио је Крстић. Он је навео да је стрељању Драже Михаиловића присуствовао и Милош Минић, коме се колега Марјановић се обратио с питањем да ли је то тачно. Од минића је добио следећи одговор:
„Верујте да сам све време после разговора са вама размишљао да ли сам заиста присуствовао том догађају и готово сам сада сигуран да нисам. Јер, да сам тамо био вероватно бих се сетио”.
Да ли је овим Минићевим исказом, формулисаним у дипломатском маниру, саопштена чињеница да Дража није стрељан?
Био је осуђен на смрт и Божидар Бећаревић, геније антикомунистичког полицијског рада, али је он дуго после пресуде и наводно извршене смртне казне, био на услузи ОЗН-и, односно УДБ-и. Чак је саслушавао неке од најзначајнијих заточеника који ће завршити на Голом отоку у време сукоба Москве и Београда, поводом Резолуције Информбироа из 1948. године.
Бранко Михаиловић, Дражин син, у разговору с колегом Гораном Лазовићем је рекао 1992. године:
„Причали су ми да је тата живео у једној кући поред Барајева, да је држан у изолацији и да је наводно умро 1953. Други су га опет сретали на Теразијама, чудили се с каквом мирноћом разгледа излоге и једе трешње. Чуо сам и причу по којој је мој отац свакодневно играо карте са Ранковићем...”.
Органи ОЗН-е су ухватили Михаиловића и 13. марта 1946. пребацили га у Београд, о чему је Александар Ранковић одмах обавестио депешом Тита који је тада путовао у посету Пољској. Тито је наредио да се вест која га је заеткла на пропутовању кроз Мађарску чува у строгој тајности док се не врати с пута.
Танјуг је 24. марта 1946. саопштио да је Михаиловић ухапшен и да се „води истрага”.
Ранковић је сведочио да су „Тито и Кардељ били за то да се Дражи омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо”, при чему је мислио на ондашње руководиоце из Србије.
Миодраг Мија Николић је, иначе, од 1945. до 1960. радио у ОЗН-и и УДБ-и.
Низ чињеница саопштених у својој књизи, он је сазнао док је био ангажован на пословима политичке обавештајне службе, као и током школовања на вишој школи ФНРЈ за унутрашње послове средином педесетих година прошлога века. До многих сазнања је дошао и самосталним, вишегодишњим истраживањима.
У свој рашомонијади око животног краја Драже Михаиловића,можда је кључни исказ Миодрага Николића да је Дражи остала глава на рамену зато што је био „проруски човек, обавештајац”, о чему сам пре пет-шест година нешто писао на страницама „Политике”.Та велика тема прераста оквире овог текста и остаје за неку другу прилику.
Слободан Кљакић
[објављено: 30/03/2009]
___________________
March 30, 2009
Слободан Кљакић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Da-li-je-Drazin-grob-u-Rusiji.sr.html
Спектакуларна тврдња да је Дража Михаиловић умро 1960. негде у Совјетском Савезу већ три године наилази на тотални мук у Србији
Споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу у Брчком
Јурњава за гробом Драгољуба Драже Михаиловића по оноликим београдским локацијама о којима се шушка, говори и пише већ деценијама, више је него јалов посао.
Упркос томе што је у познатом процесу био осуђен на смрт, Дража није стрељан 17. или 18. јула 1946. године, него је пребачен у СССР, где је и умро у лето 1960. године.
Овај увод достојан таблоидне јурњаве за невероватним, написао сам на основу следећег цитата:
„Године 1946. био сам млад официр ОЗН-е, и сећам се да се Дража жалио и тражио помиловање. Обећао је да ће, ако му се преиначи пресуда, помагати и сарађивати са властима у сређивању стања у земљи. Тада сам од својих старијих колега чуо да је СССР тражио од наших власти да им се Дража уступи. Ово из разлога јер је био проруски човек, обавештајац. Од обавештајних служби СССР-а и Енглеске постављен је за команданта савезничке гериле у Југославији, која је требало да се брани око два месеца, да се одложи план „Барбароса” – напад на СССР, и напад на Грчку, где је требало да Немци помогну Италијанима. Шта ће бити са тврдњама ’демократа‘ у Србији, да је Дража Михаиловић стрељан и лутањем за његовим гробом, ако се добије обавештење да је Дража умро природном смрћу јуна 1960. године у Русији.”
Миодраг Мија Николић је ово написао у аутобиографској књизи „Одрастања и идеали’’, објављеној 2006. у Нишу (ауторско издање). Његов спектакуларни исказ медији у Србији игноришу већ три године, из нејасних разлога, поготово код оволике глади за свакојаким сензацијама.
До данас је једино документовано да је Михаиловић био осуђен на смрт, као и неки други, који су упркос томе поживели, па зашто то не би важило и за њега.
Својевремено је колега Богосав Марјановић баш на страницама „Политике” објавио делове свог разговора са Слободаном Учом Крстићем, некада високим функционером ОЗН-е Србије, који је са стрељања извукао Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду. Јовановић је потом „седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало и био од велике користи”, тврдио је Крстић. Он је навео да је стрељању Драже Михаиловића присуствовао и Милош Минић, коме се колега Марјановић се обратио с питањем да ли је то тачно. Од минића је добио следећи одговор:
„Верујте да сам све време после разговора са вама размишљао да ли сам заиста присуствовао том догађају и готово сам сада сигуран да нисам. Јер, да сам тамо био вероватно бих се сетио”.
Да ли је овим Минићевим исказом, формулисаним у дипломатском маниру, саопштена чињеница да Дража није стрељан?
Био је осуђен на смрт и Божидар Бећаревић, геније антикомунистичког полицијског рада, али је он дуго после пресуде и наводно извршене смртне казне, био на услузи ОЗН-и, односно УДБ-и. Чак је саслушавао неке од најзначајнијих заточеника који ће завршити на Голом отоку у време сукоба Москве и Београда, поводом Резолуције Информбироа из 1948. године.
Бранко Михаиловић, Дражин син, у разговору с колегом Гораном Лазовићем је рекао 1992. године:
„Причали су ми да је тата живео у једној кући поред Барајева, да је држан у изолацији и да је наводно умро 1953. Други су га опет сретали на Теразијама, чудили се с каквом мирноћом разгледа излоге и једе трешње. Чуо сам и причу по којој је мој отац свакодневно играо карте са Ранковићем...”.
Органи ОЗН-е су ухватили Михаиловића и 13. марта 1946. пребацили га у Београд, о чему је Александар Ранковић одмах обавестио депешом Тита који је тада путовао у посету Пољској. Тито је наредио да се вест која га је заеткла на пропутовању кроз Мађарску чува у строгој тајности док се не врати с пута.
Танјуг је 24. марта 1946. саопштио да је Михаиловић ухапшен и да се „води истрага”.
Ранковић је сведочио да су „Тито и Кардељ били за то да се Дражи омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо”, при чему је мислио на ондашње руководиоце из Србије.
Миодраг Мија Николић је, иначе, од 1945. до 1960. радио у ОЗН-и и УДБ-и.
Низ чињеница саопштених у својој књизи, он је сазнао док је био ангажован на пословима политичке обавештајне службе, као и током школовања на вишој школи ФНРЈ за унутрашње послове средином педесетих година прошлога века. До многих сазнања је дошао и самосталним, вишегодишњим истраживањима.
У свој рашомонијади око животног краја Драже Михаиловића,можда је кључни исказ Миодрага Николића да је Дражи остала глава на рамену зато што је био „проруски човек, обавештајац”, о чему сам пре пет-шест година нешто писао на страницама „Политике”.Та велика тема прераста оквире овог текста и остаје за неку другу прилику.
Слободан Кљакић
[објављено: 30/03/2009]
___________________
Дражин гроб неће постати светилиште
Published on "Politika Online"
March 26, 2009
Драган Влаховић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drazin-grob-nece-postati-svetilishte.sr.html
Историчари безуспешно трагају за документацијом у којој би се могли наћи подаци о стрељању, извештај лекара, фотографије…
Писање „Политике” о могућем месту стрељања и покопа генерала Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, о ономе што се збивало од пре 63 године, није оставило равнодушним бројне читаоце. Посебна пажња усмерена је на основно питање – зашто неко упорно крије документа о том догађају, са којим правом то чини и докле ће тако бити? Одговоре смо потражили од људи који се баве тим послом, а пре свих, од историчара.
Коста Николић је стекао титулу доктора наука на тези о Дражи Михаиловићу. У тој дисертацији нема података о томе како је и где скончао живот човек којег и данас једни сматрају издајником, а други, нарочито у западној литератури и историографији, првим герилцем Европе у Другом светском рату.
– Трагам већ 20 година за том грађом – каже Николић. – Не знам на која све врата нисам закуцао. И приватно и службено. Безуспешно. Није ми јасно ко и због чега крије те материјале. По важећем закону донетом још у време СФРЈ, недоступност обичне грађе је 30 година, а тајне грађе 50. Сви ти рокови су прошли, а документа нису угледала светлост дана. Пронашао сам обиље докумената, али не и те кључне податке – наглашава Николић, напомињући да је готово сигуран да су документа у поседу војне власти.
Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, сматра да би коначно био ред да сва стратишта и гробна места, без обзира на то ко је био каквих идеолошких погледа, буду обележена на достојанствен начин.
– Крајње је време – сматра Павловић – да Скупштина Србије формира анкетни одбор и затражи од свих државних органа и институција да прикупе све податке о страдалницима „свих боја” и да о томе обавесте јавност. Имамо сада чудну ситуацију. У Београд стижу притужбе из Словеније и Хрватске, поводом откривених јама и рудника са посмртним остацима људи с краја рата 1945. године, с тврдњама да су у главном граду Србије боље обавештени о тим збивањима него они. На посредан начин поручују да су Срби егзекутори тих злочина, па још и крију податке о томе – каже Павловић и додаје да нема оправдане бојазни да би се откривањем локације на којој је стрељан и покопан Дража Михаиловић то место претворило у светилиште. На Равној гори су му подигнути споменик и црква, па се ништа посебно не догађа.
Миладин Милошевић, вршилац дужности директора Архива Југославије, убеђен је да су документа сачувана, али неко не жели да их учини доступним.
– Био би злочин да су ти папири уништени. И према народу и према науци. Нећу ни да помислим да је тако нешто урађено. Драгоцене хартије се налазе или код полиције или – пре – код војске. У њима, као што налажу закони, мора да је записано све што се догађало. Ко је обавио стрељање, извештај лекара, снимци… – објашњава Милошевић.
Људи од науке рекли су своју реч. И правници сматрају да државни органи треба да реагују. Мишљење читалаца своди се и на својеврсни апел преживелим сведоцима, а има их још, да коначно кажу своје виђење те ноћи између 16. и 17. јула 1946. године када је стрељан Дража Михаиловић после чега је његово тело сахрањено на непознатом необележеном месту.
Драган Влаховић
Новински текстови нису довољни за ексхумацију
„Ексхумацију наређује истражни судија, а не тужилаштво. Да би она могла да буде спроведена, мора да постоји високи степен оправдане сумње да је Дража Михаиловић сахрањен баш на том месту. Новински написи нису довољни. Треба подсетити да је Михаиловић стрељан по, у то време, правоснажној судској пресуди коју је у име државе изрекао суд. Да би се утврдило ко и на који начин може да реагује, треба да се отвори сијасет правних питања”, каже „Политикин” саговорник из тужилаштва који је желео да остане анониман.
М. Д.
објављено: 26/03/2009
March 26, 2009
Драган Влаховић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drazin-grob-nece-postati-svetilishte.sr.html
Историчари безуспешно трагају за документацијом у којој би се могли наћи подаци о стрељању, извештај лекара, фотографије…
Лисичји поток у Београду је могућа локација
на којој је у необележеном гробу сахрањен
Дража Михаиловић (Фото: Д. Јелен)
Писање „Политике” о могућем месту стрељања и покопа генерала Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, о ономе што се збивало од пре 63 године, није оставило равнодушним бројне читаоце. Посебна пажња усмерена је на основно питање – зашто неко упорно крије документа о том догађају, са којим правом то чини и докле ће тако бити? Одговоре смо потражили од људи који се баве тим послом, а пре свих, од историчара.
Коста Николић је стекао титулу доктора наука на тези о Дражи Михаиловићу. У тој дисертацији нема података о томе како је и где скончао живот човек којег и данас једни сматрају издајником, а други, нарочито у западној литератури и историографији, првим герилцем Европе у Другом светском рату.
– Трагам већ 20 година за том грађом – каже Николић. – Не знам на која све врата нисам закуцао. И приватно и службено. Безуспешно. Није ми јасно ко и због чега крије те материјале. По важећем закону донетом још у време СФРЈ, недоступност обичне грађе је 30 година, а тајне грађе 50. Сви ти рокови су прошли, а документа нису угледала светлост дана. Пронашао сам обиље докумената, али не и те кључне податке – наглашава Николић, напомињући да је готово сигуран да су документа у поседу војне власти.
Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, сматра да би коначно био ред да сва стратишта и гробна места, без обзира на то ко је био каквих идеолошких погледа, буду обележена на достојанствен начин.
– Крајње је време – сматра Павловић – да Скупштина Србије формира анкетни одбор и затражи од свих државних органа и институција да прикупе све податке о страдалницима „свих боја” и да о томе обавесте јавност. Имамо сада чудну ситуацију. У Београд стижу притужбе из Словеније и Хрватске, поводом откривених јама и рудника са посмртним остацима људи с краја рата 1945. године, с тврдњама да су у главном граду Србије боље обавештени о тим збивањима него они. На посредан начин поручују да су Срби егзекутори тих злочина, па још и крију податке о томе – каже Павловић и додаје да нема оправдане бојазни да би се откривањем локације на којој је стрељан и покопан Дража Михаиловић то место претворило у светилиште. На Равној гори су му подигнути споменик и црква, па се ништа посебно не догађа.
Миладин Милошевић, вршилац дужности директора Архива Југославије, убеђен је да су документа сачувана, али неко не жели да их учини доступним.
– Био би злочин да су ти папири уништени. И према народу и према науци. Нећу ни да помислим да је тако нешто урађено. Драгоцене хартије се налазе или код полиције или – пре – код војске. У њима, као што налажу закони, мора да је записано све што се догађало. Ко је обавио стрељање, извештај лекара, снимци… – објашњава Милошевић.
Људи од науке рекли су своју реч. И правници сматрају да државни органи треба да реагују. Мишљење читалаца своди се и на својеврсни апел преживелим сведоцима, а има их још, да коначно кажу своје виђење те ноћи између 16. и 17. јула 1946. године када је стрељан Дража Михаиловић после чега је његово тело сахрањено на непознатом необележеном месту.
Драган Влаховић
____________
Новински текстови нису довољни за ексхумацију
„Ексхумацију наређује истражни судија, а не тужилаштво. Да би она могла да буде спроведена, мора да постоји високи степен оправдане сумње да је Дража Михаиловић сахрањен баш на том месту. Новински написи нису довољни. Треба подсетити да је Михаиловић стрељан по, у то време, правоснажној судској пресуди коју је у име државе изрекао суд. Да би се утврдило ко и на који начин може да реагује, треба да се отвори сијасет правних питања”, каже „Политикин” саговорник из тужилаштва који је желео да остане анониман.
М. Д.
објављено: 26/03/2009
_________________
Тајна гроба Драже Михаиловића
Published on "Politika Online"
March 24, 2009
Драган Влаховић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tajna-groba-Draze-Mihailovica.sr.html
Не зна се да ли је стрељан у Лисичјем потоку или на Ади Циганлији, тако да је понуда од 100.000 долара проналазачу његових посмртних остатака веома актуелна
Драгољуб Дража Михаиловић, министар војни Владе Краљевине Југославије у Лондону, начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске и командант Југословенске војске у отаџбини, званично, стрељан je ноћу, око 1.30 часова, 17. јула 1946. године. Правоснажна пресуда је, под светлошћу рефлектора, експресно извршена, а ни после 63 године јавност није сазнала где је обављена егзекуција и где почивају његови посмртни остаци. Тужилац је био пуковник Милош Минић, а већу је председавао судија пуковник Михајло Ђорђевић. Остали упућени у тај догађај, односно присутни том чину, како тврди Мирослав Тодоровић, бивши судија, а сада адвокат – били су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Слободан Пенезић, Ћећа Стефановић, Иван Крајачић Стево, Јосип Манолић, Едо Брајник, извесни пуковник Вујошевић, незнани лекар и фотограф – углавном нису више међу живима, а тајну где се налази гроб Драже Михаиловића однели су са собом. Српској јавности су остали дужни објашњење зашто је то била најчуванија државна тајна.
Као што то увек бива, у недостатку званичних верзија, о тој смрти и месту сахране распредају се многе, готово фантастичне приче, а „поверљиве” информације преносе се од човека до човека. Зато награда од 100.000 долара, коју је понудила емигрантска организација Српска народна одбрана из САД ономе ко пронађе Дражин гроб, тешко да ће икада бити исплаћена.
Подсетимо, укратко, на неколико верзија тог догађаја од 16. јула 1946. године.
Прва, да је стрељање Драже Михаиловића обављено на Ади Циганлији у Београду, чији је гласноговорник Михајло Шешкијевијеч. После тог чина Михаиловићево тело је наводно бачено у кречану где су нестали земни остаци, потом је срушен зид између кречане и септичке јаме чиме је место затрпано за вечита времена. О томе је сведочио Ђоко Јованић, командант Шесте личке и потоњи шеф КОС-а Југославије: „Озна је спровела Дражу Михаиловића до Лисичјег потока тако да је Тито могао да чује рафале. Послије су Дражин леш однијели на Аду Циганлију где је сахрањен.” Из „поузданих” извора тачно је утврђено где се то догодило, па је на Ади, код купалишта, као симбол сећања, постављен јарбол. Упућени „знају” о чему је реч.
Четврта и највероватнија могућност јесте Лисичји поток, подно дедињског брда. Томе у прилог говоре следеће чињенице. Најпре сведочење Љубе Лазаревског, подофицира ЈНА у пензији, који је, како тврди, био сведок збивања. Он је у пратњи новинара пре неколико година прецизно показивао пут који је пређен те ноћи од затвора у Ђушиној улици до Улице Велисава Вуловића у Лисичјем потоку. Голим оком била су, на лицу места, видљива три гробна улегнућа, једно поред другог, као на запуштеним сеоским гробљима. То је и логично, јер су поред Михаиловића стрељана и сахрањена још осморица његових сабораца. Затим, та земљишна парцела је, за разлику од бројних у околини где ни игла више не може да стане, изузета од било какве градње. Зашто?
March 24, 2009
Драган Влаховић
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tajna-groba-Draze-Mihailovica.sr.html
Не зна се да ли је стрељан у Лисичјем потоку или на Ади Циганлији, тако да је понуда од 100.000 долара проналазачу његових посмртних остатака веома актуелна
Драгољуб Дража Михаиловић, министар војни Владе Краљевине Југославије у Лондону, начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске и командант Југословенске војске у отаџбини, званично, стрељан je ноћу, око 1.30 часова, 17. јула 1946. године. Правоснажна пресуда је, под светлошћу рефлектора, експресно извршена, а ни после 63 године јавност није сазнала где је обављена егзекуција и где почивају његови посмртни остаци. Тужилац је био пуковник Милош Минић, а већу је председавао судија пуковник Михајло Ђорђевић. Остали упућени у тај догађај, односно присутни том чину, како тврди Мирослав Тодоровић, бивши судија, а сада адвокат – били су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Слободан Пенезић, Ћећа Стефановић, Иван Крајачић Стево, Јосип Манолић, Едо Брајник, извесни пуковник Вујошевић, незнани лекар и фотограф – углавном нису више међу живима, а тајну где се налази гроб Драже Михаиловића однели су са собом. Српској јавности су остали дужни објашњење зашто је то била најчуванија државна тајна.
Као што то увек бива, у недостатку званичних верзија, о тој смрти и месту сахране распредају се многе, готово фантастичне приче, а „поверљиве” информације преносе се од човека до човека. Зато награда од 100.000 долара, коју је понудила емигрантска организација Српска народна одбрана из САД ономе ко пронађе Дражин гроб, тешко да ће икада бити исплаћена.
Подсетимо, укратко, на неколико верзија тог догађаја од 16. јула 1946. године.
Прва, да је стрељање Драже Михаиловића обављено на Ади Циганлији у Београду, чији је гласноговорник Михајло Шешкијевијеч. После тог чина Михаиловићево тело је наводно бачено у кречану где су нестали земни остаци, потом је срушен зид између кречане и септичке јаме чиме је место затрпано за вечита времена. О томе је сведочио Ђоко Јованић, командант Шесте личке и потоњи шеф КОС-а Југославије: „Озна је спровела Дражу Михаиловића до Лисичјег потока тако да је Тито могао да чује рафале. Послије су Дражин леш однијели на Аду Циганлију где је сахрањен.” Из „поузданих” извора тачно је утврђено где се то догодило, па је на Ади, код купалишта, као симбол сећања, постављен јарбол. Упућени „знају” о чему је реч.
Друга верзија о којој је говорио Јовица Црвенко, који је провео три деценије у тамницама Албаније као информбировац, јесте авалски пут, прецизније – јаруга код Јајинаца.
Трећа верзија потекла је средином осамдесетих година прошлог века из равногорских кругова у Београду. По њој, место догађаја је данашње здање Ортопедске болнице на Бањици.
Трећа верзија потекла је средином осамдесетих година прошлог века из равногорских кругова у Београду. По њој, место догађаја је данашње здање Ортопедске болнице на Бањици.
Четврта и највероватнија могућност јесте Лисичји поток, подно дедињског брда. Томе у прилог говоре следеће чињенице. Најпре сведочење Љубе Лазаревског, подофицира ЈНА у пензији, који је, како тврди, био сведок збивања. Он је у пратњи новинара пре неколико година прецизно показивао пут који је пређен те ноћи од затвора у Ђушиној улици до Улице Велисава Вуловића у Лисичјем потоку. Голим оком била су, на лицу места, видљива три гробна улегнућа, једно поред другог, као на запуштеним сеоским гробљима. То је и логично, јер су поред Михаиловића стрељана и сахрањена још осморица његових сабораца. Затим, та земљишна парцела је, за разлику од бројних у околини где ни игла више не може да стане, изузета од било какве градње. Зашто?
То место је, 2005. године у пратњи новинара „Политике”, обишао и шеф БИА и, додуше усмено, потврдио да је ту гроб Драже Михаиловића. Званичних докумената у бившем Врховном војном суду није било, као што их нема ни у архивама Београда, Србије и Југославије.
Драган Влаховић
[објављено: 24/03/2009]
[објављено: 24/03/2009]
__________________
Saturday, March 21, 2009
Searching for "Cetnicki pokret Draze Mihailovica" by Branko Latas
Hi,
If anyone knows where a copy of this book by Branko Latas can be obtained, please let me know. Thanks very much!
Book was published in 1979 in Belgrade, Serbia. Illustrated, footnoted & documented history and anaylsis of Drazha Mihailovic and the Chetnik movement 1941 - 1946. World War II Yugoslavia, Serbia, Kingdom of Serbia, German Occupation of Yugoslavia, Tito, Churchill, Stalin, Allies, Communist insurgency 1941 - 1945. Cyrillic typeface used.
______________________
If anyone knows where a copy of this book by Branko Latas can be obtained, please let me know. Thanks very much!
Book was published in 1979 in Belgrade, Serbia. Illustrated, footnoted & documented history and anaylsis of Drazha Mihailovic and the Chetnik movement 1941 - 1946. World War II Yugoslavia, Serbia, Kingdom of Serbia, German Occupation of Yugoslavia, Tito, Churchill, Stalin, Allies, Communist insurgency 1941 - 1945. Cyrillic typeface used.
______________________
General Mihailovich: A Serbian National Hero and Patriot who cared for American Troops like they were his own sons.
"The Paper"
Serving North San Diego County
http://www.thecommunitypaper.com/index.php
March 19, 2009
COVER STORY
By Lyle E. Davis
I’m about to tell you a story that, after you’ve read it, if your blood isn’t boiling . . . well, you maybe ought to book an appointment with your favorite mortician.
Armchair Generals in the Pentagon during WWII and their civilian counterparts and bosses in the US State Department should have been taken out and given, at a minimum, a sound caning or horse-whipping . . . and at the worst, faced a firing squad.
Their absolute ineptitude and politicking almost cost the lives of 513 Allied airmen and, ultimately, ruined the reputation and resulted in the firing squad execution of a national hero and patriot who cared for our troops as though they were his own sons.
Sadly, these idiots who ran the Pentagon are all gone now. We cannot give them the thrashing they so richly earned and deserved. Bumbling incompetents who were more suited to fighting a war on the Washington cocktail circuit than out in the boonies with the troops, they were pledged to supply, defend, and look after their interests. Instead, they survived the war in comfort while others, many others, suffered.
Here’s what happened:
This was the time when our aircrews were flying incredibly dangerous bombing missions over the Ploesti Oilfields in Romania. The Nazis surrounded these critically important oilfields with major defensive barriers . . . massive amounts of ack-ack (anti-aircraft artillery) that filled the air with flak, trying to bring down our bombers. And, too often, they were successful. If the bombers were not shot out of the sky they would limp along as far as they could before the air crew had to bail out. Often, this was over the hills of Yugoslavia.
Upon landing, Serbian villagers would soon find them and rush to embrace the downed airman. Area Serb farmers and their heavy set wives, with their babushkas, and rough peasant clothing, would take them into their small villages and hide them from the patrolling Germans. They would feed the airmen stale bread and goats milk . . . sharing with the airmen the meager food supplies they had. This is a magnificent story of heroism, sacrifice, planning, execution, and accomplishment that remained a secret for over 50 years. It was kept a secret until 1997 because those same Armchair Generals and lily-livered bureaucrats at the State Department wanted it kept secret. Details of what happened might embarrass somebody . . . an ally, a former enemy, a present enemy, or, heaven forbid, themselves.
Only recently has the story been totally declassified and that, in itself, is an absolute injustice and borders on being criminal.
Bureaucrats showed what cowards they were, what treacherous administrators they were . . .that had no regard for 500+ airmen who had been hiding under Nazi noses for months. Instead, they chose to play politics . . . and politics, when it involves our military and their lives, is despicable.
Sometimes I think if we could just get rid of the bureaucrats we’d get something done and win some wars.
A reader of The Paper, and a nieghbor, brought me a copy of The Forgotten 500, by Gregory A. Freeman. It tells the story of Operation Halyard in August 1944 (suppressed for almost 53 years). Five American agents from the OSS, the precursor of the CIA, worked with a Serbian guerilla, General Draza Mihailovich, to carry out the huge, ultra-secret rescue mission from the hills of Yugoslavia.
Americans would send in a fleet of C-47 cargo planes to land in the hills of Yugoslavia, behind enemy lines, to pluck out hundreds of airmen. In this remarkable mission, more than 500 Allied airmen, mostly Americans, were rescued from the hills of Yugoslavia.
At the time, the area was controlled by the Nazis who were hunting for the American airmen daily. The story also involves a national hero who died needlessly, because our government did not support him . . . even though he took our downed airmen under his wing, protected them, saw to it they got fed, saw to it, eventually, that they were successfully evacuated from Yugoslavia and returned to their families.
These brave Serbian villagers hid the Americans, even though they faced death if they were caught. It wasn’t a simple task. Not by a long shot. The number of downed airmen was enormous. First, a hundred, then 150, then 200, ultimately, there were over 500 airmen who were being hidden in the Yugoslavian hills by these poor Serbian villagers.
Some sad stories came about as the Serbs sought to comfort our airmen. On more than one occasion our airmen would be given stale bread and goats milk to eat . . . and they would wolf it down . . . only to then learn that the food they just ate had been meant for the airmen and the entire family. The family went without eating that night.
On another occasion, a newly arrived airman awoke in the morning and complained about how hard his bed was Another airman who had been in the village for awhile took him by the collar and went outside and pointed at the villagers who had given up their bed for the comfort of the airman. They had slept outside, on the ground. The airman felt about an inch tall, but he also learned just how much these Serbian villagers were sacrificing to aid in the comfort of these airmen.
That’s the nuts and bolts of what happened. But the Devil, as they say, -- is in the details. There is much, much more to the story that complicates it all.From author Gregory Freeman:
“I was drawn to the idea that not only was this an amazing tale of intrigue and bravery, but it had been purposely hidden from the American people for decades. A dramatic story is one thing; a dramatic story that has been kept secret is even more intriguing. The story of “Operation Halyard” is one of the last great stories of World War II and it is high time that the American people learn about the heroic sacrifice of Draza Mihailovich and the Serbian people.”
From a review by Aleksandra Rebic -
“...That these heroic acts that he had discovered had not only been virtually ignored, but were actually deliberately suppressed as if they never happened, (demanded that the book be written.) “His research led him to painful discoveries that he could not help but include in this story of heroism, and the light that he sheds on the dark side of ‘Operation Halyard’ makes “The Forgotten 500” not only a valuable book, but an essential one. Just as he reminds us of the great things that men in the worst situations are capable of, he also exposes the lengths taken to cover up acts that should have been widely heralded as triumphant examples of the human spirit but instead were sacrificed to the manipulations of political expediency. We owe both the dead and the living to move, once and for all, ‘Operation Halyard’, possibly the greatest rescue of American lives from behind enemy lines in the history of warfare, from being a mere footnote in history to being a shining example of what men of integrity are capable of. Mr. Freeman, with “The Forgotten 500,” is paying the long overdue debt.”
Gen. Draza Mihailovich is one of the primary focal points of this story. He was the leader of the Chetniks, the Yugoslav guerilla fighters that challenged the Nazis. When the Allied airmen landed in the hills and forests of Serbia, they were now among freedom fighters, loyal above all else, to the democratic Allies, though the airmen did not know it as they fell from the sky onto Yugoslavian soil. Among the hundreds who fell, most were Americans.
The other military and heavily political element in Yugoslavia was headed by Josef Broz Tito. He organized the anti-fascist resistance movement known as the People's Liberation Movement led by Yugoslav Partisans. Ostensibly, both organizations, Mihailovich’s Chetniks and Tito’s Partisans were fighting the same war, to defeat the Germans. But, in fact there was a war within a war going on. Tito was heavily supplied by Russia, was an avowed and avid Communist and was determined to turn Yugoslavia into a Communist state once the war was over. He worked closedly with British “moles” (spies who worked for Britain’s MI5 but who were secretly working for the Russians and the Communist Cause.). Mihailovich, on the other hand, sought a democratic Yugoslavia.
In the end, Tito prevailed and achieved his goal of converting Yugoslavia to the Socialist Federal Republic of Yugoslavia from 1945 until his death in 1980.
General Draza Mihailovich
Josef Broz Tito
General Mihailovich fell seventeen months after the so-called "liberation" of Yugoslavia. Reports from Belgrade on March 24th, 1946, announced his capture under puzzling circumstances on March 13th, 1946. His trial before a Communist military court began on June 10th, 1946. He was "sentenced" to death on July 15th, 1946, and murdered on July 17th, 1946.
General Mihailovich is no more. He has departed this world convinced that he was abandoned by the Allies. The voices that were raised abroad in his defense were not allowed to reach him and he died without the satisfaction of knowing that in the opinion of many he died an innocent man and a great soldier. The legends of his heroic deeds, however, are becoming more and more well known, certainly in Yugoslavia, and, finally, now in the western world. It is safe to say that he, Mihailovich, lives in the hearts of the Serbs of Yugoslavia.
OSS agent Nick Lalich with General Mihailovich, taking a break from the war
Ultimately, General Mihailovich and his forces would prove just how profound ‘doing the right thing no matter what’ is. Mihailovich, together with the Serbian people, had rescued, fed, clothed, protected and risked their lives on behalf of the Americans. These shot down airmen were "funneled" to the Halyard Mission which set up airfields for airlifting the fliers back to Italy.
Those 513 rescued airmen have been pleading, shouting, and using any means at their disposal to right a terrible wrong. Mihailovich was labeled a traitor and collaborator and they have been, collectivly, trying for over 60 years to clear his name. Now, with the publication of The Forgotten 500, perhaps Mihailovich will receive his rightful, though posthumous, recognition for the good that he did, for his nation, and for our Allied airmen.
The frustrating issue in this story is that in the name of political expediency, enforced by both the Yugoslav postwar regime and the British, the Americans stayed silent about this chapter of the great heroism of their own sons and the selfless sacrifices of their rescuers. Not only did they stay silent, they kept it silent. Classified.
This story has never been appropriately publicized in the western world because it has not been “politically correct” to do so. It has remained a taboo theme in many political and publishing circles which has dismayed and frustrated so many rescued airmen, and their rescuers, for decades. Many of the veterans of ‘Operation Halyard,’ both the rescued and their rescuers, spent the duration of their postwar years striving to right this wrong. Many have since passed away without ever experiencing the contentment of seeing justice done and a debt repaid.
Freeman’s talent for telling a great true story as it deserves to be told and for his attention to detail makes this story come alive on the pages:
“Not until 1997 would the world understand that the switch of allegiance was orchestrated largely by a Soviet operative who convinced the British that Mihailovich could not be trusted… Communist moles had infiltrated both the OSS (Office of Strategic Services) and the SOE (Special Operations Executive), (both were the “spook” or intelligence agencies) working to besmirch the name of Mihailovich to promote the postwar Communization of Yugoslavia under Tito … Klugmann, who was closely associated with the infamous British traitors known as the Cambridge Five … was principally responsible for sabotaging the Mihailovich supply operation and for keeping from London information about how much Mihailovich forces were fighting the Germans and how much success they were having.”
James Klugmann, a devout communist and ultimately a traitor to his country of Great Britain, is among the many collateral players in the Mihailovich story and Freeman doesn’t shy away from exposing his role in influencing the misguided British policy that would have tragic consequences for General Mihailovich and ultimately the fate of Serbia itself. Freeman writes:
“The recently declassified files reveal that, for instance, Klugmann had great influence over Colonel Sir William Deakin, the senior intelligence officer in Yugoslavia…”
It was Deakin who was mainly responsible for convincing Churchill to switch sides from Mihailovich to Tito. Freeman competently weaves politics and the story on the ground together in such a way as to give the reader the big picture. Freeman, unlike many historians, is able to see the forest, not just the trees.
He understood, too, the significance of Mihailovich’s integrity in rising above and beyond the betrayal perpetrated upon him and his people. In the summer of 1944, because of destructive but successful British political manipulations, it was no longer ‘politically correct’ for the Allies, including the Americans who deferred to the British in policy relating to the Balkan sphere, to deal with Mihailovich in any way. This means no supplies, food, ammuntion, or medical supplies. Yet, there were now hundreds of downed Allied fliers, most of them Americans, who were being protected by Mihailovich and his men and had to be evacuated. This presented quite a political dilemma. Thanks to the efforts of American officers such as George Vujnovich and George Musulin, an ACRU organization (Air Crew Rescue Unit) was created and it was decided to send Musulin to the hills of Serbia, accompanied by Mike Rajachich and OSS radio operator Arthur Jibilian, to run the evacuation operation that would come to be known as the ‘Halyard Mission’.
It was going to be a rescue attempt unlike any ever attempted by the OSS or anyone else, and indeed that’s exactly what it turned out to be. Over the course of several months in 1944, hundreds of Allied airmen would be evacuated and not one would be sacrificed. All, without exception, would make it back to their homes and their families alive.
Not one American would be turned over to the Nazis, even though the Germans were offering substantial rewards to the local natives to give them up. Though the Allies had turned their back on General Mihailovich, he refused to turn his back on them.
The drama of ‘Operation Halyard’ would end in December of 1944, and due to the perseverance of men with the names of Vujnovich, Musulin, Petrovich, Rajachich, Lalich, Jibilian and others, it would end as a virtually perfect success story in the face of almost insurmountable odds.
Every downed airman survived.
General Mihailovich, however, would not share their fate. The airmen whom he had saved were left to their tears, devastated by the news, and many would dedicate the rest of their years to vindicating Mihailovich, his Serbian people, and to seeking justice for the man to whom they felt they owed their very lives. Many in the Allied world who were following the capture, trial, and execution of Mihailovich, were left to wonder “how it could have been allowed to happen.”
Allied airmen heading home; they had left their shoes and boots behind for the Serbs, who had poor footwear. Here, they use canvas bags to try and keep their feet warm.
The last surviving American Hero from WWII and a member of the OSS team that brought back the "Forgotten 500," Art Jibilian, received a special Congressional Award on December 7, 2008 in Toledo, Ohio. Mr. Jibilian played a vital role in the operation, volunteering to parachute behind enemy lines and coordinate the rescue. He helped build a crudely constructed airfield that was cleared on top of a hill in the Village of Pranjani, Serbia, a plateau 55 miles south of Belgrade. The mission was coordinated by the Americans, British and Serbians.
He and his team organized the villagers and the downed airmen, and brought the C-47's into the makeshift airstrip from which the airmen were rescued. Jibilian said even after so many years, he can't believe how hard his job was. But it was worth it.
"When I look back on it, I'm amazed at what we have accomplished because we did this all under the Germans' noses," he said. "But we made it, and that's all that counts."
In a letter dedicated to the Serbian people, Mr. Jibilian said:
“I had the privilege of spending six months with Cica Draja and participating in the rescue of these airmen. I cannot begin to thank the Serbs for the care given our boys. The Serbs hid our boys from the Germans, guiding them from village to village, until they were in the hands of the members of the Halyard Mission. They were then flown back to Italy and lived to get back to their families and loved ones.
Arthur Jibilian, the last surviving member of the OSS team
that parachuted in and arranged for the rescue 513 Allied Airmen.
America owes a great big debt of gratitude to the Serbs. On behalf of the American people and the rescued airmen, I extend kudos, gracias, fallah, and thank you to the Serbian people."
Arthur "Jibby" Jibilian USN//OSS MISSION HALYARD 8-2-44 TO 12-27-44
(Editor’s note: Jibilian is the last surviving member of "Operation Halyard" which ran from August - December of 1944.) [George Vujnovich, who oversaw the operation from Bari, Italy, is also still living.]
Sources:
“The Forgotten 500” by Gregory A. Freeman, available at most major bookstores. Also, see http://gregoryafreeman.com/ and Amazon.com and other book distributors on the web.
"Heros Serbia has not forgotten" By Aleksandra Rebic September 15, 2007
______________________
Webmasters note: Arthur "Jibby" Jibilian, now "living" with leukemia, remains active in "fighting for the cause" of making the Halyard Mission rescue operation known and appreciated far and wide. He was, and remains, a tireless warrior for The Truth. I am priviliged and honored to call him my friend.
____________________
Serving North San Diego County
http://www.thecommunitypaper.com/index.php
March 19, 2009
COVER STORY
By Lyle E. Davis
I’m about to tell you a story that, after you’ve read it, if your blood isn’t boiling . . . well, you maybe ought to book an appointment with your favorite mortician.
Armchair Generals in the Pentagon during WWII and their civilian counterparts and bosses in the US State Department should have been taken out and given, at a minimum, a sound caning or horse-whipping . . . and at the worst, faced a firing squad.
Their absolute ineptitude and politicking almost cost the lives of 513 Allied airmen and, ultimately, ruined the reputation and resulted in the firing squad execution of a national hero and patriot who cared for our troops as though they were his own sons.
Sadly, these idiots who ran the Pentagon are all gone now. We cannot give them the thrashing they so richly earned and deserved. Bumbling incompetents who were more suited to fighting a war on the Washington cocktail circuit than out in the boonies with the troops, they were pledged to supply, defend, and look after their interests. Instead, they survived the war in comfort while others, many others, suffered.
Here’s what happened:
This was the time when our aircrews were flying incredibly dangerous bombing missions over the Ploesti Oilfields in Romania. The Nazis surrounded these critically important oilfields with major defensive barriers . . . massive amounts of ack-ack (anti-aircraft artillery) that filled the air with flak, trying to bring down our bombers. And, too often, they were successful. If the bombers were not shot out of the sky they would limp along as far as they could before the air crew had to bail out. Often, this was over the hills of Yugoslavia.
Upon landing, Serbian villagers would soon find them and rush to embrace the downed airman. Area Serb farmers and their heavy set wives, with their babushkas, and rough peasant clothing, would take them into their small villages and hide them from the patrolling Germans. They would feed the airmen stale bread and goats milk . . . sharing with the airmen the meager food supplies they had. This is a magnificent story of heroism, sacrifice, planning, execution, and accomplishment that remained a secret for over 50 years. It was kept a secret until 1997 because those same Armchair Generals and lily-livered bureaucrats at the State Department wanted it kept secret. Details of what happened might embarrass somebody . . . an ally, a former enemy, a present enemy, or, heaven forbid, themselves.
Only recently has the story been totally declassified and that, in itself, is an absolute injustice and borders on being criminal.
Bureaucrats showed what cowards they were, what treacherous administrators they were . . .that had no regard for 500+ airmen who had been hiding under Nazi noses for months. Instead, they chose to play politics . . . and politics, when it involves our military and their lives, is despicable.
Sometimes I think if we could just get rid of the bureaucrats we’d get something done and win some wars.
A reader of The Paper, and a nieghbor, brought me a copy of The Forgotten 500, by Gregory A. Freeman. It tells the story of Operation Halyard in August 1944 (suppressed for almost 53 years). Five American agents from the OSS, the precursor of the CIA, worked with a Serbian guerilla, General Draza Mihailovich, to carry out the huge, ultra-secret rescue mission from the hills of Yugoslavia.
Americans would send in a fleet of C-47 cargo planes to land in the hills of Yugoslavia, behind enemy lines, to pluck out hundreds of airmen. In this remarkable mission, more than 500 Allied airmen, mostly Americans, were rescued from the hills of Yugoslavia.
At the time, the area was controlled by the Nazis who were hunting for the American airmen daily. The story also involves a national hero who died needlessly, because our government did not support him . . . even though he took our downed airmen under his wing, protected them, saw to it they got fed, saw to it, eventually, that they were successfully evacuated from Yugoslavia and returned to their families.
These brave Serbian villagers hid the Americans, even though they faced death if they were caught. It wasn’t a simple task. Not by a long shot. The number of downed airmen was enormous. First, a hundred, then 150, then 200, ultimately, there were over 500 airmen who were being hidden in the Yugoslavian hills by these poor Serbian villagers.
Some sad stories came about as the Serbs sought to comfort our airmen. On more than one occasion our airmen would be given stale bread and goats milk to eat . . . and they would wolf it down . . . only to then learn that the food they just ate had been meant for the airmen and the entire family. The family went without eating that night.
On another occasion, a newly arrived airman awoke in the morning and complained about how hard his bed was Another airman who had been in the village for awhile took him by the collar and went outside and pointed at the villagers who had given up their bed for the comfort of the airman. They had slept outside, on the ground. The airman felt about an inch tall, but he also learned just how much these Serbian villagers were sacrificing to aid in the comfort of these airmen.
That’s the nuts and bolts of what happened. But the Devil, as they say, -- is in the details. There is much, much more to the story that complicates it all.From author Gregory Freeman:
“I was drawn to the idea that not only was this an amazing tale of intrigue and bravery, but it had been purposely hidden from the American people for decades. A dramatic story is one thing; a dramatic story that has been kept secret is even more intriguing. The story of “Operation Halyard” is one of the last great stories of World War II and it is high time that the American people learn about the heroic sacrifice of Draza Mihailovich and the Serbian people.”
From a review by Aleksandra Rebic -
“...That these heroic acts that he had discovered had not only been virtually ignored, but were actually deliberately suppressed as if they never happened, (demanded that the book be written.) “His research led him to painful discoveries that he could not help but include in this story of heroism, and the light that he sheds on the dark side of ‘Operation Halyard’ makes “The Forgotten 500” not only a valuable book, but an essential one. Just as he reminds us of the great things that men in the worst situations are capable of, he also exposes the lengths taken to cover up acts that should have been widely heralded as triumphant examples of the human spirit but instead were sacrificed to the manipulations of political expediency. We owe both the dead and the living to move, once and for all, ‘Operation Halyard’, possibly the greatest rescue of American lives from behind enemy lines in the history of warfare, from being a mere footnote in history to being a shining example of what men of integrity are capable of. Mr. Freeman, with “The Forgotten 500,” is paying the long overdue debt.”
Gen. Draza Mihailovich is one of the primary focal points of this story. He was the leader of the Chetniks, the Yugoslav guerilla fighters that challenged the Nazis. When the Allied airmen landed in the hills and forests of Serbia, they were now among freedom fighters, loyal above all else, to the democratic Allies, though the airmen did not know it as they fell from the sky onto Yugoslavian soil. Among the hundreds who fell, most were Americans.
The other military and heavily political element in Yugoslavia was headed by Josef Broz Tito. He organized the anti-fascist resistance movement known as the People's Liberation Movement led by Yugoslav Partisans. Ostensibly, both organizations, Mihailovich’s Chetniks and Tito’s Partisans were fighting the same war, to defeat the Germans. But, in fact there was a war within a war going on. Tito was heavily supplied by Russia, was an avowed and avid Communist and was determined to turn Yugoslavia into a Communist state once the war was over. He worked closedly with British “moles” (spies who worked for Britain’s MI5 but who were secretly working for the Russians and the Communist Cause.). Mihailovich, on the other hand, sought a democratic Yugoslavia.
In the end, Tito prevailed and achieved his goal of converting Yugoslavia to the Socialist Federal Republic of Yugoslavia from 1945 until his death in 1980.
General Draza Mihailovich
Josef Broz Tito
General Mihailovich fell seventeen months after the so-called "liberation" of Yugoslavia. Reports from Belgrade on March 24th, 1946, announced his capture under puzzling circumstances on March 13th, 1946. His trial before a Communist military court began on June 10th, 1946. He was "sentenced" to death on July 15th, 1946, and murdered on July 17th, 1946.
General Mihailovich is no more. He has departed this world convinced that he was abandoned by the Allies. The voices that were raised abroad in his defense were not allowed to reach him and he died without the satisfaction of knowing that in the opinion of many he died an innocent man and a great soldier. The legends of his heroic deeds, however, are becoming more and more well known, certainly in Yugoslavia, and, finally, now in the western world. It is safe to say that he, Mihailovich, lives in the hearts of the Serbs of Yugoslavia.
OSS agent Nick Lalich with General Mihailovich, taking a break from the war
Ultimately, General Mihailovich and his forces would prove just how profound ‘doing the right thing no matter what’ is. Mihailovich, together with the Serbian people, had rescued, fed, clothed, protected and risked their lives on behalf of the Americans. These shot down airmen were "funneled" to the Halyard Mission which set up airfields for airlifting the fliers back to Italy.
Those 513 rescued airmen have been pleading, shouting, and using any means at their disposal to right a terrible wrong. Mihailovich was labeled a traitor and collaborator and they have been, collectivly, trying for over 60 years to clear his name. Now, with the publication of The Forgotten 500, perhaps Mihailovich will receive his rightful, though posthumous, recognition for the good that he did, for his nation, and for our Allied airmen.
The frustrating issue in this story is that in the name of political expediency, enforced by both the Yugoslav postwar regime and the British, the Americans stayed silent about this chapter of the great heroism of their own sons and the selfless sacrifices of their rescuers. Not only did they stay silent, they kept it silent. Classified.
This story has never been appropriately publicized in the western world because it has not been “politically correct” to do so. It has remained a taboo theme in many political and publishing circles which has dismayed and frustrated so many rescued airmen, and their rescuers, for decades. Many of the veterans of ‘Operation Halyard,’ both the rescued and their rescuers, spent the duration of their postwar years striving to right this wrong. Many have since passed away without ever experiencing the contentment of seeing justice done and a debt repaid.
Freeman’s talent for telling a great true story as it deserves to be told and for his attention to detail makes this story come alive on the pages:
“Not until 1997 would the world understand that the switch of allegiance was orchestrated largely by a Soviet operative who convinced the British that Mihailovich could not be trusted… Communist moles had infiltrated both the OSS (Office of Strategic Services) and the SOE (Special Operations Executive), (both were the “spook” or intelligence agencies) working to besmirch the name of Mihailovich to promote the postwar Communization of Yugoslavia under Tito … Klugmann, who was closely associated with the infamous British traitors known as the Cambridge Five … was principally responsible for sabotaging the Mihailovich supply operation and for keeping from London information about how much Mihailovich forces were fighting the Germans and how much success they were having.”
James Klugmann, a devout communist and ultimately a traitor to his country of Great Britain, is among the many collateral players in the Mihailovich story and Freeman doesn’t shy away from exposing his role in influencing the misguided British policy that would have tragic consequences for General Mihailovich and ultimately the fate of Serbia itself. Freeman writes:
“The recently declassified files reveal that, for instance, Klugmann had great influence over Colonel Sir William Deakin, the senior intelligence officer in Yugoslavia…”
It was Deakin who was mainly responsible for convincing Churchill to switch sides from Mihailovich to Tito. Freeman competently weaves politics and the story on the ground together in such a way as to give the reader the big picture. Freeman, unlike many historians, is able to see the forest, not just the trees.
He understood, too, the significance of Mihailovich’s integrity in rising above and beyond the betrayal perpetrated upon him and his people. In the summer of 1944, because of destructive but successful British political manipulations, it was no longer ‘politically correct’ for the Allies, including the Americans who deferred to the British in policy relating to the Balkan sphere, to deal with Mihailovich in any way. This means no supplies, food, ammuntion, or medical supplies. Yet, there were now hundreds of downed Allied fliers, most of them Americans, who were being protected by Mihailovich and his men and had to be evacuated. This presented quite a political dilemma. Thanks to the efforts of American officers such as George Vujnovich and George Musulin, an ACRU organization (Air Crew Rescue Unit) was created and it was decided to send Musulin to the hills of Serbia, accompanied by Mike Rajachich and OSS radio operator Arthur Jibilian, to run the evacuation operation that would come to be known as the ‘Halyard Mission’.
It was going to be a rescue attempt unlike any ever attempted by the OSS or anyone else, and indeed that’s exactly what it turned out to be. Over the course of several months in 1944, hundreds of Allied airmen would be evacuated and not one would be sacrificed. All, without exception, would make it back to their homes and their families alive.
Not one American would be turned over to the Nazis, even though the Germans were offering substantial rewards to the local natives to give them up. Though the Allies had turned their back on General Mihailovich, he refused to turn his back on them.
The drama of ‘Operation Halyard’ would end in December of 1944, and due to the perseverance of men with the names of Vujnovich, Musulin, Petrovich, Rajachich, Lalich, Jibilian and others, it would end as a virtually perfect success story in the face of almost insurmountable odds.
Every downed airman survived.
General Mihailovich, however, would not share their fate. The airmen whom he had saved were left to their tears, devastated by the news, and many would dedicate the rest of their years to vindicating Mihailovich, his Serbian people, and to seeking justice for the man to whom they felt they owed their very lives. Many in the Allied world who were following the capture, trial, and execution of Mihailovich, were left to wonder “how it could have been allowed to happen.”
Allied airmen heading home; they had left their shoes and boots behind for the Serbs, who had poor footwear. Here, they use canvas bags to try and keep their feet warm.
The last surviving American Hero from WWII and a member of the OSS team that brought back the "Forgotten 500," Art Jibilian, received a special Congressional Award on December 7, 2008 in Toledo, Ohio. Mr. Jibilian played a vital role in the operation, volunteering to parachute behind enemy lines and coordinate the rescue. He helped build a crudely constructed airfield that was cleared on top of a hill in the Village of Pranjani, Serbia, a plateau 55 miles south of Belgrade. The mission was coordinated by the Americans, British and Serbians.
He and his team organized the villagers and the downed airmen, and brought the C-47's into the makeshift airstrip from which the airmen were rescued. Jibilian said even after so many years, he can't believe how hard his job was. But it was worth it.
"When I look back on it, I'm amazed at what we have accomplished because we did this all under the Germans' noses," he said. "But we made it, and that's all that counts."
In a letter dedicated to the Serbian people, Mr. Jibilian said:
“I had the privilege of spending six months with Cica Draja and participating in the rescue of these airmen. I cannot begin to thank the Serbs for the care given our boys. The Serbs hid our boys from the Germans, guiding them from village to village, until they were in the hands of the members of the Halyard Mission. They were then flown back to Italy and lived to get back to their families and loved ones.
Arthur Jibilian, the last surviving member of the OSS team
that parachuted in and arranged for the rescue 513 Allied Airmen.
America owes a great big debt of gratitude to the Serbs. On behalf of the American people and the rescued airmen, I extend kudos, gracias, fallah, and thank you to the Serbian people."
Arthur "Jibby" Jibilian USN//OSS MISSION HALYARD 8-2-44 TO 12-27-44
(Editor’s note: Jibilian is the last surviving member of "Operation Halyard" which ran from August - December of 1944.) [George Vujnovich, who oversaw the operation from Bari, Italy, is also still living.]
Sources:
“The Forgotten 500” by Gregory A. Freeman, available at most major bookstores. Also, see http://gregoryafreeman.com/ and Amazon.com and other book distributors on the web.
"Heros Serbia has not forgotten" By Aleksandra Rebic September 15, 2007
______________________
Webmasters note: Arthur "Jibby" Jibilian, now "living" with leukemia, remains active in "fighting for the cause" of making the Halyard Mission rescue operation known and appreciated far and wide. He was, and remains, a tireless warrior for The Truth. I am priviliged and honored to call him my friend.
____________________
Subscribe to:
Posts (Atom)