Александар Динчић - историчар
Израз „после капитулације Југославије“ може се наћи по свим школским уџбеницима историје уназад седамдесет година, а такође и у свакодневном говору на теми о Другом светском рату.
Самим чином капитулације нестала је правна легитимност војно-зараћених снага Краљевине Југославије које су отишле у пораженички табор. С тога се врло често може прочитати у… штампи или по књигама да је „равногорски покрет Драже Михаиловића самоникао“. Тачније, настао је неприпремљено тек након капитулације Југословенске краљевске војске од групе официра који су дошли на Равну Гору и били изван закона.
Капитулацијом државне војске, а са њом и саме државе, отворен је пут за излазак на историјску позорницу једног новог чиниоца, знатно припремљеног за догађаје који су уследили – Народноослободилачког покрета, предвођеног Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), која се за рат са окупатором припремалам још пре избијања Другог светског рата – како каже Историја Савеза Комуниста Југославије а што је, пак, ако се боље и пажљивије погледа, комплетно преписан политички реферат Јосипа Броза Тита на Петом конгресу КПЈ у Београду 1948. године, који се прештампавао из књиге у књигу.
Историјска слика грађанског или ослободилачког рата у некадашњој Југославији није црно-бела, нити тако једноставна за разумевање и схватање. Једно од бројних питање гласи: ко је уопште имао законско право да поведе борбу против спољашњег непријатеља и да се сматра легалном оружаном снагом?
У циљу успостављања равнотеже између комуниста и монархиста, тачније, левичара и десничара, како би били сви задовољни, а након доношења Закона о допуни закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, данас се може врло често чути и прича о два покрета отпора, која је од демократских промена у Србији заживела такође по школским уџбеницима историје. Помињање другог-монархистичког покрета отпора за време рата, као знатно пасивнијег у односу на супростављени, створило је велику опозицију код браниоца званичне-победничке историографије о једном и једином код нас.
Оно што ја важно нагласити јесте чињеница да никада код нас није постојала једна држава а две државне војске, две војне формације са различитим политичким циљевима, две заставе и заклетве под којима су се људи стављали и заклињали, итд. Да су тако политичке партије са својим истомишљеницима, наводно у име ослободилачких жеља и традиција, водиле борбу и у првом великом рату, краљу Петру I Карађорђевићу-Ослободиоцу не би остало ништа друго него да потпише капитулацију и пре одсудне навале Централних сила. Или, запитајмо се какав би уопште био допринос Британаца и Американаца у борби против Осовине, да су их којим случајем неке политичке групе, прогласивши се државном војском, нападале у њиховим сопственим земљама?
Када је реч о акту о безусловном примирју, тј. капитулацији, који је значајан капитал историографије писане у Социјалистичкој Југославији и заговорника јединог покрета отпора код нас, у немогућности да постоји неки други када земље практично нема, интересантне су још неке ствари на које треба обратити пажњу да би се овај проблем што боље разумео. На првом месту јесте сам наслов документа који каже да су то „одредбе о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе“. Међутим, у истом документу, у тачки један, стоји да ће „краљевска војска безусловно капитулирати“. Ово се не може никако друкчије тумачити него обманом и принудом, нешто слично као и потписивање Минхенског мировног споразума из 1939. године, где је чехословачки премијер Едуард Бенеш намамљен на преговоре у циљу мира а онда је под принудом морао да потпише пропаст своје земље и приде најави почетак освајачког рата од стране Трећег Рајха. А документ потписан под принудом правно је ништаван. Југословенска делегација је позвана да потпише уговор о примирју (видети тачку 18 истог документа), који по својој садржини чак није ни уговор већ диктаторски захтев, а заправо јој је подметнут документ о безусловној капитулацији. Такође, на истом документу о примирју нема потписа министра краљевске владе, а још мање председника, његовог заменика, нити њиховог овлашћеног представника. У делу где су се потписали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић и где стоји „по заповести југословенске оружане силе“, не пише ко их је то овластио да стављају потпис на акт о безусловној капитулацији. Ђенералштаб и влада то нису учинили а нису смели чинити на своју руку. Краљевини Југославије државни легитимитет су ускоро признале земље антифашистичке коалиције; прихватила је познату Атланску повељу у августу 1941. године и Декларацију Уједњених народа јануара 1942. године у Вашингтону.
Др Смиља Аврамов је добро уочила и написала у својој студији о међународном праву да је акт о капитулацији Краљевине Југославије ништаван, будући да га је потписао командант који је у то време већ пао у заробљеништво. Такође, југословенски потписници, генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић представљали су генерала Данила Калафатовића. Међутим, генерал Калафатовић је био ратни заробљеник и у ствари није имао законско право да делује у име Краљевине Југославије или њених оружаних снага, нити да овласти представнике да то учине, јер и генерал Јанковић такође био ратни заробљеник. Поред њих, Александар Цинцар-Марковић био је смењени министар иностраних послова у влади Драгише Цветковића и такође није имао право ништа да потписује. Дакле, правно гледано, Краљевина Југославија није капитулирала.
Питање капитулације Краљевине Југославије постављено је и пред Међународним судом за ратне злочине у Нирнбергу, јер, ако је заиста Југославија, како се каже, капитулирала и Немци је поразили, онда су послењи имали право по Хашкој конвенцији да спроводе законе којим би се заштитио њихов поредак. С тога, команданти Југоистока или они који су се налазили у Србији и Нeзависној држави Хрватској (НДХ) нису ни могли бити кривично гоњени. То су биле јако значајне ствари. И Нирнбершки суд је имао података да Радивоје Јанковић и Цинцар-Марковић нису имали званична пуномоћја ни команданта оружаних снага, нити владе. У ту сврху, трибунал је позвао др Герда Фајна, који је био присутан 17. априла 1941. године у Чехословачком посланству у Београду где је стављен потпис на фамозни документ о примирју, који су нацисти прогласили „капитулацијом“. Ево шта је др Фајн изјавио:
„Др Герд Фајн је позван да сведочи о споразуму о капитулацији који је потписан од стране Немачке и Југославије крајем априла 1941. године. Изјавио је да је Цинцар-Марковић, бивши и смењени министар иностраних послова Југославије, потписао капитулацију у име југословенске владе. Зачудо, краљ Петар, као и премијер Симовић, који је био не само генерал у југословенском ваздухопловству, већ и командант у Ђенералштабу Југословенске војске већ су напустили своју земљу и отишли у Енглеску и нису могли да прихвате срдачан позив фелдмаршала Фон Вајкса да потпишу уговорне односе. Др Фајн говорио је о тајанственом пуномоћју које је Симовић наводно већ дао генералу Калафатовићу, који је заузврат био довољно милостив да га прихвати. Цела ова трансакција налази се у најдубљој нејасноћи. Али оно што стварно чини читав процес сумњивим јесте чињеница да др. Фајн, иако присутан током читавог постипка потписивања капитулације, заправо никада није видео чаробни документ који нуди Цинцар-Марковићу да може у име генерала Симовића да преговара о предаји“.
Фајнов исказ је врло занимљив и скоро непознат у нашој историографији. У њему први пут сазнајемо да је немачки генерал Фон Вајкс, командант Друге немачке армије, слао позив краљу Петру и премијеру Душану Симовићу да дођу у Београд и потпишу „неке уговорне односе“. Номинално, Немци су тражили врховног команданта и председника владе, што се уклапало у сценарио потпуне и безпоговорне капитулације када се предаје и војска и влада. А влада се није предала. Какви су то заправо били припремљени „уговори“, остало је непознато. Да ли су нацисти и њима желели да преко „уговора о примирују“ подвале капитулантски захтев – такође остаје непознаница. С правне тачке гледишта, ово није толико ни значајно ако се узме у обзир чињеница да су и краљ и премијер напустили земљу. Значи, нису учествовали у припремљеном сценарију и легитимисању немачке намере.
Ипак, прихватајући исказ др Фајна, трибунал је био начисто да су у земљи деловале легитимно зараћене војне снаге постојеће владе, која није капитулирала, нити дала овлашћење некоме да то учини у њено име, а то су биле јединице под командом генералштабног пуковника, а касније армијског генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, настављача Југословенске краљевске војске, нападнуте без објаве рата, 6. априла 1941. године.
Војни прописи Краљевине Југославије предвиђали су још пре избијања рата један начин герилског-четничког продужења рата: с ослонцем на остатке регуларне војске, а међу њима нарочито на четничке батаљоне, који су се пре рата због противљење Хрвата и њихове Сељачке странке, називали „јуришним батаљонима“, што је био службени назив за специјалне јединице. Задатак официра био је да у случају окупације избегну заробљавање и да оснују формацију под називом „Четнички одреди Југословенске војске“. У ту сврху извођена је и предратна настава по специјалном уџбенику који се звао „Упут за четничко ратовање“, а који су за потребе Ђенералштаба почетком 1940. године написали артиљеријски пуковник Димитрије Павловић, референт за предвојничку обуку и артиљеријски поручник Драгутин Валтер. Немци су наставу сматрали „четничком школом“. Тако за герилу-четништво пише следеће:
„Герила (мали рат) је такав вид четничког ратовања где цела војска једне државе, услед малобројности или слабије техничке опремљености,не може примити са јачим и боље опремљеним нападачима уређену борбу.Тада се она дели на мање јединице,које више мање самостално оперишу са једним заједничким циљем:да дуготрајном и по плану изведеном акцијом што дуже ометају непријатеља у извођењу предузете радње,или борбом створе време или повољније прилике за општу акцију,у циљу потпуног или делимичног ометања непријатељске намере“.
Формацију Четничких одреда Југословенске војске, као континуираног настављача краљевске војске, основао је генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић, начелник Оперативног одељења Друге армије, пошто се 11. маја 1941, уз спорадичне борбе са Немцима и хрватским и муслиманским усташама, пробио на Равну Гору и поставио штаб (Горски штаб 1) изнад такозване мокре пећине. Одавде он шаље курире на све стране, да окупљају друге непредате официре, подофицире и војнике, којих није било мало.
Према наређењу стр. пов. 3645, исту формацију створио је и Коста Миловановић-Пећанац који је уз то био и председник Четничког удружења „Петар Мркоњић“ и који је још пре рата имао задатак да у случају слома фронта формира прве наоружане одреде који би четнички деловали. За разлику од Драже Михаиловића, ослањао се у почетку на старе ратнике, највише учеснике Топличког устанка (1916-1917), међу којима су многи били пре рата у четничком удружењу и носиоци бројних одликовања. Пошто је касније пактирао са владом генерала Милана Недића и Немцима – лишен је чина, а тиме му је и одузет положај заповедника свих четничких снага који од тада има само Дража Михаиловић. Војвода Пећанац је наставио бити заповедник четничких одреда, али у оквиру квислиншке владе генерала Милана Недића а коју није признавала краљевска влада у Лондону – призната од савезника.
Пуковник Михаиловић је испунио прописану обавезу и основао нову формацију Југословенске војске, чија се Врховна команда, као и у том тренутку једине организоване трупе, налазила ван земље али која је имала овлашћења за наставак рата. У наредбама из тога доба писало је: ”На основу овлашћења Врховне команде…”Истог овлашћења које нису имали генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар-Марковић, стављајући парафе о безусловној капитулацији Војске Краљевине Југославије у Београду. У позиву војним обвезницима да ступе у четничке одреде, стајала је и следеће напомена:
„Наша држава је у ратном стању са непријатељима Немцима и њиховим савезницима. Вама као официру познато је да сте положили заклетву краљу Југославије Петру Другом и Југословенској војсци. Према томе, дужност Вам налаже, да се без обзира на прилике, одужите својој Отаџбини… Све остале организације не одговарају Вашој заклетви. Неизвршење овога сматраће се као издајство према краљу и Отаџбини“.
Ово се види у још једном документу, а то је инструкција за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске из августа 1941, где пише на самом почетку: „Наша држава Краљевина Југославија налази се још у ратном стању са непријатељем – Немцима и њиховим савезницима“.
Из овог позива уочавају се две значајне ствари.
Прво. Држава није прекинула ратна дејства већ је и даље у рату, а његов наставак је предвиђен герилском-четничком борбом, сходно Упуту за четничко ратовање.
Друго. Добровољно ступање у друге оружане формације као што су били партизани, жандармерија (касније: Српска државна стража (недићевци), Српски добровољачки корпус (љотићевци) и други санкционисало се као најтежи акт издајства према Уредби о Преким војним судовима војске Краљевине Југославије која је усвојена још 8. марта 1940. године, а допуњена децембра 1942. године.
У прилог овом, поменућемо и проглас Јеличког четничког одреда од 1. октобра 1941, где се поред осталог каже и ово:
„По наређењу Команданта Југословенске војске – Ђенералштабног пуковника Г. Драже Михаиловића, овлашћеног од наше владе, која се привремено налази у избеглиштву код наших савезника Енглеза, извршена је мобилизација свих четника и свих поштених и честитих Срба чија је жеља да сперу набачену љагу на српски народ у скорој прошлости. Одзив за мобилизацију био је неочекиван. Драгачевци су и овом приликом као и раније у својој прошлости показали да су прво Срби, а као такви за своју Српску слободу и независност неустрашиви. Јелички четнички одред, после опседања града Чачка од неколико дана и борбе, дана 1. октобра 1941. године у 6 и по часова умарширао је са свих страна у град Чачак“.
Командандујући официр, организатор војних јединица за борбу против спољашњег непријатеља имао је право да преко овлашћења буде заступник номинално-правог команданта и заповедника војних снага – краља Петра Другог Карађорђевића. То му допушта и Устав Краљевине Југославије из 1931. године, који у свом 40 члану, каже и ово:
„Ако се покаже потреба да Краљ иде из земље на краће време, заступа га по праву Наследник Престола. Ако Наследник престока није пунолетан, или ако је спречен, Краља ће заступати Министарски савет. Заступништво се врши по упутствима која Краљ даје. Ово вреди и за случај Краљеве болести, која не ствара трајну неспособност“.
У овом случају министарски савет налази се у Лондону и даје овлашћење преко краља војном саветнику у земљи, а он је у то време само пуковник Михаиловић. И овим је de facto признато право пуковнику Михаиловића да у одсуству краља организује људе за борбу. Уз то, тада више нема дилеме ко има законско право да организује одреде: пуковник Михаиловић или војвода Коста Пећанац. Да све ово није рађено мимо знања самог краља показује и чињеница да се Петар II средином октобра, што ће рећи, након успостављања везе са командом у земљи, неколико пута јавио преко Радио-Лондона, позивајући народ да се сврстава у јединице којима командује пуковник Дража Михаиловић.
Генерал Михаиловић је узео као датум почетка борбе против спољашњег непријатеља 15. април, што ће рећи, датум када је добио наређење Врховне команде и команданта Друге армије да његов Брзи одред одмах капитулира и преда се најближој немачкој команди и када је, не признавајући капитулацију, тај исти одред повукао у шуму . Тако је писао краљу Петру, 6. априла 1943. године :
„Ваше Величанство! На дан 15. априла навршавају се две године од како је један део Југословенске војске одбио да положи оружје и прогласио слободне југословенске планине за своја упоришта. Идеја отпора мрском завојевачу примљена је у народу као олакшање у тешкој несрећи која га је незаслужено снашла. Цео народ стао је уз своју војску и поднео тешке жртве заједно са њоме.“
Печат са четничким симболом мртвачке главе стајао је и на новим легитимацијама које су добијали краљевски официри који нису признали капитулацију. Септембра 1941. пуковник Михаиловић ступа у радио везу са Британцима на Малти, а 8. октобра шаље први извештај Југословенској влади, чија је прва реченица гласила: ”Југословенска војска у земљи постоји”.
На тај начин се отвара питање: да ли се ради о једином нашем легалном антифашистичком и антинацистичком покрету отпора за време Другог светског рата?
Краљевини Југославији, прихватници Атланске повеље и јануарске Декларације Уједињених народа у Вашингтону, као и четницима, тј. припадницима Југословенске војске, војну и политичку легитимност не признаје само Нирнбершки трибунал. Признаје и Међународно право. Ако се држимо права који је са историјом увек био неотуђив, онда се не може говорити „о два покрета отпора“ већ о једном, с обзиром, да према законима Краљевине Југославије, у ратним околности политичке партије замрзавају свој статус и приступају легaлној војсци ако желе да се боре против спољашњег непријатеља. Оне, пак, које су забрањене, немају права никаквог деловања већ су подложне санкцијама. Међутим, уколико се држимо пораженичког предрасуда – о легитимности Краљевине Југославије и њених војних формација не може се говорити због вишедеценијске хипотеке коју су стекли званични ратни победници, јер ће се увек тумачити историјском ревизијом. Али, морамо се држати правила које гласи „Historia non requirit – sed probate“.
Погледајмо најпре шта је на суђењу у процесу против главнокомандујућег генерала Листа изјавио амерички тужилац Вајс:
„Герилска борба развила се неко време након престанка непријатељства у Југославији и Грчкој и након окупације ових земаља. Током времена константно је расла. Најпре је против окупатора почео да се бори национални покрет отпора у Југославији- четници Драже Михаиловића и у Грчкој, организација Едес под командом Зерваса. Убрзо су се појавиле и комунистичке групе са истим циљем – Титова у Југославија, као и организација Еам и Елас у Грчкој“.
Овде имамо на снази два покрета отпора у Југославији: национални – који је први започео борбу и комунистички, који се прозвао народноослободилачким, а што се по себи аутоматски искључује из разлога што већ постоји национални, тј. народни. Управо се у Нирнбергу, у припреми суђења немачким ратним командантима на Балкану, расправљало да ли се под истим третманом могу наћи националисти-односно четници под командом пуковника Драже Михаиловића и комунисти-односно партизани под командом Јосипа Брота Тита, као и зараћене снаге у Грчкој. Односно, да ли је покретом отпора могао да се легитимише свако ко је формално био против окупатора. С тим у вези, јако је занимљиво и за историју важно следеће запажање Вајса:
„Тито није служио владу у емиграцији, него је покушавао да је смени комунистичким режимом, у покушају у коме је успео 8. маја 1945. године да обори југословенског краља. Он, као и грчки комунистички покрети отпора нису примали наређења од постојећих влада, већ од треће силе. Тачно је да је добијао (Тито – прим. аут) материјалну подршку од савезника, али ми нигде не можемо наћи да то може да му донесе статус легално зараћеног борца“.
У одредби члана 1. Четвртог правилника Друге хашке конвенције из 1907. године, под појмом борац у рату пише да се права и обавезе не примењују само на војнике регуларне армије већ и на добровољачку милицију или народну војску, као и на све добровољачке одреде који испуњавају следеће услове: да имају јединственог руководиоца који одговара за све потчињене, да имају одређени знак за разликовање и да тај знак мора бити распознатљив, да носе јавно оружје и да се својим операцијама придржавају ратних закона и обичаја.
Све ово имало би неку правну основу под условом да у истој земљи није деловала легитимно зараћена војна формација, да су Немци испунили све услове из Хашке конвенције да окупирану територију прогласе капитулираном, а такође и да је земља остала без икакве војске. Тек онда је КПЈ са својим војним снагама (8.000 чланова и 15.000 скојеваца) могла да се профилише као народни заштитник и зараћена страна која испуњава неке делове из ове тачке хашке конвенције.
Ипак, одредбе члана 1. Четвртог правилника, обилато су користили тужиоци и судије на процесима против немачких генерала и команданата у Југославији како би приказали Титову војску легитимно зараћеном страном према којој су морали да се примењују одредбе Женевске конвенције о поступку са ратним заробљеницима и о цивилима које су партизнске снаге браниле за време извођења немачких операција – послератних непријатељских офанзива. Баш због тога, западне земље су престајале да изручују нацистичке официре и команданте да им се суди у Југославији.
За разлику од послератне Југославије, сасвим је друкчија ствар у Нирнбергу. Сви немачки команданти који су наређивали злочине према партизанима и њима наклоњеним становницима на подручју НДХ и Црне Горе или припремали операције против партизанских војних формација нису добили смртну пресуду, јер је владало мишљење да се радило о сузбијању супростављених војних формација које нису имали никакву легитимност, нити се придржавали обичаја рата. Неки немачки генерали и команданти чак су и ослобођени оптужби.
Револуционарне снаге, које нису признавале легитимну владу која је деловала у емиграцији, попут многих других (грчке, пољске, француске, норвешке, данске, итд), а која такође није признавала њих, нису се могле доводити у контекст легитимно зараћене ратне формације према којима се морају примењивати правила Хашке и Женевске конвенције о поступку са ратним заробљеницима.
С друге стране, убиства партизана и њихових помагача од стране окупатора и њихових сателита јесу неоспорни ратни злочини, то Нирнбершки суд не спори, с обзиром да се радило о злочину према становницима Краљевине Југославије чији суверенитет законски постоји, без обзира што они нису припадали монархистичкој војсци, нити имали снагу легитимно зараћених војних формација. Оно што је важно јесте да њима (партизанима) држављанство није одузето. Овде треба такође поменути и случај одузимања држављанства свим Југословенима који су се одазивали Комитернином позиву и одлазили да се боре у шпанском грађанском рату тридесетих година. Такође, предратна влада Краљевине Југославије је свим интербригадистима-Југословенима забранила повратак у земљу. Занимљиво је такође да је Гестапо успео 1941. године да из Француске преко Немачке пребаци преко 150 југословенских интербригадиста у Краљевину Југославију, о чему је први после рата проговорио мађарски револуционар Ласло Рајк у Будимпешти.
Дијаментрално супротна гледишта имала је КП Француске, која је признавала владу Де Гола, додуше у знатно ограниченом обиму и уз критику његових колонијалистичких ставова. Југословенски комунисти никада нису ни реч хвале изрекли на рачун владе Краљевине Југославије, нити јој дали било какву подршку.
Иако је Титов покрет добио званично савезничко признање, али не и државни легитимитет, након Техеранске конференције децембра 1943. године, у исто време постоји краљевска влада која делује изван земље. Тако да тај чин представља само пуко признавање ратних напора, на основу података о борбама партизана против окупатора, донетих из окупиране Југославије или прослеђених путем радио-станице, али који не може имати правно-законску основу, понајмање неку легитимност и легалност. На крају, све одлуке АВНОЈ-а краљевска влада је поништила и ставила ван снаге, што је с друге стране, поништено победом револуционарних снага, када су сви закони, донети „на дивље“ враћени и активирани по принципу воље ратних победника.
Континуирани легитимитет краљевске владе а и њених оружаних војних снага – припадника Југословенске војске у отаџбини, Југословенске војске у заробљеништву и Југословенске војске ван отаџбине (трупе на Блиском Истоку), неоспоран је према међународном праву. Међутим, због победе револуционарних снага код нас, то је сасвим друкчије изгледало. Овако је у време суђења генералу Михаиловићу, резоновало југословенско војно тужилаштво:
„Исто тако, нико на свету, осим немачко-фашистичких нападача и њихових слугу, није се нашао да оквалификује народноослободилачки покрет Југославије као обичну побуну, против које су допуштене репресалије, нити Народноослободилачку војску и партизан-народа оквалификује као гажење одредаба међународног права. Савезничке силе, Велика Британија, САД и СССР признавале су Народноослободилачку војску и партизанске одреде Југославије као свог савезника у борби против фашистичких нападача и сматрале да је борба, коју Народноослободилачка војска води, наставак рата Југославије против хитлеровске Немачке и њених сателита“.
Конкретно, само је овај пример довољан да се јасно уоче нелогичности. На истом овом примеру, евидентно је да се ради о великом размимоилажењу на релацији Београд-Нирнберг упркос томе што се Војни суд Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), позива на Међународни суд за ратне злочинце. Наравно, према потреби. Такође је значајно споменути први члан Кривичног закона ДФЈ, касније ФНРЈ, по коме су многи осуђени на најстражију казну, а који каже следеће:
„Кривично дело је кажњиво само онда ако је у времену кад је дело учињено закон прописивао да је оно кривично“.
А пошто комунисти у „том времену“ нису ни имали никакав закон, нити неку легитимност, јасно је да је десетина хиљада погубљених било невино, јер није ни постојао основ да им се уопште суди. Или, како је то рекао Драгић Јоксимовић, бранилац генерала Михаиловића на суђењу:
„У такав теснац се долази кад греси младости политичке наводе извесне људе да законе брзо доносе“.
Савезници никада и нигде нису рекли, нити напоменули да је отпор КПЈ и Титовог покрета наставак рата против хитлеровске Немачке и њених сателита у контексту априлске катастрофе у Југославији. То је била само фикција југословенских комуниста и њихових симпатизера. На западу је било опште познато филонацистичко опредељење комуниста у то време. Знали су да су након потписивања пакта о ненапању између СССР-а и Немачке, све секције Коминтерне, међу њима и југословенска – КПЈ, биле дужне да га поштују па се никако не може говорити о неком континуираном отпору који су југословенски комунисти спроводили од напада Немачке на Краљевину Југославију до напада Немачке на СССР. Такви примери нису ни забележени у нашој историографији, нити постоје. Енглеска је нарочито тај пакт осетила на својој кожи када је Хитлер преусмерио све расположиве снаге на запад, склапајући мир са истоком. Француска је такође била жртва те политичке игре, али ни она, као ни Краљевина Југославија, није капитулирала и њена влада је наставила отпор из иностранства, док су се трупе бориле на афричком бојишту под командом генерала Жироа.
Суђење према међународним правним нормама за ратне злочине почела су одмах после рата. Суђење двадесетдвојици главних ратних злочинаца, од којих су шеснаесторица оптужени за ратне злочине, одржано је пред Међународним војним судом у Нирнбергу од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године. У периду од 18. јула 1947. године до 18. фебруара 1948. године, одржано је суђење које било најзначајније за Југославију. Радило се о групи од 12 оптужених немачких команданата који су службовали једно време на подручју Балкана. Били су то: Вилхелм Лист и Максимилијан Фон Вајкс, команданти Југоистока, Лотар Рендулић, командант 2. оклопне армије, Валтер Кунце, заступник команданта Југоистока, Херман Ферч, начелник генералштаба Југоистока, Франц Беме, командант Србије, Хелмут Фелми, командант 68. армијског корпуса, Хуберт Ланц, Ернсд Денер, командант 69. армијског корпуса, Ернс Фон Лајсер, командант 15. армијског брдског корпуса, Вилхелм Шпедел и Курт Фон Гајтнер, начелник штаба војноуправног команданта Југоистока. Суђење је трајало 117 дана и за то време прочитано је 1.025 документа и саслушано 678 сведока и направљен транскрипт на 9.556 страна. Сви су добили затворске казне или су ослобођени, а једини је Беме извршио самоубиство пре изрицања пресуде.
У извештајима генерала Бема, јединог који није дочекао изрицање пресуде у процесу против дванаесторице, види се да се Михаиловићеви борци, тј. легитимна Југословенска краљевска војска придржава конвенције о ратним заробљеницима када су у питању Немци. С друге, пак, стране, генерали Лист, Кунце, Ферч говорили су да су за време рата на столу имали копије заплењених упутстава које је слала Комунистичка партија у Србији својим одредима и које су подстицале и храбриле партизане да унакажују немачке заробљенике и убијају рањенике због чега су војници брутално одговарали, при чему је било и претеривања у виду масовнијих стрељања заробљених партизана. Те копије су стигле након тражења из Вашингтона, где су се налазили и остали заплењени немачки ратни документи. Ферч и Кунце су показали копију документа као своју одбрану. Суд их је ослободио кривице и пустио на слободу. Ове околности су у великој мери утицале да немачки команданти и генерали, сви од реда, добију затворске казне а неки и ослобађајуће пресуде.
Нацистичка документа и суд у Нирнбергу јасно су рекли: генерал Михаиловић се борио против окупатора а окупатор није поштовао правила ратовања када се радило о заробљеним борцима или сарадницима а морао их је поштовати. Дакле, почињен је ратни злочин у правом смислу речи – женевска и хапшка конвенција грубо су прекршени, а зашто ти злочини нису санкционисани на прави начин то је резултат победе револуционарних снага.
Са становишта Међународног суда у Нирнбергу, евидентно је да је Трибунал лавирао између номиналних победника, а којима су помагале три велике светске силе и чији глас је тада представљао и закона који је био на страни номиналних губиника. Није желео да процес претвори у правду нити пак у тоталну неправду и нађено је неко соломонско решење. Судијама је увек пред очима била 4. тачка Хашке повеље, то се јасно види приликом сваке констатције судија и тижиоца, без обзира што она нема важност ако се зна да је у земљи већ деловала легитимно зараћена страна а коју Трибунал није смео да спомиње из разлога што је она већ стављена предtête accompli. У супротном, када је реч о пресудама немачким командантима, ствар би била сасвим друкчија. Знајући да су Титови партизани уз обимну помоћ савезника, највише СССР, изашли као ратни победници, морали су да санкционишу немачке злочине неким казнама. За исте прекршаје немачки генерали су у Југославиоји суђени на смртне казне.
Другим речима, међународни суд у Нирнбергу осудио је немачке генерале и команданте на временске казне, јер је уважио да су се борили против Титових снага, као номиналних ратних победника и сарадника антифашистичких снага, а који, пак, нису уопште имали статус легитимно зараћене стране, нити водили рат по међународним конвенцијама.
Само четрдесет дана након завршетка процеса немачким генералима и командантима у Југославији, амерички председник Хари Труман, потписао је указ којим се генерал Михаиловић, постхумно одликује највишим америчким орденом части (Legion of Merit), за допринос у победи савезничке уједињене антифашистичке коалиције.
Оно што је било познато у Нирнбергу коначно је обелодањено и у званичном писаном акту, па није искључено да је управо Нирнбершки процес, где је прочитано више од 20.000 заплењених нацистичких ратних докумената, у неку руку утицао на америчког председника да исправи велику неправду нанету генералу Миахиловићу.
У истом указу стоји следеће:
„Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године“.
Код заговорника јединог покрета отпора код нас – Титовог, из ове Труманове наредбе обично се акценат ставља на други део – да је генерал Михаиловић спашавао савезничке пилоте и авијатичаре и да су му Американци захвалили на томе овим орденом. Намерно се прескаче најважнији – први део.
Јер, ако амерички председник каже да је г Михаиловић био заповедник Југословенских оружаних снага (не ЈВУО, нити Равногорскиг покрета), касније министар војске, морнарице и ваздухопловства, питамо се: шта је онда за време рата уопште представљао Титов покрет?
Александар Динчић
Напомена: Ово је један део из необјављениг рукописа Генерал Драгољуб-Дража Михаиловић и Југословенска краљевска војска у историјским документима са суђења нацистичким ратним злочинцима у Нирнбергу (1945-1949)
http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2012/08/29/%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA/
http://www.ravnogorskipokret.com/index.php?option=com_content&view=article&id=272:2012-08-28-22-37-58&catid=1:novo
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment