www.vidovdan.org
26 август 2012
Милован Балабан
Приказ књиге Миша Матић „Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић“, Графостеф, Шабац, 2012, стр. 98
Животопис четничког мајора Вучка С Игњатовића како га је, поштујући историју као науку и користећи њену методологију, видео и описао Миша Матић, представља један од ретких покушаја оживљавања хероја једне, у комунистичком периоду а и данас, оклеветане војске. Оспоравање војске генерала Михаиловића и њених јунака као што је мајор Вучко Игњатовић, како пре тако и у данашње дане, на вазда геополитички битном Балкану где се укрштају интереси великих сила, било је инспирисано покушајем неутралисања и елиминације српског народа, као вечитог „реметилачког“ фактора, на тај начин виђеног и доживљеног првенствено из визуре западних сила које су покушавале да овладају овим и ширим просторима.
На том путу им се готово увек налазило српско национално биће инспирисано аутентичним светосавским духом са историјски изграђеним појмовима добра и зла, а нарочито слободе за коју су Срби били увек спремни, чак и наизглед неразумно, да гину. Често изгледајући као да нехају за планиране потезе које су вукли велики на светској геополитичкој шаховској табли. Да би сагледали у правој светлости Матићево дело осврнућемо се на српско схватање слободе са једне стране, те покушати приказати да дух Михаиловићевог покрета произилази, као и његови типични представници какав је био Вучко Игањатовић, управо из српске историје и традиције, што је и најбитнији разлог његовог малициозног оспоравања, како од стране наших суседа тако и од позападњачених синова нашег народа.
Српско поимање слободе и четнички покрет
Српски народ је, обезглављен нестанком готово целокупне елите која је изгинула опирући се Турцима и спречавајући њихов продор у централну Ецвропу, прихватио њену зацртану историјску мисију одбране сопствене светосавске посебности угрожене многобројним и вишеструко јачим непријатељима (и са истока и са запада). Богато историјско предање корифеја српске националне афирмације - краљева и светитеља, највише ослоњено на херојски отпор кнеза Лазара на Косову, временом је изградило код Срба јасне представе о величини слободе, њеном квалитету, лепоти али и цени коју је потребно платити да би се она остварила. Током дугог турског ропства у српском народу се учврстио, али и додатно продубио, осећај о слободи као светој, и као таквој јединој могућој, као оној која је судбински и нераскидиво везана са правдом, поштењем и херојством. Таква слобода, не само спољашња него и унутрашња која искључује како друштвено тако и индивидуално безакоње и преступништво, постала је у народним очима идеал и једина достојна животног циља, не само српског, него и сваког другог појединца и народа.
Mајор Вучко С. Игњатовић
Отуд српско национално биће, повратком на велику европску сцену устанцима са почетка XIX века, није могло да размишља само у западњачким категоријама које су се руководиле остваривањем „легитимних“ националних и државних интереса. Како се српска држава временом све више интегрисала у европски систем држава, а српска елита прихватала западњачку логику функционисања међународних односа и места државе у њима, реакције народа на разне историјске изазове су временом бивале све супротније потезима које је вукла њена елита. Имајући различите критеријуме за процену историјских изазова, које нам је историјски усуд додељивао, можемо са дивљењем констатовати да је народни осећај, инспирисан вековним искуством поимања слободе, често био, чак и са аспекта државних интереса, правилнији од потеза које су његови, често западом очињени, прваци повлачили и покушавали да реализују.
Управо из таквог, аутентичног и вековима формираног српског духа и поимања слободе, као континуитет побуне од 27. марта против пошасти Хитлеровског нацизма, коју је српски народ насупрот неодлучној елити (која га је у свом већинском делу истина презирала и схватала као зло али истовремено сматрала да може неким компромисом да извуче неку државну корист) недвосмислено жигосао као зло, настао је и покрет отпора генерала Михаиловића. У безнадежној ситуацији после срамне издаје свих народа који су живели у заједничкој држави када је изгледало је да је српски дух неповратно сломљен појавио се официр који није признао капитуалицију и тиме развио барјак слободе чиме је васкрсао већ готово умртвљену српску душу. Како каже Слободан Јовановић после Карађорђа Његошеви стихови „Из мртвијех Срба дозва и дуну живот српској души“ највише пристају генералу Дражи и његовим саборцима.
Бескомпромисни непријатељ Немаца и комуниста
Управо једног таквог Дражиног саборца, потомка Алексе Јакова и Матеје Ненадовића, артиљеријског мајора Вучка С. Игањатовића, описао је Миша Матић. Уз прегршт фотографија којима облилује кратка али сажета Матићева књига, неких и први пут објављених, пред нама се кроз перо овог запаженог историчара ЈВуО појављује лик часног српског официра. Верног заклетви своме краљу, али још више народу коме припада. Спремног да брани његову историјску и националну част имајући за узоре своје славне претке из далеке прошлости као што су Свети кнез Косовски, Милош Обилић, деспот Стефан Лазаревић, Змај Огњени Вук, деспот Павле Бакић, као и оне из ближе попут Карађорђа, Милоша те славних српских Војвода из првог светско рата – Мишића, Путника, Бојовића и Степе Степановића.
Водећи се животном логиком српских витезова који Његошевски речено „Живе докле сунце греје“ Игњатовића пропаст војске и тренутна српска катастрофа после априлског слома и потписивање капитулације Краљевине Југославије није збунило, баш као и његовог команданта Михаиловића. Како каже аутор тада капетан Вучко Игњатовић са својих петнаест сабораца из Ваљевског краја решен да настави борбу стиже у Ваљево где бива рањен те се опоравља у ваљевској болници више од месец дана. Но после опоравка посредством адвоката Свете Протића, срећно и спретно прошавши немачке контроле, у августу стиже на Равну Гору. Тада пуковник Михаиловић Вучка Игњатовића поставља на место команданта пожешког четничког одреда (стр. 35.-36.).
Сем што консолидује редове Пожежана нови пожешки командант дефинише своје погледе на збивања у ратом узаврелој Југославији којих ће се држати до своје трагичне смрти. Уз Немце, који су окупатори и са којима треба водити некад отворену борбу али у појединим ситуацијама и софистицирану ради очувања српских глава, он бескомпромисно обележава комунисте као главне могуће виновнике послератне српске несреће. Овај став ће га начинити, као човека оданог краљу и отаџбини, жестоким противником иначе пре рата забрањених комуниста и Тита. У једном тренутку чак ће покушати комунистичког вођу и да ликвидира. Наиме, како нам Матић прича, после састанка Тита и Драже у Брајићим Игњатовић поставља заседу Титу код моста на Скрапежу и заробљава комунистичког вођу са његовом пратњом. Само је Дражина интервенција спасила Тита а Игњатовићу је остала вечита жал што није ликвидирао Броза, чиме би по њему био, ако не уништен, а оно бар одлучујуће онеспособљен партизански покрет (стр. 37.-38.).
Срадња са Недићем и убиство Вучка Игњатовића
Догађаји који су следили дали су у неким цртама за право Игњатовићу. Избио је грађански рат између паризанске и четничке гериле а после привременог, али и неискреног помирења уследила је Немачка офанзива усмерена на оба покрета. После неутралисања герила на простору Србије Немци су сурово пацификовали Србију. Наредба по којој се за једног рањеног Немаца имало убити педесет Срба, док за убијеног нацистичког окупатора читавих сто, заживела је у реалности претећи суровом одмаздом српским цивилима. У таквој ситуацији осећају се нова стремљења у ЈВуО-у. Приоритет сада постаје биолошки опстанак нације што Михаиловићев покрет приближава Недићу.
Матића феномен сарадње и легализовање четничких одреда под окриљем Недићевих формација не збуњује. Овим аутор показује да је потпуно свестан комплексности ситуације у којој се нашао српски народ после слома устанка и варварског пацификовања Србије од стране Немаца. Стога се он не либи да проговори о ограниченој сарадњи четничких и Недићевих формација (иако је по његовим речима до сада то био забрањени и оспоравани део српске историје), а све зарад очувања вишеструко угроженог српског народа на просторима, како саме Србије тако и осталих делова разваљене југословенске државе.
Како пише Матић један од четничких команданата који је био легализован при Недићевим формацијама је био и Вучко Игњатовић. Увек на бранику отаџбине у борби против Немаца, али и комуниста, свој положај је користио како би помогао четничким одредима у Босни и Црној Гори, првенствено у наоружању. Но, ово је привукло пажњу Немаца који у његову близину инсталирају своје агенте и Љотићеве збораше. Пошто су се Немци уверили да је Игњатовић и даље под командом Михајловића, а да је његова легализација при Недићевим формацијама само маска за њихове окупационе снаге, они су ораганизовали његову ликвидацију. Мајор Вучко С. Игњатовић је ликвидиран после опсежних припрема пошто је намамљен у своју канцеларију. Како каже аутор у канцеларији где су га чекали атентатори Игњатовић је успео да извуче револвер али су га атентатори предухитрили и по наређењу Немаца мучки убили.
Матићева дилема и „Вучков ореол“
Као што аутор нема дилему о потреби сарадње са Недићевим формацијама, која је била неминовна пред смртном опасносношћу која је запретила биолошким нестанком српског народа, са друге стране чини се као да он дискретно жали за неуспелим покушајем његовог хероја да ликвидира Тита и тиме можда измени ток историје. Ево шта он каже: „Да је Вучко Игњатовић остварио свој наум 26. октобра 1941. Ток историје сигурно би био другачији“. Ипак, прихватајући историју као коначну категорију, по оној народној ко зна зашто је то добро, морам да кажем на моју радост, Матић констатује: „Историја као наука не познаје категорију претпоставки. Историја познаје човека, Србинам јунака, официра, господина, мајора Вучка Игњатовића, за кога је част команданта светиња која се мора поштовати по сваку цену“ (стр. 68.).
Овим је Матић показао да схвата смисао не ретке мартирске судбине српских хероја која измиче рационалистичком тумачењу које данас преовлађује у српској историографији. Игњатовићева мученичка судбина је управо и инспиративна јер следи судбину великих српски ратника попут Светог кнеза Косовског, Милоша Обилића, Карађорђа и многих других међу којима је и његов командант Дража Михаиловић. Сви они су дали оно највише што су имали за српски идеал слободе – живот.
А Вучко је био млад и леп, имао је свега тридесет три године. Оставио је супругу са двоје деце, а сина није ни видео пошто се родио само шеснаест дана пре његовог убиства. Све ово чини његову жртву још трагичнијом, али и херојскијом. Због тога аутор и апелује да га не заборавимо, да не будемо генерација Срба која је одбацила све своје мученике, чије душе су уграђене у животворну традицију српског народа. Њихови животи би требало да буду путокази наших савремених стремљења. Један од тих путоказа је свакако животни пут, али и мученичка смрт мајора Вучка С. Игњатовића.
Због свега горе реченог свима топло препоручујем ову кратку, али инспиративну књигу Мише Матића. Свако ко је буде прочитао у њој ће наћи, осим већ поменутог обиља информација, и аутентична документа везана за живот и војевање овог неправедно заборављеног српског официра. Можда она некоме буде и инспирација за откривање неког од многих заборављених српских хероја заклоњених од наших очију на жалост навикнутих, нарочито у последње време, да гледају само безвредне ствари и пролазне, анонимне и безличне креатуре, којих је данашње друштво препуно.
Милован Балабан
August 26, 2012
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment