Легат Војводе Момчила Ђујића / Пише: Ђуро Будимир

Овог септембра обележена је 13-годишњица

 од смрти Војводе Момчила Ђујића

Легат Војводе Момчила Ђујића

Пише: Ђуро Будимир


Објављено у листу "Србија", октобар 2012


Смрћу војводе Момчила Ђујића (11. септембар 1999.), Срби су изгубили једног од ретких вођа које нација може да изнедри: прво је био изванредан млади свештеник, онда вођа устанка у Крајини против геноцидних хрватских усташа, па затим успешни вођа отпора и војни командант за време Другог светског рата – а у свему томе увек страствени ученик корена људских осећања. Био је стварни Војвода, национална громада прерушена у обичног човека који је направио џиновски допринос свом народу током скоро целог прошлог века.

У време када је стигао у Богословију у Сремским Карловцима као 19-годишњак, овај високи дечак са села већ је био виђен као велика нада. У неколико наредних година Момчило Ђујић је предано учио, проналазећи време и за писање поезије која је одисала изванредном мисленошћу. Године 1932, примајући своје позвање свештеника, о. Момчило Ђујић почео је свој парохијски рад у селу Стрмица, у западној Далмацији.

Тамо, огромни таленат и енергија свештеника Ђујића проширила се далеко изнад његовог црквеног рада. Од 1932. године па надаље, његово име било је повезано са сваким друштвеним напретком у Книнској Крајини. Овај најпознатији свештеник учио је своје парохијане да верују у Бога и саме себе. Он је био учесник у обнови путева, водоснабдевања и других пољопривредних метода који су чинили разумни основ за напредак ове превасходно пољопривредне заједнице.

Такође, био је обзиран и за потребе одбране свога народа током година, а поготово када се небо Европе тамнило пред навалом нацизма, употребио своје замашне вештине приликом организовања локалних соколских друштава и четничких добровољаца.

Он је био и један џин у уверењу за одбрану људских права и једнаких шанси за све много пре него што је то постало модерно. Његово место у срцима радничког покрета било је обезбеђено када је он организовао штрајкове против експлоатације радника на железници. У 1937. години, оштро је био против прихватања Конкордата, којим је Ватикан тражио специјалне повластице, изнад свих религија у тадашњој Југославији. Ово га је скоро коштало живота наредних година.

Као и све у његовом животу, све ове активности сажео је и браком са Зорком Добријевић, невестом из Топоља, која му је дала сву љубав, потпуну приврженост и троје деце.

Историчари ће се вероватно сложити да Војводина величина лежи у важној улози коју је одиграо у организовању и вођењу Крајишких Срба против злочинстава хрватских усташа у Другом светском рату. Током 1941. године, када је сав ужас усташких масакра Срба изашао на видело, било је тешко да се поверује да је тако нешто могуће. Али, тај рат био је заснован на монструознозној мржњи, расизму и верској нетолерантности, где је то насиље постало тест припадности, где је људскост посматрана као слабост, подижући нељудскост на ниво принципа.

Онда, на дан 27. јула 1941. године, у једном од најдраматичнијих устанака у српској историји, прогоњени Срби устали су и узвратили. Имајући и темперамент и репутацију, Момчило Ђујић, касније унапређен и у звање Војводе, брзо је израстао као устанички народни вођа. Он је био уман и способан командант, уједињавајућа снага у борби која је га изнедрила у легенду.

Одлучност, храброст и људска топлина исијавали су до самог корена личности. То можемо видети на његовим стиснутим зубима и избоченим образима док је пролазио брдима Крајине. Народ га је чекао, песме су настајале у његову част. Могли смо га видети у свим од његових многих улога борећи се против Павелићевих усташа, Хитлерових нациста, Мусолинијевих фашиста и Титових комуниста. У децембру 1944. године, могли смо га видети како храма својом ногом од рана добијених у борби на Пађенима.

На крају рата, можемо видети Војводу Момчила Ђујића како маршира на челу своје тада већ чувене Динарске дивизије, борећи се и пробијајући се кроз снежне планине Лике. Могли смо да видимо и његове сузе огорчења када је више од 40 његових рањених војника избачено из воза у Костајници и убијено од стране хрватских усташа. Није могао да верује у такву подлост и страхоту.

У расејању, брзо и карактерно, Војвода је оставио свој печат. У Америци, његовој усвојеној земљи, права својства Војводе поново су дошла до изражаја, шпартајући континентом, организујући, куражећи своје саборце и помажући им да верују у себе и оно у шта су се сви заветовали. Отићи ће и до Аустралије, Британије и других земаља. Осећао се судбински знак у свакој његовој појави и помоћи да се засади семе још једног одбора Покрета српских четника Равне Горе, још једног четничког Кола српских сестара.

Снажно религиозно поткован, Војвода је увек понављао да познавање и разумевање Јеванђеља јесте основа и потка разумевања како Православља тако и нашег предања и традиције. Његова визија, његова лична ангажованост и спремност, инспирисала је акције многих. И ти многи, његов народ, одговорио му је с поштовањем. Направили су многе националне центре, направили и помогли многе цркве и манастире на многим континентима. То су и данас споменици његове визије, његовог оштроумља и његовог разумевања потреба његовог народа. Уједно, Војвода је и себе бацио у наручје црквеног јединства са истом страшћу – мислио је да су љубав и разумевање увек боља стаза.

Такве активности и његово лично дубоко родољубље, јако толико да се могло чути хиљадама миља далеко, било је трн у оку Војводиних непријатеља. И зато је послератна комунистичка власт у Југославији покушавала да Војвода Ђујић буде њима изручен. А, такође, због његових горе наведених особина, многи Срби у Отаџбини и расејању осећају да су лишени утицаја огромног националног првака његовим одласком у вечност.

Можда има нешто незахвално у туговању поводом губитка једне велике фигуре која је међу нама живела 92 године, али када су се вести преносиле телефоном, свима се јављао тај дубоки осећај великог губитка. Нисмо ни веровали у његову смрт, веровали смо да ће и нас надживети као што нас је и надвисивао у свему. Али срце старог ратника није могло више да издржи. Ватра са Динаре је угашена. Помолимо се да он није последњи од овакве врсте.


Ђуро Будимир


Превео са енглеског: Драган Ћирић



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****