www.vidovdan.org
Миша Матић, Александар Динчић
06 новембар 2012
November 6, 2012
Готово да не постоје новине у Србији које мало-мало, па објаве како је краљ Петар II Карађорђевић преко радија 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске војске да приступе Титу или ће бити обележени као издајници и пред народом и пред историјом.
Очигледно да историја ништа није научила народ. А руку на срце, није ни могла, јер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србије из којих се види да је постојала партијска „Комисија за историју“, која је радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раније, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем. Када би данас исти говор преписали и предали било ком правнику и питали шта он представља са правне тачке гледишта, није тешко погодити како би његов одговор гласио: ништа! Наравно.
Револуција, терозизам, отимање круне
Али ево чему нас историја, као учитељица живота, може научити и какве примере имамо у њој:
Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.
Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома Капино поље, одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезника, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци.
King Peter II and Edvard Beneš
У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од 29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после референдума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, Енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста"
Дивљи парламент Јосипа Броза
Датум 12. септембар 1944. године ушао је у историјске анале и просто је несхватљиво зашто није раније слављен у низу комунистичких (социјалистичких) празника, као још једва велика победа народа и његове војске. Чак је и државна комисија Републике Србије, примајући на себе обавезу да испита и истражи тајне гробнице комунистичког иживљавања у границама Недићеве Србије и попише жртве, названа „Државна комисија за попис тајних гробница после 12. септембра 1944. године“.
Све је почело три године и четири дана раније, још 1941. године, када је некрунисани југословенски владар из хрватског Загорја поново газио Западном Србијом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске војске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне). Само десет дана касније, одреди којим је командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког војног суда Војске Краљевине Југославије због велеиздаје, тако да се њихов прогон или ликвидације нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно - сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србије Бориса Тадића и о чему организација Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручује књиге. Тог датума одржано је партијско саветовање у Столицама где је одлучено да ће нова - револуционарна војска уместо заставе постојеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.
У „Борби“ од 19. октобра 1941. године, написан је чланак да „Народнослободилачки одбори морају постати истински привремени носиоци народне власти“. То је био директан позив на револуцију и насилно рушење уставног, демократског и народног уређење Краљевине Југославије, привремено окупиране од стране окупаторских трупа и њихових сателита.
Магичност дванаестог је и у томе што је Тито три година касније у Крајови склопио аранжман са Совјетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други број Титове владавине опет добијемо магичну бројку девет, односно девети месец у години. Изгледа да је српском народу суђено да му септембар буде судбина. То је био и Божји знак да му се нешто лоше спрема.
За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума је ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта који га се одрекао и није поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаје преко радија и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радија или легалним средством - изборима?
Ово су „необориве“ историјске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума је окончана недоумица ко је био ко у Југославији. То наводно измирење стајало је нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља још једно логично питање: О каквом је ту измирењу реч?
Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радијских говора у форми неких легалних аката, онда је Тито био министар војни краља Петра а истог је краљ сменио када је поништио његов аранжман са премијером Иваном Шубашићем, познатијим као „Вишки споразум“, где чак није ставио ни свој потпис.
Или, краљ је у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита који је уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославије. Значи, требало је да се ставе под командом непостојећег југословенског команданта.
Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ је сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра војног, јер се његов потпис морао наћи на документима које су састављали нови премијер Иван Шубашић уз асистенцију својих министара. Најпре је Шубашић, потписујући се као министар војни, 25. августа, са својим људима издејствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске војске који се налазио у Југославији, четири дана касније, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин. Документ до данас није објављен. То је краћа хронолигија догађаја до дванаестог септембра.
Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоји акт којим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организација и којим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоја Ристића и много тога другог.
Код дванаестака, разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника је јасан: није се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када је позната обелодањена савезничка документација, која каже да је укупна војна помоћ у наоружању коју су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што је укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружја уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само је партијски лист „Борба“ у септембру 1942. године објавио вест да је 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима. Дакле, више су Хрвати дали оружје комунистима него Енглези Дражиним четницима. Са том мизерном испоруком нису се могла наоружати и опремити ни три војна корпуса у Србији, који су у просеку имали 2.000 и више бораца. Само је у Србији таквих корпуса, без истурених штабова, било 35. О јединицама изван Србије и да се не говори.
Ivan Šubašić
Далеко од тога да је напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се није борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да је потребно.
Јасно је да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославије, јер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгије, Холандије и Норвешке које су се налазиле у Лондону, баш као и југословенска, када је започела инвазија у Нормандији, 6. јуна 1944. године, опоменуте су да пренесу својим народима преко BBC-а да не ступају у преурањене акције и лозинка преко савезничких радија била је за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“ Исто тако су Енглези подупирали југословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице објавиле следећу заповест: „Свима вама који сте спремни за одлучну битку дајемо ову опомену: Немојте преурањивати. Немојте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, јер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачувајте највећу дисциплину у редовима ваших организација, један милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекајте знак генерала Ајзенхауера са запада и генерала Вилсона са југа. Дотле се чувајте од непријатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акцију!“
Дакле, има ли јаснијег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинској војсци и дволичност енглеске политике, којој је у првом плану било да Југославија 1941. године буде жртвована у рату против фашизма, јер је у томе налазила интерес. Ко се томе супроставио постајао је жртва. Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска војска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветујући да чекају погодан тренутак када ће им они дати знак са југа и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцају на Јадрану и реше питање рата варијантом продора преко Југославије.
Наравно да је и поред ових радио-апела било окршаја против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима није било важно, јер им Југославија после победе код Ел-Аламејна и заузимања Средоземља више стратешки није била важна, као ни то да ли тамо неко убија немачке војнике. На против, у њиховом интересу је било да се Немци не убијају, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совјети додатно слабили снаге, а они јачали пред престројавање и цртање нове карте Европе и света.
Тито је пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убијени Немац један мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде једна мања на Источном Фронту“. Колико је Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?
Борба у Краљевини Југославији је заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совјете или обрнуто. У таквој констелацији снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тој борби да победе, то је већ било евидентно 1943. године, јер је активност Црвене армије против Немаца била далеко већа.
Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тиранијом Совјетског Савеза. Хитлерова окупација смењена је Стаљиновом окупацијом, не мање суровом од нацистичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином је стварно овладао комунизам уз помоћ Совјетског Савеза и кинески народ је изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.
Остало им је само да звезцкају атомском бомбом – коју су на крају бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.
Али, зато је неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе које по правилу све велике силе праве, али их никада не признају. Испоручили су их поново српском народу. О томе нам јасно говори и изјава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године, у коме се поред осталог каже: ''Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“.
Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предајом Краљевине Југославије совјетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совјетску крв на источном фронту да би своју штедели што дуже могу. Када је реч о Краљевини Југославији, савезницима је било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србије у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникације прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештајима; Дража и још неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд. Од тада, Југославија савезницима са чисто војног аспекта ништа није значила, па су тврдње о неком херојском отпору Титових партизана које су биле од непроцењиве вредности савезницима више него обична перфидија. Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста највише проблема задаје окупаторима могли су паралелно са Нормандијом извршили искрцавање у Југославији 1944. године и уз помоћ партизана лако саваладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Рајха.
Треба нагласити да комунистичкој мегаломанији у то време није било равни. Тако је Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких војника. Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На крају, морали су да ангажују чак и своју авијацију и исправљају оно што Тито није био у стању чиме су сами плаћали цех за своју подвалу са југословенским комунистима, тј. хрватским партизанима – како их је једно време називао Винстон Черчил. Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, јер су Стаљину завештали Краљевину Југославију. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када је Берлин био угрожен. Група Армија Ф није имала намере да евентуалном концентрацијом након извлачења из Југославије удари у леђа савезничким трупама које су опколиле Берлин. Заправо, још септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се прадају Дражи и његовим војницима. Одступали су плански из Југославије што прозвасмо неким ослобођењем Југославије, а борбену заштиту својих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операцијама за ослобођење Југославије.
У таквој замршеној игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито је позвао народ у масовну погибију да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчије. Он није желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе је суштинска разлика између њега и Тита.
Најпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га је упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где је министар војни био ђенерал Михаиловић и да образује владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ-а) у Јајцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу који је нашао капитална документа, АВНОЈ није ни могало да заседа, јер није било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србије, који су по Симићевим речима бројали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македоније и Санџака није дошао нико.
Тако се у граду босанских краљева десила нека врста афере Бодрум, прецизније Бресница, када је реч о српским делегатима – тј. дизање руку за рачун оних којих нема. Комунисти су израчунали да ако пођу за Босну почетком октобра 1943, до заседања ће моћи комотно да стигну, јер су рачунали да неће на путу имати великих проблема и да ће све равногорске одреде редом поразбијати. Испоставило се да је рачуница била лоша. Тако је делегација из Јужне Србије пошла почетком октобра 1943. године са Првим јужноморавским партизанским одредом као пратњом. Уз сталне борбе са четницима, у знатно окрњеном саставу, одред некако стиже у Босну децембра исте године, да би престао да постоји на Деветаку, када је упао у немачки обруч за време такозване шесте непријатељске офанзиве или немачког подухвата „Лоптаста муња“. Уместо да су делагати из Јужне Србије 29. новембра били у Дому културе, према дневнику партизана Душана Божовића, на велики комунистички празник и историјски дан, они су се злопатили у селу Бресница код Горњег Милановца са четницима који су их „зликовачки“ стално нападали.
И тако нису стигли, али неко је уместо њих дизао руке када се гласало. Далеко је било Титово Јајце. Када је реч о афери Бресница – надамо се да ће историјска наука и по том питању дати своју реч. Јер, ради се о дивљем Титовом Парламенту, чије се тековине и данас код нас спомињу, а негде чак и славе. Уз адекватне заставе, слике и милитарије, што у земљама, које су се отресле комунизма, попут Пољске, Словачке, Чешке, Мађарске... повлачи две па и више година друштвено-корисног рада, али са ограниченом слободом због пропагирања и величања тоталитарне идеологије. На тим авојским тековинама постављени су темељи нашег друштва. Што је најстрашије, по тим авнојским законима, одсечено је више од 50.000 глава и одузето милион кућа, станова, локала и друге непокретне имовине само у Србији, док Субнор данас покушава да обори Закон о рехабилитацији и пише неке будуће Фочанске и Авнојске прописе.
Др Божидар Пурић, кога Тито назива „жилавим великосрбином“ није био наиван политичар, знао је да ће кола кренути низбрдо, па је 4. априла 1944. године послао ђенералу Михаиловићу телеграм следеће садржине. „Не верујте ништа чујете преко радија. Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, пог геслом: „Краљ је заробљеник, живео краљ“.
И тако је и било. Реагујући на пуч изведен у Лондону, ђенерал Михаиловић цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заједниицу, коалицију политичких партија, нестраначних удружења и Равногорског покрета – политичког крила Југословенске војске у отаџбини, који је оформљен после народног Светосавског конгреса у селу Ба, јануара 1944. године.
Улогу шумске владе у отаџбини тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије на челу са др Стеваном Мољевићем, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославије. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Енглези срушили легалну Југословенску владу др Пурића и за премијера поставили хрватског бана Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална Југословенска влада.
Дакле, оно што сви мисле да се десило 12. септембра, догодило се заправо 29. новембра 1945. године, када су признати резулати избора за Уставотворну скупштину. Све дотле, Краљевина Југославија и краљевска војска су постојали. На крају крајева, влада која настала по жељи Енглеза – фузија комуниста и Шубашићевих људи, тј. влада ДФЈ, била је привремена, а настала је упркос томе што краљ Петар поништио и споразуим Тито-Шубашић и све споразуме које је Шубашић без његове сагласности потписао, чиме је прекршио уставна овлашћења, због чега је и смењен.
Дакле, ако све пажљивије погледамо добијамо следеће:
За поборнике легитимног рушења монархије, валидно је кад Шубашић смени ђенерала Михаиловића августа 1944, мада је то била само такозвана Привремена влада којом је управљао, водећи свих 7 ресора – на шта није имао права.
За исте је валидно и када краљ одржи говор 12. септембра 1944, са позивом четницима да пређу у партизане;
Али, није валидно када краљ јануара 1945. године смени и Шубашића и Тита у пакету. Штавише, то је толико неважно, да није ни вредно помена.
Најважније од свега јесте то да је Југословенска влада у отаџбини, на чели са др Стеваном Мољевићем имала већа овлашћења од краља и да је саопштила да краљ нема слободу деловања, те да је према томе његов проглас од 12. септембра неважећи. Тог месеца краљ се чак није ни огласио за свој рођендан, 6. септембра, што је сваке године чинио. А тог истог дана, на тражење прослављеног Титовог генерала и послератног министра Коче Поповића, Лесковац је сравњен са земљом од стране Англо-америчких бомбардера.
И чему онда повици неких на краља Петра и његову наводну издају. Овим се аутоматски даје покриће комунистичкој историографији и њиховим поборницима, који су једини начин да легализују партијску војску КПЈ видели у томе да је поред савезника њу наводно признао југословенски суверен. Постоји ли макар један једини доказ да је краљ Петар издао? Не постоји. Они који су мислили да је Пурићева замисао о рокирању владе из Лондона у слободне планине и поштовање народне воље са Светосавског народног конгреса, прошла без консултације са краљем – у великој су заблуди. На крају, краљ је одбио да именује намесништво које би било по вољи Титу, све док му није запрећемо прогонством из Енглеске. И тиме су се служили! У међувремену, у интерегнуму, комунисти су стигли да почине такве прекршаје да је мало демократских судова на свету да све то испитају. А све ће се испитати и истражити.
Петар није никада могао себи да опрости што се није могао супростављати Черчилу иза кога је за свог Тита стајао Стаљин. Тито је искористио Стаљина да би касније због отпора према свом ратном заштитнику и државопоклонитељу увео комунистичку Југославију у НАТО пакт, док се ми данас, на темељима неке лабаве либерално-социјалне демократије снебивамо да ли да приступимо Западној алијанси или не.
Судбина краља без краљевине
Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 3. новембра 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: "Ја сам незапослени кра,љ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.“ Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту 1815. године.
црквa Светог Георгија на Опленцу
У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице. О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.
О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.
Питања председнику Србије
Краљу Петру Другом Карађорђевићу место је где и припада – међу својим народом, који га с нестрпљењем очекује. Дошао је народном вољом на престо. А монархији је место у Србији, јер заправо она из ње никада није отишла. Она је прогнана вољом моћника који нису презали у својој борби за влашћу да газе и устав и закон, па чак и Атланску повељу. Краљ Петар није издао. То су учинили други, моћни и јачи за неке своје рачуне које су правили без крчмара. И зато ми данас плаћамо те рачуне.
Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу над одром краља Петра рекао:
- Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро - Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.
Foto: Aleksandra Rebic May 19, 2012
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment