Жана Живаљевић
Decembar 28, 2012
У најстаријој згради у Обреновцу, Градској библиотеци, која датира из доба Kњаза Милоша, одржана је прва трибина на тему „Путевима Авалског корпуса“ у организацији Равногорског покрета општинског одбора Обреновац.
Ово је прва трибина о Равногорском покрету икад одржана у овом месту. У пуној сали Градске библиотеке прва се присутнима обратила управница Градске библиотеке Ивана Јаношевић. Уз добродошлицу, она је присутнима обећала сарадњу са организаторима око промовисања писане речи везане за равногорски покрет у Посавини и обреновачком крају, као и за дела свих Обреновчана на ову тему. Књигу Милисава Марковића „Са Дражом у победу или смрт - Путевима Авалског корпуса“ која је била инспирација за ову трибину и књижевне вечери у знак захвалности, а по аманету покојног аутора Милисава Марковића, госпођи Ивани Јаношевић предао господин Слободан Радовановић из Београда, пријатељ покојног аутора.
Госпођа Јаношевић је, захваљујући се, обећала да ће ова књига имати своје посебно место у завичајном делу Градске библиотеке. О поручнику Милисаву Марковићу неколико речи су рекли господин Слободан Радовановић и Милисављев рођак господин Саша Марковић из Конатица. Марковић је посебно истакао страдање аутора и његове породице и мештана села Конатице под комунизмом, чји је командант у време рата био капетан ЈВуО Радован Марковић Шваба, његов деда и стриц аутора Милисава Марковића. Село Конатице код Обреновца дала је Равногорском покрету око 1700 бораца у Конатичком батаљону Авалског корпуса ЈВуО. Марковић је додао и то да је свим палим Конатичанима, Авалцима и Равногорцима Милисав подигао споменик у центру села, на својој земљи, а Слободан Радовановић и председник РП ОО Обреновац, господин Жељко Александрић су на овој трибини покренули акцију уређења околине споменика. Следећи се обратио господин Миша Матић, покретач часописа „Равногорац“ и уредник електронског медија „Србослов“. Његово обраћање преносимо у целини:
„Пред нама је књига, први пут издата пре више од 11 година, која је заслужила много већу пажњу, од оне коју је задобила, чак иако је касније поново издата. Таква је судбина већине дела која откривају прави значај и суштину борбе ђенерала Драгољуба Михаиловића и његових бораца. Малобројни су аутори који су говорили уопште о Београдској групи корпуса, под командом пуковника, командоса Александра Саше Михаиловића. То није случајно. Прво, Београд и територија београдских корпуса, највише је страдала и током рата, а и у ликвидацијама и хапшењима, након 20. октобра 1944., друго, насељена је после рата победницима и њиховим поданицима, жељним пљачке и освете. Сви коју су били упознати са њиховим пореклом и неделом, сматрани су за непожељне сведоке које треба уклонити са лица земље. Таква судбина била је намењена и књизи и аутору потпоручнику Милисаву Кићи Марковићу. Међутим, као верујући људи, знамо да у Господа нема случајности и ево истине пред нама!
На почетку ћу се прво осврнути на мане ове књиге, јер ако трагамо за истином, обавеза нам је да поменемо и оно што не иде у корист овог дела, како би онима који ову значајну и обимну књигу желе да депласирају, дали до знања да њихова запажања немају суштински карактер, већ само скретање пажње на крајње небитне детаље. Ево о чему се ради: ово дело је препуно аутентичних, личних сведочења аутора, из тих сведочења, поред осталог, видимо да нам аутор најискреније говори о својим запажањима, али увиђамо да аутор, на помен било које речи везане за Равногорски покрет реагује веома емотивно и наивно, тако да се његова сведочења добијена из „друге руке“ не могу озбиљно, са историографског аспекта, узимати у обзир. Ако се при том зна о деловању Удбине управе за дезинформисање, постаје одмах јасно, са које стране ветар дува. Сва посредна сведочења у овој књизи немају тежину коју нам дају његова аутентична сведочанства. Као најбољи пример тога је тврдња Милисава Марковића, о стрељању ђенерала Михаиловића на Ади Циганлији, о којој му говори Ознин чувар затвора, тобоже му указујући на место где је закопан први герилац поробљене Европе. Да то не може бити истина потврђују чињенице да су на том месту, прошле године пронађене животињске кости, а један од главних комунистичких пропагатора, на то место забада надгробни крст и тера свештенике да држе опело без тела покојника. Ову причу о показивању Чича Дражиног гроба од стране ознаша, затворских чувара, испричала су још најмање два припадника ЈВуО, заточених у затвору на Ади цингалији, јула 1946. стога се та прича мора посматрати као дезинформација, коју су комунисти убацили међу народ, а заробљени равногорци у њу поверовали, па и дан данас стварају лажну дилему, трошећи време на бескорисне расправе, које неће ништа доказати.
Таква је била и прича о издаји потпуковника Николе Калабића, чија је невиност јасно, па и судски доказана, али и даље изазива јефтине расправе, како би скренула причу са праве теме, а та права тема су заправо комунистички злочини и позив на одговорност за те злочине. Уз такву забрану истине, треба додати и скарадно писане лажи од стране тзв. историчара НОБ-а, чија свест и знање нису дорасли ни свршеним аналфабетним курсистима, а камо ли људима од науке и ауторима уџбеника из којих српска деца и младеж треба да уче о својој историји.
Др Павле Мешковић је у својим делима описао рад Београдских илегалаца, под командом мајора Жарка Тодоровића Валтера, али о војном деловању ЈВуО, Милисав Марковић први нам открива праву истину, јер сам учествује у акцијама које води главнокомандујући Београда, мајор Саша Михаиловић. Као припадник Авалског корпуса, Кића Марковић нам даје праву слику Београда, Обреновца и околних места у периоду рата, јер Авалски корпус најдуже од свих корпуса ЈВуО остао на свом терену. Догађаји и описи везани за тај период остају као трајни документ забележен у овој књизи.
Међу детаљним описима многих догађаја током рата, најбитнији историографски податци дати су у опису догађаја у Вранићу, децембра 1943. Многе лажи изречене поводом овог догађаја и дан данас праве несагледиве штетне последице по ЈВуО, а довољан је податак да је та лаж била једна од доказа на основу кога је на смрт осуђен генерал Драгољуб Дража Михаиловић. Бројни лажни сведоци су дефиловали кроз судницу јуна и јула 1946. са тврдњом о некаквом масовном покољу деце, жена и стараца, којим је тобоже командовао лично мајор Трифковић. Иако се у књизи не помиње, кад је реч о суђењу ђенералу Михаиловићу, морам да поменем и име Видосаве Тркуљац, која је у то доба живела као избеглица у Вранићу. Доведена је да сведочи о том такозваном злочину, али када се Чича Дражи обратила речима: Господине ђенерале, изазвала је бес тужиоца Милоша Минића, које јој наређује да се Чича Дражи обраћа са: Оптужени. Њен одговор је гласио: Можда је за вас оптужени, за мене је ђенерал! Извели су је брзо из суднице и није дочекала следећи дан.
Потпоручник Милисав Марковић нам, као непосредно присутан, даје потпун опис и списак чињеница, које детаљно и поименце расветљаваују целу причу, о којој смо слушали лажи током скоро 70 година, без могућности одбране. За масовни покољ недужног становништва је проглашена одмазда за 12 закланих четничких рањеника. Стрељано је за одмазду 38 мушких, војно способних глава из кућа где су страдали рањени равногорци. Заслепљен бесом због побијених сабораца, одмазду је извршио потпоручник Спасоје Живановић Зека, родом из Мале Моштанице, на чију иницијативу су рањници смештени у село Вранић. О партизанском методу дневног скривања на тавану и ноћног масакрирања четника писали су многи, а међу првима Лука Степановић у свом делу „Равна Гора победити мора“. Зека Живановић је следећег дана по одмазди приведен пред преки суд мајора Трифковића, који му је скинуо еполете и одузео оружје које су носили официри, а у документацији Преког суда је забележено да се процес привремено обуставља, а да ће се наставити када дође до мира или прилике то дозволе. Слику такозваног злочина у Вранићу коју су створили комунисти, имамо прилику поново да гледамо већ преко десет година, од када међународна заједница од одмазде међу војноспосбним становништвом, ствара „злочин и геноцид у Сребреници“, попут комуниста, лажно увећавајући број и мењајући карактер жртава. Оваква паралела између комуниста и тзв. међународне заједнице, поткрепљује се и комунистичким интернационализмом и савезништвом запада са комунистима, које датира од 29. новембра 1943. тј. од Техаранске конференције, од стране савезника и заседања Авноја у Јацу, са Брозове стране. Оба скупа су се догодила истог дана, на дан смрти Марије Терезије. Овим чињеницама о догађају у Вранићу, Милисав Марковић нам показује суштину непријатељства комуниста према српству и модел који сви србомрзи примењују и дан данас, наравно, модификујући га према приликама. Тако су већ 70 година овдашњи комунисти у милости запада, али не зато што запад воли њих, већ зато што жели да стави Србе и Србију под контролу, па одржава на власти над Србијом и Србима најгоре. Када би се појавили још гори, они би у срцу и новчанику запада заузели место комуниста! До сад се нису појавили гори који би тај зликовачки континуитет боље наставили од комуниста и њихових биолошких и идеолошких потомака.
Милисав Марковић нам од почетка књиге открива позадину и суштину читавог Равногорског покрета и борбе краљевих војника како против немачких окупационих снага, тако и против комуниста и љотићеваца, а на крају и против такозваних савезника, који су наоружавали комунисте и давали им подршку из ваздуха током Босанске голготе, када су сви удружени, коначно сломили војску генарала Михаиловића. Није постојала оружана сила на територији тадашње Југославије, која није нападала на ЈВуО. Та војска је, ван свих конвенција и моралних норми, остала несахрањена и неопојана. Уз опис Босанске голготе мајора Аце Милошевића, који је објављен и у овој књизи као и у књизи поручника Душана Трбојевића, добијамо и опис Милисава Марковића, али са стране војника Авалског корпуса, који држи одступницу читавог покрета, па са та два описа у једној целини имамо потпуну слику голготе Чича Дражиних једница. Причом о борбама око Девјачког гроба аутор нам описује карактер војника Авалског корпуса када покушавају да спасу рањену 19 годишњу партизанку, српкињу из Грачанице, која је до који тренутак пре рањавања слала најгор псовке и увреде равногорцима. Када је издахнула, сахранили су је и њен гроб обележили надгробним крстом. Погибија оца и сина, Љубе и Живорада Љубојевића натераће сузу у око и најтврђем срцу, а опис херојске погибије пуковника Светислава Трифковића треба да остане свим Србима за пример, част и понос.
Ево шта нам посебно за ову прилику о Босанској голготи каже један од преживелих, капетан Урош Шуштерич из Љубљане, чије Вам личне поздраве и најбоље жеље овим путем преносим:
"Припадници бригада, корпуса и Група корпуса назвали смо повлачење из Србије у октобру 1944 г- " БОСАНСКА ГОЛГОТА ", која је почела тада и у страшним данима борби, глади, болести и без сваке опскрбе ипак изборила невероватним јуначким подвизима у борбама стварање слободне територије на делу Источне Босне. Пао сам у ропство после борби за Хан Пијесак и Тузлу у јануару 1945 и одведен у лагер у Немачку. Проживео сам јунаштва, али је судбина Авалског корпуса јединствени исказ храбрости и љубави до своје Отаџбине, коју су својим животима платили ти јунаци. Вечита им слава и хвала ! Нека послуже свим генерацијама као узор војника, који су знали зашто се боре!!"
Војвода Триглавски Урош Шуштерич, капетан ЈВуО
Значајни део ове књиге, посебно за нас у Србији, је опис живота у исељеништву. Милисава Марковића, једног од ретких Авалаца, који преживљавају и Босанску голготу и Брозове казамате, после бекства из земље, када је 16. децембра 1956. препливао хладну Муру, у исељеништву дочекују са захтевом да га „упишу у четнике“. Понижавајуће за неког ко је учествовао у свим страдањима за слободу Отаџбине од 1941. Али то није случајно. Они који први дочекују Марковића, знају да је он као борац Авалског корпуса био присутан и на Вучијаку 1945. када су суђени они који нису извршили команду ђенерала Драже о концетрацији снага у Босни и пробоју у Србију. Они који су команду извршили положивши животе на олтар српства и даље командују небеском Србијом. Милисав, преживевши сва најгора Брозова мучилишта, од затвора у Шапцу. на Ади Цингалији, Сремској Митровици, у којој је у то доба живело 5.000 становника и 14.000 утамничених четника, преко принудног рада код Дечана и Винче до најозлоглашенијег логора у Европи, Лоњског поља, не може да испрва увиди делаовање Удбе у исељеништву, али касније кроз раскол у Српској Православној Цркви то увиђа и у потпуности нам даје јасан приказ тог стања, објављујући у овој књизи факсимиле писама вођа српске четничке емиграције, у коме један другог оптужују за најнечаснија дела. Овакву слику о српској емиграцији у Америци дао је и велики др Перо Слијепчевић, али почетком 20. века. Она је таква и дан данас. Као да се ништа није променило. Милисав Марковић је ово поглавље са писмима оставио само са фактима, без коментара, а за препоруку читаоцима је да га прочитају, као и све што је написано у овој веома значајној књизи за историографију ратног и поратног дешавања. Овим мемоарима, аутор нам преноси у аманет величанствену идеологију и Чича Дражин завет, који свој корен има у Косовском завету, јер је генерал Михаиловић, заправо нови Лазар нашег доба. Наша је прва обавеза да тај аманет даље преносимо генерацијама које за нама долазе, до тренутка када голгота данашње Србије постане Васкрс Лазареве и Чича Дражине Србије. Милисав Марковић и његова генерација су се одужили Отаџбини, ред је на нас!“
У име организатора публици и домађинима се захвали господин Жељко Александрић, отворивши дискусију о књизи у којој су присутни узели учешће. На питања присутних одговарали су Миша Матић и Жељко Александрић, а најваљена је студија о страдалим припадницима ЈВуО из Барича.
Као посебан гост трибине најављен је Младен Кесеровић, човек који је на правди Бога од комуниста страдао од свог детињства, па скоро до дана данашњег. Одрастао је као сироче, јер су му у 14. години комунистички зликовци убили оца Драгутина, а мајку Веселинку без кривице утамничили. Никад се није предавао нити издао свог оца и његово дело, па је зато више пута хапшен, затваран, суђен.... Због погоршаног здравља није могао да присуствује трибини, али је делагација коју су сачињавали Слободан Радовић, Миша Матић и Драгољуб Смиљанић, посетила Младена Кесеровића и уручила му књигу Милисава Марковића, у којој је његов отац, пуковник Драгутин Кесеровић, командант расинско Топличке групе корпуса више пута помињан. Скуп је, после трибине, настављен у просторијама обреновачког равноворгорског одбора.
Жана Живаљевић
http://srboslov.info/vesti/srbija/756-z-n-ziv-lj-vic-drz-n-ribin-pu-vi-v-ls-g-rpus
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment