December 10, 2012
Razgovarala: Ksenija Vučević
Toronto
Milan Mića Petrović, nacionalni radnik, kompozitor, aranžer, profesor i najpoznatiji pevač i muzičar rodoljubive pesme u dijaspori, preko 30 godina verno neguje, snima i daje u javnost naše nacionalno blago. Sa svojim orkestrom ‘’Srbija’’ iz Toronta, punih 35 godina je služio isključivo nacionalnim, društvenim i crkvenim organizacijama po srpskim kolonijama Kanade; od Vankuvera do Vindzora u Americi, od Detroita do Dalasa. Generacije srpske omladine je odraslo, pevalo, igralo i ženilo se uz Mićinu muziku.
Milan Mića Petrović
-Odrastao sam u porodici gde se Srpstvo volelo i poštovalo. Teško je verovati, da su mi odmah posle rata, moji stari šaputom pevali pesme koje posle ‘oslobođenja’ nisu smele da se izuste. Već u svojoj sedmoj godini sam znao Marširala kralja Petra garda, Srpska mi truba zatrubi, U ranama na bojištu i Bože pravde
Šta je bio razlog da napustite svoje rodno mesto?
- Posle rata ljudima u selu, koji se nisu slagali sa tadašnjim nasiljem, život je bio veoma rizičan. U našem čisto srpskom selu u Banatu, oduzeta im je imovina, trpeli su česte pretnje, bili prebijani, neke od njih su komunističke vlasti ubijale. Posle dva grozna ubistva u našoj porodici, odlučili smo da napustimo selo da bi sačuvali živote preostaloj familiji. Sa neopisivim strahom, surovom kuraži i ludom srećom, stigli smo do Kanade. Mnogi koji su pošli sa nama onim trnovitim putem na žalost nisu izašli, mnogi su izgubili svoje živote na granici Jugoslavije i Austrije.
Kakav je bio početak novog života u Kanadi?
- U Kanadi smo zatekli naše starosedeoce i preživele posleratne Srbe koji su živeli po društvenim zajednicama pod pokroviteljstvom svoje crkve. Odmah smo zavoleli život u zajednici gde se slbodno smejalo, pevalo i družilo. Za svo vreme mojih 55 godina u Kanadi, nikada me ovdašnja vlast nije zaustavila na ulici i pitala čiji sam, kako mi se zove deda, a kako otac, uz dodatno psihičko maltretiranje koje sam kao dete iskusio od seoskih vlasti.
Vi ste još od malena bili jedini koji je na srpskim skupovima pevao i svirao i srpsku himnu i ravnogorsku.
- U to vreme, ‘50-tih godina, po našim zajednicama su svirali tamburaši, deca roditelja koji su došli ovde pre i posle Prvog svetskog rata. Kao dečak od 13 godina već sam komotno svirao harmoniku i odmah se priključio folklornom društvu ‘’Stražilovo’’ i počeo da nastupam kao solista po našim igrankama. Za nove emigrante harmonika je bila milija od tambure. U to posleratno vreme novo-došli Srbi su bili i ostali odani svojoj zakletvi za ‘Za Kralja i Otadžbinu’. Držani su skupovi na našim značajnim slavama i godišnjicama gde sam pevao isključivo rodoljubive i četničke pesme. Tada su bili u zreloj snazi naši kraljevski oficiri, vođe, vojvode i Kralj. Život nam se nastavio u čisto srpskom duhu i tradiciji. Žalosno je što posle rata Srbi u svojoj zemlji nisu slobodno živeli u logičnom produžetku srpskog duha nego je tok nacionalnog osećanja i kulture poremećen i izbačen iz koloseka do danas, i izgleda mi, u nedogled. Život sa svojim narodom u emigraciji je bio uzbudljiv, pun nade, zadovoljstva i sreće. Iako su naši roditelji došli ovde bez jezika, sa četiri ili manje razreda osnovne škole, da prežive radili su najteže fizičke poslove za male pare, ipak su uspeli da ishrane porodice i školuju decu. Ovde smo se srodili, okumili, ženili, stvarali porodice i porod, i evo dočekali starost u miru i u prijatnom ambijentu koji nam ostaje u sećanju za života.
Kako ste došli do prve ravnogorske pesme, i sećate li se gde je zabeležena?
- Zato što su ’50-tih do ’90-tih godina ovdašnje srpske zajednice bile uznemiravane od strane jugoslovenske komunističke ambasade preko njihovih doušnika i putem saslušavanja i ucenjivanja naših porodica i rodbine u tadašnjoj Jugoslaviji, srpske zajednice su bile izolovane u smislu, da nisu imale nikakav dodir sa tadašnjim životom u Jugoslaviji. Njihovi muzičari i pevači nisu smeli da zalaze u naše zajednice. Mi smo svirali i pevali one pesme koje smo doneli sa nama, kao i pesme snimljene u emigraciji. Ravnogorske/četničke pesme su snimali ovdašnji američko-srpski muzičari; Braća Popović, Mitar Bulatović, Raša Radenković, Sveta Marić, Čeda Radovanović i Milan Gligić. Posle mog školovanja u Americi, 1970. vratio sam se u Toronto, i organizovao srpski orkestar koji je svirao isključivo za srpske zajednice. Nekako je ispao pravi momenat kada su stariji muzičari prestali da snimaju četničke pesme koje su bile na pločama i koje nigde nisu mogle da se kupe. Došao sam na ideju da ja obnovim četničke pesme koje znamo i da vidim da li ima interesovanja za iste. Tamo 1973. prvu pesmu koju sam dobio, a do tada nisam znao, je ‘‘Kliče vila s’ Trebevića’’. Dao mi je predratni harmonikaš i pevač, lički četnik iz rata, Marinko Marijan. Orkestar je naučio pesmu i prvom prilikom smo je izveli na igranci u crkvenoj sali ‘’Sv. Arhanđela Mihaila’’ u Torontu. Na moje iznenađenje cela sala je moćno zapevala sa mnom. Bilo mi je interesantno da je narod znao još četničkih pesama, a da nisu snimljene. To je bio početak mog ozbiljnog poduhvata na sakupljanju i očuvanju rodoljubivih i četničkih pesama.
Vaš album “Cvetala mi lipa i topola” je prvi, i ujedno i najpopularniji.
- Moj prvi album Srpske Nacionalne Pesme — ‘’Cvetala mi lipa i topola’’ (1978), sa 8 poznatih pesama i 4 do tada nesnimljene pesme, se pročuo po celom svetu. Jeste, to mi je najpopularniji album. Posle prvog albuma, ljudi su mi slali četničke pesme sa svih strana sveta. Dobijao sam četničke pesme i od gostujućih Srba iz tadašnje Jugoslavije.
Ako bi sve albume poređali hronološkim redom, za koji Vas vežu najtananije uspomene?
- Najlepše uspomene imam iz onih mladih godina kada smo grupno ulazili u studio da pevamo i snimamo četničke pesme. Tada smo bili mladi i lepi van proseka. Sećam se kako se bila iznenadila snimajuća ekipa Kanađana kada su videli naše devojke. Kanadska ekipa za snimanje je navikla da gleda severno američke muzičare koji piju, puše, neispavane i iscrpljene, dok smo mi delovali, kako su se oni izrazili, kao najlepši primer jedne zdrave nacije.
Nije li bilo teško okupiti oko sebe muzičare s obzirom da pevanje četničkih pesama zahteva posebno umeće?
- Kao što rekoh, pomoć od srpskih profesionalnih muzičara nisam imao, a nisu mi ni trebali, jer pevanje četničkih pesama nam je bilo svakodnevno. Nove pesme iz ‘Juge’ su teško dopirale do nas, te novi tip muzike nije uticao na stil našeg izvođenja. Pevali smo onako kako se pevalo na predratnim i posleratnim seoskim prelima i slavama — jedan glas vodi, a ostali pevaju za njim.
Za potrebe snimanja pored harmonike naučili ste da svirate bas, ritam gitaru, i frulu. Koliko Vam je u tome pomoglo što ste profesionalni muzičar?
- Smatram da je profesionalni muzičar čovek koji isključivo živi od muzike. Ja nikada nisam bio profesionalni muzičar. Ja sam samo veliki entuzijasta. Studirao sam teoriju i kompoziciju muzike a proveo sam radni vek kao profesor u kanadskoj gimnaziji. Predavao sam biznis, kompjutere i muziku. U mom studiranju kompozicije, jedan deo zahteva je bio izučavanje četiri orkestarske grupe instrumenata. Morao sam da proizvedem zvuk na gudačke i duvačke istrumente, sviram skale i neke aranžmane pisane za tadašnju našu grupu studenata. Za snimanja mi je bila potrebna grupa muzičara koja bi neko vreme redovno vežbala pesme namenute za album. To nisam bio u stanju da dobijem, jer niko od mojih iz orkestra nije imao vremena za takvu obavezu. Shvatio sam da mi je lakše da ja sve sam sviram. Za stvaranje studijskog orkestra moje školsko iskustvo sa istrumentima mi je pomoglo da ubedljivo naučim odabrane istrumente kako bih dobio zvuk narodnog orkestra. Zamislio sam da snimam sa orkestrom koga čine dve harmonike, frule, dve gitare i bas. Kada na snimku dodam narodno grupno pevanje, to bi bilo sasvim dovoljno za četničke i rodoljubive narodne pesme.
Snimili ste 12 albuma. Kako je izgledalo snimiti ploču?
- Snimanje prvih osam albuma između 1978. do 1993. je bilo veoma teško. Ja i supruga smo počeli brak bez ičega. Posla nije bilo. Ipak smo se pribrali i počeli da napredujemo. Pored naših potreba, sakupili smo dovoljno novca da zakupim 20 sati snimanja u studiu. Prvo sam snimio harmoniku na jednom kanalu trake, zatim slušajući harmoniku, na drugim kanalima sam dodavao instrumente. Svi kanali pesme su snimljeni samo jednom. Nije bilo para da se vraćam i doterujem snimljene kanale. Posle ‘orkestra’ i mog glasa, pozvao sam prijatelje da pevaju pozadinu ili prateće vokale. Preostale sate sam proveo doterivajući snimke u završene pesme. Neki svetski standard za profesionalno snimanje albuma je šest i više meseci sa nekoliko stotina sati snimanja. Sa mojih 20 sati, uspeo sam samo da zabeležim pesme. Kada slušam snimke Svete Marića i ostalih iz Amerike, zvuče mi da su i oni snimali sa vrlo ograničenim budžetom Od kada sam se penzionisao, naučio sam tehniku snimanja na kompjuteru, te sada sve snimam i miksujem u mom studiu u kući. Tako da i moji albumi od 2008. na ovamo, su rađeni sa stotinama sati u pripremi i snimanju.
Iako nijedna diskografska kuća u bivšoj Jugoslaviji nije smela, ni htela, da pusti u prodaju Vaše pesme, one su se širile od kuće do kuće.
- Veoma je interesantno da su Srbi, gosti rodbine u Kanadi, kradom i strahom nosili moje ploče nazad u Jugoslaviju. Stavljali su moju ploču u omot drugih pevača. Čuo sam priču od osobe koja je odnela ploču svojoj kući i rekla svojim najvernijima. Tada su se svi okupili, zamračili prozore, ugasili svetlo, legli na patos i tiho slušali četničke pesme. Slušao sam priče kako su mladići išli na utakmice, navijali za srpski tim i pevali četničke pesme, kasnije bili zatvarani i dobijali batine od policije. Kada sam snimao, pesme nisu bile namenjene za takve svrhe, snimane su isključivo za emigraciju, gde nije bilo ustručavanja da se pusti četnička pesma preko naših radio emisija i da se peva javno na gozbama.
Ravnogorske narodne pesme su sticajem okolnosti snimane samo u emigraciji…
- Kao što sam rekao, pevači iz Jugoslavije nisu smeli da nastupaju po našim kolonijama u našim salama, a kamoli da snimaju narodne pesme o Srbima. Moram navesti i podvući, da do danas, apsolutno ni jedna četnička narodna pesma nije snimljena u Srbiji kao dodatak pesmama koje sam ja sakupio, sredio i snimio. Broj pesama koje su nekoliko izvođača snimili u Srbiji su skinute gotove i sređene sa mojih albuma. Tačno je reći da su sve narodne ravnogorske/četničke pesme ili kako mi volimo da kažemo, pesme ‘sa terena’, od 1978. 100% sakupljene, proverene, sređene i snimljene samo u Torontu i ’50-tih i ’60-tih godina u Čikagu.
Za poslednjih 30-tak godina snimili ste preko 150 pesama, od čega 120 ravnogorskih. Znate li sve tekstove napamet?
- Za svaku spretnost da li u sportu, igri, ili izvođenju, potrebno je svakodnevno vežbanje. Pošto sam ovih godina zauzet sa novim projektima, nemam vremena da ponavljam već snimljene pesme nego provodim vreme sa novim istraživanjima, aranžmanima i studiranjem smisla izvođenja novog materijala. Ne, ne pamtim cele tekstove svih pesama ali znam da ih ljubitelji rodoljubivih pesama često pevaju.
Šta Vas je najviše motivisalo da nastavljate svoj rad na snimanju do dana danas?
- Podržavale su me konstruktivne kritike i gomile pisama sa iskrenim pohvalama, suzama, savetima i zahvalnostima za moj rad. Takva podrška ne može da se kupi. U penziji sam već 10 godina. Imam mnogo sakupljenih još nesnimljenih pesama koje ću snimati dok me služi zdravlje i moć, jer mislim da je greh da ovakve pesme ostanu neme na nekoj polici. Život sa preživelim Srbima iz rata, posmatrajući njihove muke u novim okolnostima gde su, uprkos ličnim životnim poteškoćma zidali nove crkve, kupovali društvena imanja, stvarali nove zajednice, nedeljne škole za srpski jezik, radio programe, novine, horove, folklorna i sportska društva, festivale gde je učestvovalo više naših kolonija, razna udruženja od četničkih odbora do društvenih, humanitarnih, književnih i umetničkih poduhvata. Osećam da poginuli heroji u ratu i preživeli ravnogorci i srpski četnici, zaslužuju svaku pesmu kojom ih je narod opevao za vreme rata. Za večno sećanje i pokoj duša, umesto sveća, prilažem im njihove pesme.
Pošto Vaše albume, kako ih Vi grupno nazivate “Pesmom kroz srpsku istoriju”, ne prodaje ni jedna diskografska kuća, kako mogu ljubitelji rodoljubivih pesama doći do Vaših snimaka?
- Hvala na pitanju. Zahvaljujući digitalnoj tehnici, sve pesme su dostupne celom svetu. Slobodno skidanje pesama nije namenjeno za prodaju, već za vašu privatnu upotrebu. Da skinete pesme posetite moj sajt:
www.micapetrovic.com/srpindex.php
i na stranicama Četnički ili Rodoljubivi albumi, kliknite desnim mišem na ime pesme pored sličice albuma i sačuvajte… Živeli!
http://www.torontonovosti.com/home/2012/12/10/mica-petrovic-muzicar-i-profesor-pesmom-kroz-srpsku-istoriju/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment