У целокупној историји ратовања употреба хладног оружја кроз многе протекле векове, била је доминантна и све до открића барута и ватреног оружја једино ратно средство за напад и одбрану. Хладно оружје можемо поделити у две основне групе, за блиску борбу (различите врсте ножева, мачева, бојних секира и сл.) и за борбу на растојању (лукови, самострели, бацачка копља итд.) Изглед и димензије хладног оружја кроз дуги период ратовања био је променљив и зависио од намене и потреба, технолошког и културолошког развоја па све до политичких и чак религиозних услова. Европско хладно оружје изгледом се значајније разликовало од рецимо азијског, посебно отоманског али начин употребе је углавном био исти.
Открићем барута и увођењем ватреног оружја у наоружање дошло је до револуционарних промена у начину ратовања и од тада хладно оружје је од основног постало помоћно. Крајем 19. века проналаском много ефикаснијег и убојитијег, брзометног ватреног оружја борбе су вођене са већих растојања што је довело до потпуног одбацивања већине до тада употребљаваних облика хладног оружја.
Модерно опремљене армије из тога доба у ратним сукобима ослањале су се искључиво на моћ ватреног оружја а употреба хладног оружја била је предвиђена само за случаје блиске борбе ,,прса у прса,, Од хладног оружја у употреби остало је само неколико облика, у пешадији бајонет и нож, док је у коњици задржана сабља а још понегде бојно копље али и то оружје потиснуто ватреним оружјем ушло је у категорију пратећег наоружања. У модерном схватању ратовања крајем 19.века војни стратези, у својим ратним плановима ослањали су се на брзе покрете војске уз максималну употребу оружја велике ватрене моћи. Употребом савременог оружја, добром стратегијом и избором борбених положаја војни стратези су веровали да ратни сукоби неће дуго трајати У таквом начину ратовања није била предвиђена масовнија употреба хладног оружја.
Први светски рат се по много чему разликовао од свих дотадашњих изведених ратних сукоба. Овим дуготрајним ратом биле су захваћене скоро све европске земље са својим многољудним армијама. У току овог рата дошло је до застоја у великим и брзим покретима војске и наступио је дуготрајни период рововског ратовања када је хладно оружје у блиским борбама поново добило на значају. Сем обавезног бајонета, који је био саставни део опреме војничке пушке, борци су на првим линијама фронта наоружавани разним врстама ножева и сечива за блиску борбу прса у прса. У почетку рата команде су обезбеђивале и наоружавале своје војнике свим расположивим врстама цивилних, комерцијалних ножева, шилима и разних сечивима. Такво пренамењено хладно оружје, због лошијег квалитета или неодговарајућег облика често није задовољавало војне потребе па се приступило изради посебних јуришних ножева. За потребе војника на истуреним положајима и за јуришне групе прављени су издржљиви, квалитетни и обликом једноставни борбени ножеви, лаки и прилагођени за употребу у блиској борби прса у прса.
После Првог светског рата поучене ратним искуствима све армије су наставиле са производњом и усавршавањем војничког ножа.У зависности од потребе и намене временом је настао читав низ специјалних војничких ножева који су подељени у групе према њиховој намени и начину коришћења.. Војска се стално трудила да ово једноставно оружје прилагоди својим потребама, да га јаче и боље користи и да при том продужава његову постојаност и издржљивост. Тим настојањима много је помогао развој индустрије и технологије челика и других материјала који се употребљавају у производњи ножева.
У Другом светском рату у наоружању војника појавили су се разни типови војничких ножева за поједине специјалности. Британци су развили посебне командоске и падобранске ножеве, Италијани, Немци и друге армије разне јуришне, а Американци вишенаменске, такозване борбено радне ножеве. Одредница радни упућује на то да је амерички нож био намењен не само за борбу него и за свакодневне активности које војник обавља на терену.
У српској традицији ножеви су одувек имали посебну и значајну улогу. Четници још из времена турске окупације уз бомбе обавезно су носили и у акцији користили јуришне ножеве. Кама је била обавезни део опреме сваког војника ЈВуО. Јуришни ножеви се користе за брзе и бесчујне ликвидације непријатељских предстража, а у блиској борби и нужној одбрани често су имали пресудну улогу. Добро увежбан четник у блиском контакту са непријатељем могао је са лакоћом напасти или се одбранити употребом јуришног ножа.
Открићем барута и увођењем ватреног оружја у наоружање дошло је до револуционарних промена у начину ратовања и од тада хладно оружје је од основног постало помоћно. Крајем 19. века проналаском много ефикаснијег и убојитијег, брзометног ватреног оружја борбе су вођене са већих растојања што је довело до потпуног одбацивања већине до тада употребљаваних облика хладног оружја.
Модерно опремљене армије из тога доба у ратним сукобима ослањале су се искључиво на моћ ватреног оружја а употреба хладног оружја била је предвиђена само за случаје блиске борбе ,,прса у прса,, Од хладног оружја у употреби остало је само неколико облика, у пешадији бајонет и нож, док је у коњици задржана сабља а још понегде бојно копље али и то оружје потиснуто ватреним оружјем ушло је у категорију пратећег наоружања. У модерном схватању ратовања крајем 19.века војни стратези, у својим ратним плановима ослањали су се на брзе покрете војске уз максималну употребу оружја велике ватрене моћи. Употребом савременог оружја, добром стратегијом и избором борбених положаја војни стратези су веровали да ратни сукоби неће дуго трајати У таквом начину ратовања није била предвиђена масовнија употреба хладног оружја.
Први светски рат се по много чему разликовао од свих дотадашњих изведених ратних сукоба. Овим дуготрајним ратом биле су захваћене скоро све европске земље са својим многољудним армијама. У току овог рата дошло је до застоја у великим и брзим покретима војске и наступио је дуготрајни период рововског ратовања када је хладно оружје у блиским борбама поново добило на значају. Сем обавезног бајонета, који је био саставни део опреме војничке пушке, борци су на првим линијама фронта наоружавани разним врстама ножева и сечива за блиску борбу прса у прса. У почетку рата команде су обезбеђивале и наоружавале своје војнике свим расположивим врстама цивилних, комерцијалних ножева, шилима и разних сечивима. Такво пренамењено хладно оружје, због лошијег квалитета или неодговарајућег облика често није задовољавало војне потребе па се приступило изради посебних јуришних ножева. За потребе војника на истуреним положајима и за јуришне групе прављени су издржљиви, квалитетни и обликом једноставни борбени ножеви, лаки и прилагођени за употребу у блиској борби прса у прса.
После Првог светског рата поучене ратним искуствима све армије су наставиле са производњом и усавршавањем војничког ножа.У зависности од потребе и намене временом је настао читав низ специјалних војничких ножева који су подељени у групе према њиховој намени и начину коришћења.. Војска се стално трудила да ово једноставно оружје прилагоди својим потребама, да га јаче и боље користи и да при том продужава његову постојаност и издржљивост. Тим настојањима много је помогао развој индустрије и технологије челика и других материјала који се употребљавају у производњи ножева.
У Другом светском рату у наоружању војника појавили су се разни типови војничких ножева за поједине специјалности. Британци су развили посебне командоске и падобранске ножеве, Италијани, Немци и друге армије разне јуришне, а Американци вишенаменске, такозване борбено радне ножеве. Одредница радни упућује на то да је амерички нож био намењен не само за борбу него и за свакодневне активности које војник обавља на терену.
У српској традицији ножеви су одувек имали посебну и значајну улогу. Четници још из времена турске окупације уз бомбе обавезно су носили и у акцији користили јуришне ножеве. Кама је била обавезни део опреме сваког војника ЈВуО. Јуришни ножеви се користе за брзе и бесчујне ликвидације непријатељских предстража, а у блиској борби и нужној одбрани често су имали пресудну улогу. Добро увежбан четник у блиском контакту са непријатељем могао је са лакоћом напасти или се одбранити употребом јуришног ножа.
Тема о хладном оружју на тлу ондашње краљевине Југославије у току Другог светског рата је недовољно позната, често намерно занемаривана, потискивана и необрађивана. Каме, односно војнички јуришни ножеви су у послератној историографији представљани као омражено зликовачко оружје равногораца и означавано као застрашујући ,,симбол зла,, и доказ злочиначких настојања и деловања припадника ЈВуО. У нади да су времена режимског и једноумног писања историје заувек остала иза нас пожелео сам да обрадим ову значајну и мање познату тему. На тај начин овом невеликом монографијом мала историјска неправда о хладном оружју из Другог светског биће исправљена.
Овом кратком монографијом покушао сам да обрадим и систематизујем све облике хладног оружја које је било у употреби у ЈВуО. Основа за обраду ножева биле су фотографије припадника ЈВуО и сачувано оружје из приватних и музејских збирки. Хладно оружје сам груписао, по облику и пореклу у четири основне целине. У првом делу налазе се први облици кама још из минулих ратова а у наставку обрађени су формацијски јуришни ножеви армија које су у току оба светска рата деловале на теренима окупиране краљевине Србије односно Југославије. Посебно су обрађени бајонети, бодежи и сабље са свим пронађеним пренаменама, адаптацијама и преправкама у каме. На крају обрађени су сви познати облици кама произведених у току рата.
Бранко М.Јевтић
Овом кратком монографијом покушао сам да обрадим и систематизујем све облике хладног оружја које је било у употреби у ЈВуО. Основа за обраду ножева биле су фотографије припадника ЈВуО и сачувано оружје из приватних и музејских збирки. Хладно оружје сам груписао, по облику и пореклу у четири основне целине. У првом делу налазе се први облици кама још из минулих ратова а у наставку обрађени су формацијски јуришни ножеви армија које су у току оба светска рата деловале на теренима окупиране краљевине Србије односно Југославије. Посебно су обрађени бајонети, бодежи и сабље са свим пронађеним пренаменама, адаптацијама и преправкама у каме. На крају обрађени су сви познати облици кама произведених у току рата.
Бранко М.Јевтић
РЕЦЕНЗИЈА
Књига ''Хладно оружје ЈВуО'' представља следећу књигу аутора Бранка Јевтића из серије која обрађује историју ''првог герилског покрета у окупираној Европи'' са становишта организације, стратегије и тактике, логистике, опремања и наоружавања. Ово је до сада вероватно најобимнији рад, како по тексту, тако и по броју прилога.
Приложени рад се састоји од .... страна текста, неколико стотина фотографија артефаката и исто толико историјских фотографија. Подељена је на следећа поглавља:
1. Старе четничке каме из периода балканских и Првог светског рата
2. Формацијски јуришни ножеви у употреби у ЈВуО
3. Бајонети, бодежи и сабље преправљени у каме
4. Ножеви произведени у току Другог светског рата
Књига представља логичан след у напорима аутора да испита све аспекте настанка и развоја, организације и наоружања ЈВуО. Тема о хладном оружју веоватно представља и најинтригантнији део у серији књига господина Јевтића. Наиме, послератна пропаганнда је сечиво у рукама припадника ЈВуО представила као главни атрибут њиховог ''злочиначког'' деловања. Аутор по први пут потпуно исправно закључује да су ножеви и каме, у суштини, представљали првенствено декоративни елемент у опремању и наоружању ЈВуО, неку врсту симбола припадност покрету и наставак традиције настале још у 19 веку. Борбена употреба ове врсте оружја била је практично занемарљива, ако је уопште и постојала. Но, тема је утолико интересантнија јер је захтевала обраду борбених ножева практично свих европских држава од 1917 до Другог светског рата, затим, ножева израђених у домаћим занатским радионицама, са локалним одликама или дизајнираним по жељи наручиоца и, коначно, већине бајонета епохе, који су преправљани за нову – репрезентативну намену. Аутор се држао већ уобичајеног, каталошког приступа, где доминира визуелни приказ артефаката, праћен историјским фотографијама које потврћују употребу сваког типа сечива од стране припадника ЈВуО. Свако поглавље има концизан увод, са најбитнијим историјским чињеницама а сваки примерак прати спартански али довољно инфоративан опис са тактичко-техничким подацима.
Посебно треба похвалити напоре аутора да истражи све музејске и приватне колекције и на светлост дана ''извуче'' примерке који су до сада углавном подцењивани и занемаривани. Ништа мање није битно ни то што су публикована сечива која су припадала познатим личностима из обрађиваног периода. Наиме, идентификација односно атрибуција личног оружја, уколико не постоји угравирана посвета, захтевала је мукотрпан истраживачки рад. Наравно, у књизи су обрађени и ножеви-каме са именима власника које је било немогуће ближе обрадити али то само отвара ново истраживачко поље.
Посебан проблем који се отвара након појаве ове књиге су радионице ЈВуО. Досадашња историографија је углавном била посвећена партизанским војно-техничким радионицама. Досадашњи труд господина Јевтића доказује да је ЈВуО у условима окупације имала можда и боље организовану и развијену илегалну производњу оружја, у којој је радио низ талентованих конструктора али и дизајнера, који су развили неколико препознатљивих обележја четничког покрета. Ово важи за читав период ''четничке акције'', од њеног настанка, па до наставка традиције у емиграцији.
Књига у сваком случају представља помак у једној мало истраженој области и незаобилазно упутство у даљем изучавању типологије, симболике, занатских радионица и уопште ''сиве зоне'' наше историографије.
Рад свакако препоручујемо за штампу као значајан допринос историографији 19 и 20 века.
Бранко Богдановић
Уредник едиције ,,Военное дело Балканских стран,,
Фонда содействия авиации "Русские витязи", Москва
Стручни сарадник Војног музеја, Београд
Kontakt:
Бранко М.Јевтић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment