“...блажени они који не видеше а вероваше” / “Стрељање историје”: Сведочанство које није ‘једна од књига’! / Часлав М. Дамјановић

“...блажени они

који не видеше

а вероваше”.

 

“Стрељање историје”:

Сведочанство које није ‘једна од књига’!

Макдауелова књига “Стрељање историје” забрањена је у доба које се из историјске и моралне перспективе данас може дефинисати једино као “Добa забрањене Истине”! Забраном Истине Победе Другог светског рата озваничена је странпутица наметања илузије Лажи, не само као изопачење суштине људског живота, већ чак још и више као изопачење људске Духовности, и самим тим људског Духа! Озваниченим изопачењем у ропство – плански, систематично и вишеслојно наметнуте су комплексне илузије које ефикасно воде општем срозавању људске овоземаљске егзистенције као такве: Без Духовне снаге човек је претворен у покорно биће којим се лако манипулише.

И иако следећа формулација може изгледати претерана – ипак: зачетак Издаје Победе Запад је започео издајом Равне Горе и Срба у Другом светском рату и устоличењем Јосипа Броза за једног од лажних победника рата – поставивши га на власт над послератном Југославијом. Међутим, и ратни и послератни поступци доказују да формулација није препотентна – јер је данас непобитно да расизам мржње спроводи јавни Холокауст над Србијом и Србима!

Циљ Здружене завере, до недавно називан “ломљење кичме Србији”, данас преформулисан у “коначно решење” такозваног “српског питања” – доказује да је расистички циљ Мржње – непромењен:

Циљ Мржње је Истребљење Српске Нације!

Тај злочиначки циљ неразлучиво је скопчан са покушајем ликвидације Православља – која је управо покушај ликвидација Веровања у Бога... па према томе, и покушај ликвидације Морала као таквог!

Целокупан поступак, који је буквално сатанистички, дело је закулисних снага активираних још од Првог светског рата – а највероватније још од покушаја “Латина” да спрече будућност Српског Светосавља... а највероватније започет је Распећем Исуса Христа! Зато термин “сатанистички” није употребљен симболично – већ буквално! Генерације закулисних снага делују здружено кроз читав овај дуги период, и благодарећи систематском забрањивању Истине и Правде и подмуклом изопачавању истих, те снаге све успешније замајавају све трошнији људски ум да се улудо споречкава око набачених му лажних мамаца – уместо да схвати да је жртва Здружене Завере која несметано обавља свој паклени план. Међутим, иако Макдауел у својој књизи не залази ни у верску нити религиозну проблематику, и иако се држи стриктно конкретних и непобитних историјских чињеница – ипак... осим чињенице да је његова књига забрањена у освит Доба забрањене Истине – важно је истаћи да је књига забрањена зато што јесте Истина – а и због тога јер би као таква – али и као дело таквог ауторитета какав је Макдауел – наравно да је била знана у то време – свакако знатно пореметила, па можда чак и онемогућила и зачетак и развој Странпутице наметнуте будућуности људског битисања.

Закулисне снаге које називам “здруженом завером”, Макдауел назива – бар како је преведено на српски – “утицајем непознатих особа” – у које су Черчил и Рузвелт имали више поверења него у тачност ратних извештаја са терена, у логику рата, и у моралне добробити будућности човечанства и цивилизацијског моралног устројства... или... можда зато што су били послушни тим “непознатим особама”, или чак... можда под њиховом контролом! Ове претпоставке су моје, јер Макдауел само предпоставља да су “непознати” највероватније били – једино “инфилтрирани” “левичарски елементи”. Међутим, врло је чудно и исувише симптоматично колико тенеденциозно и упорно приликом обраде свих разних тематика које обрађује у књизи – Макдауел увек поново и поново истиче утицај “непознатих”!?! Баш зато, пре него се истакне безпоговорна важност Макдауеловог Сведочанства историјских чињеница којима он документује Истину о Равној Гори – и такође о издајству Равне Гора и Србије од стране Запада; и осим чињеница којима докуметује лаж ратне “славе” па чак и негира “активно учешће” Броза у рату против Нацизма – а пошто су све ове чињенице неопозиве за Ослобођење нашег схватања – управо окретању леђа наметнутим лажима и тоталном преображају нашег схватања заснованог на Истини – потребно је из перспективе коначно Ослобођене Истине – истаћи и неке друге кључне елементе:

Када и зашто је забрањена Макдаулеова књига – Ко је забранио – Ко је написао – И чињеница да је Макдауелово откриће знано у избеглиштву још од завршетка рата...

Када и зашто је забрањена Макдаулеова књига?

Три смртне ране Истини!

Потпуни одговор би наравно захтевао навођење огромног броја обмањивачких и злочиначких догодовштина и фатаморгана, али... покушаћу да прво сажмем шта се догађало у доба када је књига била забрањена!

Генерал Донован је – по свему изгледа уз Рузвелтову сагласност – послао Макдауела на Равну Гору – после – после званичног прекида односа Западних савезника са Равном Гором. Тито је одмах протестовао и Черчил је наравно брже-боље покушао да утиче на Рузвелта да нареди Макдауелу да одмах напусти Дражу и да се или врати на савезничку или пребаци на Титову територију! Макдауел је то одбио дипломатским изговорима. Зато је Тито чак убацио своје агенте, заправо своје убице, који су на окупираној територији заједно са немачким казненим трупама – гонили Михаиловића и Макдауела! Ухваћени српски сељаци су мучени и убијани, српска села спаљивана... али, као што Српски Народ није одао место скривања нити стазе пребацивања на Равну Гору ни за једног америчког авијатичара – тако је и сада, уз цену жртава, одбио да Титовим и немачким убицама ода правце Чичиног кретања.

Важно је посебно истаћи да се све ово догађало током и након америчког суровог бомбардовања Београда и Србије! Та занемарена чињеница је доказ да је Америка издала Србију – али да Срби – нису издали Американце!

После повратка америчких авијатичара у Америку – благодарећи евакуацији операције “Подигач” (Halyard, конопац којим се диже једро) – код нас познате као Дражино спасавање америчких авијатичара са Прањана – у САД су сакривени од јавности извештаји спасених авијатичара њиховим командама (debriefing).

Тим сакривањем нанесена је прва смртна рана Истини!

Међутим, спасени авијатичари су, осим разговора са највишим америчким војним чиновима, и најистакнутијим политичарима, конгресменима и јавним радницима... и приватно, и као званично Удружење спашених авијатичара, и као чланови Удружења ветерана – неуморно захтевали од америчке Владе, Конгреса, Државног секретаријата, Пентагона, јавног мњења... подизање званичног америчког Споменика Захвалности Дражи Михаиловићу, Равној Гори и Српском Народу – и то на федералном земљишту! Своје захтеве су демонстрирали широм САД у градовима и америчким државама из којих потичу а поготово сви заједно у Вашингтону и Њујорку – откривајући Истину о Равној Гори и Српском Народу и истовремено откривајући лажи које су државни органи наметали о Јосипу Брозу! Њихова громадна и немуморна активност довела је са једне стране до великог раскорака америчке јавности са званичном политиком америчког Државног секретаријата и Пентагона, па чак и до раслојавања многих званичника званичне политике – и са друге стране, не само у америчким ветеранским организацијама већ и у свим сферама америчке јавности, па чак и у добром делу медија – до великог омасовљења сазнања ко је ко на Балкану: другим речима коликo су Титови ратни подухвати измишљотине – а колико је Дражина ратна активност стварна... из чега се у свим слојевима рађала велика искрена љубав према Српском Народу.

Како се рат завршио, и поготово када је КНОЈ ухватио Дражу Михаиловића и обзнанио да ће он “бити осуђен на смрт после суђења” – кампања спасених авијатичара, сада већ прерасла у свеамеричку активност јавних политичких и културних слојева САД, и виших војних и конгресних ешалона – резултирала је жестоким демонстрацијама и бројним захтевимаа Државном секретаријату да америчким ветеранима спасенима са Прањана, и војним стручњацима директно упознатим са ситуацијом на терену током рата, и најврснијим правницима – дозволи да иду у Београд као сведоци за Дражу Михаиловића и као његова правна одбрана!

Државни секретаријат је забранио и сведоцима и одбрани да иду у Београд!

Том забраном нанесена је друга смртна рана Истини!

Као противудар одржан је Процес за поштено суђење Дражи Михаиловићу (The Committee for Fair Trial for Draja Mihailovich)! Сходно Извештају Истражне комисије (Report of Commission of Inquiry), Процес је одржан у дане 11, 13, 14, 15, 16, 17, и 18 маја, 1946. године, на Лексингтон Авенији број 901, на Манхатану у граду Њујорку, држава Њујорк – паралелно са Титовим јавним линчом Драже у Београду!

Бескрајна је листа најпознатијих Американаца тога доба који су или активно учествовали на овом Процесу или га активно подржавали!

Записници, извештаји и документације са овог јединственог Процеса су једина објективна, праведана и правно-веродостојна документација Истине о Равној Гори!

Ауторитет стручне провере неприкосновеости истинитости докумената био је на највишем могућем нивоу јер су процесом руководили најчувенији амерички правни и војни ауторитети тог времена! Међу извештајима најуторитативнијих војних, обавештајних, политичких и правних стручњака био је наравно и исрцпан и врло детаљан Мекдауелов извештај.

Наравно, као сакривање debriefings спашених авијатичара, и као забрана сведоцима и правној одбрани да оде у Београд – и овај јединствени Процес пресудан за Правду и Истину – сакривен је и од америчке јавности, и од Историје, и од окупиране и окрвављене Србије.

Била је то трећа смртна рана нанесена Истини!

Титове власти су захтевале од америчког Државног секретаријата да се Макдауел осуди на смрт... И наравно – Макдауел је смењен... Генерал Донован такође... Макдауелова књига забрањена... Дража убијен...

...растрганом... чак му је и гроб незнан: Истина је покопана да јој се ни гроба не зна! Па ипак...

...преживело је много и Американаца и Савезника који су знали истину! И иако су многи од њих били под заклетвом као активни војни обавештајци, и упркос што су били на такозваној погрешној страни лажне controversy – коју је Државни секретаријат лансирао као некакву историјску “несугласицу” – а уствари као немушт изговор за подржавање Титовог режима – ипак... много поштовалаца Истине је преживело и остали су јој верно Сведочанство до последњег даха...

Једно од тих Сведочанстава Истине је Макдаулеов рукопис његове забрањене књиге “Стрељање историје” – забрањене зато да би се спречило да Истина икада изађе на видело!

Србија смлављена у неопојани Крст!

Док се све ово догађало у САД – Титова Југославија је била затворена!

И споља и изнутра!

Од давних уништења европске цивилизације од варварских Хуна и Гота, и доцније од Крсташа, Рима, Нацизма... таквог уништења, таквог злочиначког масовног убиства, такве ликвидације Моралних Вредности није било све до оног које је над Србијом спровео Титоизам! Под етикетом некакве лажне револуције, у име некаквих лажних ратних победа и непостојећих ратних заслуга, под етикетом некаквих лажних оптужби сарадње са окупатором...Тито – злочиначки сарадник са окупатором – наставио је усташки злочин: Србија је претворена у огроман Крст...

...и чак и Крст бејаше забрањен!

Зато је Србија – коју су Савезници предали Титу на уништење – била затворена и споља и изнутра!

Зато да се не сазна овај масовни злочин над Истином и Правдом – усред Европе! Зато да и Европа и Америка, док су славиле Победу... не схвате да су – убијањем најдрагоценијег савезника – Срба – огрезле у крв и да су даље од Победе него када је рат почео!

Тек много доцније након масовног геноцида над Србијом – комунистички терор је исконструисане лажне обмане: Лажно братство-јединство, лажне офанзиве, лажне партизанске победе, лажни антифашизам, лажне ратне епопеје... попут Ајзенштајнових филмова који су мајсторски сакрили злочиначко деформисање Руске револуције у Бољшевичку револуцију за ликвидације Руса и Руске државе – ужас геноцида над Србијом био је прикривен филмовима лажних епопеја Вељка Булајића који су величали... фатаморгане!

Труманово одликовање Дражи Михаиловићу за пресудан допринос Равне Горе Победи у Другом светском рату – Државни секретаријат је годинама после рата сакривао од Америке и света! Конгресмен Ед Дарвински, пољског порекла, успео је да то одликовање отме из амбиса Државног секретаријата и да га јавно објави у САД... Наставак Дарвинсковог Доброг дела преузео је на себе конгресмен Филип Крејн...

Иако су старије генерације умирале... млађе генерације нису попуштале!

Тек деценијама доцније и Србија је сазнала о одликовању... али, тада је Мржња већ успела да промени генерације и у Америци и у Србији – успела је да одучи Американце од родољубља а Србе од Српства, да одучи свет од Истине, да затупи Морал цивилизације наметнутим изопачењем... да преваспита свет да препричава лажи, да се бави искључиво тривијалним... да се споречкава и замлаћује око тривијалности лажних тумачења...

И онда...

...а то је данас:

На сцену стиже забрањена Макдауелова књига!

На сцену стиже Сведочанство Истине!

Сведочанство написано нам од покојног али најауторитетнијег стручњака!

Овакав одговор на питање – Ко је забранио! – иако сажет и фокусиран на амерички Државни секретаријат – јесте злодело антисрпске Мржње Здружене Завере – “непознатих” како каже Макдауел – али свакако здружених свих закулисних диригената Другог светског рата! То је, међутим, посебна тема... за ово излагање много су акутнији одговори на питања – Ко је написао! – и – Шта ово Сведочанство значи за нас!

Ко је написао!

Писац забрањене књиге “Стрељање историје”, Роберт Макдауел, није никакав пророк нити светац. Напротив, представник је старе генерације која је живела родољубљем и вредностима моралних врлина, чијим су умовима господарили Слобода и Правда. Као такав, он је био у стању да се издигне изнад политичких припадности и идеолошких опредељења, и вођен урођеним хуманизмом, иако се стиче осећај да религиозно није био нарочито изграђен – ипак... био је доследо одан препознавању Добра и супротстављања Злу! И као такав, бивајући на позицији једног од најближих сарадника генерала Донована, који је командовао америчком ратном организацијом ОСС (OSS, Office of Strategic Services, амерички “Уред за стратешке задатке” у Другом светском рату), који је током рата организовао позадински отпор на територијама окупираним од Нациста и њихових савезника, и који је такође током био рата једина америчка шпијунска и обавештајна организација – био је аналитичар пред чију су громадну интелигенцију стизали сви обавештајни податци и све тајне које су утицале на развој општих и локалних ратних ситуација. И хвала Богу био је способан да овај огроман материјал сагледа и процени објективно, поштено, и без предрасуда... па чак и толико објективно да није подлегао чак ни савезничким утицајима који су умногоме, а поготово од средине 1943. године били све подређенију све снажнијој тенденцији извитоперавања у фатаморгане измишљене од стране Здружене Завере и њених притајених злонамера за будућност послератног света.

Као такав, и као човек и као стручњак – иако нам Макдауелова независност, обавештеност, стручност – и изнад свега његова објективност – стижу са задоцњењем – оне као такве – јесу непобитно:

Сведочанство Истине:

Оптужбе против Драже Михаиловића и Равне Горе су лаж!

Дража се активно борио у рату против Нацизма – од првог до последњег дана рата!

Тито се није активно борио у рату против Нацизма – од првог до последњег дана рата!

Није постојао никакав “период” Дражине “неактивности” током читавог рата!

Титова ратна неактивност постојала је током читавог рата!

Дража није сарађивао са окупаторима и сарадницима окупатора!

Тито јесте сарађивао и са окупаторима и са сарадницима окупатора!

Равна Гора јесте била један од пресудних чинилаца за Победу у Другом светском рату!

Тито – изузев два напада на немачке снаге – и то ради “доказа” реклами Запада да је Тито некакав “маршал” који се наводно бори – Титове такозване офанзиве биле су најобичнија “бежања” са једне на другу територију – и то потпуно неважних за Нацисте – али потпуно неважних и за ратна дејства – али... биле су баш као такве – као неважне – безбедна склоништа за одржавање титоистичког “револуционарног језгра”, за убијање ближњих, и за рекламерско пропгандирање назови “ослобођених територија”.

Према томе – пошто су све ове измишљотине баш оне кључне оптужбе на којима је заснована енглеско-америчко-партизанска оптужба – оптужбе против Равне Горе – су лажне!Труманово одликовање Дражи (посмртно) јесте била и захвалност за спасене америчке ваздухопловце – али је изнад свега – и више од свега – било одликовање због тога што су Дража, Равна Гора и Равногорска Србија били пресудан чинилац – и пресудан Савезник – за Победу над Нацизмом у Другом светском рату!

То је одговор на питање: Која Истина? Она Истина која је “стрељана”!

Понуду Макдауела, и на самом крају понуду Ника Лалића – да га еваукишу у иностранство и спасу од партизанског злочина – Чича Дража је одбио – јер није хтео да напусти нити своју Отаџбину нити свој Српски Народ!

И Истина Равне Горе, и Савезничка издаја Равне Горе, и гротескне лажи о Титу... које данас у потпуности открива Макдауелова документација – чији је манускрипт хвала Господу сачувао и објавио Г. Мића Раденковић – мора се поново истаћи – била је позната већ од раних педесетих Националном избеглиштву – а такође, била је позната, и то чак много подробније, и америчком Државном секретаријату и енглеском Министарству спољних послова, и њиховим обавештајним службама – а такође и свим закулисним учесницима Завере Мржње који су деловали – и који и данас настављају да расистички делају... на истребљењу Срба као Нације!

Шта значи Сведочанство Истине!

Далекосежност ове чињеница одражава се пре свега у шокантној чињеници да је Истина у толикој мери супротна од лажи која нам је наметнута – и на коју смо се нажалост и ми и свет толико навикли... да се причињава као да је живот без те Лажи немогућ! Ова шокантност ставља читав свет – али пре свега нас Србе – пред такорећи немогућ задатак: Наша српска стварност – и стварност Другог светског рата – и стварност данашњег Холокауста који Мржња са садистичким ужитком спроводи над Србима – морају се схватити преображене: из перспективе Истине! И то је оно што би Макдауелово Сведочанство требало – и морало – да значи за нас Србе!

Сведочанство о Истини улоге Равне Горе и Србије у Другом светском рату биће изненађење за млађе српске генерације али и за многе из старијих генерација, а такође и за сараднике окупатора и њихове потомке, и узроковаће наравно бес најмљених фалсификатора Историјске Истине и медијских и културолошких корисника предплаћених на преклапање о тим фалсификатима!

Друго изненађења биће да је Макдауел први – поготово пошто је Историја Равне Гора Милоша Аћина Косте још увек необјављена у отаџбини – и засада једини ко је приступио Равној Гори као таквој – Равној Гори као ономе што заиста јесте била – за разлику од општег Равногорства и Четништва међу Србима: једини легитимни покрет отпора на просотору Југославије – Југословенска војска у отаџбини (ЈВУО) у рату против Нацизма. Тај једини покрет отпора јесте легитиман зато што је Уставан, и зато што је аминован од стране југословенске владе у избеглиштву која је као таква аминована од стране Западних савезника као представник наставка предратне Југославије у избеглиштву! Иако шокантно, али тек из ове перспективе, Равна Гора се може и мора схватити као активна уставна војска, активан учесник у рату против Нацизма, и као један од пресудних фактора у постизању Победе над Нацизмом!

Зато ће комунисти и њихови данашњи наследници бити озлојеђени – не само зато што су као и њихови очеви и дедови поверовали у измишљене фатаморгане, већ и зато што јесу учествовали и гинули у борбама – али не у рату против Нацизма – него су, попут усташа, били залуђени и коришћени за злочинствено крволочно убијање својих ближњих! И зато ће се они позивати на пример на артиљерца, носиоца ордена Александра Невског и Црвене заставе, ослободиоца Прага, Беча, Будимпеште и Београда, руског потпуковника у пензији Петра Михина – који искрено говори о јунаштву Југословена из околине Трстеника... сматрајући их партизанима!?!(1) И наравно, од Капичића до Бисерке, од Латинке до Хилари, од Олбрајтове до Ђиде... бес партизанштине ће загрмети, али... све у свему и без обзира на чудна изненађења – Истина јесте Истина – и крајње је време да хвала Богу почнемо да њоме живимо.

Међутим... у ту сврху морали би преконоћ да се одвикенмо чак и од неких семантичких наметнутих манипулација: На пример... Дачић није “изневерио своје бираче”! Напротив, Дачић је наставио оно због чега је Запад ставио Тита на власт – наставвио је да обавља антисрпску мржњу за коју је Дачићева Љубичица била задужена... Дачић наставља да ликвидира Србију и Србе са усташоизоидним окусом садизма... Или, на пример... пошто је још “од издајства Срба у Другом светском рату, здружена завера мајсторски неприметно усадила стравичне промене у људско друштво – америчко и европско, тако да широка јавност не схвати да је демократија замењена расистичким двоструким стандардима глобалног апсолутизма”(2) – и “да би промена остала непримећена” да је “наметнут нови морал прекројен у бестидни водвиљ лаже и паралаже – зато јер када су заведени несвесни – ништа лакше него – покорити их” јер “баш тај водвиљ омогућава антимеричким и антисрпским пропагаторима да данас тврде чак да се, пошто је наводно “Српска православна Црква та која је разуларила грозоморне српске демоне” – ‘српски проблем’, према томе, мора решити као проблем моралности”(3) – а СПЦ је узурпирана жртва још од дана када је разбојништво партизанштине ступило на тло Србије претварајући је у неопојани Крст... и чак и да је Црква то и желелела – што никад није – узурпирана Црква уопште није у стању да “буди”... чак нити “демоне”! Или, на пример... нису насамарени представници тзв. мећународне заједнице и југословенска јавност тиме што су стрпљиво одстојали Титову прву и лажну сахрану... јер... па они сами су је организовали покорно слугерајући страним чековним рачунима... итд... итд... И тако, један од можда најсуштинскијих проблема је на пример да ли ћемо се навићи да Српска Пљескавица није Макдоналдов Хамбургер... зар не?

Али... “ви немате слободну вољу. Вас је ухапсио свет који нема вредности. Ви сте затвореници” (4) – то нам каже Петер Хандке који нам је пријатељ... Према томе, тракалица “Српска пљескавица – Мекдоналдов хамбургер”, којом нас је покорио и завео “свет који нема вредности” – симболизује наш суштински проблем:

Да ли ће Ослобођена Истина постати стварна суштина нашег Националног духа – или... испразна допадљива реторика?

Одговор на питање шта значи Сведочанство Истине јесте и одговор на питање шта је вредно учинило Српско избеглиштво. По мом искуству и убеђењу, борба избеглиштва водила се на два фронта: за Слободно Исповедање Српске Православне Вере, и за Ослобођење Истине од Лажи. Борба највеће снаге избеглиштва – њена Чистота Вере и њена Чистота Националног Духа – упркос инфилтрацијама деформатора и мучким ударцима домаћих издајника и страних служби – бивала је све успешнија и достигла је врхунац конгресним презентацијама од средине до позних осамдесетих на челу са конгресменом Филипом Крејном и Златаном Стаменићем... када је... непосредно пред преузимање власти у Хрватској од стране Фрање Туђмана – ова борба била скршена подлим ударцима федералних агенција... док је истовремено активност америчког Конгреса подређена плаћеном идеолошком антисрпском лобирању...

Дух наш насушни!

Макдауелова документација Истине у његовој забрањеној књизи мења историју у живу историју; избацује из нашег Националног Духа издају: избацује историјска наклапања, преклапања и фразеологије; захтева претварање историје у живо ткиво Националног Духа; захтева да Национални Дух и Светиња Чистоте Вере постану живот којим живимо; захтева ликвидацију Доба лажне фразеологије…

Захтева промену нас – у нас саме, у оно што заиста јесмо...

...захтева – живо Ослобођење:

“У својој дубокој старости преживљујем часове минулих борби нашег народа за његово право на живот и не нађох данашњег примера од Косовске битке до Карађорђа и Милоша и од ових великих синова нашег народа до данас.

Познато је да велики догађаји стварају велике људе а велики људи остварују велика дела. Веровао сам, да је српски народ, надахнућем Божијм способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима и дати.

Сазнањем да сте ви, драги Србине и Ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Петар Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

У отсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на расположење моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест:

Напред у победу; за краља и отаџбину.

Војвода...”

Петар Бојовић, прослављени војсковођа из Првог светског рата, и из ранијих ратова, у писму које је послао “Господину армиском ђенералу Господину Дражи Михаиловићу” 10 децембра 1942. Године. Оригинал се чува у Војном архиву у Београду, архивска ознака VK-V-31 је у десном горњем углу. Војвода је писмо диктирао и притом је дактилограф погрешно укуцао “Петар Мишић“. Али, потпис је његов.

Дакле...

Српска пљескавица... или Мекдоналдов хамбургер?

Родољубље... или Водвиљ?

Вјера ил’ невјера?




Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com
2013


_____________________


(1) “Ратовали су Југословени очајнички”, Тимур Блохин, “Глас Русије”, 05/09/13, 22:55)

(2) “Запис из Ђедове колибе”, Часлав М. Дамјановић, Погледи, 2007, странице 351-354)

(3) “The Last Ambassador”, Warren Zimmermann, Foreign Affairs, May/April, 1955)

(4) “Србе је ухапсио свет који нема вредности, ви сте затвореници” Петер Хандке, Српске новине ЦГ, 04/09/13)



*****

If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****