Милан Четник
Oбјављено: 05.02.2012
February 5, 2012
После три године безуспешне потраге за гробним местом Драже Михаиловића, видљиво је да је одговарајућа државна комисија промашила тему, а да се истина крије у украденим фрагментима Посебне архиве Светислава Ћеће Стефановића и, можда, у архиви НКВД-а
Генерал Михаиловић
неколико дана пре погубљења 1946
Фото Архив Војног музеја
Ангажман државне Комисије за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем завршио је у ћорсокаку, према којем се, методолошки, кретао од почетка. Последњи састанак Комисије одржан је половином априла прошле године, два месеца пре почетка теренских истраживања на локацији некадашњег затвора на Ади Циганлији.
Комисија званично није укинута, али је њен председник Слободан Радовановић, донедавни заменик републичког јавног тужиоца, пре месец дана деташиран у Ниш, на службу у тамошње Апелационо тужилаштво. Професор Слободан Марковић, члан ове комисије и, истовремено, председник паралелне Комисије за истраживање тајних гробница несталих после 12. септембра 1944. године, рекао нам је да је Комисија „исцрпила све податке“,односно да не може да дође до записника о стрељању нити може да идентификује генералово гробно место.
Ови подаци из генераловог досијеа су нестали и, како каже наш саговорник, или су уништени или се крију у приватним збиркама. У британским архивама, које је чешљао баш Марковић, нема валидних информација, а велика је вероватноћа да су подаци о егзекуцији похрањени у архиву совјетског НКВД-а који је, у то време, имао моћну испоставу у Београду.
Једини дисонантни глас у првопоменутој комисији долази од Миладина Мићуна Гавриловића, управника Задужбине краља Петра Првогна Опленцу. „Комисија није радила како ваља, а ја сам инсистирао да се извештај с последњег састанка не квалификује као дефинитивни већ као ’прелиминарни’, што је и усвојено. Могло је јасно да се осети да је било политичког притиска на поједине чланове, а то је било уочљиво нарочито после састанка, кад су се људи раскравили. Већ три деценије истражујем околности Дражине смрти и, по мом дубоком осећању, он није стрељан већ гнусно убијен“, каже Гавриловић.
Професор Марија Ђурић, шеф теренских истраживања на Ади Циганлији, у изјави за наш лист, каже да је форензички извештај достављен истражном судији београдског Вишег суда. Једини индикативни археолошки налази су осамнаест чаура и једно пушчано зрно. Балистичар Влада Костић класификовао је чауре у две групе, а за прву је утврдио да би „са великом вероватноћом“ могла бити повезана „са предметним догађајем односно стрељањем“. Према његовој експертизи чауре из прве групе испаљене су из формацијског наоружања војски Краљевине Југославије и Трећег рајха, произведеног у раздобљу 1932–1942. године.
Даље, скенирање георадаром и археолошки, копачки захват показали су да није било дубинских поремећаја у слојевима земљишта,односно да ту није било покапања убијених жртава чија би тела, после, била измештена. Такође, нађено је врло мало креча, у једном, плитком слоју, чиме је поништено опсесивно комисијско уверење о покопу Михаиловића у кречној јами уз северни зид затворске ограде.
Тако смо стигли до кључног питања: зашто се комисија фиксирала за фабулозни „северни зид“ односно за његову спољну страну, где се једино копало и истраживало?
Најпре, у поменутом прелиминарном извештају уопште се не помиње израз „северни зид“. Затим, ако од шесторице сведока, на чијим је исказима комисија утемељила све своје процене, занемаримо четворицу бивших затвореника адског казамата, дакле посредних информатора, остају двојица официра Озне: Слободан Крстић Уча и неименовани деведесетједногодишњи ознаш.
Први, у својој књизи, каже да је Михаиловић стрељан у дворишту затвора, потом у дворишту и покопан, а онда „некуд пренет“. Други ознаш је лоцирао гробно место такође у затворском кругу, али врло детаљно, на основу чега је комисија утврдила да је то позиција на којој је данас налази ружичњак (уз западни зид затворске ограде).
Чињеница је, такође, да ова, ипак државна комисија готово да није имала асистенцију обавештајног државног апарата. У референтним архивама двеју тајних служби (БИА и ВБА), које су предате Војном архиву односно Архиву Србије, нема докумената о Дражином погубљењу и покопу, а ВОА је обавестила комисију да не поседује тражену грађу. Дакле, није учињена кључна реконструкција: ко је очерупао Михаиловићев досије и где би могли бити документи о погубљењу и месту покопа.
Досије је, од 1948, био у војном архиву у Сарајеву, а 1961. завршио је у каси тадашњег првог човека савезне полиције, Светислава Ћеће Стефановића. Дражин досије, али и други тајни документи, спаковани у укупно седам кутија (све стигло из Сарајева а затечено у Ћећином сефу) запечаћени су после Брионског пленума (половином јула 1966. године) и означени као „Посебна архива“. Тек после шеснаест година, 1982, председник Врховног војног суда, генерал Марко Калођера, добио је натраг, од СУП-а Србије, остатке Посебне Архиве, у којој је, од укупно деветсто седамдесет недостајало сто тридесет пет докумената.
Милан Четник
објављено: 05.02.2012
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment