Thursday, June 16, 2011

ЕКСКЛУЗИВНО: ИСПОВЕСТ КУРИРА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА - Миломир Сајић - "Да поживим још месец дана"

*****

Илустрована Политика

Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ

June 16, 2011



Миломир Сајић из села Дићи, подно Равне горе, био је лични шнајдер генерала четничке војске и курир који је готово четири године одржавао везу његовог штаба са Београдом. Последњи пут су се видели у Горажду, крајем 1944. године, а убрзо потом остао је без побратима Војислава, Чичиног сина, и рођеног брата Гојка. Данас, после пуних седам деценија, има још само две жеље



Миломир Сајић испред свог дома на Равној Гори

И данас памти последњи сусрет са Чичом. Било је то у Горажду, с јесени 1944. године, уочи његовог повратка у Србију. Пришао му је очински, нежно га загрлио и рекао му да се чува. Тешко му је пао и растанак са Војиславом, Дражиним сином. Годинама су били нераздвојни пријатељи, делили су тајне и последњу кору хлеба, а били су и побратими, заклети пред олтаром цркве у Горњим Прањанима. Ни слутили нису да се виде последњи пут. Војислав је ускоро погинуо на Зеленгори, Дражу су ухватили и стрељали, а њега, Миломира Сајића, годинама су зверски мучили и љубав према краљу му добро наплаћивали.

Ране на телу је преболео и заборавио, али бол у души не престаје. Док самује на падинама Равне горе, свега десетак километара од сабирног центра Југословенске војске у отаџбини, пред очима му промичу слике живота. Сећа се сваког догађаја, сваког лика и људског карактера. Сећа се првог команданта, поручника Звонимира Вучковића, једног од ретких Хрвата који се није одрекао положене заклетве. Сећа се и мајора Миодрага Палошевића, Драгослава Рачића и већине других четничких војвода.

Добро се сећа и Николе Калабића, за кога нам рече да му је судбина, ипак, била наклоњенија за живота него после смрти. Већину је добро познавао, многима је и меру за одело узимао. Данас, седамдесет година касније, има само две жеље: прва је да поживи још најмање месец дана, и друга, тешко остварљива, да посети барем један од три изгубљена гроба.


Са унуцима Радованом и Браниславом

- Сећам се, као да је јуче било... - почиње исповест некадашњи Дражин курир и његов лични шнајдер, пред кућом у селу Дићи надомак Љига. - Ноћ је била, ратна и хладна, крајем априла 1941. године. Пред кућом сјахаше тројица официра, тек касније сазнадох да је реч о Дражи Михаиловићу, Миодрагу Палошевићу и Александру Мишићу, сину прослављеног војводе Живојина Мишића. Тражили су мог оца Љубомира и дуго су с њим у разговору остали. Дража је познавао оца, били су пријатељи, дођоше да га поведу на Равну гору. Отац је то одбио. Рекао им је да је стар да се ломата по планини, али им је понудио Гојка, мог старијег брата. “Више би нам одговарао овај млађи”, рече Палош и показа на мене. “Узмите обојицу”, одговори отац. Тако и би...

Новац носио преобучен у просјака

Неколико дана касније сва тројица су се обрели на Равној гори, која је од његовог села удаљена тринаест километара. Планина је цветала, пупољци тек избили, а војска пристизала. Ко год је чуо за Дражин покрет отпора, а није био рад да се мири са немачком окупацијом, пожурио је ка Маљену и Сувобору. У почетку појединачно, а касније у све већем броју.

- Испрва, посебно док је отац био с нама, било нам је забавно и занимљиво - прича Миломир. - Старији су нас зачикавали да покажемо шта знамо и за шта смо способни. Сећам се, Гојко их је све надмашио бацањем камена с рамена, а ја, да не бих за братом заостајао, показах им да умем на рукама да ходам. “Биће нешто од овог малог”, подсмехну се Палош. “Тај ће од Шваба бежати и на рукама.”

Ипак, Миломирове руке су се показале знатно вреднијим. Тек што је завршио абаџијски занат, први задатак му је био да официрима сашије нова, сељачка одела, како би могли да се камуфлирају док се мешају са народом. За четири месеца, колико је словио за Дражиног личног шнајдера, сашио је на десетине одела и скоро да нема виђенијег четника коме није узео меру. Материјал су доносили трговци из Љига, а највише га је потрошио за опремање Николе Калабића.

У кући држи слике српских владара и војвода

- Каква је то људескара била - сећа се старина. - Само му је шајкача мерила број 62, док је Чичина глава била знатно мања, носио је број 57. И иначе, онако, скоро да нема капа четничких војвода, које се и данас могу видети на сликама, а да нису мојих руку дело.

Озбиљнији задаци уследили су доцније, с јесени прве ратне године, када је по Дражином наређењу почео да ради као курир, да одржава везу са Београдом. Био је то изузетно поверљив и надасве опасан задатак. За четири године прешао је исту релацију на стотину пута, носећи са собом поруке, оружје и огромну количину новца.

- Пренео сам најмање десет милиона ондашњих динара, који су београдски трговци и индустријалци слали као помоћ четничком Равногорском покрету - прича Сајић. - Нисам се плашио, иако је било много разлога за страх. У Београд сам долазио босоног, преобучен у просјака са свиралом заденутом у појас. На рамену сам носио сељачку торбицу у којој сам преносио паре, али и новац, оружје и храну. Најтежи задатак ми је био да на Равну гору допратим Јелицу, Дражину супругу. Први пут ме је отерала с врата, мислећи да сам нека луталица, али сам доцније стекао њено поверење. Каква је то жена била, таква се једном у веку рађа!

О дародавцима и приложницима које је проналазио Саша Михаиловић, командант Београдског корпуса, Миломир не жели да прича. Као да би им и данас могао наудити ако би им споменуо име. Ипак, сазнадосмо да му је само Гордана Бајлони, ћерка познатог београдског индустријалца, дала на руке 400.000 динара за организацију четничког конгреса у селу Ба. Давао је и прилоге слао и Светислав Митић, власник фабрике свиле у Земуну, Аца Павловић, фабрикант керамичких плочица из Скопља, али и многи други.

- Да је тадашња Специјална полиција сазнала за само једно име, тешко да би му глава остала на раменима - прича Миломир. - Исто је било и касније, када су ме притегли “црвени”, али никога нисам одао.

Са фотографијом брата Гојка чији би гроб волео да пронађе


Калабић није издао

Није одао, али је могао! Поготову када га једном приликом неко потказао и када га је ухапсила Специјална полиција. Испитивали су га и мучили у затвору на Обилићевом венцу, али ништа није признао. Већ су га били упутили у Бањички логор, када се пуком срећом избавио.

- Жандарм који ме је спроводио ка Бањици отворено ме је питао коме припадам - сећа се наш саговорник. - Не знам шта ми би, али оно што под батинама нисам признао на саслушању, њему рекох без присиле: Четницима, велим, а он ме гледа испод ока и пита ме да нико не чује: “Хоћеш ли да бежиш?” Где да бежим, мислим се, кад има пушку и сваки час ме може убити ко кера. “Ако желиш, хоћу и ја с тобом”, вели ми и све се обазире да нас ко не чује. Могла је бити провокација, свакојаки јади су могли настати, ал’ ја му поверовах. Уместо ка логору, одосмо ка Железничкој станици и правац Криви Поток. Послен су њега у Штабу дуго испитивали, али је задобио њихово поверење и у четницима остао до краја.

Ишао је Миломир и после тога курирским послом за Београд, али је био пажљивији и опрезнији. Знали су га сви железничари, наслућивали шта и за кога ради, али ниједан није смео “зуба да обели”. Или су се плашили или су и сами били на страни равногораца. Радио је све то до 1944. године, када је главница четничких снага пребачена у Босну.

- Пошао сам с њима, али нисам дуго остао - сећа се Сајић. - Чича ми је наредио да се вратим у Србију, да помогнем окупљању остатка јединица и припремим их за нови устанак. Изљубио сам се тада и са Војом и братом Гојком, не слутећи да их више никада нећу видети. Гојко је погинуо при крају рата, негде код Добоја. Чуо сам да је сахрањен у порти неке сеоске цркве, али му никада гроб нисам видео. Уосталом, као ни Чичин или Војин. Да ми је само један да видим, да се с њима ко људима опростим, чини ми се, лакше би ми било. Али, не верујем да ћу то у свом веку дочекати.


Ратни дани: Миломир је други слева

Има Миломир и другу жељу, рекли бисмо знатно реалнију. Жеља му је да поживи још месец дана, да напуни 88. и пређе у следећу, да га ни година смрти не везује са “оним”. Много су му зла “црвени” нанели, не би желео ништа да с њима дели.

- Вратио сам се у Србију, али је ситуација била све тежа - прича Миломир. - Комунисти су већ преузели власт, окомили се да децу мобилишу, а нас истребе. Народ застрашен и изгубљен, ниједна се веза није могла одржати. Скривао сам се код јатака, касније и по земуницама и пећинама, све у нади да ћу дочекати наших пет минута. Уместо њих, стизале су све црње вести о акцијама ОЗНЕ, о хватању мојих пријатеља и њиховим суровим ликвидацијама. Један за другим, страдали су Рачић, Кесеровић, касније и Калабић...

Миломир Сајић ниједног тренутка не прихвата службену истину о Калабићевој издаји. Тврди да је реч о комунистичкој пропаганди, да га је лично виђао у време када је, наводно, увелико спремао ознаше за лов на Чичу.

- Последњи пут сам га видео крајем јануара или почетком фебруара 1946. године - тврди наш саговорник. - После погибије Јапана, његове десне руке, у више наврата је тражио да пређем код њега. Команда ми то није допустила, јер сам морао по сваку цену да успоставим везу са Београдом. Иначе, Калабић је Чичу много волео, више од било кога у животу, не би то учинио ни по цену живота.

Као Дражин курир претварао се да је просјак

Желео би последњи пут да му рапортира

Сајићева голгота почела је у августу, 1946. године, када се добровољно предао после уверавања да му длака са главе неће фалити. Али, није тако било. У Белановици, где су га заточили, преживео је страховите муке. Тукли су га на смену, везаног и са циглом окаченом о мошнице. Дан и ноћ је провео стојећи са овим необичним поклоном, пре но што су се коначно смиловали и то му скинули. Али ништа није признао.

- Ни реч нисам рекао, нити су икада сазнали да сам био Чичин курир - каже старина. - Можда сам тиме и главу сачувао, али извесно и свима другима који су нам помагали и у злу нас подржали. Али, шиканирали су ме и касније. Скоро десет година сам живео као животиња, лишен сваког права и људског достојанства. Ништа нисам могао да купим или да добијем у продавници. Преда мном су се затварала врата, говорили да за мене нема, чак ни материјала за мој занат. Скоро годину дана сам сваки дан, седам километара пешице, ишао до Љига, до станице полиције где су ме, наводно, испитивали. У ствари, морао сам доћи у седам сати ујутро, стајати до два по по подне, а потом би ме, без икаквих питања, пуштали да се вратим кући. А дан већ прошао, нити сам могао шта да радим, нити сам имао чиме да се прехраним.

Трајало је тако све док није смогао снаге да уз помоћ пријатеља купи мало имање у београдској Борчи. Иако је све било легално, када се преселио са супругом и двоје деце, љижанска полиција је полудела. Просто нису веровали да им је измакла омиљена жртва. Ипак, Сајић се ни тамо није одрекао својих светиња. Дао је да се увелича слика покојног брата и поносно је окачио на зид. Када ју је видео свештеник, поред иконе, био је шокиран.

- Дошао је у кућу да ми свети водицу - сећа се Миломир. - Ништа није рекао док ју је кадио заједно са иконом, али нас је саветовао да ту слику склонимо. Доћи ће време, рекао ми је, када ћете моћи са поносом да је истакнете, али сада немојте. Част мртвима, али спасавајте децу. Иначе, те 1955. године, остало је записано у црквеним књигама у Борчи, да је само у мојој кући свећена водица.

А срећнија времена су дошла почетком деведесетих година, када су комунистичке стеге мало попустиле. Био је одушевљени присталица Вука Драшковића, пратио га у свему, а црвене, крваве очи, остале су му као трајна успомена на сузавац који је полиција бацила на демонстрацијама, 9. марта 1991. године. Од тада поново живи на падинама Равне горе, куће му красе фотографије краља Петра и краља Александра, садашњег престолонаследника Александра, четничких војвода, својих давнашњих сабораца и пријатеља. Посебно место заузима Дража, кога су, каже, сви звали Чича, а само је њему, уистину, био прави чича.

- Волео сам га као оца, али нисам био једини - каже Миломир. - Народ га је од милоште звао чика Јеремија и био је радо виђен гост у многим српским кућама. Истина, био је строг према официрима, није трпео ничију самовољу, али је према војницима и обичним људима био благ, увек насмејан и спреман да свакога саслуша. Знао је, рецимо, сатима да седи са неком убогом старицом, да слуша њене муке и невоље, и да је милује по коси као да је реч о његовој мајци. Слутим да му се за гроб никада неће сазнати, али бих волео да му на хумку дођем, усправим се и предам му последњи рапорт: Чича, стигао сам, задатак извршен!





http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2735&tekst=01

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Pronađeno više od 200 grobnica streljanih 1944. godine / Cvetković - "Svako zaslužuje da bude normalno sahranjen"

*****


June 16, 2011


Sekretar Republičke državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine Srđan Cvetković izjavio je danas da je za godinu i po dana utvrđeno preko 200 takvih grobnica u Srbiji.


Cvetković - "Svako zaslužuje da bude normalno sahranjen"

- Do sada je popisano 25.000 osoba, koje su streljane u masovnim grobnicama posle 12. aprila 1944 - rekao je Cvetković na konferenciji za novinare Valjevu.

Cvetković je precizirao da su do sada istraženi Smederevski, Timočki, Jablanički i Moravički okrug i da se broj streljanih u masovnim grobnicama kreće između 800 i 1.431, koliko je popisano u Moravičkom okrugu.

Cvetković je najavio istraživanja u Kolubarskom i Zlatiborskom okrugu, a danas je posećena moguća masovna grobnica u selu Veselinovac, kod Valjeva, u kojoj je, prema tvrdnjama preživelih svedoka, likvidirano desetak civila. Metoda ekshumacije i eventualnog DNK uzorkovanja za utvrđivanje identiteta žrtava primenjena je na jednoj lokaciji u okolini Boljevca, gde su stradala 44 civila.

- Svako (od žrtava) ima pravo na ime i prezime i grob - kazao je Cvetković i dodao da će se “bar obeležiti masovne grobnice, dok za DNK uzorke država nema novca”.

U valjevskom kraju najpoznatija masovna stratišta bila su u valjevskom naselju Peti puk, potom na Kamenitovcu, pored puta Valjevo-Užice, i u selu Maljević, kod Mionice, u Maljevačkim jarugama.

U Valjevu je danas formirana lokalna komisija, koja će istraživati masovne grobnive ubijenih posle 12. septembra 1944. o čemu će “za godinu - dve” biti objavljena publikacija, rečeno je novinarima.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

U Beogradu je posle teške bolesti umro novinar "Politike" i član Srpskoga liberalnog saveta Dragan Vlahović June 15, 2011

Dragan Vlahovic
1950-2011



U Beogradu je posle teške bolesti umro novinar "Politike" i član Srpskoga liberalnog saveta Dragan Vlahović.

Dragan Vlahović osim novinarstva bavio se i objavljivanjem istine o našoj skorijoj prošlosti pa je i bio osnivač i član komisije koja se bavila pronalaženjem mesta ukopa generala Jugoslovenske vojske u otađbini Draže Mihailovića.

Smrću Dragana Vlahovića Srpski liberalni savet je izgubijo jednog od osnivača i vernoga borca o istoriskoj istini Srbije.




U Bgd.16.6.2011.god.
Srpski liberalni savet


*****



Novinar lista "Politika" Dragan Vlahović (1950) preminuo je, saopštio je danas taj list. Vlahović je tri decenije radio u srpskom novinarstvu, a karijeru je počeo i završio u "Politici". U međuvremenu je radio u listovima "Intervju", DEM, "Srpsko nasleđe" i "Glas javnosti". Kao voditelj i autor imao je seriju političkih emisija na TV Politici. Mesto i datum sahrane biće objavljeni naknadno.

Objavljeno: 15.06.2011 - 20:41




***** 


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Wednesday, June 15, 2011

Brišu partizane zbog četnika / "Politika" June 15, 2011

*****

Politika Online
June 15, 2011
M. Dugalić



Predsednik skupštine Kraljeva predlaže da se promene nazivi nekih ulica u ovom gradu

Da li će Trg Vojske promeniti ime? Foto M. Dugalić

Kraljevo – Milomir Šljivić, odbornik SPO-a inače i predsednik Gradske skupštine u Kraljevu, uputio je predlog nadležnoj skupštinskoj komisiji da se tri ulice u Kraljevu preimenuju tako što će, umesto dosadašnjih naziva, koji podsećaju na poznate komuniste, partizane i tekovine bratstva i jedinstva, nositi imena, kako tvrdi, poznatih četničkih junaka koji su pali u zajedničkim borbama sa partizanima a protiv fašista oko Kraljeva.

Stoga Šljivić a i SPO, koji je u Kraljevu na vlasti kao koalicioni partner sa SPS-om i demokratama, predlažu da se dosadašnja ulica Đure Đakovića nazove imenom predratnog kapetana Jovana Deroka, načelnika partizansko-četničkog štaba koji je vodio operacije oktobarske blokade grada i napada na fašističke okupatore oko Kraljeva. Deroko je poginuo početkom novembra 1941. godine. U istom predlogu traži se da sadašnja Zadarska ulica promeni ime i nazove se Ulicom Sime Uzelca, koji je bio poručnik, a poginuo je u borbi prilikom napada na okupirano Kraljevo. Tu se još predlaže da se ulica Sedam sekretara SKOJ-a ubuduće zove imenom poručnika Jovana Bojovića, koji je komandovao Jeličkim četničkim odredom i poginuo u borbama oko Kraljeva.

Uz stav da više nema razloga za postojanje naziva Trg Vojske Jugoslavije, Šljivić predlaže da se on preimenuje u Trg kralja Petra Prvog Oslobodioca. Pored njegovih zasluga u oslobodilačkim ratovima, on navodi i povezanost ovog kralja sa Kraljevom, odnosno Žičom u kojoj je 1904. godine miropomazan. U predlogu se još dodaje da je jedna ulica u Kraljevu nosila ime kralja Petra, ali je 1945. preimenovana u Ulicu generala Rankovića...

Pored detaljno nabrojanih vojničkih i patriotskih zasluga pomenutih četničkih oficira, pred komisijom će se u materijalu naći i dve strofe poznate pesme koju je nepoznati pesnik ispevao a već u prvoj se „četnički junaci“ pominju, pošto pesma kaže: „Nad Kraljevom silna vatra seva/ Da vidimo kog četnika nema/ Nema Sime, nema ni Deroka/ Obadva su poginula momka/”.

Međutim, uprkos opisanim zaslugama, pesmi i tvrdnji Milomira Šljivića da su se „u Kraljevu zajedno borili i četnici i partizani a da je sada 80 odsto od 320 ulica sa ’partizanskim’ imenom, da za mnoge čija imena ulice nose ne znaju ko su i šta su bili ni sami stanovnici tih ulica, da je usvojena Deklaracija SPO-a o nacionalnom pomirenju i da među odbornicima, valjda, neće biti dvojbe...”, mnogi smatraju da će, ipak, odborniku, predsedniku Gradske skupštine Milomiru Šljiviću i SPO-u biti potrebno još „deblje“ obrazloženje da bi predlog dobio odborničku većinu.

– Ako ne budemo protiv, bićemo uzdržani. Verujem da i demokrate, kao naši koalicioni partneri, neće hteti da nas oko toga naljute. Znate, nije još momenat za to, još su duboki koreni istorije koju smo učili, a neće je, sigurno, promeniti ni predloženi nazivi ulica. Zato bi bilo bolje da se SPO založi da napravimo neku novu ulicu i da se onda dogovorimo o njenom nazivu. Ovako, i ljudi koji tamo stanuju treba da menjaju lične karte i druga dokumenta. Nema potrebe za takvim maltretiranjem građana... – kaže za „Politiku“ Sreten Jovanović (SPS), inače potpredsednik Gradske skupštine u Kraljevu.




http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Brisu-partizane-zbog-cetnika.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Tuesday, June 14, 2011

Комисијa за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем, на седници одржаној 13. априла 2011. усвојила је следеће закључке:

*****


На основу прегледане архивске грађе, саслушаних сведока и објављених извора, Комисијa за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем, на седници одржаној 13. априла 2011. усвојила је следеће закључке:

1. Чланови Комисије обавили су исцрпни преглед документације која се чува у Архиву БИА-а, Војном архиву, Архиву Србије и Архиву Југославије и закључили да, на основу прегледане документације, нису пронађена документа у архивама у Србији која би указивала на време, место и околности стрељања генерала Михаиловића. РЈТ је контактирало низ других архива (ВБА, Архив Београда…), који су писмено потврдили да немају податке о месту и околностима стрељања генерала Михаиловића. Утврђено је да се „Посебна архива“ чувала у каси Светислава Стефановића Ћеће (државни секретар за унутрашње послове ФНРЈ, 1953-1963, члан СИВ-а, 1963-1966), до IV пленарне седнице ЦК СКЈ јула 1966. (Брионски пленум). Сачувани су делови „Посебне архиве“ који се односе на заробљавање генерала Михаиловића, и зато постоји основана сумња да је ова архива садржала и документе који се тичу стрељања генерала Михаилловића. Ови документи су највероватније уништени већ 1966, пошто су комисијски прегледани, или су уништени 1968/1969. Како су закључили чланови Комисије, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић који су прегледали архивску грађу о заробљавању и последњим данима генерала Михаиловића: „Документација о заробљавању, ислеђењу, суђењу и стрељању генерала Михаиловића током деценија је према актуелном интересу била померана из једне у другу институцију, распарчавана, коришћена од режиму подобних публициста, склањана у посебне касе и у целом току њени најинтересантнији делови су нестали“.

2. Документи прибављени из Паблик рекорд офиса (Public Record Оffice) у Лондону, које је прегледао др Слободан Марковић, показују да је Британска амбасада у Београду имала само посредне информације и да је њен аташе за културу пратио део суђења, али да му није била позната локација стрељања. Ови документи имају значај за процес рехабилитације генерала Михаиловића, али нису открили никакве нове појединости о месту и времену стрељања. Остаје могућност да ће каснији истраживачи наћи неке нове појединости у страним архивама, посебно бившег СССР-а, али Комисија није дошла у посед ниједног таквог документа, а РЈТ се преко МСП-а обратио надлежним архивама Руске Федерације.

3. Представници РЈТ-а и Комисије су имали прилике да саслушају низ сведока. Телефон за достављање информација био је отворен 24 сата дневно. Сви наводи су вишеструко проверавани. Није, међутим, добијено ни једно сведочанство из прве руке. Готово сви потенцијални сведоци нису више живи. Главнина сведочанстава односи се на људе који су чули о догађајима који се односе на стрељање генерала Михаиловића од других особа, углавном припадника ОЗНЕ, укључујући и оне који су присуствовали чину стрељања. РЈТ и Комисија су могли да испитају само оне сведоке који су се сами сагласили да дају исказ, јер не постоји правни оквир који би обавезао сведоке који не желе да дају исказ да то учине.

4. Упркос постојању само секундарних података упада у очи да је велики број сведока потврдио да је чуо од лица која су присуствовала чину стрељања да је место погубљења генерала Михаиловића и примарна локација његове гробнице била на Ади Циганлији. Поред раније објављеног сведочанства непосредног учесника Слободана Крстића Уче, Комисија је прибавила исказе сведока СК, ММ и СБ и сва она указују на Аду Циганлију. И сведок ДС је у свом исказу потврдио, а на основу разговора са учесницима у стрељању генерала Михаиловића да је примарна гробница на Ади Циганлији. Исто је изјавио у радио интервјуу један од затвореника у затвору на Ади Циганлији, Милисав Марковић коме је један од милиционера показао локацију гробнице. Иако су ова сведочанства претежно посредна, Комисија сматра да постоји довољно индикација да се претпостави да се примарна гробница налази на Ади Циганлији, што треба да се коначно потврди даљим теренским испитивањима. У више исказа сведока помиње се и секундарна гробница, али Комисија, за сада, није у могућности да се изјасни по овом питању, јер нису извршена теренска испитивања на Ади Циганлији.

5. Комисија сматра да постоје јасне индикације да се закључи да се примарна гробница налази на Ади Циганлији, у непосредној близини некадашњег затвора. У више исказа сведока помиње се и секундарна гробница, али Комисија, за сада, није у могућности да се изјасни по овом питању, јер не постоји начин и могућност да се она открије. Према расположивим сазнањима погубљење генерала Михаиловића је извршено највероватније 17. јула 1946, у раним јутарњим часовима. У погледу околности погубљења Комисија није могла по том питању да заузме јединствен став.

6. Комисија ће наставити архивска истраживања, а РЈТ ће предузети истраживање терена око некадашњег затвора на Ади Циганлији који се на основу исказа сведока помиње као место где је убијен генерал Михаиловић.


Београд, 13. април 2011.

Чланови Комисије:

Слободан Радовановић, републички јавни тужилац, Миладин Гавриловић, управник Задужбине Краља Петра I, Драган Влаховић, новинар «Политике», Миладин Милошевић, в.д. директора Архива Југославије, Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, др Коста Николић, научни саветник Института за савремену историју, др Бојан Димитријевић, виши научни сарадник Института за савремену историју, Александар Чотрић, председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета, проф. др Драган Драшковић, професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду, Новица Стевановић, пензионисани пуковник Војске Србије и публициста, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, др Слободан Марковић, доцент на Факултету политичких наука у Београду и научни сарадник на Институту за европске студије


Courtesy of Aleksandar Cotric.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, June 13, 2011

THE MYSTERY OF MIHAILOVICH - Was General Draza Mihailovich a Traitor or a Patriot?

*****

Aleksandra's Note: Ironically, even though it was Great Britain who betrayed General Mihailovich in the Second World War, it was some of  her officers, diplomats, and journalists who were fairest and most effective at pinning down and exposing the truth about what really happened in Yugoslavia during WWII and the British complicity in the consequences of what transpired during and after the war. A number of excellent and honest articles about the Mihailovich tragedy were published in independent British papers during and after his trial at the hands of Tito's Yugoslav communists in 1946. Of those, the following essay by Donovan Touche, published in London in December of 1946, is one of the very best. Though written 65 years ago it resonates today, and, like so much of what was written at that time, it should have served as a harbinger of things to come to those who would be in charge of world events and their consequences in the future.

Sincerely,

Aleksandra Rebic


*****



General Mihailovich on trial in Belgrade
1946


THE MYSTERY OF MIHAILOVICH

By Donovan Touche

“TRUTH”

London

December 27, 1946

Was General Mihailovich a great patriot, foully done to death, or was he a collaborator? That is the mystery of Mihailovich. I would not have presumed to intervene in this delicate and disturbing debate but for the privilege of my acquaintance with a very gallant gentleman, Major Kenneth Greenlees, who for eighteen months served with General Mihailovich as British Liaison Officer until our Military Mission was withdrawn in 1944. What the soldier said is evidence in this case.

In the dark days of 1941 Mihailovich was the loyal friend and Ally of Great Britain. Then in June 1941, Germany attacked Russia, and the Communist Tito took to the hills. Tito was a Russian-trained revolutionary agent, and as head of the Communist party in Yugoslavia had opposed the war with Germany so long as the Ribbentrop-Molotov Pact held good. He now took up arms in the interest of Russia, although hitherto indifferent to the cause of Yugoslav independence. His intervention greatly complicated the problem of the patriot Mihailovich who now had not only to defend his country from the Germans but also from eventual communisation, especially after he became the recognized representative in the field of the Royal Yugoslav Government. The astute Tito quickly grasped that the Russians would be unable to provide any material assistance for some considerable time. He, accordingly, set himself to win the confidence and support of the British, and later the Americans. By getting their support transferred from Mihailovich to himself, Tito would bring about the overthrow both of Mihailovich and the King’s Government, which he upheld, and obtained the control of Yugoslavia for Russia. The Anglo-Americans would thus be induced to co-operate in the destruction of the very government which they had recognized. To achieve this he had to convince the British that his Partisans were causing far more harm to the Axis forces than were the Chetniks, and exaggerated bulletins were issued as to the Partisan exploits and claiming credit for those of the Chetniks.

The only reply Mihailovich could make to this was to increase his own action against the Germans, which entailed appalling reprisals upon the population out of all proportion to any possible value of his military action. He soon came to the conclusion that continuous small actions were more harmful to his people than helpful to the Allies. The meager scale of his supplies did not permit larger actions. As Minister of War and the King’s representative in the field, he could not discard his responsibility for the Serbian people, on whom he was wholly dependent for recruits, food, shelter, and information, or weaken their loyalty to the King by exposing them to useless massacre. Tito felt no such compunction, and, indeed, had everything to gain by provoking reprisals in his rival’s areas. Is not misery the seedbed of Communism anyway? The Germans were quick to seize the opportunity of sowing the seeds of civil war, and killed first hundreds, and finally thousands of innocent Serbs for any small act of sabotage. This policy was not nearly so marked in the Tito areas. To their eternal shame, the Anglo-Americans allowed themselves to be persuaded by the short-term military advantage of switching their supplies and propaganda support from Mihailovich to Tito, although this ensured the ultimate rulers of Yugoslavia being anti-British Communists. British arms and munitions were largely used against the Mihailovich forces which continued to rescue and evacuate hundreds of American airmen. The sacrifice of loyal and tried friends to their declared enemies has become a cardinal principal of British policy I these days of imperial decay; and who can say what craven motive of appeasing Russia calculated into the sordid calculation? Just so was the Polish Government, which we had likewise recognized, abandoned to the Communist wolves. Never again can any European King be expected to ally himself to a country which has proved as false and treacherous to its true friends in adversity as contemptible in its habitual appeasement of the strong.

General Mihailovich was a good enough soldier to have confidence in the final victory of the Allies, and as trustee for the King’s Government was in duty bound to weigh the advantages of any military action he could take against the reprisals it would bring down upon his people, and against the Communist threat embodied in Tito’s Partisan movement. As the Germans, in his view, would be driven out of Yugoslavia in the long run anyway, it is understandable that he should have regarded a permanent Communist subjugation as the greater danger to his King and Country, as in fact it has proved to be. The General’s plan was to organize his forces for a general uprising on the day of the Allied landing. It was difficult for him to understand why he should be called upon to sacrifice his men prematurely when every other resistance movement in Europe was being urged to lie low until Der Tag.

The followers of Mihailovich were for the most part Serbs and intensely pro-British, thanks to their memories of the Kaiser war, when the Serbian Army was re-equipped by and fought alongside the British Army. Old veterans of Salonika would tramp for miles over the mountains in any weather merely to shake the hand of a British officer. They would insist that British officers should share their homes, when discovery would entail their utter destruction, as it often did. The Communist intimates of Tito felt no sort of friendship for the representatives of ‘British Imperialism’ and only preserved appearances until such time as they had built themselves up with Anglo-American arms and supplies brought in at the cost of Anglo-American lives. All pretence of friendship was dropped once the Allies wished to land in Yugoslavia, when they found their entrance to the country practically banned.

The tragedy of it all is not only that our betrayal of Mihailovich forfeited the friendship and esteem of the Serbs. By our pro-Communist propaganda we drove them into the arms of Tito. We succeeded in turning a large part of the population of Yugoslavia from friends into enemies, and reducing our prestige in the Balkans to zero. Have we not already smarted for it? Greek Communists have not hesitated to fire on British troops, Albanian Communists to fire on British ships, and Yugoslav Communists to shoot down American aircraft.

The people of Yugoslavia, and, indeed, of the Balkans generally, are the natural friends of a Britain which can harbour no possible territorial ambitions at their expense and only desires their independence. With vain and pathetic eagerness they look to us for moral leadership. Their traditional friendship and respect is being destroyed at an ever-quickening temp by the continuous propaganda of their Communist Governments. This propaganda has for its theme the evils of a mythical British imperialism and the danger to world peace of British aggression. It is, in fact, rabidly British. Our remaining friends behind the iron curtain are never allowed to hear our answer to these absurd charges. They see, on the contrary, our Press excusing and justify their Communist regimes. What, indeed, are they to conclude when they read in the Titotalitarian Times of November 12, that the Yugoslav elections were, by Balkan standards, relatively free and “democratic”? The Times leader also appears to accept the view that the assistance rendered by the Soviet Union in the liberation of Yugoslavia and Bulgaria gives the Russians a claim to favorable commercial treatment, when such favorable commercial treatment means the barring of trade and intercourse between ourselves and these countries. The implied conclusion is that there is no alternative to the existing Communist regimes, and their overthrow could only result in an anti-Semitic Fascist counter-revolution. Rather than risk that, The Times evidently prefers anti-British regimes. Far from any moral support, those who look to the West for inspiration find only abdication and exhortations to submit to the Communist tyranny, any encouragement being reserved for the Communist tyrants. Doubtless this conclusion will be made known throughout Balkania and will deepen despair among our dwindling supporters.

In the opinion of Major Greenlees there is no mystery about Mihailovich, who was a great Serbian patriot and no traitor. The man who had always been a friend of Britain, and threw in his lot with the British when their fortunes were at their lowest ebb, was not likely to be guilty of collaborating with the hated enemy when the Allies were heading for certain victory. “It is not treachery to decline to accept a revolution.” The most responsible American newspapers have openly stated that Mihailovich was shamefully tortured before his trial. As to this, Major Greenlees comments that the aged and broken man who gave evidence at the trial was not the same Mihailovich he had known for eighteen months in the hills. No admissions that may have been wrung from him in these circumstances would be admitted as evidence in any British court of justice. The trial was just a frame-up to discredit Anglo-America in the eyes of the Yugoslav peoples. Major Greenlees asserts that every effort should be made to keep the Balkan peoples truthfully informed of British aims and policy, as was done during the German occupation. It certainly should, but the B.B.C., which delighted in creating the Great Tito Legend, is no fitting instrument for the purpose. Its voice would drown in the blood of Mihailovich. Imagine, in conclusion, what were the feelings of Major Greenlees and his brother officers when, living under the faithful care and protection of the Chetniks, they heard the B.B.C. daily attacking those same Chetniks and their leader!



Donovan Touche
London
December 27, 1946



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Sunday, June 12, 2011

ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ СПОМЕН ЧЕСМЕ У ЧАСТ РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА

Click on the image above to enlarge it for ease of reading the text.


У селу Скакавци код Косјерића, поводом 70 година од доласка ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини на Равну гору, гради се Спомен чесма. Ово дело представљаће трајни спомени и допринос свему ономе што ће Срби у Отаџбини и расејању урадити на ову значајну годишњицу првог антифашистичког покрета у поробљеној Европи. На овом извору је ђенерал боравио са саборцима 1944. године, пред полазак на Светосавски конгрес који је одржан у селу Ба код Љига.

Иницијатори за изградњу Спомен чесме су Месна заједница Доња Ражана, ОО СПО Косјерић и МО СПО Скакавци. Председник Организационог одбора за подизање обележја је Александар Југовић, потпредседник СПО и народни посланик. У Организационом одбору су Драгоман Николић, Добривоје Маринковић, Драги Јовановић, Милан Марковић и Бранко Остојић. Додатне информације могу се добити од Драгог Јовановића на телефон 064 515 77 26.

Новчана средства за подизање Спомен чесме могу се уплатити на број рачуна МЗ Доња Ражана, на број; 840-2250745-63, позив на број 24-11.

Према пројекту проф. Архитектонског факултета Спасоја Крунића, кубична форма чесме пројектована је у међусобној зависности свих елемената са јасном симболиком бројева. Мноштво коцки израђених ручно од камена корал Косјерић симболизује бројност опредељених за борбу за спас Отаџбине и Монархије.

Унутрашњост тела чесме отворена је ка западу и пење се у десет корака, десет Божјих заповести (десет је савршен број, повратак јединству), ка квадратном процепу на истоку у коме се налази крст. На сваком степену налазе се четири месингане свеће, укупно четрдесет, према четрдесет дана велиог поста, Христових 40 дана у пустињи...

Укупна висина чесме је три метра. Три су теолошке врлине; вера, нада и љубав.

Бетонски зидови малог амфитеатра биће обухваћени бршљаном који попут свих зимзелена значи вечно трајни живот, смрт и бесмртност, верност.


Aleksandar Cotric


http://www.cotric.com/
alecotric@gmail.com


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Saturday, June 11, 2011

The Mihailovich Trial, one of the 20th century's greatest travesties of justice, begins / June 10, 1946-2011


*****

Aleksandra's Note: It is a bit ironic that on the 65th anniversary of the beginning of the Trial of General Mihailovich on June 10, 1946, news reports are being issued once again in Serbia about the location of the remains of Draza Mihailovich that have, to date, never been found. The communist trial that resulted in the foregone conclusion of a "conviction" and the immediate execution of the Serbian freedom fighter was a sham. Draza Mihailovich died at the age of 53 in July of 1946. His prosecutor, top ranking communist official Milos Minic, who, among other things, was Mayor of Belgrade from 1955 to 1957 and Yugoslavia's Minister for Foreign Affairs from December 16, 1972 to May 17, 1978. lived comfortably to the ripe old age of 89 in 2003.  My guess is that, unlike Mihailovich, he was given a proper funeral.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****


Milos Minic
State Prosecutor at the Trial of General Mihailovich
 in June/July 1946. Senior Communist Party official
under dictator Josip Broz Tito.
Died on September 5, 2003 in Belgrade, Serbia.

The original 1946 LIFE magazine caption:
“ON THE WITNESS STAND Mihailovich sits facing
the three Army judges on the dais who will sentence him.
Two majors, serving as alternate judges, are at far left and the
court secretary is at far right.
Two Serbs who testified in Mihailovich’s behalf,
were booed by spectators, many of whom bore wounds
which Chetnik fighters had inflicted.”


FoNet caption July 4, 2001 (Belgrade): "The Society for the Truth
 About the People's Fight for Freedom in Yugoslavia (1941-1945)
marked the 60th anniversary of the Yugoslav People's Uprising,
 laying flowers at the grave of Tito.
The society delegaton was led by national hero
 and AVNOJ member Milos Minic."
Source: B92.

*****

THE TRIAL

OF

DRAGOLJUB-DRAZA MIHAILOVlC


STENOGRAPHIC RECORD AND DOCUMENTS
FROM THE TRIAL OF DRAGOLJUB-DRAZA MIHAILOVICH

BELGRADE 1946

PUBLISHED BY THE UNION OF THE JOURNALISTS' ASSOCIATIONS
OF THE
FEDERATIVE PEOPLE'S REPUBLIC OF YUGOSLAVIA
 
*****

"THIS RECORD OF STENOGRAPHIC MINUTES TAKEN AT THE TRIAL OF THE TRAITORS AND WAR CRIMINALS LED BY DRAGOLJUB-DRAZA MIHAILOVIC, CONTAINS ONLY THOSE PARTS OF THE INDICTMENT, THE EXAMINATION, EVIDENCE AND OTHER MATTER WHICH RELATE DIRECTLY TO THE TRAITOR MIHAILOVIC."


INTRODUCTION


On June 10, 1946, before the Military Council of the Supreme Court of the Federative People's Republic of Yugoslavia began the trial of 24 traitors and war criminals, including the leading criminal Dragoljub-Draza Mihailovic.

The trial took place in the Summer Hall of the Infantry Training School at Topcider, and lasted till July 15, when sentence was passed. It was attended everyi day by hundreds of men and women from Belgrade and other parts of the country. A total of about 30,000 persons attended this trial.

The accused were tried before the Military Council of the Supreme Court of the Federative People's Republic of Yugoslavia, composed of the President, Colonel Mihailo Dordevic and the members of the Council, Lieutenant-Colonel Milija Lakovic and Lieutenant Mihailo Jankovic; the secretary was Lieutenant Todor Popadic and the assistant judges, Major Nikola Stankovic and Major Radomir Ilic.

The prosecution was represented by the Deputy Military Prosecutor of the Yugoslav Army, Colonel Milos Minic, with his assistant Captain Milos Jovanovic.

The accused were Dragoljub-Draza Mihailovic, Dr. Stevan Moljevic, Dr. Mladen Zujovic, Dr. Zivko Topalovic, Duro Vilovic, Radoslav-Rade Radic, Slavoljub Vranjesevic, Milos Glisic, Slobodan Jovanovic, Bozidar Puric, Dr. Momcilo Nincic, Petar Zivkovic, Radoje Knezevic, Dr. Milan Gavrilovit, Zivan Knezevic, Konstantin Fotic, Dragomir-Dragi Jovanovic, Tanasije-Tasa Dinic, Velibor Jonic, Dura Dokic, Kosta Musicki, Bosko Pavlovic, Dr. Lazar-Laza Markovic and Dr. Kosta Kumanudi. The following were tried in their absence: Slobodan Jovanovic and Bozidar Puric, premiers of the emigrant government, Petar Zivkovic, Dr. Momcilo Nincic and Dr. Milan Gavrilovic, ministers of the emigrant government, Radoje Knezevic, minister of the court in emigration, Konstantin Fotic, ambassador of the emigrant government to the USA, Major Zivan Knezevic, director of the military chancellery of the presidium of the emigrant government, Dr. Zivko Topalovic and Dr. Mladen Zujovic, political leaders of the Ravna Cora Chetnik organization, who had fled abroad.

All the accused were represented by counsel, as follows: Dragoljub-Draza Mihailovic, by the barristers Nikola Donovic and Dragic Joksimovic; Buro Vilovic, by Dr. Milan Omcikus, barrister; Dragoljub-Dragi Jovanovic, by Slavko Dukanac, barrister; Tanasije Dinic, by Dr. Bogoljub Jovanovic, barrister; Velibor Jonic, by Milan Zivadinovic, barrister; Duro Dokic, by Dragoljub Joksimovic, barrister; Dr. Lazar Markovic, by Aleksandar Nikolic, barrister; Dr. Kosta Kumanudi, by Dr. Friedrich Pops, barrister, all of which were chosen by the accused themselves. The other accused were defended by counsel chosen by the Court: Radoslav Radic, by Lazar Vucetic, barrister; Slavoljub Vranjesevic and Milos Glisic, by Blazo Radovic, barrister; Kosta Musicki, by Dorde Ciric, barrister; Bosko Pavlovic, Radoje Knezevic, and Dr. Milan Cavrilovic by Slobodan Subotic, barrister; Dr. Mladen Zujovic and Dr. Zivko Topalovic, by Nikola Radovanovic, barrister; Slobodan Jovanovic, by Milos Terzic, barrister; Bozidar Puric and Petar Zivkovic, by Pavle Miljakovic, barrister; Dr. Momcilo Nincic, by David Alkalaj, barrister; and Zivan Knezevic and Konstantin Fotic, by Dragutin Tasic, barrister.

The trial of the traitors and war criminals in Topcider was attended by more then 100 journalists of whom about 60 were from abroad, representatives of all big world papers and agencies. Special correspondents were sent by the agencies TASS, CTK, PAP, Reuters, Associated Press, Agence France Presse, United Press, Overseas News Agency, International News Service, the Jewish News Agency, Tele-Press, the Albanian Telegraph Agency and the newspapers: Pravda, Izvestia, London Times, Daily Worker, New York Times, New York Herald Tribune, News Chronicle, Daily Express and others. In order to facilitate speedy communication for the foreign journalists, who had come from the USSR, Bulgaria, Poland, Czechoslovakia, the United States of America, Great Britain, France, China, Hungary, Roumania, Denmark and other countries, a special office for telegraph and telephone service was established at Topcider.

The entire proceedings of the trial were translated into Russian, French and English, so that the foreign correspondents were enabled to follow directly every word of the Court and the accused. In this way the correspondents were able to send to their agencies and editors their reports on statements and facts which had been heard in Court a few minutes previously.

Special correspondents of the papers of all the People's Republics of Yugoslavia were also present.

The Belgrade Radio Station transmitted the whole course of the proceedings, so that the entire country and the world public could listen to every word pronounced at this stupendous trial.

Many hundreds of thousands of persons throughout Yugoslavia listened with the greatest attention to the transmission of the Topcider trial, in workshops, institutions, houses and squares, in all towns and villages.


STENOGRAPHIC RECORD AND DOCUMENTS FROM THE TRIAL OF DRAGOLJUB-DRAZA MIHAILOVICH

BELGRADE 1946

PUBLISHED BY THE UNION OF THE JOURNALISTS' ASSOCIATION OF THE FEDERATIVE PEOPLE'S REPUBLIC OF YUGOSLAVIA

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Počinje skeniranje Ade u potrazi za posmrtnim ostacima / Blic Online June 11, 2011



*****

Blic Online
June 11, 2011

Tanjug  

11. 06. 2011. - 18:16h

BEOGRAD - Državna komisija za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 1944. godine u narednih deset dana počinje skeniranje terena u potrazi za posmrtnim ostacima streljanih na Adi Ciganliji, među kojima je bio i komandant Jugoslovenske vojske u otadžini Dragoljub - Draža Mihailović.

Istoričar Srđan Cvetković, koji se nalazi na čelu Komisije za otkrivanje tajnih grobnica, rekao je danas Tanjugu da je Komisija uradila trodimenzionalnu rekonstrukciju mesta na Adi Ciganliji gde je prema izjavama svedoka streljan Mihailović i ostali zatvorenici.

Takođe je utvrdila kako je tačno izgledao prostor zatvora gde su oni bili zatočeni.

Čim vremenske prilike dozvole Komisija će početi skeniranje terena u potrazi za zemnim ostacima, najverovatnije u narednih desetak dana, rekao je Cvetković.

Ukoliko se utvrdi da na tim lokacijama ima zakopanih posmrtnih ostataka, uslediće njihova eshumacija i DNK analiza, dodao je on. Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini je posle montiranog procesa ubijen u ranim jutarnjim časovima 17. jula 1946. na Adi Ciganliji, pored starog zatvora koji je kasnije srušen, saopštila je sredinom aprila Komisija za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu generala Mihailovića, posle dvogodišnjeg rada.

"Reč je o primarnoj grobnici, a postoje indicije da su posmrtani ostaci generala Mihailovića posle nekoliko meseci iskopani i preseljeni na drugo mesto s ciljem da nikada ne budu pronađeni," objasnio je tada član Komisije i koordinator Vlade Srbije za odnose s javnošću Slobodan Homen.




http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/259435/Pocinje-skeniranje-Ade-u-potrazi-za-posmrtnim-ostacima


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, June 10, 2011

PRONAĐEN KOSTUR DRAŽE MIHAILOVIĆA? / Kurir June 10, 2011

KURIR

http://www.kurir-info.rs/

Petak, 10. Jun, 2011.
Friday, June 10, 2011






Nova otkrića na Adi Ciganliji

BEOGRAD - Konačno lociran Dražin grob.

Kako Kurir nezvanično saznaje, juče oko podneva na Adi Ciganliji istražitelji su načinili nova otkrića u potrazi za posmrtnim ostacima Dragoljuba - Draže Mihailovića.

Istraživanja su, navodno, rađena u blizini veslačkog kluba Crvena zvezda. Prema nezvaničnim saznanjima, otkriveno je sedam kostura, a veruje se da je jedan od njih upravo kostur komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Konačna potvrda ovog otkrića uslediće posle obavljanja analize DNK.

Kako saznajemo iz izvora bliskog Komisiji za otkrivanje istine o smrti Draže Mihailovića, nedavno je urađeno 3D snimanje terena na Adi Ciganliji. Naš izvor dodaje da je snimanjem utvrđena tačna lokacija zatvora i jame u koju je Mihailović navodno bačen posle pogubljenja. Sledi skeniranje terena, a zatim i iskopavanje, ukoliko za tim bude bilo potrebe.

(E. K.)


http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/pronadjen-kostur-draze-mihailovica-95146.php




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ТИ ГРОБОВИ НИСУ РАКЕ - У суботу 11. јуна 2011 православни хришћани ће изаћи на гробља и паљењем свећа сетити се својих најмилијих који више нису међу њима. / Можда је баш ово прилика да се присетимо оних којима је ускраћено право на гроб.



ТИ ГРОБОВИ НИСУ РАКЕ

У суботу 11. јуна 2011 православни хришћани ће изаћи на гробља и паљењем свећа сетити се својих најмилијих који више нису међу њима. Са пуном вером у вечни живот посетићемо места на којима почивају земни остаци оних који су своју душу предали Господу.

Можда је баш ово прилика да се присетимо оних којима је ускраћено право на гроб: јунацима положеним у „Плаву гробницу“, стотинама хиљада жртава усташког режима, жртвама нацистичких одмазди, посебно Јевреја, безгробе војске генерала Михаиловића, хиљадама оних који су након „ослобођења“ погубљени из идеолошких и политичких разлога и чије су кости расуте широм Србије. Приносећи ову малу жртву, палећи свећу, сетимо се и оних на чији гроб никада и нико неће изаћи. За њих не можемо учинити ништа друго до сећања на њих. Њихова душа је већ одговарала за овоземаљске грехе и не постоји разлог да се ускрати сазнање о месту на којима се њихово тело вратило земљи из које је и настало.

Србија нема превише великана па да их расипа по свету. Српски либерални савет се годинама залаже да се у Србију пренесу посмртни остаци Слободана Јовановића, најумнијег Србина страдалног двадесетог века , јединог Србина који је стигао да буде и ректор универзитета, председник Српске академије наука и председник владе а да ипак заврши осуђен и прогнан. Српски либерални савет сматра да су се стекли услови да се у Србију пренесу и посмртни остаци Краљице Марије и краља Петра II. Наравно уколико сматрамо да је престала важност одлуке заседања тзв. АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године којом је краљу Петру II забрањен повратак у земљу.

Да ли ће Србија поново бити монархија одлучиће српски народ. Али постављати питање, да ли сваки покојник заслужује свој гроб у својој земљи и међу својим рођацима, неспојиво је са цивилизацијским достигнућима двадесетпрвог века.

Српског и југословенског Краља чека место на Опленцу. Зато господо политичари, пре него што у Србију доведете „стране инвеститоре“, скупе аутомобиле и „чисте технологије“ , доведите оно што је српско, традицију и веру и поштовање за оне који су све дали за српство и Србију а којима је она ускратила и право да у њој почивају.


Драган Крсмановић

Српски либерални савет


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Thursday, June 09, 2011

Правда за жртве комунистичких злочина

*****


Пише: Српски либерални савет 

http://www.vidovdan.org/

June 6, 2011  




„Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12.септембра 1944.“ је објавила годишњи извештај за 2010. годину а њен рад је настављен и у овој години. До сада евидентирани подаци говоре о томе да је у данима након „ослобођења“ у Србији, обично без судског поступка, погубљено преко 23.000 лица.

Основано се може претпоставити да је број погубљених далеко већи и да би он, без припадника немачке националне мањине, могао прећи 40.000.

Српски либеални савет је и до сада покретао иницијативе да се осветле „мрачне тачке“ наше историје и да се попут већ реализоване рехабилитације Слободана Јовановића или оне која је у току за генерала Михаиловића исправе неправде учињене у прошлости. Српски ливерални савет и у овом случају сматра да утврђене чињенице не остављају простора за претпоставке да ли су грађани Србије били изложени масовном и организованом злочину који је из идеолошких и политичких разлога починила Комунистичка партија и њена специјална полиција у лику „Одељења за заштиту народа“.

Због тога поздрављамо покретања кривичне пријаве против Н.Н. лица коју ће поднети адвокатска канцеларија Живановић и адвокат Гојко Лазаров а ради утврђивања одговорности за злочине учињене од јесени 1944. године.

Јер као што је опуномоћеник 47.дивизије написао 15.новембра 1944. године: „Да би испунили задатке постављене од нашег народа и наше Партије морамо својски прионути на рад и постати мајстори свог посла. Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције – издајника – њихово истребљење из самог корена и давање власти народу...“ Да би у Србији свака политика престала да себе сматра самим народом и одрекла се права да у име политике и народа чини злочине неопходно је не само пописати жртве већ и, где год је то могуће, утврдити ко су били налогодавци и извршиоци тих злочина.

Уколико Србија то не учини наша жеља за правдом биће само „пусти сан“ а кажњавање стварних или измишљених злочинаца из последњих година само политичка трговина и маркетинг.



 
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=14265:2011-06-06-09-56-14&catid=48:vesti
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****