Thursday, June 16, 2011

ЕКСКЛУЗИВНО: ИСПОВЕСТ КУРИРА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА - Миломир Сајић - "Да поживим још месец дана"

*****

Илустрована Политика

Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ

June 16, 2011



Миломир Сајић из села Дићи, подно Равне горе, био је лични шнајдер генерала четничке војске и курир који је готово четири године одржавао везу његовог штаба са Београдом. Последњи пут су се видели у Горажду, крајем 1944. године, а убрзо потом остао је без побратима Војислава, Чичиног сина, и рођеног брата Гојка. Данас, после пуних седам деценија, има још само две жеље



Миломир Сајић испред свог дома на Равној Гори

И данас памти последњи сусрет са Чичом. Било је то у Горажду, с јесени 1944. године, уочи његовог повратка у Србију. Пришао му је очински, нежно га загрлио и рекао му да се чува. Тешко му је пао и растанак са Војиславом, Дражиним сином. Годинама су били нераздвојни пријатељи, делили су тајне и последњу кору хлеба, а били су и побратими, заклети пред олтаром цркве у Горњим Прањанима. Ни слутили нису да се виде последњи пут. Војислав је ускоро погинуо на Зеленгори, Дражу су ухватили и стрељали, а њега, Миломира Сајића, годинама су зверски мучили и љубав према краљу му добро наплаћивали.

Ране на телу је преболео и заборавио, али бол у души не престаје. Док самује на падинама Равне горе, свега десетак километара од сабирног центра Југословенске војске у отаџбини, пред очима му промичу слике живота. Сећа се сваког догађаја, сваког лика и људског карактера. Сећа се првог команданта, поручника Звонимира Вучковића, једног од ретких Хрвата који се није одрекао положене заклетве. Сећа се и мајора Миодрага Палошевића, Драгослава Рачића и већине других четничких војвода.

Добро се сећа и Николе Калабића, за кога нам рече да му је судбина, ипак, била наклоњенија за живота него после смрти. Већину је добро познавао, многима је и меру за одело узимао. Данас, седамдесет година касније, има само две жеље: прва је да поживи још најмање месец дана, и друга, тешко остварљива, да посети барем један од три изгубљена гроба.


Са унуцима Радованом и Браниславом

- Сећам се, као да је јуче било... - почиње исповест некадашњи Дражин курир и његов лични шнајдер, пред кућом у селу Дићи надомак Љига. - Ноћ је била, ратна и хладна, крајем априла 1941. године. Пред кућом сјахаше тројица официра, тек касније сазнадох да је реч о Дражи Михаиловићу, Миодрагу Палошевићу и Александру Мишићу, сину прослављеног војводе Живојина Мишића. Тражили су мог оца Љубомира и дуго су с њим у разговору остали. Дража је познавао оца, били су пријатељи, дођоше да га поведу на Равну гору. Отац је то одбио. Рекао им је да је стар да се ломата по планини, али им је понудио Гојка, мог старијег брата. “Више би нам одговарао овај млађи”, рече Палош и показа на мене. “Узмите обојицу”, одговори отац. Тако и би...

Новац носио преобучен у просјака

Неколико дана касније сва тројица су се обрели на Равној гори, која је од његовог села удаљена тринаест километара. Планина је цветала, пупољци тек избили, а војска пристизала. Ко год је чуо за Дражин покрет отпора, а није био рад да се мири са немачком окупацијом, пожурио је ка Маљену и Сувобору. У почетку појединачно, а касније у све већем броју.

- Испрва, посебно док је отац био с нама, било нам је забавно и занимљиво - прича Миломир. - Старији су нас зачикавали да покажемо шта знамо и за шта смо способни. Сећам се, Гојко их је све надмашио бацањем камена с рамена, а ја, да не бих за братом заостајао, показах им да умем на рукама да ходам. “Биће нешто од овог малог”, подсмехну се Палош. “Тај ће од Шваба бежати и на рукама.”

Ипак, Миломирове руке су се показале знатно вреднијим. Тек што је завршио абаџијски занат, први задатак му је био да официрима сашије нова, сељачка одела, како би могли да се камуфлирају док се мешају са народом. За четири месеца, колико је словио за Дражиног личног шнајдера, сашио је на десетине одела и скоро да нема виђенијег четника коме није узео меру. Материјал су доносили трговци из Љига, а највише га је потрошио за опремање Николе Калабића.

У кући држи слике српских владара и војвода

- Каква је то људескара била - сећа се старина. - Само му је шајкача мерила број 62, док је Чичина глава била знатно мања, носио је број 57. И иначе, онако, скоро да нема капа четничких војвода, које се и данас могу видети на сликама, а да нису мојих руку дело.

Озбиљнији задаци уследили су доцније, с јесени прве ратне године, када је по Дражином наређењу почео да ради као курир, да одржава везу са Београдом. Био је то изузетно поверљив и надасве опасан задатак. За четири године прешао је исту релацију на стотину пута, носећи са собом поруке, оружје и огромну количину новца.

- Пренео сам најмање десет милиона ондашњих динара, који су београдски трговци и индустријалци слали као помоћ четничком Равногорском покрету - прича Сајић. - Нисам се плашио, иако је било много разлога за страх. У Београд сам долазио босоног, преобучен у просјака са свиралом заденутом у појас. На рамену сам носио сељачку торбицу у којој сам преносио паре, али и новац, оружје и храну. Најтежи задатак ми је био да на Равну гору допратим Јелицу, Дражину супругу. Први пут ме је отерала с врата, мислећи да сам нека луталица, али сам доцније стекао њено поверење. Каква је то жена била, таква се једном у веку рађа!

О дародавцима и приложницима које је проналазио Саша Михаиловић, командант Београдског корпуса, Миломир не жели да прича. Као да би им и данас могао наудити ако би им споменуо име. Ипак, сазнадосмо да му је само Гордана Бајлони, ћерка познатог београдског индустријалца, дала на руке 400.000 динара за организацију четничког конгреса у селу Ба. Давао је и прилоге слао и Светислав Митић, власник фабрике свиле у Земуну, Аца Павловић, фабрикант керамичких плочица из Скопља, али и многи други.

- Да је тадашња Специјална полиција сазнала за само једно име, тешко да би му глава остала на раменима - прича Миломир. - Исто је било и касније, када су ме притегли “црвени”, али никога нисам одао.

Са фотографијом брата Гојка чији би гроб волео да пронађе


Калабић није издао

Није одао, али је могао! Поготову када га једном приликом неко потказао и када га је ухапсила Специјална полиција. Испитивали су га и мучили у затвору на Обилићевом венцу, али ништа није признао. Већ су га били упутили у Бањички логор, када се пуком срећом избавио.

- Жандарм који ме је спроводио ка Бањици отворено ме је питао коме припадам - сећа се наш саговорник. - Не знам шта ми би, али оно што под батинама нисам признао на саслушању, њему рекох без присиле: Четницима, велим, а он ме гледа испод ока и пита ме да нико не чује: “Хоћеш ли да бежиш?” Где да бежим, мислим се, кад има пушку и сваки час ме може убити ко кера. “Ако желиш, хоћу и ја с тобом”, вели ми и све се обазире да нас ко не чује. Могла је бити провокација, свакојаки јади су могли настати, ал’ ја му поверовах. Уместо ка логору, одосмо ка Железничкој станици и правац Криви Поток. Послен су њега у Штабу дуго испитивали, али је задобио њихово поверење и у четницима остао до краја.

Ишао је Миломир и после тога курирским послом за Београд, али је био пажљивији и опрезнији. Знали су га сви железничари, наслућивали шта и за кога ради, али ниједан није смео “зуба да обели”. Или су се плашили или су и сами били на страни равногораца. Радио је све то до 1944. године, када је главница четничких снага пребачена у Босну.

- Пошао сам с њима, али нисам дуго остао - сећа се Сајић. - Чича ми је наредио да се вратим у Србију, да помогнем окупљању остатка јединица и припремим их за нови устанак. Изљубио сам се тада и са Војом и братом Гојком, не слутећи да их више никада нећу видети. Гојко је погинуо при крају рата, негде код Добоја. Чуо сам да је сахрањен у порти неке сеоске цркве, али му никада гроб нисам видео. Уосталом, као ни Чичин или Војин. Да ми је само један да видим, да се с њима ко људима опростим, чини ми се, лакше би ми било. Али, не верујем да ћу то у свом веку дочекати.


Ратни дани: Миломир је други слева

Има Миломир и другу жељу, рекли бисмо знатно реалнију. Жеља му је да поживи још месец дана, да напуни 88. и пређе у следећу, да га ни година смрти не везује са “оним”. Много су му зла “црвени” нанели, не би желео ништа да с њима дели.

- Вратио сам се у Србију, али је ситуација била све тежа - прича Миломир. - Комунисти су већ преузели власт, окомили се да децу мобилишу, а нас истребе. Народ застрашен и изгубљен, ниједна се веза није могла одржати. Скривао сам се код јатака, касније и по земуницама и пећинама, све у нади да ћу дочекати наших пет минута. Уместо њих, стизале су све црње вести о акцијама ОЗНЕ, о хватању мојих пријатеља и њиховим суровим ликвидацијама. Један за другим, страдали су Рачић, Кесеровић, касније и Калабић...

Миломир Сајић ниједног тренутка не прихвата службену истину о Калабићевој издаји. Тврди да је реч о комунистичкој пропаганди, да га је лично виђао у време када је, наводно, увелико спремао ознаше за лов на Чичу.

- Последњи пут сам га видео крајем јануара или почетком фебруара 1946. године - тврди наш саговорник. - После погибије Јапана, његове десне руке, у више наврата је тражио да пређем код њега. Команда ми то није допустила, јер сам морао по сваку цену да успоставим везу са Београдом. Иначе, Калабић је Чичу много волео, више од било кога у животу, не би то учинио ни по цену живота.

Као Дражин курир претварао се да је просјак

Желео би последњи пут да му рапортира

Сајићева голгота почела је у августу, 1946. године, када се добровољно предао после уверавања да му длака са главе неће фалити. Али, није тако било. У Белановици, где су га заточили, преживео је страховите муке. Тукли су га на смену, везаног и са циглом окаченом о мошнице. Дан и ноћ је провео стојећи са овим необичним поклоном, пре но што су се коначно смиловали и то му скинули. Али ништа није признао.

- Ни реч нисам рекао, нити су икада сазнали да сам био Чичин курир - каже старина. - Можда сам тиме и главу сачувао, али извесно и свима другима који су нам помагали и у злу нас подржали. Али, шиканирали су ме и касније. Скоро десет година сам живео као животиња, лишен сваког права и људског достојанства. Ништа нисам могао да купим или да добијем у продавници. Преда мном су се затварала врата, говорили да за мене нема, чак ни материјала за мој занат. Скоро годину дана сам сваки дан, седам километара пешице, ишао до Љига, до станице полиције где су ме, наводно, испитивали. У ствари, морао сам доћи у седам сати ујутро, стајати до два по по подне, а потом би ме, без икаквих питања, пуштали да се вратим кући. А дан већ прошао, нити сам могао шта да радим, нити сам имао чиме да се прехраним.

Трајало је тако све док није смогао снаге да уз помоћ пријатеља купи мало имање у београдској Борчи. Иако је све било легално, када се преселио са супругом и двоје деце, љижанска полиција је полудела. Просто нису веровали да им је измакла омиљена жртва. Ипак, Сајић се ни тамо није одрекао својих светиња. Дао је да се увелича слика покојног брата и поносно је окачио на зид. Када ју је видео свештеник, поред иконе, био је шокиран.

- Дошао је у кућу да ми свети водицу - сећа се Миломир. - Ништа није рекао док ју је кадио заједно са иконом, али нас је саветовао да ту слику склонимо. Доћи ће време, рекао ми је, када ћете моћи са поносом да је истакнете, али сада немојте. Част мртвима, али спасавајте децу. Иначе, те 1955. године, остало је записано у црквеним књигама у Борчи, да је само у мојој кући свећена водица.

А срећнија времена су дошла почетком деведесетих година, када су комунистичке стеге мало попустиле. Био је одушевљени присталица Вука Драшковића, пратио га у свему, а црвене, крваве очи, остале су му као трајна успомена на сузавац који је полиција бацила на демонстрацијама, 9. марта 1991. године. Од тада поново живи на падинама Равне горе, куће му красе фотографије краља Петра и краља Александра, садашњег престолонаследника Александра, четничких војвода, својих давнашњих сабораца и пријатеља. Посебно место заузима Дража, кога су, каже, сви звали Чича, а само је њему, уистину, био прави чича.

- Волео сам га као оца, али нисам био једини - каже Миломир. - Народ га је од милоште звао чика Јеремија и био је радо виђен гост у многим српским кућама. Истина, био је строг према официрима, није трпео ничију самовољу, али је према војницима и обичним људима био благ, увек насмејан и спреман да свакога саслуша. Знао је, рецимо, сатима да седи са неком убогом старицом, да слуша њене муке и невоље, и да је милује по коси као да је реч о његовој мајци. Слутим да му се за гроб никада неће сазнати, али бих волео да му на хумку дођем, усправим се и предам му последњи рапорт: Чича, стигао сам, задатак извршен!





http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2735&tekst=01

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment