*****
На тешкоће, па и на непремостиве препреке у покушајима да се пронађу земни остатаци ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића први је ,посредно, указао професор Слободан Јовановић (1869-1958). Иначе, првог дана по Јовановићевом преузимању дужности председника Министараског савета Краљевине Југославије у Лондону (1942-1943) Михаиловић је, на основу „високе војне спреме, моралних особина и…патриотске иницијативе“[1] именован за министра војске, ваздухопловства и морнарице Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Тим чином је, уједно, његов герилски покрет 11. јануара 1942. и званично произведен у легалну и савезничку снагу отпора немачком окупатору, на тлу државе која се по оснивању звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Радован Калабић: Наговестивши најморбиднији могући поступак нових комунистичких власти према посмртним остацима ђенерала Михаиловића Слободан Јовановић се позвао на пример спаљивања моштију Светог Саве на Врачару. Тај некрофобни подухват турског поробљивача Синан паше он је назвао неуспелим покушајем обесвећивања. Знао је добро Слободан Јовановић зашто је посегнуо баш за овим примером како би предочио шта су овдашњи комунисти предузели са беживотним телом Драже Михаиловића. Јовановићу није била непозната права позадина теорије, као ни пракса једне тоталитарне идеологије, која је у другој деценији прошлог века запретила да ће загосподарити светом и човечанством. Та претња почела је да се остварује 17. јула 1918, када су бољшевици побили целу царску породицу Романових, не штедећи ни малолетног и болесног царевића Алексеја.
Наговестивши најморбиднији могући поступак нових комунистичких власти према посмртним остацима ђенерала Михаиловића Слободан Јовановић се позвао на пример спаљивања моштију Светог Саве на Врачару (1595). Тај некрофобни подухват турског поробљивача Синан паше он је назвао неуспелим покушајем обесвећивања.[2] У основи таквог канибалистичког понашања стоје удружени патолошка мржња и патолошки страх. Стоји бојазан чак и од мртвог противника, чије било какво физичко присуство одржава веру у народу и инспирише на отпор завојевачу. А циљ је ишчупати из колективне душе поражених и поробљених пијетет према покојнику, који се у неком погодном и непредвидивом часу може претворити у надахнуће масовном бунту и непристајању на поданички положај. Намера је, коначно, и да се уклони последњи материјални атом, у правцу кога би будуће генерације могле да се запуте на ходочашће.
Знао је добро Слободан Јовановић зашто је посегнуо баш за овим примером како би предочио шта су овдашњи комунисти предузели са беживотним телом Драже Михаиловића. Јовановићу није била непозната права позадина теорије, као ни пракса једне тоталитарне идеологије, која је у другој деценији прошлог века запретила да ће загосподарити светом и човечанством. Та претња почела је да се остварује 17. јула 1918, када су бољшевици побили целу царску породицу Романових, не штедећи ни малолетног и болесног царевића Алексеја.
Истог датума, дакле 17. јула 1946. стрељан је први герилац у окупираној Европи ђенерал Дража Михаиловић?
Да ли се ови датуми егзекуције последње руске, царске породице и последњег српског ђенерала у XX веку случајно подударју?
Да ли је иста, а насумично призашла симболика, претходила насилном свргавању монархистичких поредака у Русији и у Југославији, уз слично инаугурисње нових бољшевичко-комунистичких режима у тим земљама?
Да ли је „господин случај“ одиграо пресудну улогу у свим овим подударностима, с том разликом што се југословенски монарх српског порекла нашао физички ван домашаја „револуционарне правде“ и жив претекао до 1970, потуцајући се по белом свету?
I
Потврдан одговор на ова питања највероватније би дали они који превиђају, или оспоравају окултно-секташку праксу носилаца Бољшевичке револуције, испод чијег се огња и пепела испилио, и то у грађанском рату под окупацијом, „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито.
Они, међутим, који не испуштају из вида главне мете истородних револуционарних и превратничких подухвата уверени су да је „господин случај“ изостао из овог Великог Сценарија., А међу првим метама су прокламовани атеизам иза кога, уствари, стоји богоборство, и физичка ликвидација свих затечених симбола државе и нације. Следе потом, темељно превредновање моралних начела и рушење свих традиционалних вредности друштва. Затим, разбијање породице, планско скрнављење, обешчашћивање и сатанистичко ругање неистомишљеницима и противницима …
„Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој“ – изговара Свети Николај, владика жички и охридски, са олтара цркве Христова Васксења у Чикагу 18. јула 1954. Па подсећа : „Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу (…) Дража је био у законитом браку са венчаном женом.“ На крају беседе Свети Николај поручује:
„ Дража Михаиловић је био легендарана личност и за време свога живота ; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. (…)
Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије![3]
У поверљивим биографским подацима који се о Брозу чувају у Москви забележен је ратни пут 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу је била и његова јединица, 25. домобрански пук. На слици: Плакат домобранске "Вражје" дивизије.
Као школовани официр са крштеницом, рођен 27. априла 1893, у Ивањици, од оца Мијаила и мајке Цмиљане, Дража је за главног ривала у грађанском рату имао против себе аустроугарског каплара Јосипа Броза (1892-1980) Уз његове личне податке везано је петнаест датума рођења и шеснаест верзија о избору за генералног секретара ЦК КПЈ. Ни до данас није поуздано утврђено ни када је постао члан КПЈ, ни ко га је у чланство примио. Ни коју је праву улогу одиграо у Шпанском грађанском рату, ни колико је бракова имао. Ни иза колико се лажних имена скривао … ни многе друге појединости везане за његов прави идентитет.[4]
Оно што се о Брозу, међутим, поуздано зна јесу његово учешће и улога у Првом светском рату на страни аустроугарског окупатора. У том рату је Дража, као водник, за исказану храброст у тешким борбама у Мачви, 1915. одликован Златном медаљом за храброст. У њему је теже рањен на Солунском фронту 24. септембра 1916, код села Неокази и Доње Врбене. Из њега је, после пробоја Солунског фронта, те показане храбрости и предузимљивости, изашао са армијским похвалама, унапређењем у виши чин, и одликовањима : Белог орла с мачевима V и IV степена и Карађорђевом звездом с мачевима IV степена.[5]
У поверљивим биографским подацима који се о Брозу чувају у Москви забележен је ратни пут 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу је била и његова јединица, 25. домобрански пук. Броз је, према ратном дневнику, „… од августа 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, и у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија одиграла је важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Цигалије и Бежанијске косе.“ [6]
II
У поверљивим биографским подацима који се о Брозу чувају у Москви забележен је ратни пут 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу је била и његова јединица, 25. домобрански пук. Броз је, према ратном дневнику, „... од августа 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, и у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија одиграла је важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Цигалије и Бежанијске косе.“На слици: Јосип Броз у рову Аустро-угарске војске нишани на своје "класне пријатеље" из Србије, 1914. године.
Прекомандован на руски фронт Дражин ривал у оба рата крајем марта 1916. заробљава четири руска војника, те на предлог свог команданта батаљона Рудолфа Маршенера добија нову сребрну медаљу за храброст. Ратна срећа му, међутим, убрзо окреће леђа и Броз, након само неколико дана, једва извлачи живу главу. Један кавкаски Черкез зарио му је врх копља у леву лопатицу, након чега је онесвешћени и тешко рањени аустријски штабсфелдвебел пао у заробљеништво. Ратног заробљеника Руси су лечили дуже од годину дана, у болници Успенског манастира у Казањској губернији. Немајући никакве вести о њему Брозова бечка команда проглашава га ратним губитком и званично ставља на спискове Пописа губитака и Алфабетског пописа ратних губитака бечке царевине.[7]
По опоравку Броз одбија понуду руске и српске владе да се прикључи аустроугарским Србима, Хрватима и Словенцима, који су се, преласком на српску страну, ослобађали ратног заробљеништва. Зато га царске власти депортују у заробљенички логор у Ардатову, а нешто касније на Урал, у Кунгуру у Пермској губернији. Ту га и затиче руска фебруарска револуција 1917, где као физички радник поправља железничке пруге. Одатле теретним вагоном бежи прво у Петроград, па у Финску, у којој га хапсе и поново експедују у Кунгуру. На једној успутној станици он искаче из воза и бежи ка Омску, у Сибиру. Броз се коначно скрасио у сибирском селу Михајловскоје, удаљеном шездесетак километара од Омска. Тамо га затиче Лењинова Октобарска револуција 1917, али ће бољшевици овај део Русије освојити тек крајем 1919 и почетком 1920. Бели су се прво повукли из Омска у новембру 1919, а Чеси су црвенима у Иркутску на превару предали адмирала Александра Васиљевича Колчака (1874-1920). По наређењу с бољшевичког врха Колчак је стрељан 7. фебруара 1920. Тело команданта белих и последњег председника беле, сибирске Владе бачено је под лед. У замрзнуту реку, да га „поједу рибе“. Тек месец дана након уморства адмирала Колчака, који је имао српско порекло по мушкој линији, црвени су ушли и у Иркутск, чиме су практично окончали своју револуцију.[8]
Броз је, у међувремену, радећи у млину сеоског хаџије Џаксенбајева упознао своју прву животну сапутницу, сељанчицу Пелагију Денисовну Белоусову. Она је имала само 14. година када су се 1918. први пут венчали у православној цркви у Омску. Грађански брак засновали су 7. септембра 1920, у богољупској општини Омске области. Када је видео да се црвени примичу Омску Броз им је упутио две молбе. Прву за стицање совјетског држављанства. Другу за пријем у Руску комунистичку партију (бољшевика). Ниједна Брозова молба није позитивно решена, а прави разлог за одбијање крио се у једном тек откривеном тајном документу у Москви. У том документу се навди да је Броз тада „бежао од Црвене армије“.[9]
С јесени 1920, два месеца пре забране рада КПЈ [10] Броз са Пелагијом Белоусовом долази из Русије у Загорје. Његов будући, најљући ратни такмац Дража Михаиловић, исте године жени се Јелицом, кћерком пешадијског пуковника Јеврема Бранковића и сестром свог класног друга Боре. Венчање је обављено у једној православној цркви у Скопљу, где су и Дража и Јелица службовали. Он као краљев официр, а Јелица као учитељица. Јелица је била удовица и довела је Дражи из првог брака кћерку Радмилу. Дража и Јелица Михаиловић (+1970, Београд) су до погубљења Дражиног живели у хармоничном браку. Њихов први син Бранко рођен је у Скопљу 1921 (+1995, Београд). Син Војислав, који је са оцем погинуо на Зеленгори 1945, и коме се ни до данас не зна гробно место, рођен је 1924. Кћерка Гордана рођена је 1927. У Београду је породица становала у породичној кући у Брегалничкој улици бр. 24, на Црвеном крсту. Свети Никола им је била крсна слава. Од мушког потомства иза Драже су, преко Бранкове линије, остали унук Војислав (1951), праунук Станислав (1975) и два чукунука : Никола (2005) и Зоран (2008).[11]
III
Почетком 1924. Броз је на сеоском гробљу у Великом Тројству код Бјеловара подигао споменик ћерки Златици, која је живела две године и сину Хинку, који је умро само два дана после рођења. Тада је, као радник, био упослен у једном бјеловарском млину. После осам дана проведних у затвору због илузија о насилном преотимању власти Броз са Пелагијом и једноипогодишњим Жарком (1924-1995) средином 1925. прелази у Загреб где га у потрази за послом прихвата високи функционер КПЈ Антун Маврак, код кога се Брозови у невољи и настањују.[12]
Маврак је стрељан у Москви, тринаест година након што је пружио помоћ и уточиште Брозовима у Загребу. И пре и после његове ликвидације Броз је пред агентима НКВД-а изнео најтеже оптужбе против Маврака.
Из Загреба Броз је прешао у Краљевицу, где се запослио у ондашњем бродоградилишту. Због ширења идеја бољшевизма и заговарања насилне промене власти у Југославији добија отказ и прелази у Србију. У Београду га његови партијски другови примају хладно, јер се већ тада КПЈ увелико цепа по најосетљивијем нацоналном шаву на две фракције : на леву са центром у Загребу и десну са седиштем у Београду. Он неколико недеља ради код једног приватног предузимача у Београду, а затим прелази у Смедеревску Паланку, у фабрику за поправку вагона. И ту, због исте делатности, после два и по месеца добија отказ. Преко Београда враћа се у Загреб, у коме десетак дана ради у неком браварском предузећу, а након тога јури каријеру плаћеног синдикалног активисте. За то време Пелагија и Жарко бораве у Краљевици, без икаквих средстава за живот и са дугом за станарину.[13]
Загребачка полиција у лето 1928.[14] открива у Брозовом стану прави арсенал наоружања : један пиштољ са метком у цеви, четири немачке бомбе са пет упаљача, 19 метака за пиштољ и 16 пушчаних метака. На суђењу Броз изговара ону чувену реченицу да не признаје тај суд, већ само суд своје партије. Осуђен на пет година робије он у Лепоглави, захваљујући управнику затвора, свом ратном другу из Првог рата Максимилијану Бохачеку, време проводи као тзв. слободњак. Свакодневно је излазио у град, чешће од других затвореника је могао да пише писма, прима пакете и посете, па је чак слободно посећивао хотелијерку Фидлерицу и залазио у њен куплерај.[15]
Брозова партијска звезда, међутим, почела је да сија тек при сусрету са припадницима тајне политичке полиције СССР-а, тзв. енкаведеовцима (НКВД) у апарату Коминтерне. Тај први сусрет догодио се 4. марта 1935. у Москви. Већ тада он Бугарину Ивану Караиванову, с конспиративним именом Шпинер, иначе главном енкаведеовцу у Балканском секретаријату Коминтерне и Јакубовичу, чији прави идентитет ни до данас није откривен – денунцира Милана Горкића (1904-1937).
Брозова партијска звезда, међутим, почела је да сија тек при сусрету са припадницима тајне политичке полиције СССР-а, тзв. енкаведеовцима (НКВД) у апарату Коминтерне. Тај први сусрет догодио се 4. марта 1935. у Москви. Већ тада он Бугарину Ивану Караиванову, с конспиративним именом Шпинер, иначе главном енкаведеовцу у Балканском секретаријату Коминтерне и Јакубовичу, чији прави идентитет ни до данас није откривен – денунцира Милана Горкића (1904-1937). Оног истог Сомера, чије је право име Јосип Чижински, а који му је и омогућио да дође до Москве. Па им, између осталог, открива да неожењени Горкић има познаницу у Чешкој, „…код које одлази кад има могућност да отпутује, за вријеме одмора…на два-три дана.
Била је то тешка оптужба, јер је у то време одржавање било каквих веза са непознатим личностима, за које Коминтерна није знала, за све њене функционере било строго забрањено.“[16]
Од четири „смртна греха“, према ондашњим „канонима“ Коминтерне, Броз је на Горкићева плећа свалио три : нарушавање принципа конспирације, недовољна принципијелност и неправилан избор кадрова.
Јосип Чижински, познатији као Милан Горкић, некадашњи лидер КПЈ стрељан је у Москви 1. новембра 1937.[17]
IVВелико је питање да ли би Броз тражио да Херта буде размењена да је знао да ће се она, у намери да га одмах пронађе, запутити право у Јајце и затећи га in flagranti са три деценије млађом Даворјанком Пауновић (1921-1946), званом Зденка?[23]
Док Броз у Москви учвршћује своју позицију у Коминтерни и пробија се на чело КПЈ, уз помоћ доследне и потпуне сарадање са НКВД, Дражу војне власти Краљевине у мају 1937. повлаче из Прага и постављају за Начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Затим постаје Командант 39. пешадијског пука у Цељу, на којој дужности остаје до 1938. У Цељу се Михаиловић занимао тактиком пешадије. „Написао је обиман извештај и изнео план какве све мере треба предузети за заштиту земље. Особито је истицао значај герилског ратовања. На слици: Генерал Драгољуб Михајловић
Дража се налази на положају војног изасланика Краљевине Југославије у Софији, истовремено кад Броз у Москви отпочиње сарадњу са тајном, политичком полицијом, пред којом оптужује скоро све своје партијске другове из Југославије, па чак и своје супруге!
У Софији је Михаиловића 1935. затекло унапређење у чин пуковника, али је већ у априлу следеће године премештен на исту дужност у Праг. Наиме, на захтев бугарске Владе Дража је, због блиских обавештајних веза са пуковником Дамјаном Велчевом, морао да напусти Софију.[18]
Пре унапређења у чин пуковника Михаиловић је завршио Вишу школу војне академије, на коју је са 23. класом примљен 1921. Крајем 1923. ступио је на припрему за ђенералштаб, коју је завршио у јануару 1926, на основу чега је преведен у ђенералштабну струку. Био је помоћник Начелника Штаба Дунавске дивизијске области, а потом, од 1927. до 1935. помоћник Начелника, па Начелник Штаба Краљеве гарде.[19]
Под лажним именом Фридрих Валтер Броз 19. априла 1936. у Москви раскида брак са Пелагијом Белоусовом и у истом полицијском бироу у Москви, под истим лажним именом и презименом, исте године региструје брак са Немицом Јоханом Кениг. Она је у Москви живела под конспиративним именом Луција Бауер, а после венчања је преузела Брозово лажно презиме Валтер.[20]
Броз се и писмено одрицао бракова са истом оном лакоћом са којом их је склапао. Тако се 27. септембра 1938. истовремено одрекао двеју својих супруга. Бивше Пелагије и, тада још актуелне, Луције Валтер. Пошто су обе биле у немилости НКВД-а он им „допуњава лоше карактеристике“, па за бившу супругу каже да нема „…материнска осјећања, да мрзи и квари њиховог сина Жарка, да је она за њега, Жарка, туђинац“[21]
Пелагија је већ чамила у совјетском казамату када је Броз за њу потписивао овако тешке оптужбе, које су јој додатно загорчавале живот. А Луција је већ била стрељана децембра 1937, под лажном оптужбом да је немачки шпијун, када је Тито за своју некадашњу велику љубав исписивао да је „…велика мрља у мојој партијској каријери (…) чињеница која може да ме омета у моме раду“.[22]
И пре но што се у писаној форми истовремено одрекао две супруге Броз је у Паризу 1937. упознао – трећу. Била је то комунистичка активисткиња и курирка Херта Хас (1914, Марибор-2010, Београд). Скоро четврт века млађа од њега, она је Брозу у мају 1941. родила сина Александра-Мишу. Са стомаком до зуба Броз оставља Херту у Загребу и одалази у Београд, не сачекавши да види тек рођеног сина. Херта се са Мишом крије код двоструког агента, Коминтерне и МI5, Владимира Велебита, али је усташе откривају и хапсе. Размењена је 1943. за немачке научнике, које су партизани похватали приликом њихове истраживачке експедиције по Босни.
Велико је питање да ли би Броз тражио да Херта буде размењена да је знао да ће се она, у намери да га одмах пронађе, запутити право у Јајце и затећи га in flagranti са три деценије млађом Даворјанком Пауновић, званом Зденка?
Брозова ратна секретарица Даворјанка разболела се од туборколозе и након неуспешног лечења у Москви враћена је у Голник, у Словенију, ради опоравка. Умрла је 1. маја 1946, а Броз је, не обавештавајући никога о њеној смрти, наредио свом обезбеђењу да је сахрани у кругу Белог Двора у Београду, који је већ стигао да узурпира. Посмртни остаци Даворјанке Пауновић почивали су на том месту све до званичне Брозове женидбе (1952) са личком партизанком Јованком Будисављевић (1924). Након тога су пренети у Зденкин родни Пожаревац.[24]
У међувремену Броз се досетио да и његов омиљени пас заслужује хумку у кругу некадашње краљевске резиденције![25]
V
Док Броз у Москви учвршћује своју позицију у Коминтерни и пробија се на чело КПЈ, уз помоћ доследне и потпуне сарадање са НКВД, Дражу војне власти Краљевине у мају 1937. повлаче из Прага и постављају за Начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Затим постаје Командант 39. пешадијског пука у Цељу, на којој дужности остаје до 1938. У Цељу се Михаиловић занимао тактиком пешадије. „Написао је обиман извештај и изнео план какве све мере треба предузети за заштиту земље. Особито је истицао значај герилског ратовања. Залагао се да се што пре приступи стварању чисто српских, односно хрватских итд, јединица (према територији војних обвезника). С образложењем да је Михаиловић тиме `хтео да заведе врховну војну управу на погрешна решења` , тадашњи министар војске и морнарице Милан Недић, казнио га је са тридесет дана строгог притвора.“[26]
Из Цеља је Дража 1938. премештен у Врховну инспекцију, где је прво заузимао положај шефа одсека, а касније помоћника Начелника Штаба. На тој дужности је остао до пролећа 1940.[27]
У години у којој је Дража из Цеља премештен у Врховну инспекцију Броз иза себе у Москви оставља још један тајни докуменат, под чијом се компромитујућом тежином тање и нестају томови и томови његових „хагиографа“. Наиме, тај документ је писао сам, на писаћој машини и на руском језику, 23. септембра 1938. и он носи наслов „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије“.
О седморици партијских другова који су већ били стрељани и о двојици још живих на које је пала сумња да нису до краја лојални Стаљину, Броз пише у часу када је репресија једног параноичног режима дневно гутала више од хиљаду невиних људи.
Из Москве је и званично потврђено да је у тзв. Стаљиновим чисткама убијено око 800 југословенских политичких емиграната, међу којима и око 100 функционера КПЈ.
У години у којој је Дража из Цеља премештен у Врховну инспекцију Броз иза себе у Москви оставља још један тајни докуменат, под чијом се компромитујућом тежином тање и нестају томови и томови његових „хагиографа“. Наиме, тај документ је писао сам, на писаћој машини и на руском језику, 23. септембра 1938. и он носи наслов „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије“. О седморици партијских другова који су већ били стрељани и о двојици још живих на које је пала сумња да нису до краја лојални Стаљину, Броз пише у часу када је репресија једног параноичног режима дневно гутала више од хиљаду невиних људи. Из Москве је и званично потврђено да је у тзв. Стаљиновим чисткама убијено око 800 југословенских политичких емиграната, међу којима и око 100 функционера КПЈ.[28]
У том документу Броз се најпре ограђује од двојице својих загребачких другова Камила Хорватина, званог Петровски и Ђуре Цвијића, с псеудонимом Крешић. Обојица су убијени 1938. и сахрањени на гробљу совхоза НКВД-а „Комунарка“, у Подмосковљу. Ту се по четврти пут изјашњава о Ивану Гржетићу Флајшеру, представнику КПЈ у Коминтерни, кога је у претходним изјашњавању из 1936, пред НКВД-овцима означио као немарну пијаницу, који има бирократски однос према људима и не покреће никаква политичка питања у надлежним партијским телима и форумима. Поводом те Брозове изјаве НКВД-овац Иван Караиванов је закључио да треба обратити пажњу на друга Флајшера, јер ако то не ураде он ће бити политички мртав.[29]
Годину дана након ове Брозове оцене, дакле 1937, Флајшер је био и физички мртав, а његови посмртни остаци били су спаљени у крематоријуму Донског гробља у Москви.
Прошло је месец и по дана од како је Стјепан Цвијић преминуо од туберколозе, на санитетском одељењу Лефтовског затвора у Москви, а Броз се у овом писаном документу ограђује и од њега, јер наводи да се преварио у оцени да се он „ослободио фракционашких идеја, да је одан КИ и партији“[30]
Пред Контролном комисијом Коминтерне Броз поново не штеди ни мртвог Горкића, А на живог др Симу Марковића , који у време писања ове изјаве лежи у једном московском казамату, не троши много речи. Једноставно га етикетира као десног фракционаша. О још живом Сими Миљушу, који чека монтирано суђење записује само у једној реченици да никада са њим није радио, али да о њему има лоше утиске.
И др Сима Марковић и Симо Миљуш су ускоро изведени пред суд и осуђени на смрт!
Последња реченица коју Броз исписује у том документу пре својеручног потписа Валтер, гласи:
„Уколико су потребни подацио о некоме кога овдје нисам споменуо, молим да ми се то напомене.“[31]
Петка Милетића, свог најљућег супарника у борби за челни партијски полажај, Броз је искључио из чланства у време док је најпопуларнији југословенски комуниста издржавао седмогодишњу казну затвора у Сремској Митровици. Међутим, у јесен 1939, чим је изашао са робије Милетић се запутио у Москву с намером да се брани од „обичног олоша и багре“.
Јануара 1940. Петко Милетић је ухапшен у Москви и стрељан по кратком поступку.
Тек по Милетићевој ликвидацији у Москви Броз се из Истанбула илегално вратио у Југославију и почео са припрема за одржавање Пете земаљске конференције КПЈ. На њој је, коначно, устоличен за шефа југословенских комуниста.
VI
Петка Милетића, свог најљућег супарника у борби за челни партијски полажај, Броз је искључио из чланства у време док је најпопуларнији југословенски комуниста издржавао седмогодишњу казну затвора у Сремској Митровици. Међутим, у јесен 1939, чим је изашао са робије Милетић се запутио у Москву с намером да се брани од „обичног олоша и багре“.[32]
Под изговором да се враћа у земљу како би отклонио слабости и недостатке у раду КПЈ, на које га је Коминтерна обавезала, Броз напушта Москву и, уместо у Југославију, склања се у Истамбул. На обалама Босфора ужива је нешто дуже од три месеца. У престоници светског комунизма оставио је, као на мртвој стражи, двојицу својих поверљивих другова, иначе совјетских агената : Јосипа Копинича, званог Вокшин и Ваздух, и Божидара Масларића, званог Андрејев. Броз је у контакту и са својим најоданијим сарадницима у земљи : Мошом Пијаде, Ивом Лолом Рибаром и Милованом Ђиласом. По његовим инструкцијама сви они пишу оптужбе против Милетића и прослеђују их на једну адресу, у Москву. По сопственом признању сам Копинич је написао педест густо куцаних страница о Милетићу, које су иначе врвеле од лажних оптужби и подметачина, називавши тај свој клеветнички допис – елаборатом.[33]
Јануара 1940. Петко Милетић је ухапшен у Москви и стрељан по кратком поступку.
Тек по Милетићевој ликвидацији у Москви Броз се из Истанбула илегално вратио у Југославију и почео са припрема за одржавање Пете земаљске конференције КПЈ. На њој је, коначно, устоличен за шефа југословенских комуниста. Све се, међутим, отегло чак до 19 октобра 1940, када је у селу Дубраве, код Загреба, отпочела једна, у суштини, церемонијална представа са унапред подељеним улогама, на којој није изговорено ни једно право име учесника!
Титово устоличење на месту првог човека југословенских комуниста било је завршена ствар. Присутни делегати су могли да приступе честитањима, ићу и пићу, свечаним здравицама... Међутим, припремајући се да у изнајмљеној вили Срећка Џамоње што боље угосте стотинак оданих делегата Броз и Кардељ су доживели „ситне неугодности“. Они су „фордом“ отишли у Загреб да набаве шерпе, лонце, тањире, чаше...за послужење делегата. У повратку из Загреба великом брзином налетели су на локалног поштара, бацили га на хаубу и тешко повредили. Очевици су се окупили на месту саобраћајног удеса како би утврдили кривца и пресудили му. Броз и Кардељ беже, све са шерпама, лонцима, тањирима, чашама...и остављају возача на милост и немилост разјареној гомили. На слици: Комунистички диктатор Југославије Јосип броз и његов блиски сарадник Едвард Kардељ уживају у власти над Југославијом.
Стварни крај те конференције збио се, међутим, на почетку. Онда када је на њеном отварању совјетски обавештајац „друг Ваздух“(Јосип Копинич) отпоздравио „другу Валтеру, генералном секретару ЦК КПЈ“. [34]
Тог тренутка Титово устоличење на месту првог човека југословенских комуниста било је завршена ствар. Присутни делегати су могли да приступе честитањима, ићу и пићу, свечаним здравицама…
Међутим, припремајући се да у изнајмљеној вили Срећка Џамоње што боље угосте стотинак оданих делегата Броз и Кардељ су доживели „ситне неугодности“. Они су „фордом“ отишли у Загреб да набаве шерпе, лонце, тањире, чаше…за послужење делегата. У повратку из Загреба великом брзином налетели су на локалног поштара, бацили га на хаубу и тешко повредили. Очевици су се окупили на месту саобраћајног удеса како би утврдили кривца и пресудили му. Броз и Кардељ беже, све са шерпама, лонцима, тањирима, чашама…и остављају возача на милост и немилост разјареној гомили.
Но, тек што су се поново докопали Џамоњиног раскошног дома искрсао је нови проблем. Броз је посумњао да би једна Загребчанка могла да ода полицији прави карактер скупа у Дубравама, али је брзо изнашао најједноставније решење:
„Наредио сам (Раду) Кончару (шефу комуниста Хрватске) да је смакне.“[35]
VII
У тренутку Хитлеровог напада на Југославију, 6. априла 1941, ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић налазио се на положају помоћника Начелника Штаба VI ( Приморске) армијске војне области, у Мостару. На ту дужност је постављен у пролеће 1940. Глас о капитулацији југословенске војске, паралисане издајом и петоколонаштвом, стигао га је у Добоју. Михаиловић је одбио да се преда и пође у заробљеништво. Са неколицином лојалних официра и војника који су им се успут придружили прешао је из Босне у Србију, у нади да ће тамо затећи какав-такав фронт против окупатора. У ноћи 12. маја стигао је у Струганик, у родну кућу прослављеног српског војсковође Живојина Мишића (1855-1921), где је са војводиним сином, мајором Александром Мишићем (1891-1941), који му се одмах придружио, обавио поверљиви разговор о могућностима герилског отпора намачком завојевачу.
У зору 13. маја 1941, Дража је на оближњој Равној Гори, на огранку планине Сувобор, развио заставу слободе и непокорности. Из Струганика, Коштунића, Брајића, Планинице, Славковице, Ба и других суседних села одмах се пронео глас да није све готово и да су кренуле припреме за подизање устанка. [36]
Лозница је први ослобођени град у Европи, у Другом светском рату, а 31. август 1941, први слободан дан на Старом Континенту. Лозницу је од Немаца ослободио Дражин официр, потпуковник Веселин Мисита (1904-1941), са својим саборцима. Мисита, који је био најмлађи мајор у Краљевини Југославији, погинуо је истог дана у борби за ослобођење Лознице.[37]
Уследили су потом напади на Немце у Богатићу, Шапцу, Бањи Ковиљачи, Горњем Милановцу, Чачку, Ваљеву, Крушевцу, Краљеву…и у свим тим нападима пуковник Михаиловић и његови официри су имали кључне улоге.
„Ми ћемо гледати да прво оборимо југословенску владу и онда можемо бранити земљу.“[38]
Михаиловић је одбио да се преда и пође у заробљеништво. Са неколицином лојалних официра и војника који су им се успут придружили прешао је из Босне у Србију, у нади да ће тамо затећи какав-такав фронт против окупатора. У ноћи 12. маја стигао је у Струганик, у родну кућу прослављеног српског војсковође Живојина Мишића (1855-1921), где је са војводиним сином, мајором Александром Мишићем (1891-1941), који му се одмах придружио, обавио поверљиви разговор о могућностима герилског отпора намачком завојевачу. У зору 13. маја 1941, Дража је на оближњој Равној Гори, на огранку планине Сувобор, развио заставу слободе и непокорности. Из Струганика, Коштунића, Брајића, Планинице, Славковице, Ба и других суседних села одмах се пронео глас да није све готово и да су кренуле припреме за подизање устанка. На слици: Дража Михаиловић и Драгиша Васић на Равној Гори током организовања првог герилског покрета у Европи.
Овако су Броз и његови другови у Дубравама, на Петој земаљској конференцији КПЈ, одредили главни ратни циљ у случају оружаног напада на Југославију. Дакле, преврат и револуција, па тек онда одбрана земље. Односно, напад на земљу споља представља најбољу прилику за преотимање власти унутра. Али, у време Хитлеровог напада на Југославију домаћи комунисти били су зауздани у свом походу ка освајању власти. Условљавао их је договор о ненападању, постигнут још 1939, између Берлина и Москве. Међутим, када су немачке трупе 22. јуна 1941, без објаве рата, почеле да продиру на територију прве земље комунизма, онда их ништа више није спутавало да под окупацијом крену ка циљу прокламованом у Дубравама, октобра 1940.
VIII
Априлски рат затекао је Броза у Загребу. Само четири дана по немачком бомбардовању Београда, у Хрватској је створена наказна квислиншка творевина Независна Држава Хрватска. Са поглавником Антом Павелићем на челу. Увидевши да у Загребу нема шта да тражи Броз креће за Београд. У Земуну га дочекује Даворјанка Пауновић, која га и уводи у разрушену престоницу. До виле Рибникаревих у Ботићевој улици, коју је надзирао Гестапо, Броза су допратили Јаков-Јаша Рајтер и немачки аташе за културу. У тој вили је 4. јула донета одлука КПЈ о подизању устанка. Из ње је Броз кренуо у унутрашњост Србије, на тзв. слободну територију. И опет с новим идентитетом. Сада је био инжењер Славко Бабић, Србин из Ваљева.
Но, пре његовог одласка из виле Рибникаревих је отишла и дојава окупаторској полицији о тачној адреси тајног скровишта, на којој се налазио генерал Мустафа Голубић (1891-1941) – агент четвртог одељења совјетске војне обавештајне службе и један од најпоузданијих Стаљинових људи. [39]
Голубић се Брозу смртно замерио још у Паризу 1938-39, када је тамошњим југословенским комунистима открио да се „друг Валтер“ лажно представља као генерални секретар КПЈ и да он од Коминтерне није добио никакав мандат.
Још за време боравка у Загребу код Броза су допутовали његови београдски сарадници да га обавесте како се тамо, од јула 1940, „мува неки тип, да врбује људе и да га треба ликвидирати“.[40] Броз од њих тражи да фотографишу тог загонетног човека, а кад су му они донели фотографију на њој је одмах препознао Мустафу Голубића.
По доласку у Београд Броз, са информацијом од најповерљивијег значаја, шаље у Гестапо Предрага Удицког. Немци су од овог предратног комунисте, новинара агенције Авала, преводиоца и доброг познаваоца неколико страних језика сазнали за кућу Вишњевца, испод Звездаре. У тој кући, иза вештачког зида и са радио станицом, био је стациониран Мустафа Голубић. Немци га хапсе у ноћи 7. јуна 1941. и подвргавају најстрашнијој тортури, у намери да му изнуде бар неко признање. Агент-стена, за кога се нагађало да је умешан и у ликвидацију Троцког у Мексику 1940, својим мучитељима није ни у танталовим мукама одао ни једну информацију. Голубић је стрељан у Београду 26. јуна 1941, иза ограде у Пионирском, некадашњем Дворском парку. До места егзекуције донет је у ћебету, са свим костима испребијаним и посађен на столицу, пошто није могао ни да стоји.
Михаиловићев покрет је на самом почетку рата стекао славу међу западним савезницима антифашистичке коалиције. На слици: Плакат америчлпг филма "Chetniks - the fighting guerrillas".
Колики је углед уживао у СССР-у види се и по томе што је Црвена армија, одмах по уласку у Београд, обавила ексхумацију, пренела Голубићеве посмртне остатке у Москву и сахранила га уз највише војне почасти.
По обављеном задатку Броз је Удицког из Београда пребацио у Космајски партизански одред.
„Тито је наредио да га тамо убију с леђа и убили су га.“[41]
IX
Дража и Броз су имали два сусрета, очи у очи, у току Другог светског рата. Први се одиграо 19. септембра 1941, у родној кући војводе Живојина Мишића, у Струганику. Други, 26. октобра исте године, у сеоској кафани, у Брајићима. Повод за оба сусрета био је покушај договора о сарадњи између Дражиних четника и Брозових партизана у заједничкој борби против окупатора.
„ Излажући своје ставове, планове и аргументе, Дража и Тито седе један према другом. Тито о Дражи вероватно зна све што му је у овој прилици потребно да зна, док Дража о Титу не зна ништа. Тито пред њим седи у потпуном мраку. Да је, на пример, знао да је Тито Хрват, Дража је могао да га пита : Да ли Немаца има у Хрватској? Ако их има , зашто он не буни народ по Жумберку, него подиже народ на Колубари? Зашто не пуца на усташе у Кумровцу, него убија жандарме у Белој Цркви? Да ли би он подизао устанак у Хрватској ако би знао да ће цена за једног убијеног Немца бити стрељање сто Хрвата.“[42]
Колики је углед Мустафа Голубић уживао у СССР-у види се и по томе што је Црвена армија, одмах по уласку у Београд, обавила ексхумацију, пренела његове посмртне остатке у Москву и сахранила га уз највише војне почасти. На слици: спомен плоча Мустафе Голубића у Алеји великана СССР на Црвеном тргу у Москви.
Дража не зна, и не може да зна, да пред собом има неког ко је недалеко од места њиховог састанка водио крваве борбе против Срба у Првом светском рату. У супротном могао би да пита Броза : Шта се то у његовом односу према Србији и Србима променило када им сада нуди буну и ослобађање, а 1914. окупацију и покоравање?
Сва ова, и друга бројна питања, која је Дража могао да постави Брозу, била би излишна да је вођа равногораца услишио молбу свог потчињеног официра, капетана Вучка Игњатовића. Капетан, наиме, моли Пуковника да му дозволи да после овог разговора у Струганику сачека у заседи и убије Броза. А тиме, можда, и спаси Србе „од пропасти у коју их Тито води“.[43]
Михаиловић је енергично одбио Игњатовићев предлог и свом потчињеном очитао лекцију о држању официрске речи, части и о витешком моралу.
Пет година касније Броз ће иницирати да се са Дражом учини оно што је Дража спречио да се учини са Брозом у Струганику.
* * *
Ни до данас нису оповргнуте тврдње по којима је Броз, на самртничкој постељи у Љубљани, тражио од католичке цркве да му пошаље свештеника. Према истим изворима послат му је свештеник Франц Крижник, који је одмах након посете умирућем Брозу, под доста чудним околностима страдао у саобраћајној несрећи, марта 1980, у Немачкој.[44]
За Броза су у Београду, маја 1980, по сведочењу генерала Ивана Долничара, организоване две сахране. Као главни тајник, по функцији задужен и за надзирање Брозовог погреба, Долничар је, још за живота, открио да је онај први био – церемонијални и импровизовани.[45]
Дакле – лажни.
Прва Брозова сахрана била је намењена телевизијским и филмским камерама за приказивање домаћој и светској јавности.
Друга, наводно стварна, одвијала се ноћу, под окриљем мрака и у најужем кругу службених лица.
Две сахране једног те истог покојника генерал Долничар је оправдавао разлозима техничке природе. Па појаснио да је без употребе тешких грађевинских машина било немогуће масивним мермером затворити Брозову раку.
А није било ни пожељно да свет види уз помоћ какве грдосије блиндирају његову фараонску гробницу на Дедињу, обезбеђујући је мермерном стеном, тешком неколико десетина тона.
На крају крајева, ваљало је одвратити све оноврмене и будуће неверне Томе, за случај да им падне на памет да било када посумњају у право значење завршне сцене из ритуалног чинојдејтвија Светске подвале. Коју нам је, уз демонску поругу и подсмех, приредио Јосип Броз Тито –мистерија и феномен XX века.
Генерал Драгољуб Михаиловић
Изворник текста: Видовдан
________
Упутнице:
[1] „Равногорска историја“, приређивач мр Радован Калабић, ИКП Евро, Београд, 1992, стр. 160
[2] „Споменица Дражи“,приредили мр Радован Калабић и Александар Чотрић, независно издање, Београд, 1996. стр. 12.
[3] Као под 1, стр. 411-412
[4] Перо Симић : „Тито, феномен 20. века“, Службени гласник, треће, допуњено издање, Београд, 2011.
[5] Као под 1, стр. 10.
[6] Као под 4, стр. 29.
[7] Исто, стр.31-32.
[8] Http:/w.w.w.rosbalt.ru/2009/09/01/668135.html.
[9] В. Фролов, „Иосип Броз Тито в Омске“, Омскаја правда, Омск, 17-18 јули 1990;
Као и под 4, стр. 33.
[10] Прво политичко убиство у новоствореној држави извели су југословенски комунисти 21. јула 1921, на железничкој станици у Делницама. Том приликом је са два ревлверска метка Алија Алијагић, припадник комунистичко-терористичке организације „Црвена правда“ и столар по занимању, убио демократу Милорада Драшковића, пензионисаног министра унутрашњих дела, идејног творца Обзнане од 29. децембра 1920, којом је забрањен рад КПЈ. Алијагић је осуђен на смрт и обешен у Загребачком затвору 8. марта 1922. Комунисти су након тога почели да ходочасте његов гроб, па је полиција прекопала његову хумку и преселила је у село Турија код Бихаћа.
[11] Радован Калабић : „Равногорски венац – Субјел“, Београд, 2011, стр. 31
[12] 31. августа 1936. Броз о свом добротвору и пријатељу Антуну Мавраку Керберу, некадашњем секретару ЦК КПЈ, даје енкаведовцима следећу завршну оцену : „… да више неће смети да наступа у правцу групашења, мада то не значи да је то угушио у себи“. (Као под 4, стр. 57 ) Маврак је стрељан у Москви 8. априла 1938, а Броз 23. септембра исте године за њега изјављује НКВД-у : „Године 1937. сазнао сам да је његов (Керберов) друг Браун, који се налази у Загребу, а он је троцкиста. Сада сматрам да ни Кербер није далеко од тога“. (Исто, стр. 77)
[13] Као под 4, стр. 39.
[14] Исте године црногорски посланик Пуниша Рачић изводи у Скупштини атентат на водећег хрватског политичара Стјепана Радића и његове сараднике, након чега је краљ Александар I био принуђен да распусти парламент и заведе диктатуру.
[15] Због ових повластица које је омогућио Брозу Бохачек је превремено пензионисан.
[16] Као под 4, стр. 46.
[17] Рехабилитован је 1956.
[18] Као под 1, стр. 10.
[19] Исто
[20] Као под 4, стр. 53.
[21] Исто, стр. 78.
[22] Исто, стр. 79.
Луција Валтер је рехабилитована 1958, на захтев њеног првог мужа Ернста Вабра, министра државне контроле Источне Немачке.
Почетком Другог светског рата Пелагију Белоусову су пустили из логора, али су је поново ухапсли, након Брозовог разлаза са Стаљином, и 1948. осудили на десет година затвора. Поново је ослобођена након Стаљинове смрти 1953, али јој није дозвољено да живи у Москви. Умрла је 1967, у граду Истра, након што се удала за Петра Измаиловича Рагуљева, фотографа Коминтерне, коме је родила кћерку Нину. Рагуљев је и направио онај чувени Брозов снимак из 1935, по његовом првом доласку у Москву. Син Жарко стигао је да посети мајку пред саму смрт и да се први пут сретне са сестром Нином.
[23] „Потомци и наследници Јосипа Броза“, Vreme, br. 957, 7. maj 2009.
[24] Као под 11, стр. 289.
[25] Видети код Антоније Ђурић : „Црвена куга“, књига прва, Двери српске, Београд, 2001; „Црвена куга“, књига друга, манастир Милешева, 2010.
[26] Као под 1, стр. 10.
[27] Исто
[28] Као под 4, стр. 88.
[29] РГАСПИ, 495-277-207
[30] Као под 1, стр.78.
[31] Исто
[32] Исто, стр. 95
[33] Исто, стр, 96.
[34] Vjenceslav Cenčić : „Enigma Kopinič“, Beograd, 1983, tom I, str.133.
[35] АЈ, 837, КПР II-2, к. 76; Блажо Мандић : „Тито изблиза“, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 36.
[36] Као под 1, стр. 43-45.
[37] Исто, 98-99
[38] АЈ, 507, ЦК КПЈ 1940/13-1 и 14-8
[39] UDB B-193; BdS
[40] Sead Trhulj : „Mustafa Golubić – čovjek konspiracije“, Beograd, 1986, str. 152-153
[41] Мило Глигоријевић : „Србија на Западу“, „Тако је радила специјална полиција : исповест истражитеља“, Политика, издавачка делатност, прва књига, Београд, 1991, стр. 91-111
[42] Љубомир Симовић : „Ужице са вранама“, СКЗ; КПЗ Ужице, Београд, 1996, стр.339.
[43] Исто, стр. 338
[44] Милорад Екмечић : „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку 1492-1992“, друго, допуњено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 545.
[45] Jak Koprivc : „Generalov let“, Spomini generala Ivana Dolničara, Modrijan, Ljubljana, 2005.
Радован Калабић, 30.07.2011.
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/07/30/radovan-kalabic-draza-i-tito-kao-antipodi/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment