Photo of Dragan Krsmanovic
courtesy of Shirley Friend
Serbia, Oct. 26, 2010
Без сумње, велика већина грађана Србије сматра Међународни кривични трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991.године (код нас познат као „Хашки трибунал“) политичким судом. Грађани Србије сматрају да је овај суд формиран да би омогућио политичу и правну верификацију последица „ратова за југословенско наслеђе“ у коме је по вољи међународних моћника а оружјем наше дојучерашње браће и сународника српски народ распарчан, протеран и обесправљен на свим територијама где се не простире власт државе Србије а често и у њеним оквирима.
Грађани Србије имају довољно знања и информација да процене правичност, објективност и (не)пристрасност овог Суда. Не само правни стручњаци већ и обични „смртници“ у формулацији „удружени злочиначки подухват“ препознају правну клопку по којој било ко може бити повезан са било којим злочином без обзира што није учествовао у његовом планирању, организовању или извршењу.
Тим више чуди неспремност дела грађана Србије да се суоче са реалношћу политичких суђења у властитој прошлости. Крајем септембра поново ће се на дневном реду наћи захтев за рехабилитацију генерала Михаиловића, министра војске и морнарице Краљевине Југославија и команданта Југословенске војске у отаџбини. Он је на монтираном – политичком суђењу 1946. године осуђен а непосредно након тога погубљен. За стручну јавност дилема нема када је карактер и сама организација судског поступка генералу Михаиловићу у питању. Од формалне организације суђења на коме је генералу Михаиловићу ускраћено право на правично суђење и жалбу до манипулације доказима и сведоцима. Суђење је у форми добро режиране представе реализовано на сцени „Дома гарде у Топчидеру“ а након тога је уследила вишедеценијска акција усаглашавања историје са „новом реалношћу“. У тој политичко-квазинаучној акцији плански су заташкавани докази о антифашистичкој борби ЈВуО а фаворизован супарнички, партизански, покрет и наравно комунистичка партија и њен предводник.
Тако смо дошли у ситуацију да данас јавност није упозната са историјским чињеницама нити је у стању да их прихвати. И даље понављају исфабриковане конструкције о издајницима и сарадницима окупатора. Због чега јавност не жели да прихвати да је ослобођење Лознице 31.августа 1941.године и заробљавање 93 немачка војника бар приближног значаја као убиства два српска жандарма 7.јула 1941.године у Белој Цркви. Због чега се највећа офанзивна операција у дотадашњем току рата у којој су почетком октобра 1943. године ослобођени Вишеград и Рогатица и у којима је убијено око 150 Немаца и бар двоструко више усташа и припадника муслиманских милиција у потпуности игнорисана (у Вишеграду је као посада био и 3. бараљон 370. гренадирског пука 369. легионарске дивизије). Можда и због тога што је даље напредовање ка Сарајеву обустављено због партизанских напада у бок наступајућих колона ЈВуО.
Непознавање историјских чињеница само по себи није проблем. Оно што се не зна може се научити. Али уколико постоји нешто у шта се не жели веровати, то може бити проблем. Под утиском деценијске акције фабриковања и селекције чињеница створена је фама о томе да су чињенице из прошлости општепознате, доказане и да их није потребно више доказивати. Свако ко посумња у ове аксиоме само је злонамеран или глуп.
Захваљујући упорности мале групе ентузијаста, више него активности неких политичких и интелектуалних кругова, поступак рехабилитације генерала Михаиловића биће приведен крају. Али већ данас треба да се запитамо како ће изгледати садашњост посматрана кроз визуру историјске дистанце од пола века. Хашке истине осликане у пресудама војном и политичком врху свих српских „земаља“ биће основа за утврђивање историјске истине. Селективна и прочишћена документа биће објављивана у зборницима а неистомишљеници прогањани и осуђивани због „непоштовања суда“. И сами ћемо бити присиљени да више верујемо „онима из Хага“ него властитим очима.
Злочини су чињени и неко за њих треба да одговара. Ни српски лидери нису чистих руку изашли из те касапнице. Али ви који данас знате да ствари нису тако црно-беле како их „међународна заједница“ приказује и у којим смо ми увек „црни“, не будите лењи. Када вас за десет година син пита „ко су генерали Павковић и Лазаревић“ немојте му рећи да оде на интернет и поглада, већ као што су радиле присталице генерала Михаиловића „седи сина да ти тата исприча“.
Драган Крсмановић
Српски либерални савет
August 2011
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment