"Prava istina o Titu - državnik, legenda, ubica" / Press Online Aug. 28, 2011

*****

Press Online
August 28, 2011
Veljko Miladinović


Tito - državnik, legenda, ubica

Nametnuti imidž najvećeg državnika na ovim prostorima - onog koji je vodio najnapredniju ekonomiju i „znao i sa Istokom i sa Zapadom" - potpuno je urušen novim otkrićima o njegovoj ulozi između dva rata: Srbi su se decenijama kleli u čoveka koji je lično vodio likvidacije „nepodobnih" komunista

Da su Srbi decenijama najvećim sinom svog naroda doživljavali svog najvećeg zločinca, sa otkrivanjem istorijskih arhiva sve je manje ideologijom ostrašćena istorijska ocena, a sve više postaje istorijska činjenica. Tri decenije nakon smrti Josipa Broza Tita, i dve decenije nakon smrti njegove samoupravne tvorevine, širom nekadašnje države sa šest buktinja jedino još živi njegov kult koji, bar u srpskoj nacionalnoj svesti, ne dozvoljava istinsku reviziju ideološki kontrolisane istorije.
 
Nametnuti imidž najvećeg državnika poznatog na ovim prostorima, koji je oslobodio zemlju od okupatora, vodio najnapredniju ekonomiju i koji je „znao i sa Istokom i sa Zapadom", potpuno urušava neprijatno otkriće iz beleški njegovog najpoznatijeg biografa Vladimira Dedijera o njegovoj zločinačkoj ulozi u Španskom građanskom ratu, koje pokazuje da su se Srbi kleli u čoveka koji je lično vodio likvidacije nepodobnih Staljinovih suparnika.
 
 

Zametnuti trag - Blagoje Parović u Španiji

Publicista Pero Simić, autor više knjiga o Brozu, koji je posle razrešenja prve velike Titove tajne - učešća u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu - u pripremi nemačkog izdanja Titove biografije razrešio je i drugu veliku Titovu tajnu - njegovu misterioznu ulogu u Španskom građanskom ratu, koju je poricao do kraja života.

Nikada nepotvrđene tvrdnje da je Tito bio u Španiji za vreme građanskog rata, koje su stidljivo izlazile iz usta pojedinih partijskih velikaša, nisu bile ni blizu prave istine - Tito je u Španiji zapravo bio šef zloglasne jedinice sovjetske tajne službe NKVD, zadužen za likvidiranje nepodobnih komunista, zbog čega ga je Staljin nagradio mestom sekretara CK KPJ.

Dedijerove beleške, čiji sadržaj Pressmagazin ekskluzivno objavljuje, prikazuju svedočenja istaknutih komunista Josipa Lopiniča i Lea Matesa, koji su pred kraj života otvorili dušu i izneli sve detalje o akcijama Titovih odreda smrti u Španiji. Dedijer za života, očigledno, nije imao hrabrosti da iznese ova saznanja u javnost.

Čuveni slovenački komunista Josip Kopinič, koji je bio visoki sovjetski obaveštajac u Španiji, u neobjavljenom svedočenju izneo je da je Milan Gorkić (predratni sekretar CK KPJ na čiju je smrt Broz stavio svoj pečat) bio predstavnik Kominterne za Španiju „u svim vidovima pomoći i odnosa", a da se „posle Gorkića Tito prihvatio dobrog dela tih poslova":

- Pod Titom je bio tako i rad predstavnika IV odseka NKVD-a, koji je pored ostalih poslova radio i na likvidacijama neprijatelja u inostranstvu. Tito je bio kontrolor IV odseka. I zbog toga je išao u Španiju na inspekcijska putovanja, na dan-dva - rekao je Kopinič, koji je u istoriografiji dobio nadimak „čovek koji je spasavao Tita" i koji važi za čoveka koji je odigrao jednu od glavnih uloga u njegovom dolasku na čelo KPJ.

Žrtva - Ubijeni narodni heroj Parović

- I Tito i Kardelj su radili za NKVD - ključna je rečenica u Dedijerovom zapisu „Najvažniji razgovor sa Kopiničem".

Likvidatori iz Titove jedinice NKVD-a imali su zadatak da ubijaju takozvane trockiste, kako su se nazivali svi oni koji su se na bilo koji način suprotstavljali Staljinu. I sam Tito je krajem 1937. godine pisao u „Proleteru" da su trockisti svakodnevno raskrinkavani kao izdajnici i špijuni u službi generala Franka. „Raskrinkavanje" je, kako kaže Simić, bilo sinonim za fizičke likvidacije.

Inače, Moris Torez, generalni sekretar CK KP Francuske u doba Španskog građanskog rata, bio je najvažniji čovek preko koga su se iz Moskve prenosile poverljive direktive za Španiju. Preko njega je išla i komunikacija sa IV odsekom, odnosno dokument koji jasno upućuje da je Tito bio „šef štaba za likvidacije u Španiji", a da su ostali članovi štaba bili: italijanski komunista Vitorio Vidali, Hrvati Ivan Stevo Krajačić i Ivan Antonov Srebrenjak, kao i bosanski Srbin Vlajko Begović, koji je bio zamenik šefa NKVD u internacionalnim brigadama u Španiji i šef operativnog centra za likvidacije u Albaseteu.

Enigma - Deset neispričanih istina o Titu

■ U Prvom svetskom ratu bio u zloglasnoj austrougarskoj 42. vražjoj diviziji u napadu na Srbiju, zašta je dobio unapređenje


■ Na čelo partije došao potkazivajući suparnike Staljinu


■ U Španskom građanskom ratu lično vodio likvidacije trockista


■ Uspostavljanje komunističke vlasti nelegitimno - lažirano istorijsko zasedanje AVNOJ u Jajcu - više od pola delegata koji su navodno glasali za odluke nije bilo prisutno


■ Krajem 1944. Srbija velikom većinom bila protiv komunista


■ 1945. zabranio povratak proteranih Srba sa Kosova i Metohije


■ Sremski front uspostavio kako bi rešio „srpsko pitanje"


■ Nepostojeće istorijsko „ne" Staljinu - Staljin njemu rekao „ne"


■ Brionskim plenumom 1966. postavio temelje albanske državnosti na Kosovu


■ Ustav 1974. koji predviđa raspad Jugoslavije (i Franjo Tuđman konstatovao zahvalnost Titu „koji je kao Hrvat udario temelje hrvatske državnosti)


Sadržaj tog dokumenta Dedijer je dobio još 1979. godine u Parizu Torezovog biografa Albera Sobula. Kako je zapisao Dedijer, to isto mu je septembra 1989 potvrdio i Kopinič, ali i jedan od španskih likvidatora, Ivan Stevo Krajačić.

Leo Mates, zagrebački komunista, posleratni zamenik ministra spoljnih poslova i čovek od najvećeg Titovog poverenja, u čijoj kući je Tito često boravio posle španskog građanskog rata. Kako beleži Dedijer, Matesu je postavio direktno pitanje kako je Tito postao generalni sekretar CK KPJ i kakve je usluge izvršio Sovjetima u Španiji da mu daju mandat u doba staljinističkih pogroma, na šta je dobio odgovor:

- Činio je prljave usluge u Španiji; to je za Sovjetski Savez bio važan poligon, i vojnički i strateški, ali i kadrovski; Tito je tamo čistio ljude.

Poštovanje - Holandska kraljica Julijana

u poseti Jugoslaviji

Mates je Dedijeru otkrio i da je Tito otvoreno priznao da je u Španiji organizovao ubistvo Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih predratnih komunista. Njegovo ime danas malo znači (osim što ima ulicu u Beogradu i što je ponegde zapisano da se radi o palom španskom borcu), ali je pre rata bio jedan od najperspektivnijih jugoslovenskih komunista sa otvorenim putem da zauzme vođenje KPJ. Parović je, naime, bio organizacioni sekretar CK KPJ, što je značilo da je drugi čovek u partijskoj hijerarhiji. Milan Gorkić, tadašnji sekretar CK KPJ, postavio ga je za svog predstavnika u republikanskoj Španiji, gde je Parović pokrenuo i uređivao dobrovoljački list „Dimitrovac", a početkom jula 1937. postavljen za komesara XIII internacionalne brigade.

Centralni komitet KPJ doneo je još početkom 1934. odluku da on stane na čelo CK u slučaju hapšenja Milana Gorkića i Vladimira Ćopića (stradali u Staljinovim čistkama potkazani od Tita). Parovića je vrh partije ocenjivao kao „jednog od retkih radničkih aktivista koji su se uzdigli i osposobili za samostalan politički rad širih razmera". Ubijen je 6. jula 1937. u prvi sumrak pored sela Vilja Nueva de la Kanjada, kod Madrida.

Kako beleži Dedijer, u prvim danima Drugog svetskog rata u porodičnoj kući Lea Matesa u luksuznom naselju Šalata u Zagrebu sedeli su Tito, Mates i Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića. Dedijer je u svojim beleškama zapisao:

PAROVIĆ - Mates je Vladimiru Dedijeru otkrio i da je Tito otvoreno priznao da je u Španiji organizovao ubistvo Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih predratnih komunista

- Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom: „Ja sam tvoga 'druga' poslao u Španiji u smrt."

Kako nam kaže Pero Simić, na licu mesta fotografisao ga je Vlajko Begović, jedan od članova Titovog štaba za likvidacije, a ugao snimanja fotografije - iznad tela - pokazuje da je snimak napravljen da bi se dokazalo da je zadatak izvršen.

Simić kaže i da je prema neobjavljenom svedočenju jugoslovenskog španskog dobrovoljca Koče Popovića, Titovog ministra inostranih poslova, Blagoje Parović bio jedini koji je pored Tita „pokazivao samosvest, sigurnost".

Priča o Titovom španskom pohodu zaokružuje se upravo iz pera „najvećeg sina naroda i narodnosti". Radi se o Titovom dokumentu sa kraja 1937. godine (nekoliko meseci posle likvidacije Blagoja Parovića), kojim Moskvu obaveštava da Ivan Krajačić „vrlo dobro obavlja svoju profesiju u Španiji". Tito je napisao i za drugog kandidata izvesnog Vokšina - „karakteristika se nalazi kod vas". Vokšin je inače bilo tajno ime Josipa Kopiniča.

Zajedno u nesvrstanost - Tito, Kastro i „kubanka"

Brozova jedinica se, prema svedočenjima „Titovih prijatelja", nije „smirila" ni po povratku iz Španije, već su nastavljali sa čišćenjem trockista. Ivan Krajačić je likvidirao kurire koji su bili u vezi sa vođom hrvatskih komunista Andrijom Hebrangom, a nalog za ubistvo španskog dobrovoljca Marka Oreškovića napisao je Titov izaslanik u Hrvatskoj i potonji šef njegovog kabineta Vladimir Popović. Prema svedočenju Josipa Kopiniča, najviše se u likvidaciji trockista pokazao Boris Krajger, posleratni predsednik Izvršnog veća Slovenije.

Tito je, tako, iskoristio Španski građanski rat i Staljinovu čvrstu „borbu" sa neistomišljenicima kako bi „počistio" sve konkurente za rukovođenje partijom. Posle streljanja Milana Gorkića, sarajevski komunista Ivan Kralj, inače general NKVD-a i šef sovjetskog obaveštajnog punkta u Parizu, suprotstavio se težnjama Tita da postane novi sekretar KPJ. Kako je otkrio Pero Simić, Tito je pred kraj života, krajem 1978, u jednom poverljivom razgovoru priznao da je zbog Ivana Kralja u Moskvu poslao pismo da ga „treba povući".

- Oni su ga povukli i nestao je poslije. Izgleda da je upalilo!

Ivan Kralj je uhapšen u Moskvi 2. avgusta 1938, a marta naredne godine na jednom u nizu montiranih procesa osuđen na smrt streljanjem.

Dva ratna druga - Josip Broz i Vinston Čerčil

Tito je pored toga što je nameštao suparnike Staljinu na nož, da bi opravdao svoje postupke, isključio ih je i iz partije. Po povratku u Jugoslaviju, Broz je marta 1939. u Bohinjskoj Bistrici formalizovao posao koji je na terenu odradio u Španiji. Konstituisao je novo partijsko rukovodstvo koje su, osim njega kao generalnog sekretara, sačinjavali: Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Miha Marinko, Josip Kraš, Milovan Đilas i Aleksandar Ranković. Pored oko 800 jugoslovenskih komunista koji su dotad već bili streljani u Sovjetskom Savezu i desetak funkcionera KPJ „nelojalnih" Staljinu, on je iz partije isključio i dvojicu članova CK KPJ - Dalmatinca Ivana Marića Željezara i Labuda Kusovca Obarova iz Crne Gore. Četiri decenije kasnije, u jednom poverljivom razgovoru, Tito je objasnio zašto je izbacio iz partije Marića i Kusovca:

- Marić i Kusovac su bili frakcionaši, protiv mene su zapravo radili.

Tito se u Bohinjskoj Bistrici rešio još jednog konkurenta, crnogorskog komuniste Petka Miletića. Optužio da je da je „frakcionaš„, „da se ne pokorava odlukama partije", „da se izdajnički drži pred klasnim neprijateljem"... Dvadesetak godina kasnije Tito je priznao da mu je kod Miletića najviše smetalo što je bio popularan u KPJ.

- Morao sam posvetiti veliki dio svoga vremena da ga raskrinkam - rekao je Tito.

Titov boravak u Španiji, koji je kasnije proizveo sve ove odluke, nikada nije smeo da se obnaroduje. Iako je uvek bilo sumnjivo zašto Tito nije želeo da govori o Španskom građanskom ratu, što bi trebalo da bude čast za svakog poštenog komunistu, to pitanje nije imao ko da mu postavi. Tek, jedino upada u oči da osim njegovih saboraca iz IV odseka nije bilo preživelih iz njegovog okruženja koji bi bilo šta mogli da posvedoče.

Prva posle Davorjanke - Jovanka radila za sovjetsku službu

Dedijerove arhive otkrile su još jednu enigmu Titovog života. Koja je zapravo bila uloga supruge Jovanke Budisavljević i kako je tako naprasno „ušla u njegov krevet" neposredno po smrti njegove ratne ljubavnice Davorjanke Paunović.

Prema svedočenju koje je Dedijeru dao Josip Kopinič, sovjetski obaveštajac Ivan Krajačić polovinom 1945. poslao je Jovanku na devetomesečno školovanje na moskovsku obaveštajnu akademiju „Đeržinski" - a kad se vratila u Jugoslaviju, naprasno je postala Titova „družbenica".

Kopinič je Titovom Dedijeru ispričao i da mu je indijski predsednik šezdesetih godina u Nju Delhiju poručio da je Jože Smole agent američke CIA i zamolio ga da o tome obavesti Tita. Kopinič je obavestio Tita, ali Broz na to nije reagovao. Ubrzo potom, Smole je postao njegov lični sekretar.

- Tito je svoje učešće u Španiji pretvorio u najveću misteriju svog života - kaže Pero Simić. - Čak i kad su mu se javljali ratni drugovi koji su govorili da su ga videli u Španiji, ostao je nepokolebljiv. Najčešće ih je demantovao komentarima da ih „nikad nije vidio". Ignorisao je i svedočenje francuskog pisca i De Golovog ministra kulture Andre Malroa, koji je američkom novinaru Sirijusu Sulcbergeru, inače Titovom simpatizeru, kategorički tvrdio da je Tita video u Španiji. Ignorisao je Šveđanku Gusti Stridsberg, koja je u svojim uspomenama na rat u Španiji prvo na nemačkom, a potom i na slovenačkom jeziku pisala da je Tita sretala u Barseloni tokom maja 1938. godine - priča Simić.

O Titovoj španskoj epizodi, inače, prvi je progovorio Georgi Damjanov, sovjetski agent koji je radio kao šef odeljenja Kominterne za kadrove u Evropskim zemljama. Damjanov, čije je lažno ime bilo Aleksandar Belov, posle rata dobio je zadatke u Bugarskoj - prvo je bio ministar odbrane, a pet godina kasnije postao i predsednik države. Jugoslovenski ambasador u Sofiji Mita Miljković 1953. predavao je predsedniku akreditive, a kada je ambasador preneo domaćinu Titove, Belov se trgnuo i, oslovljavajući Tita samo njegovim tajnim moskovskim pseudonimom, pitao:

- A kako je naš stari drug Valter?

Miljković je odgovorio da je Tito dobro, Belov je rekao:

 

Neuspešni atentatori - Biografije Titovih likvidatora Ivan Stevo Krajačić je decenijama posle rata bio šef tajne policije, a kasnije i predsednik vlade i Sabora Hrvatske. Pero Simić je u tajnim moskovskim dosijeima Ivana Krajačića utvrdio da je on sve do 8. oktobra 1971. u Jugoslaviji delovao kao tajni sovjetski agent. Bukvalno do kraja života, Krajačić je bio jedini čovek koji je mogao kod Tita da dođe bez ikakve najave, što nije bilo dopušteno čak ni Titovoj deci i unucima.

Vlajko Begović je ceo Drugi svetski rat proveo u Francuskoj, a po završetku rata, kada se pojavio u Beogradu, Tito mu je momentalno dodelio „Partizansku spomenicu 1941". Bio je direktor vodećih jugoslovenskih privrednih resora, direktor vodećih naučnih instituta, centralne partijske škole i vodećeg partijskog lista, dugogodišnji član njegovog Centralnog komiteta. Do kraja Titovog života bio je Titov specijalni informator. U vreme studentskih demonstracija pojavio se na Univerzitetu sa direktnim nalogom od Tita da „reši problem sa studentima".

Ivan Srebrenjak Antonov pre odlaska u Španiju imao je „neraščišćene račune" s Titom. Po povratku iz Španije Antonov je otišao u Zagreb, za Sovjete je radio kao šef njihovog balkanskog obaveštajnog centra. Nekoliko meseci kasnije Tito je od Moskve „tražio njegovo smjenjivanje". Mesec dana kasnije neko ga je prijavio ustašama koji su ga ubrzo ubili. U dogovoru s Titom Krajačić je Srebrenjakov centar istog časa stavio pod svoju kontrolu. Moskva je naknadno obaveštena o događajima.

Vitorio Vidali je posle rata postao ikona italijanske KP i godinama bio član njenog Centralnog komiteta.

- Ja se sa drugom Valterom dugo poznajem, mi smo u Moskvi dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Mi smo njega slali na zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.

Veljko Miladinović

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/173219/Prava+istina+o+Titu.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****