Драган Крсмановић
По старом српском обичају и ове године, на седамдесетогодишњицу почетка антифашистичке (нацизам ћемо третирати као један од облика фашизма) борбе народа Србије, наша јавност мора бити подељена. На радост и корист свих непријатеља и недобронамерних, Србима је најслађа међусобна борба и надмудривање.
Некада се сматрало да је држава облик организовања њених грађана која се брине о заједничким интересима и пословима од општег значаја. У Србији је то нешто другачије, држава је нека врста интересне групе којом управља „борд директора“ и којој је циљ да организују што ефикаснију експлоатацију народа а да при томе сузбију сваки вид отпора.
Да је другачије држава би већ једном разрешила питања антифашизма и односа према тоталитарним режимима у Србији. Истина о размерама антифашистичке борбе Југословенске војске у отаџбини би продрле у јавност а до сада непобитне чињенице о размерама терора након преузимања власти од стране комунистичке партије били би публиковани и доступни и „неверним Томама“. Овако ствара се утисак да је историја исписана у време једнопартијског једноумља једина, непобитне и непромењива.
Да би ствари биле јасније упоредићемо два догађаја које супротстављене групације на друштвеној сцени баштине као сопствене симболе почетка антифашистичке борбе:
На Ивањдан, 7.јула 1941. године у Белој Цркви се, као и сваке године, одржавао вашар. Због ванредних прилика власти су одлучиле да се забране окупљања становништва па је најближој жандамеријској станици у Завлаци наложено да провери да ли се наредба поштује. Жандармеријска патрола, коју су сачињавали жандармеријски наредник Богдан Лончар и жандарм Миленко Браковић је, не журећи ,у поподневним сатима дошла у Белу Цркву и ступила у разговор са председником општине. Очевици кажу да су жандарми сели, наручили пиво а Лончар је у бележницу записивао податке које му је говорио председник општине. Од њега су обавештени да је наоружана група од дванаест лица око 17 часова дошла на вашар и окупила присутне, одржала говор славећи снагу Совјетског Савеза и позивајући становништво да обустави рад у оближњем руднику. После тога група се удаљила. И све би било у реду да се по дојави о доласку жандара из шуме нису вретили Јовановић и Солдатовић, пришли жандармима и са упереним оружјем их позвали да положе своје оружје. Жандарми су њих позвали да положе оружје на шта су Жикица Јовановић и Цвијетин Солдатовић запуцали, убили на месту Браковића а Лончар чија је фишеклија била погођена и који је имао тешку повреду стомака умро је два сата касније. Јовановић је покупио оружје, поручио да ће се овако провести слуге окупатора и отишао. Да сумирамо: учесници 12 партизана и 2 жандарма, жртве 2 Србина, штета по Немце никаква. За многе ово није почетак антифашистичке борбе већ почетак братоубилачког рата и комунистичке револуције чије су жртве били не сарадници окупатора већ представници „старе“ (у ствари једине) власти.
Задњих дана августа 1941. у манастиру Троноша потпуковник Веселин Мисита организовао је заклетву и опело за 300 устаника који су се спремали за напад на Лозницу. Напад, оглашен звонима са лозничке цркве, је уследио у 9 сати ујутро 31. августа 1941. Истовременим нападом на три отпорне тачке „Гимназију“, „Вуков дом“ и „Хајдуковића кафану“. У јуришу на ову последњу погинуо је и потпуковник Мисита. Немци су савладани. Немачки рањеници, њих 27, смештени су у градску болницу, заробљеници, њих 93, су упућени у манастир Троношу. А устаничке снаге су већ сутрадан отпочеле напад на Бању Ковиљачу. Да сумирамо: учесници око 400 устаника-четника и 180 Немаца. Жртве: десетак Немаца убијено, 93 заробљено, устаника 8 погинуло. Немачка чета потпуно уништена а град ослобођен. За званичну историографију овај догађај је скоро непознат. Наравно јер се није уклапао у унапред зацртану причу о томе ко је на чији позив и како започео антифашистичку борбу. Посебно проблематичан је потпуковнник Мисита. Својевремено најмлађи мајор у Југословенској војсци, посмртно унапређен и одликован Карађорђевом звездом. Проблематичан јер је погинуо на време, пре него што је букнуо братоубилачки рат, и што га није било могуће накнадно прогласити сарадником окупатора и издајником. Зато је осуђен на заборав.
Ових дана ћемо обележити седанмдесетогодишњицу смрти пуковника Мисите, испред његове бисте ће се окупити групица ентузијаста неспремних да се предају пред заборавом. Сећање на Жикицу Јовановића-Шпанца полако напушта наше просторе. Основне школе, касарне и улице већ се, углавном, зову по другим личностима из наше прошлости. Било би време да се полако у колективну свест Срба врате и заборављени јунаци а исто тако и да схватимо да ревизија историје, уколико је зсанована на историјским изворима, не представља трауму већ отрежњење.
Драган Крсмановић
Српски либерални савет
August 30, 2011
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment