АДВОКАТ ЗОРАН М. ЖИВАНОВИЋ - АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ March 10, 2011

А Д В О К А Т

ЗОРАН М. ЖИВАНОВИЋ

11000 БЕОГРАД

Светозара Марковића 14

тел: 3233-397; факс: 3237-146

e-mail: zzivanovic@sbb.rs

Рех. 69/10


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ

11000 БЕОГРАД

ПОДНЕСАК ПРЕДЛАГАЧА

Предлагач је примио решење Апелационог суда у Београду Рех. 1/11 од 1.2.2011. године којим се уважава жалба Ристе Вуковића те се укида решење Вишег суда у Београду Рех. Бр.69/10 од 23.12.2010. године.

Предлагачи сматрају да одлука Апелационог суда није на закону заснована што произилази из следећег:

1. Став Апелационог суда да се на питања која нису уређена Законом о рехабилитацији сходно примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку а у складу са одредбом чл. 30. ст.2. ЗВП, супсидијарно, одредбе Закона о праничном поступку није заснован ни на једној законској одредби.

Наиме, према чл. 1. Закона о ванпарничном поступку тим законом се одређују „правила по којима редовни судови поступају и одлучују о личним, породичним, имовинским и другим правним стварима који се по овом или другом закону решавају у ванпарничном поступку.“

Ни Законом о ванпарничном поступку, ни Законом о рехабилитацији ни било којим другим прописом није одређено да се на поступак рехабилитације примењују правила ванпарничног поступка.

Са друге стране члан 1. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку прописује да се одредбе тог закона примењују „и у другим правним стварима из надлежности редовних судова за које законом није изричито одређено да се решавају у ванпарничном поступку, ако се не односе на заштиту повређеног или угроженог права нити се због учесника у поступку могу применити одредбе Закона о парничном поступку.“

Другим речима да би се одредбе Закона о ванпарничном поступку примениле на неку правну ствар за коју законом није изричито одређено да се решавају у ванпарничном поступку потребно је да буду испуњен изричит услов: да се не односе на заштиту повређеног или угроженог права.

Сви предмети рехабилитације се односе на заштиту повређеног права, јер је чланом 1. Закона о рехабилитацији (Сл. гласник РС 33 од 17. априла 2006. године) уређена рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу тог Закона.

Сходно изложеном, став Апелационог суда да се у поступку рехабилитације примењују одредбе Закона о ванпарничном поступку није заснован ни на једном позитивном пропису.

2. Предлагачи тврде да је поступак рехабилитације sui generis независан од постојеће категоризације. Ово произилази из следећих одредаба Закона.

Горе цитирани чл. 1. дефинише да се тим Законом уређује рехабилитација две групе лица лишених живота, слободе или неких других права:

а) на основу судске или административне одлуке и

б) без икакве судске или административне одлуке.

Члан 3. Закона прописује да је подносилац захтева дужан да пружи личне податке лица чија се рехабилитација захтева као и доказе о оправданости тог захтева а ако за то нема могућности даје опис прогона или насиља.

Члан 4. прописује да ће пре одлучивања по захтеву су прибавити потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација који су обавезни да те податке суду и доставе.

Коначно, чл. 5. прописује и две врсте одлука које суд доноси уколико усваја захтев за рехабилитацију:

(а) уколико је лице лишено живота, слободе или неког другог права на основу судске или административне одлуке суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења (чл. 5. ст.1. и 2.).

(б) уколико је лице лишено живота, слободе или неког другог права без судске или административне одлуке суд утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога (чл. 5. ст.3.).

Сходно томе, поступак рехабилитације је поступак преиспитивања судских и админитративних одлука донетих против лица чија се рехабилитација тражи. Због тога је примена правила ванпарничног поступка неадекватна, будући да се у ванпарничном поступку могу преиспитивати само оне одлуке које су и донете у том поступку. Другим речима, ванпарнични поступак је неадекватан за преиспитивање судске одлуке донете у кривичном, парничном, прекршајном или управном поступку.

Због тога је став Апелационог суда да се у конкретном случају примењују правила ванпарничног постуока правно неутемељен.

3. Преиспитивање судских или административних одлука по редовним и ванредним правним лековима се иначе и врши у већима састављеним искључиво од професионалних судија, како је прописао чл. 4. ст.1 Закон о рехабилитацији односно чл. 23. ст.1. тач. 5. Закона о уређењу судова.

Законодавац је због тога првостепено одлучивање и поверио окружним (сада вишим) судовима имајући у виду да искуство судија тих судова у преиспитивању судских одлука у парничним, кривичним и управним стварима је довољно и за испитивање у првом степену, судских и административних одлука донетих против рехабилитованог лица. Из истих разлога законодавац је прописао да о правном леку, против првостепених одлука решава Врховни суд Србије, сада Апелациони суд у Београду.

Сходно томе, поступак преиспитивања судских и административних одлука, од којих су неке донете пре више од пет деценија, је поступак sui generis и нема никакве везе са правилима ванпарничног поступка.

4. Члан 4. Закона је изричито прописао да ће првостепени суд пре одлучивања прибавити потребна документа и податке од државних органа и организација. Овом одредбом, законодавац је очигледно хтео да у поступку рехабилитације суд, поред доказа прибављених од предлагача (чл. 3. ст.2.) цени искључиво документе и податке које прибави од државних органа и организација. Очигледно је да законодавац није желео да поступак рехабилитације буде нов поступак против лица чија се рехабилитација тражи у коме би се саслушавали нови сведоци, вештаци, вршили увиђаји и изводиле друге нове доказне радње. То је сасвим и разумљиво јер су се судске и административне одлуке на основу којих је неко лице лишено живота, слободе или неког другог права доносиле на подлози доказа изведених у том поступку те на основу њих суд треба да оцени да ли је неко лице лишено живота, слободе или неког другог права из политичких или идеолошких разлога.

У том смислу, учешће у поступку оних који би давали нове исказе против лица чија се рехабилитација тражи или предлагали нове доказе о којима би суд морао одлучивати би поступак рехабилитације, противно Закону о рехабилитацији, претвориле у парницу.

4. У конкретном случају, првостепени суд је прибавио потребна документа и одредио извођење даљих доказа које је сматрао потребним. Међутим, у овом поступку првостепени суд се више бавио поднесцима Ристе Вуковића него поступком рехабилитације. Уколико би се овакво поступање наставило поступак рехабилитације би био опструиран било поднесцима Ристе Вуковића било поднесцима других лица који по закону немају права на учешће у овом поступку.

Дужност је суда да омогући суђење у разумном року а на основу чл. 6. Европске конвенције за заштиту људских права која се пред нашим судовима примењује директно. Наиме, ако се судови уместо вођења поступка по захтеву овлашћеног лица баве поднесцима трећих страна које нису овлашћене да учествују у том поступку, тиме очигледно нарушавају права предлагача на суђење у разумном року.

Законом о рехабилитацији није прописано да у току поступка било ко изјави интерлокуторну жалбу. Како се на поступак рехабилитације не могу примењивати правила ванпарничног поступка то значи ни да се по том пропису интерлокуторна жалба не може изјавити. Шта више, чл. 20 Закона о ванпраничном поступку прописује да суд може одлучити дажалба не задржава извршење решења ако за то постоје важни разлози.

У конкретном случају, поднесци и жалбе Рсте Вуковића као лица које нема право учешћа у овом поступку, као и евентуални слични поднесци и жалбе других лица са истим правним положајем, ометали би нормалан ток поступка рехабилитације у случају ако они буду предмет расправљања или одлучивања по жалби која одлаже извршење решења.

Стога, предлагачи предлажу да Виши суд у Београду настави поступак и закаже рочиште без обзира на жалбу коју би евентуално изјавио Ристо Вуковић или друго неовлашћено лице.


Београд, 10. март 2011. године
Пуномоћник предлагача,


http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17323&postdays=0&postorder=asc&start=120



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****