Tuesday, September 20, 2011

„Чича Дражин“ мост / Разлози да се нови мост на Ади назове именом армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића / Новица Стевановић - September 2011


У српској традицији има примера да се називи појединих објеката везују за важне историјске догађаје, и личности, као што је у случају имена места Полумир у Моравичком крају.

Предања кажу да су се 1196. године потукли Немањини синови око престола: Стефана, средњег сина, напао је старији брат Вукан уз помоћ мађарске војске. Тада је на Голији дошао њихов млађи брат Растко и измирио браћу, а мађарском краљу објаснио да је његова мисија завршена и да војску може врати кући. Тако је поводом тих догађаја једно место на Голији добило назив Одвраћеница, а недалеко, где је склопљено примирје, када су браћа попуштала до “по пола” – Полумир.

После нешто више од седам векова од тог догађаја, а седам деценија од данашњих дана, национална историја Срба бележи готово сличан догађај – братоубилачки рат с почетка Другог светског рата 1941. године под немачком окупацијом Краљевине Југосалвије. Али циљ побуњеника (комуниста) није био само освајање власти, већ из корена и насилно мењање основних премиса на којима се темељио и вековима изграђивао национални идентитет. И у једном таквом случају, који је особен по томе што је за последицу имало сечу националног корена, српски државотворан народ изнедрује личност Драгољуба Дражу Михаиловића који ће у својој мисији ослобођења Отаџбине мирити готово непомирљиво: национално и интернационално, демократију и тоталитаризам, тдадицију и догматизам... Наду му је давао и сам лидер југословенских комуниста Јосип Броз Тито, који му је говорио да сви партизани, које је Југословенски политбиро претварао у своју војску, ем што нису сви комунисти, нису ни под његовом командом.

После два неуспела лична сусрета с лидером југословенских комуниста и Партизанског покрета Титом (Струганик и Брајићи) долази и до трећег у Чачку новембра 1941. године, али на нивоу делегација. Још за време договарања и утврђивања неких тачака, као командант Југословенске војске у Отаџбини, пуковник Михаиловић је 22. новембра обавестио Владу: “Учинио сам са своје стране све и успео да прекинем братоубилачку борбу, коју су изазвали и наметнули комунисти... Улажем напоре да удружим и повежем народне снаге и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца.”

Међутим, на састанаку преговарачких делегација 27. новембра у Прањанима констатовано је да се разговори не могу наставити, пошто су отпочеле операције немачке војске против устаника. Тако су они одложени до времена када операције Немаца буду завршене. Међутим, Југословенски комунистички политбиро, ради маскирања главног циља (освајање власти) и умирења Комитерне, неће се искључиво вратити првој фази револуције (саботаже и диверзије), коју је Михаиловић укључио у Противосовинско-логистичкој операцији, већ ће наставити с започетом братоубилачком борбом и проглашавати “совјетске републике”.

Генерал Михаиловић, имајући представнике савезничких мисија у штабу Врховне команде Југословенске војске (Владин пропуст што није било и совјетске мисије), покушавао је да обнови успостављени “мост” са супротстављеним Партизанским покретом, као војни министар у Југословенској краљевској влади, извештавао је крајем децембра 1943. године свог председника Пурића: “Дубоко смо размишљали на који начин да се спречи грађански рат и дошли до закључка да треба да дође до састанка између представника Југословенске војске и Титових снага... Са своје стране Армстронг (шеф британске мисије) нас је уверавао да ће учинити све могуће нарочито да се спречи грађански рат...”

Али до прекида братоубилачког рата није дошло. Није дошло из једноставног разлога што су Савезници своју подршку са легалне и легитимне Војске Краљевионе Југосалвије тајно пребацивали на војску југословенских комуниста (НОВ и ПОЈ) наоружавши је “до зуба” и с краја 1943. и током 1944. године водили њене ратне операције с главним циљем – слом Југословенске војне силе коју су у исто време разоружавали и онемогућили мобилизацију. Тако су порушили једини “мост” који је био успостављен с почетка братоубилачког рата новембра 1941. године и отворили “провалију” и препуштајући српски народ његовој судбини о којој је одлучивао Југословенски комунистички политбиро. Сазнавши за то, на монтираном судском процесу јула 1946. године, генерал Михаиловић је рекао: “Да су ме савезници помогли оружјем, ја га против браће не бих окретао, чак ни онда када бих окупаторе избацио из земље. Власт и слава, које пламте из крви и суза, не доносе ни мир, ни срећу, ни народима, ни властољубивима”.

Потоње анализе функције командовања у историји ратне вештине Другог светског рата идентификоваће три чиниоца који су били одлучујући за један такав вероломан савезнички однос према свом Савезнику: Черчилов страх од немачког непознатог оружја (укључујући и атомско) и могућег Хитлеровог сепаратног мира са Стаљином, што би било погубно за Лондон, и прилика да с Амброзом (Черчил је вероватно знао да је Броз – Амброз) и некадашњим аустро-угарским кадром успостави некакву прозападну подунавску конфедерацију југословенских земаља; док Стаљин је видео успостављање неког свог комунистичког центра из кога би се остваривала комитернина мисија.

Да је до “мостовног” повезивање Равногорског с Партизанским покретом могло доћи само да није било савезничке подршке југословенским комунистима у грађанском рату, показује Труманова оцена из 1948. године који, додељујући генералу Михаиловићу високи орден за ратне заслуге у Другом светском рату, рекао: “Генерал Михаиловић, и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.”

На тај начин су демистификоване све “провалије” које су отварали југословенски комунисти према армијском генералу Михаиловићу оптужујући га да су оне његове, а потоња беседа духовника, владике Николаја Велимировића, говорећи да је “Дража Михаиловић био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника и с временом тај ће ореол бити све светлији, а име Дражино славније” многима отварала видике који ће с протоком времена бивати све јаснији. И зато ако је нови мост на Ади једна импозантна и миленијумска грађевина, нема разлога да не понесе име генерала Михаиловића и то баш оно које је и њему било најдраже: “Једног чина, и једног јединог звања, нећу се одрећи; нећу се одрећи онога што ми је народ дао. Као што знате, народ ме је прозвао својим ‘чичом’. То је мој најмилији чин и моје најдраже звање”.

Стога, за наук српском народу, нека мост на Ади понесе име “Чича-Дражин Мост” и служи као вечита опомена, и неугасли пламен из прошлости, да се нешто слично не понови и, као подсетник, путоказ у будућност, да било какви друштвени процеси у бази, или надградњи, не смеју бити разлог за братоубилачки рат. Тим више ако добронамерни странци боље од нас многих познају наше традиције, као што имамо у примеру америчке списатељице Мичел Рут, која је још 1943. године поимајући о слободи и демократији као националним циљевима, које је у свом програму имао Равногорски покрет, написала у књизи Срби су изабрали рат:

“Дража Михиловић није започео ништа ново: он, као прави, храбар и драгоцени син свога народа, само је наставио традицију Косова... Ова традиција се запажа кроз векове, све до данашњег дана. Она је створила високи осећај дужности према земљи и утврдила стандарде за наследнике јунаштва...”


Приредио:
Генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић
September 2011


http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=303&Itemid=1



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment