Коста Николић
Пре било какве оцене о генералу Драгољубу Михаиловићу, господин Јелко Кацин би могао доста тога да каже о сопственој улози у тзв. словеначком рату из 1991, када је он био министар информисања у Влади Републике Словеније, која је прокламовала државну независност и ушла у сукоб са тадашњом ЈНА.
Необично је да изнета оцена долази од политичара из земље која је, готово у потпуности, избрисала сећање на своју тоталитарну историју из периода југословенског комунизма. Необично је и да се таква оцена износи о официру, генералу Михаиловићу, који је од 1937. до 1939. службовао у Словенији (Штаб Дравске дивизијске области у Љубљани и командант 39. пешадијског пука у Цељу) и који је стално улазио у сукоб са вођама немачке националне мањине, који су пропагирали идеје и политику Трећег рајха, а једна од основних идеја била је потпуна денационализација Словенаца.
Генерал Михаиловићније био колаборациониста. Био је командант Југословенске војске у Отаџбини, ројалистичког покрета отпора, који су подржавали сви Словенци који су остали верни југословенској круни, о чему је најдрагоценије сведочанство оставио Александар Бајт у својим мемоарима „Берманов досије“ и министар војни у југословенској влади у емиграцији од 19. јануара 1942. до 1. јуна 1944. На познатом судском процесу из 1946. који је поново предмет спора у бившој Југославији, Михаиловићније осуђен због ратних злочина. Тај део оптужбе није усвојен. Оптужба није доказала ни командну, ни личну одговорност генерала Михаиловића ни за један ратни злочин, иако је тај мит ушао у колективно сећање. Још увек је на снази и снажно се појачава, у складу са идеолошким и политичким потребама, стереотип да је генерал Михаиловић1946. осуђен и због геноцида почињеног против југословенских народа, Хрвата и Муслимана у првом реду. У питању је, чини се, више незнање него зла воља, али се са тиме манипулише и даље. Михаиловићјесте био оптужен да је „вршио истребљења Хрвата и Муслимана под изговором да је то одмазда за покоље Срба које су вршиле усташе“, али се од тога одустало на крају судског процеса, па је Михаиловићу овом делу осуђен због „распиривања националне и верске мржње и раздора међу народима Југославије“. Надам се да не морам овом приликом да подсећам да је у питању био класичан политички процес који није поштовао ни тадашње правне норме. О томе постоји заиста бројна научна литература, како у земљи, тако и у иностранству.
На почетку друге деценије 21. века више је него уочљиво истрајавање на одржавању тзв. револуционарног, партизанског мита који је у новим условима, са делимично измењеном матрицом, добио нова обележја, али ја задржао стару суштину - догматско тумачење савремене историје. Партизански мит је идеолошки функционализован у новим условима и служи за својеврсну нову реинтерпретацију прошлости, па се тумачење историјских догађаја из Другог светског рата враћа у рану фазу развоја марксистичке историографије која је својевремено напустила многе постулате који се сада оживљавају, што је феномен који није постојао у претходним епохама ни у Србији ни у Словенији.
Актуелизована премиса о одбрани антифашизма у Србији (и у бившој Југославији) има за претпоставку да је Србија у највећем делу Другог светског рата, после слома устанка 1941, била скоро фашистичка земља, слично као НДХ. То је неодрживо, јер су Србију карактерисала два антифашистичка покрета - револуционарно-комунистички (партизански) и монархистички-равногорски (ЈВУО). Обнављање партизанског мита преко негирања његових тамних страна има за циљ да прикрије и праву природу комунистичког покрета, пре, за време и, посебно, после рата.
Најважније питање за нас јесте: да ли се у Србији прошлост може проучавати без идеолошког и политичког комплекса, уз пуну аутономност историчара? Наш одговор је више негативан него позитиван, јер Србија још увек није зрело и развијено друштво. Још увек је актуелна подела на „патриоте“ и „издајнике“ и то у оба смера, у зависности од идеја које се заступају и понуђених објашњења. То је само добар показатељ неспремности да се прихвати плурализам идеја због снажних реликта тоталитаризма.
Аутор: Коста Николић
Аутор је научни саветник у Институту за савремену историју из Београда
April 2012
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment