СРПСКИ ЖУРНAЛ
Cеп 24 2012
Први парастос жртвама комунистичког терора у Београду, биће одржан у суботу, 20. октобра 2012. у храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 12:00 сати. Парастос ће служити братство храма Светог Саве са старешином, протојерејем Радивојем Панићем на челу. Удружење потомака и поштовалаца жртава комунистичког терор позива све часне, поштене и добронамерне грађане да се придруже у молитви!
Неки славе ослобођење, а ми дајемо парастос! Коме дајемо парастос? Свим оним који су као часни, поштени и лојални грађани сопствене државе изгубили живот, били прогоњени, понижавани, хапшени, сакаћени, протеривани, опљачкани . . . И онима који су проживели у страху, јаду, прогонству свој век под комунистичким властодржцима и тиранима. И онима који су од 41. кренули са пушком у руци да бране своју државу и били на оној часној и легитимној страни, која је на крају издана од савезника, поражена и побијена од комунистичких банди. Од 20. октобра 1944. године, када совјетска, Црвена армија, по Черчиловом и Стаљиновом договору, заузима Београд и предаје га Хрвату Брозу на управу, па до 15. маја 1945. у српској престоници је по комунистичком признању побијено око 25.000 београђана, цивила. Убијани су без оптужнице, суђења, икакве евиденције. Остали су без права и на гробни белег и на упис у матичну књигу умрлих. Бацани су у земљу и креч без опела и последњег поздрава са најдражима. Зашто? Само зато јер су сметали њиховој селекцији, а запале су им за зликовачко око њихове куће, радње, одела, знање, дипломе . . . Убијају писце, интелектуалце, научнике, глумце, занатлије, прост народ. Све што им је запало за око, дошло им је на нишан. Њима данас дајемо парастос.
И то им није било доста, јер њихову децу, комунист регрутују у своју банду и необучену шаљу на тзв. Сремски фронт који стварају да био нова кланица српске омладине. И њима данас дајемо парастос.
У исто време, маја 1945. у Босанској голготи страдао је и онај део грађана Београда који се одазвао војничкој заклетви и позиву генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Њих није било мало, било их пред битку на Зеленгори, 30. априла 1945. преко 20.000 само у Београдској групи корпуса, а било их је и другим корпусима. После борбе са комунистима, који су потпомогнути и од совјетске артиљерије и англоамеричке авијације, у животу их остаје 800, а на слободи нешто мање од 200. Њих око 600 завршава у Брозовим казаматима, одакле их преживљава равно 20. Данас ни један више није у животу. И њима дајемо парастос.
Свима је заједничко да су страдали за своју земљу, своју част и људско достојанство. Свима им је заједничко да су остали без права на опело и на гробни белег. Али они су данас у небеској Србији и небеском Београду, попут Светог Саве чије су се мошти управо из Београда вазнеле на небо да закриле цело српство.
Ми данас ходамо по местима где су стратиште нашле хиљаде наших суграђана. Која су то места? То је на првом месту садашња Бањичка шума, која тада није била шума. Пошумљавали су тај део града како би шумом сакрили хиљаде гробова. Када су побили толико београђана на том месту, да више није било места где да их сахране поливали су их кречом, а када је и та опција потрошена односили су своје жртве у Јајинце, како бих приписали крвницима жртава из логора на Бањици и усташког логора на Старом Сајмишту, а мученичке гробове обелажавали својом сатанистичком петокраком. Убијали су своје жртве и на месту где је данашњи стадион Обилића и стадион Синђелића. Убијали су на Аутокоманди и на некадашњој окретници тролејбуса у Узун Мирковој улици, код Калемегдана, где се већ годинама гради неки хотел, а када су копали темеље те грађевине, кости мученика су побацили ко зна где са земљом ископаном из те јаме. И њима данас дајемо парастос. Ово је очигледан доказ да су садашњи властодршци једнаки са онима из 1944. а њихове државне комисије заправо скривају злочине, уместо да их откривају.
Убили су великог мајора Драгутина Гавриловића, изнемоглог од немачког логора, премлатили су га на Славији и оставили да умре на калдрми града кога је 1914. бранио. Војводи Бојовићу су силовали кћерку, опоганили његов шињел са војводским чиновима, а када је остарели војвода после три месеца умро нису дозволили јавну сахрану, већ су га на таљигама одвукли до Новог гробља. И њима дајемо парастос. Дајемо парастос и пуковнику командосу Александру Саши Михаиловићу, команданту Београдске групе корпуса ЈВуО, кога су комунисти бандити убили у сачекуши на Новом Београду и сакрили његов гроб, не предавши тело његовим родитељима, жени и деци, да свог најмилијег сахране онако како су му и преци сахрањивани. Дајемо парастос и свим онима који су годинама под комунистичком тиранијом страдали на све начине, који је њихов зликовачки ум могао да смисли. Јер једним ухапшеним заплашили су 10 људи, једним убијеним 100, а једним осакаћеним, па пуштеним 1000 заплашених. И њима данас дајемо парастос. Дајемо данас парастос и онима који су успели да побегну преко границе комунистичког режима и оставили своје кости на свим странама света, а многима нема ко на гробу ни свећу да запали. Њихово је срце остало у Беогрду.
Крвници још увек славе! Славе своју слободу којом убијају како им падне на памет, ако памети уопште и имају. Славе своје злочине и траже помирење и изједначавање. Са њима да будемо једнаки – НИКАД! Док је ове памети и имало хришћанске вере у нама. Док крвници и њихови идеолошки потомци славе у овом граду, док њихови злочини не буду обнародовани, жртве именоване и опојане, а места стратишта обележена, нема мира ни живима ни мртвима.
Нека је вечити помен београдским мученицима и свим страдалницима од комунистичког терора. Заборавити их нећемо, а њиховим џелатима нема опроштаја.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment