Kонтроверзи изречено везано за иконографију и симболику српског четничког покрета

*****

Захарије Брадић

Много је контроверзи изречено везано за иконографију и симболику српског четничког покрета. Комунистичка историографија, публицистика и популарна литература представљала је четничку идеју, као маловарошки национализам а њену симболику као мрачњачку и морбидну. Да ствар буде црња него што је, након престанка комунистичког монопола над штампом у Србији, млађи поклоници четништва уопште, прихватили су комунистичку сатанизовану слику о четницима као своју идентификацију. Не чуди стога, што се српски националисти неретко на скуповима понашају као архетипови негативаца из поратне партизанске иконографије. Незаобилазно печење и гибаница заливани обилатом ракијом, наравно све конзумирано прстима, или из флаше, за ове несвесне појединце знак је националног и идејног идентитета.

Вратимо се за тренутак на иконографију. Мртвачка глава са укрштеним костима на црном платну, што је био и јесте, симбол четничке идеје, са девизом „С вером у Бога слобода или смрт“, изворно представља спремност поклоника четничке идеје на мучеништво и жртву за српство и српску идеју. Лобања, дакле не представља претњу смрћу несрбима, као што се обично представљало, и као што се уврежило у мишљењу неупућених, већ представља завет Синђелића и Танаска Рајића.

Четничка заклетва, од стварања Српске четничке организације 1903. изводила се над јеванђељем на које су у облику крста били постављени кама и револвер, са сољу и хлебом поред овако осмишљених верских симбола. Иницијација новог четника вршила се тако што се заклињао на од оружја сачињеним крстом, на хлебу и соли, на доживотну борбу за слободу. Заклетва је подраѕумевала искаѕ, да ако се заклети оглуши о идеју или Органиѕацију, да му хлеб и со суди, а нож и револвер казну над њим изврше.

Жртвовање српству након овакве заклетве, или идеје да српство и четништво мора да представља херојство, било је неминовно, и неминовно херојско.

Маја 1904, на Шупљем Камену код Куманова, опкољен од албанских банди и турске војске, а након што је од целе чете остао једини жив, без и једног метка или бомбе, српски четнички војвода Анђелко Алексић, позван је на предају. Потпуно у духу заклетве и четничке идеје, војвода Анђелко изашао је пред Турке са голом камом, на њихову радост што ће војводу ухватити живог, изговорио је речи: „Овако се српски војвода предава“ и зарио себи каму у грло. Маја следеће године, опет опкољена српска чета војводе Анђелка Ђорђевића, оставши без муниције, а решен ада се не преда, активирала је последњу бомбу, и сви су ѕагрљени над њом пали. Последња жеља пуковника Александра Мишића, 1941, да командује стрељачком строју који је вршио смртну казну над њим такође је изврстан пример херојства. Жртва сина војводе Мишића, и херојство поменутог чина је још већа када се зна да се предао да би пружио одступницу Дражи Михаиловићу, свом војводи. Наведени примери, показују сву симболику мртвачке главе и сву величину херојства и мучеништва српских четника у историји.

Колико су овакве слике далеко од сцена из филма „Ужичка репубика“ или од сцена које се често на Равногорском збору сваког маја под шаторима могу видети?

Бити четник, значило је бити свакодневно спреман на одрицање и жртву. Четници су у Старој србији почетком 20 . века носили по једну воштаницу, да би заварали глад воском, и имали посмртну свећу у случају смрти. Аристократизам покрета истаћићу чињеницом да је Гаврило Принцип 1912, одбијен као кандидат за четника јер је војвода Танкосић сматрао да није довољно храбар да би то био!

Јести гибаницу, дакле и носити браду и кокарду, није довољно да би се неко назвао четником. Иконографија покрета јасно говори о томе.

Четиштво је идеал, а бити четник циљ. Исправност и поштење, љубав према отаџбини и спремност на жртву за било кога, (јер тиме ће се показати на појединцу морална величина целог народа) , неопходни су предуслови, да би неко себе називао четником.

Ови редови имају форму подуке, али исто тако и апела, имају за циљ, васкрсавање четничке идеје у њеном сјају и одрицања од пропагандне слике ка ослике о себи.


Захарије Брадић
Србија
2011


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****