Wednesday, November 17, 2010

ПАРТИЗАНИ УБИЈАЛИ САВЕЗНИЧКЕ ПИЛОТЕ? Милослав Самарџић Nov. 16, 2010



Милослав Самарџић

Радио станица са Равне Горе слала је извештаје Телеграфској агенцији ''Демократска Југославија'' у Њујорку о спашеним пилотима. Навођене су адресе пилота, како би њихове мајке одмах биле обавештене, пошто су имале информацију да су им деца ''нестала у акцији''. Хрпу ових извештаја сачувала је жена потпуковника Борислава Тодоровића, тада на службу у Југословенској амбасади у Америци. Ово je факсимили оригиналних извештаја, онако како je примљен у Њујорку.


Mihailovich's Chetniks sharing a meal with rescued Allied airmen
in Pranjani, Serbia 1944

 
Причу о спашавању савезничких пилота комунисти су користили на различите начине, како им је кад требало. Најпре су, током процеса ђенералу Дражи, говорили да су четници убијали савезничке пилоте. Навели су чак и четири имена наводно убијених авијатичара, али они су се одмах огласили из Америке. На демонстрацијама у Њујорку, један од њих је носио транспарент са натписом: ''Титова пропаганда каже: `Михаиловић ме је убио!` У ствари он ме је спасао''.

Међутим, до сада није придавана пажња једном од транспарената које су носили спашени амерички пилоти. На транспаренту је писало: ''Тито - убица америчких пилота''.

У овом чланку ексклузивно објављујемо два документа о убиствима америчких пилота од стране Титових партизана 1944. године.

Први документ је извештај мајора Данила Салатића, вршиоца дужности команданта Херцеговине, ђенералу Дражи, од 28. марта 1944. године. Салатић најпре пише да је један пилот умро од рана задобијених од немачке противваздушне одбране и да су га четници сахранили у селу Пијавицама, а затим наставља:

''Други који је позлеђен приликом скока са падобраном није могао да иде, убијен је од комуниста и закопан у селу Гркавцима. Сви су опљачкани и одведени у Расно. То је изван домашаја наших јединица, бар за сада. Према исказима мештана, углавном жена, питали су за четничке јединице. Покушаћу да им организујем бекство. Не гарантујем за успех.''

Архивска ознака документа: Војни архив, Београд, Четничка архива, К-277, рег. бр. 2\1.

Други документ је извештај пуковника Петра Симића, команданта Северне групе босанских корпуса, ђенералу Дражи, од 31. децембра 1944. године, који гласи:

''Код Манастира Гомјенице у с. Добриња код Бањалуке, спустило се девет Американаца падобранима. Петорицу ухватили партизани и одмах стрељали, четворица, од којих два официра и два подофицира, налазе се у нашим рукама и упућени на Озрен 26. о.м.''

Архивска ознака документа: Војни архив, Београд, Четничка архива, К-276, рег. бр. 16\1-19.

Сутрадан, 1. јануара 1945, Дража је писао пуковнику Мирку Лалатовићу, начелнику Оперативног одељења Врховне команде:

''За пропагандни штаб: Код Манастира Гомјенице, с. Добриње код Бањалуке, спустило се девет Американаца падобранаца. Петорицу су партизани ухватили и одмах стрељали, четворицу су прихватили наши војници и то два официра и два подофицира. Упућени су 26. децембра на сигурно место. Искористите ово за пропаганду. Наредио сам да се испитају преживели падобранци о целом догађају и да се доставе њихова имена и ознаке.''

Архивска ознака документа: Војни архив, Београд, Четничка архива, К-297, рег. бр. 23\1-1.

Извештаји о испитивању преживелих пилота засад нису откривени. Пилоти су упућени у село Бољанић испод Озрена, одакле су са импровизованог аеродрома евакуисани крајем фебруара 1945. године. Спашени пилоти су наредне године сведочили пред Комитетом за праведно суђене ђенералу Дражи Михаиловићу у Њујорку, али овај случај нису помињали, или то макар није објављену у записнику са овог процеса. Може се претпоставити да је случај заташкан због тадашње политичке ситуације, а да је контроли измакао само транспарент ''Тито - убица америчких пилота''. Тако, за сада се поуздано може рећи само то да постоји велика вероватноћа да су југословенски комунисти убијали пилоте оборене од стране Немаца. Коначан одговор даће даља истраживања.

Оно што је апсолутнно сигурно, то је да су се у великом броју случајева, према савезничким пилотима који су пали на њихову територију, партизани односили као према ратним заробљеницима. Један од америчких официра задужених за евакуацију оборених пилота, мајор Брини Агати, за групу авијатичара коју су партизани држали код Коренице употребио је управо тај израз: ''Ратни заробљеници''. Ово је радиограм мајора Бринија послат бази у Барију, 16. јануара 1945:

''Извињавам се што је садржина ових порука стално жаљење, али морам да од вас тражим да енергично протествујете против рђавог поступка према савезничким ратним заробљеницима. Баш сам сад сазнао да су 9 америчких авијатичара и 3 француска бегунца задржани 10 дана у КОРЕНИЦИ, и да поред сталних опомена да ми се одмах јави кад такви људи наиђу НИСАМ био обавештен. Уз то није им било дозвољено да опште са мисијом.

Речено ми је да је поступак према њима био најгори за време тих пет недеља у ЈУГОСЛАВИЈИ. Већ сам потегао то питање са Корпусом и учинићу то поново, али, осећам, није довољно. Ове људе треба раздрмати. Посади је речено да не мора да једе сада, најешће се кад изађе.

Поступак према њима је срамота за сваку европску цивилизовану земљу. Општи став скоро отворено непријатељски. Молим предајте копију 'ђенералу' КРАЈГЕРУ, 15 Еј Еф.''

Објављујући овај радиограм, Дејвид Мартин, и сам један од оборених пилота, пише:

''Док су четници давали избављеним авијатичарима потпуну слободу кретања, партизани су скоро увек пре него што би их пребацили даље поступали према америчким авијатичарима као према заробљеницима под кућним притвором. Док су четници често гладовали да би нахранили избављене авијатичаре, партизани често нису водили ту бригу - у ствари амерички официри придодати партизанским снагама слали су многе огорчене поруке поводом лошег поступка према избављеним авијатичарима. Неке од тих порука биле су врло подробне.''

Извор: Документи Хуверовог института: Родољуб или издајник - случај ђенерала Михаиловића, стране 178-179.

Данас, пошто је један од спашених пилота, потпуковник Милтон Френд, долазио у Београд да сведочи на рочишту у процесу рехабилитације ђенерала Драже, комунисти још једном прилагођавају своју причу. ''Нису само четници спасавали пилоте'', гласио је наслов у ''Политици'' од 15. новембра 2010. године. У чланку је наведена следећа изјава председника Субнора Славка Поповића: ''По неким подацима којима располажемо, они (четници - прим. аут) су спасли укупно 263, а ми 1.585 пилота и чланова посаде''.

Тачне цифре о спашавању пилота објавио сам у књизи ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', пети том, као и у илустрованој монографији ''Спашавање савезничких пилота''. Све цифре су потврђене фуснотама, а на овом месту преносим само завршно поглавље, ''Број спашених пилота''.

Садржај тог поглавља је следећи:

Према извештају директора ОСС-а, генерала Донована, председнику Рузвелту с краја октобра 1944. године, на подручју Краљевине Југославије спашено је 1.088 савезничких пилота. Од овог броја, четници су спасили 561, а партизани 527 пилота.37

Донован је овде рачунао и посаде авиона који су слетали на острво Вис. Пошто су аеродром на Вису оспособили и држали Британци, поред осталог и да би послужио пилотима у невољи, у савезничким редовима обично се није сматрало да су комунисти учествовали у спашавању авијатичара који су принудно слетали на ово острво. То изричито наглашава и капетан Вилијам Емет, помоћник обавештајног официра ОСС-а при 43. бомбардерској групи 15. ваздухопловног корпуса. Еметов задатак био је да организује спасавање и евакуацију пилота оборених над Југославијом, свеједно да ли су пали на четничку или партизанску страну. Сем што су водили евиденцију, Емет и његове колеге испитивали су пилоте о околностима обарања и о свему што су доживели до повратка у Италију. Еметов закључак је следећи:

Неких две трећине спасених авијатичара евакуисано је са територије под контролом четничких снага, а једна трећина са територије под контролом партизана. Колико ја знам, неких 1.000 пилота спашено је на територији Југославије. Овај број не обухвата пилоте који су се спустили на острву Вису на Јадранском мору, на аеродром који је у ту сврху изграђен 1944. године од стране Англоамериканаца.38

Прецизно се може рећи да су по групама са четничке територије евакуисана 593 савезничка пилота, и то:

- 11 пилота који су 19. априла 1944. године отишли пешице из Прањана према Јадранском мору,

- 40 пилота које су британски авиони одвезли из Прањана 29. маја 1944. године,

- 237 пилота евакуисаних из Прањана 9. и 10. августа,

- 210 пилота евакуисаних из Прањана 12, 15. и 18. августа,

- 20 пилота евакуисаних из Коцељеве 17. септембра,

- 15 пилота евакуисаних чамцима из Боке Которске до Барија током септембра и октобра,

- 15 пилота евакуисаних из Бољанића 1. новембра,

- 20 пилота евакуисаних из Бољанића 27. децембра, и

- 25 пилота евакуисаних из Бољанића крајем фебруара 1945. године.

Велика је вероватноћа да је једна група спашених пилота евакуисана при одласку капетана Џорxа Мусулина из Прањана, 29. августа. Такође, било је низ појединачних случајева који су измицали евиденцији. Примера ради, то се десило са поручником Вилијемом Лејном Роџерсом, обореним 8. септембра 1944. изнад Авале. Роџерса и његову посаду спасили су четници и потом их чували у области Рипња. Када су Немци сазнали где су пилоти, дошло је до борбе у којој су погинула три немачка војника и четири четника, а више четника било је рањено. Октобра месеца у ову област долазе партизани и Црвена армија, тако да се четници, водећи са собом америчке пилоте, повлаче према Босни. Пошто је поручнику Роџерсу приликом пада била поломљена нога, он је остао у једном селу. Ту су га пронашли партизани и касније евакуисали, рачунајући да су га они спасили, као и ону групу од 11 пилота која је отишла из Прањана, да би била одвежена са аеродрома који се налазио на партизанској територији у Беранама.39

Дакле, може се закључити да су четници спасили преко 600 савезничких пилота. Ова бројка поклапа се са прорачунима капетана Вилијама Емета да је две трећине пилота пало на четничку, а једна трећина на партизанску страну.40

Највећа акција спашавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија, не само на територији Краљевине Југославије, већ уопште током Другог светског рата, била је она у Прањанима, када је од 9. до 18. августа 1944. године евакуисано 447 авијатичара. Ову акцију Американци су звали Мисија ''Халјард'' (у преводу: подизач; реч означава уже којим се подиже главно једро на броду).

Уз напомену да документа ''нису сачувана и адекватно вођена'', користећи се својим уобичајеним методама, комунистички историчари наводе цифру од чак 1.585 оборених савезничких пилота које су наводно спасили партизани. Спашавање пилота од стране четника они или не помињу, или минимизирају. Штавише, пишу да су четници убијали оборене пилоте, па чак и да су партизани спашавали пилоте од четника.41

Мада је и цифра од преко 300 пилота спашених на територији под контролом комуниста висока, у америчкој војсци, па донекле и у јавности, створен је мит само о спашавању пилота од стране четника. Пилоти које су спасили четници демонстрирали су већ 1946. године, у Њујорку. Један од њих, Дејвид О`Конели, носио је следећи транспарент: ''Титова пропаганда каже: `Михаиловић ме је убио!` У ствари он ме је спасао''. Наиме, тврдећи да су четници убијали савезничке пилоте, комунисти су поменули и О`Конелија.42

У америчкој штампи објављено је много чланака о пилотима које су спасили четници, а писало се и о њиховој иницијативи да се подигне споменик Дражи у Вашингтону, испред Беле куће. Удружење ратних ветерана ваздушних снага (АФЕЕС) звало је на своје годишње прославе припаднике четничког, а не комунистичког покрета.

Поред политичких разлога, пре свега Хладног рата, на овакав расплет догађаја утицала су и нека дешавања у земљи.

Пре свега, на територији под контролом комуниста, у Словенији, Хрватској, Црној Гори а затим и у Топлици, у последњој фази рата постојало је више аеродрома на које су Западни савезници редовно допремали оружје и ратну спрему партизанима. Ради координације, ту се налазио и велики број савезничких официра. Тако су оборени пилоти у кратком року долазили до својих официра и брзо евакуисани, приликом доласка првог авиона са опремом. На територији Србије, а вероватно и у другим областима, није било ни једне борбе партизана против окупатора за спашавање пилота.

Када се савезнички официри нису налазили у близини, комунисти су третирали пилоте као заробљенике. Капетан Даниел Десић, један од америчких официра задужених за проналажење пилота на партизанској територији и њихову евакуацију, сведочио је како стражар није хтео да га пусти у кућу у којој је чувано седам авијатичара, ''говорећи да је од комесара добио наређење да нико не може да их види''. Стражар је попустио тек када је Десић запретио да ће ''обићи те људе на силу''.43

А капетан Вилијам Емет пише:

Већина пилота евакуисаних с територије под партизанском контролом жалило се на хладан, готово непријатељски третман, посебно на небригу за пружање склоништа и давање хране.44

С друге стране, пилоте који су пали код четника требало је чувати месецима. Многи од њих видели су макар да су четници ''заподенули чарку са Немцима како би нашим људима дали времена да побегну и не падну Немцима у руке'', као што је то примера ради посведочио Ален Фридберг.45

Однос четника, као и народа на територији под њиховом контролом, био је према обореним пилотима изразито пријатељски. Пилоти су имали слободу кретања, видели су да добијају и последњу кору хлеба, као и лекове, којих је било веома мало.

Поред оних који су принудно слетали на острво Вис, комунисти су међу спашене пилоте рачунали и оне који су пали на територију на којој није било окупатора, нарочито после октобра 1944. године. Карактеристичан је пример једног америчког бомбардера, који се јануара 1945. године због неког квара спустио крај Српске Црње. Немци су се тада налазили далеко на западу, на Сремском фронту. Посада је отклонила квар и истог дана одлетела у Италију, а комунисти не само што су покренули читаву кампању о спашавању савезника, већ су ове пилоте прогласили почасним грађанима Српске Црње.46

ИЗВОРИ:

37 М. Пешић, Дража у извештајима америчких и британских обавештајаца 1941-1944, 264.

38 М. Пешић, Мисија Халјард, 206.

39 М. Пешић, Мисија Халјард, 133.

40 Извештаји капетана Џорџа Мусулина и Ника Лалића налазе се у Националном архиву у Вашингтону, под ознакама РГ-226, Е-99, Б-34-Ф-170 и Е-99, Б-22, Ф-368. Они не садрже податке пре Операције ''Халјард'', тј. пре августа 1944. Извештаји о спасавању пилота са територије под контролом комуниста чувају се у истом архиву под ознакама РГ-226, Е-154, Б-25 и Ф-334 (Операција ''Данкилин'', о спашавању 65 пилота), РГ-226, Е-154, Б-25, Ф-34, Е-99, Б-23 и Ф-115 (операције ''Редвуд'' и ''Ђуранд'', 162 пилота) и РГ-226, Е-154, Б-25, Ф-357, Е-154, Б-25 и Ф-356 (операције ''Малбери'' и ''Флотсам'', 300 пилота).

41 М. Пешић, Мисија Халјард, 218. Према чланку Антуна Милетића у ''Политици'' од 9. јуна 2000. године.

42 М. Пешић, Мисија Халјард, 338.

43 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 271-349.

44 М. Пешић, Мисија Халјард, 206.

45 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 332.

46 М. Пешић, Мисија Халјард, 219.



http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17912


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment