Tuesday, November 30, 2010

Novi Grb Srbije‏ / Novembar 2010 / "Novi srpski grb bez uticaja nemačke heraldike"


Novi grb Srbije (levo) i stari,
pod uticajem nemačke heraldike (desno)


Blic Online

I. Kranjčević  


23. 11. 2010. - 13:33h
 

Vlada Srbije je na sednici 11. novembra usvojila redizajnirani grb Srbije, koji je posle 120 godina prvi put u skladu sa srpskim heraldičkim pravilima i Zakonom o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne.

Prvo rešenje datira iz 1882. godine, kada je Srbija proglašena kraljevinom. Po odluci kralja Milana Obrenovića na štit je postavljen beli dvoglavi orao spuštenih krila iz Srednjeg veka kome je na grudima umetnuti štit kneževine, čuveni krst sa četiri ocila, a između nogu dva zlatna krina, takođe naše obeležje iz Srednjeg veka. Tako se, u simboličkom smislu, novovekovna Srbija konačno povezala sa srednjovekovnom.

Štit je postavljen u vladarski paviljon, vrstu plašta koji se može koristiti za državne ili kraljevske grbove. Iznad štita i paviljona je postavljena moderna evropska kruna, kao simbol stare državnosti. Rad na grafičkom izgledu grba tada je poveren Austrijancu Ernstu Kralu koji je uradio moderno grafičko rešenje, ali pod velikim uticajem moćne nemačke heraldike, i nimalo nije u duhu naših istorijskih primera.

Zbog burne istorije, grb se menjao, a jedno vreme nije ni bio u upotrebi i tek 2004. godine je preporukom Narodne skupštine vraćen jedini pravi srpski grb, onaj iz 1882. Posle usvajanja Zakona 2009. godine, Vlada Srbije je poverila “redizajn” grba našem poznatom heraldičaru profesoru Ljubodragu Grujiću da u saradnji sa predsednikom Srpskog heraldičkog društva „Beli Orao“ Dragomirom Acovićem i komisijom isprave nedostatke na grbu da bi konačno mogao da bude u skladu sa Zakonom.

Najznačajnije promene na grbu

1. Orao je sada nacrtan da liči na prirodnog orla

2. Ocila su dobila karakteristični oblik ćiriličnog S

3. Pera na orlu su jasnija sa manje detalja

4. Jezik orla je sada u duhu srpske heraldike

5. Noge orla su imale neorlovska pera koja se nisu spuštala do kandži

6. Krinovi su sada usklađeni sa našim istorijskim primerima

7. Zlatne rese na paviljonu su predstavljene pocepane

8. Kruna iznad štita ranije je bila presečena na pola, što je simbolički loše za suverenitet države


- Zadatak je bio vrlo odgovoran, bilo je potrebno ispraviti laiku nevidljive greške akumulirane u proteklih 120 godina na grafičkom izgledu grba, a pri tom se držati jasnog opisa grba u Zakonu kao i naših istorijskih primera. Redizajn orla je bio najizazovnija i najkontraverznija stavka na kom smo radili dva meseca. Usvojeno rešenje orla je inspirisano domaćim grafičkim rešenjima iz prve Jugoslavije i modernim rešenjima Srpskog Heraldičkog Društva u poslednjih dvadeset godina - kaže za “Blic online” Ljubodrag Grujić, profesor, heraldičar, potpredsednik društva srpskih grbonosaca “Miloš Obilić” i član više heraldičkih udruženja u zemlji i inostranstvu.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Monday, November 29, 2010

"Kako je Draža Mihailović reševal Američane" - Bitka za postavitev spomenika četniškemu poveljniku - Milton Friend in the Slovenian Press / Washington/Ljubljana - MMC RTV SLO

Lt. Col. Milton Friend, USAF (Ret.)
2010

Bitka za postavitev spomenika četniškemu poveljniku

16. november 2010 ob 12:38,

zadnji poseg: 16. november 2010 ob 14:24

Washington/Ljubljana - MMC RTV SLO

Milton Friend je upokojeni general ameriških zračnih sil - in eden od 500 ljudi, ki so s pomočjo četniške vojske Draže Mihailovića preživeli, potem ko so njihova letala nad Jugoslavijo sestrelili Nemci.

88-letni Friend, ki ga je sinoči gostil Studio City, se je po 66 letih prvič vrnil na srbska tla, da bi pričal pred sodiščem v Beogradu za rehabilitacijo Dražena Mihailovića. Po njegovih besedah je drugo svetovno vojno s kolegi preživel prav z Mihailovićevo pomočjo.

Četniški general je s svojo vojsko rešil več kot 500 ameriških vojnih pilotov, ki so bili leta 1944 sestreljeni nad ozemljem tedanje Jugoslavije.

Večna hvaležnost

Friendovo letalo so 6. junija 1944 sestrelila nemška bojna letala med vračanjem z zračnih napadov na naftna polja v Romuniji. "Od tistega usodnega dne je že več kot 47 let, a nič, kar se je pripetilo od takrat dalje, ne more zmanjšati moje odločenosti, da poplačam dolg hvaležnosti generalu Mihailoviću," je pripovedoval Friend takrat v svojem pričevanju.

"Mihailović ni bil hudodelnež, ampak heroj," je povedal Friend v nedavnem intervjuju za AP. "Rešil je 500 ljudi in jim pomagal, da se ponovno združijo s svojimi družinami. In ni rešil le 500 življenj, ampak na tisoče njihovih prihodnjih generacij, ki danes živijo v ZDA."

Friend je za Studio City pojasnil, kako so njega in preostali del njegove ekipe takoj po rešitvi iz gorečega bombnika srbski domačini zbrali, nato pa so jih četniški vojaki odpeljali z območja, da bi se izognili nemškim patruljam, ki so videle njihova padala in so že preiskovala območje. Četniki so Američane popeljali v gore, jih tam skrili, nahranili in jim postregli z rakijo. Ko je bilo varno, so jih pod zaščito Mihailovićevih sil premestili v srbsko vasico Pranjani, preden so bili nazadnje evakuirani v Italijo.

"Žrtvovali življenja za Američane"

V Pranjanih je Friend tudi osebno spoznal generala. Mihailović je rešenim vojakom podrobno razlagal (v francoščini, nato pa je eden izmed njegovih podrejenih to prevedel v angleščino) o njegovih povojnih načrtih za demokratično obliko vlade v Jugoslaviji.

"Povedal nam je, da bodo, ko bo napočil čas in ko se bodo zavezniki vrnili v Jugoslavijo, njegove sile, če bo potrebno, žrtvovale svoja življenja za Američane in zaveznike," se spominja Friend. 9. avgusta 1944 so iz Pranjanov evakuirali več kot 200 zavezniških vojakov.

Leta 1948 je na predlog generala Dwighta D. Eisenhowerja ameriški predsednik Harry Truman podelil častno medaljo za zasluge generalu Draži Mihailoviću kot priznanje za njegove zasluge pri zavezniškem cilju. Med drugim je Truman o Mihailoviću dejal naslednje: "S pomočjo neustrašnih prizadevanj njegovih čet so številne ameriške letalce rešili in jih varno vrnili pod prijateljski nadzor."

A prvič - in edinkrat - v zgodovini so nagrado Legije za zasluge označili za "tajno" in jo ohranili kot skrivnost. Za podelitev nagrade je javnost izvedela šele 20 let kasneje, leta 1967, po posredovanju kongresnika Edwarda J. Derwinskega. Po poročanju AP-ja, ki se sklicuje na različne zgodovinarje, se je ameriški predsednik Franklin D. Roosevelt namreč odločil slediti vzoru britanskega premierja Winstona Churchilla in namesto Mihailovića podpreti raje Titove partizane. "To je bila povsem politična odločitev," pravi Friend. "V prvih dveh letih vojne sploh še ni bilo partizanov, ki bi se borili z nacisti v Jugoslaviji."

Kljub nasprotovanju Amerike so leta 1946 v Titovi Jugoslaviji Mihailovića na političnem procesu obsodili na smrt zaradi sodelovanja z okupatorjem. "Nikakor ni mogoče, da bi on sodeloval z Nemci," je odločen Friend. "Ameriško zunanje ministrstvo je jugoslovanski, to je Titovi, vladi sporočilo, da imajo številne dokaze, ki bi jih radi predstavili na sojenju. Hoteli so jih poslati v Jugoslavijo, a jih niso sprejeli," končuje Friend v Studiu City.

Veto ministrstva

Preživeli vojaki so ameriškemu kongresu podali prošnjo za postavitev javnega spomenika Mihailoviću že leta 1976, od takrat pa je senat že dvakarat predlog potrdil, a ga je vsakokrat zavrnilo zunanje ministrstvo z argumentom, da morda to ne bi bilo po godu jugoslovanski komunistični oblasti.

O operaciji Halyard, kot se imenuje operacija reševanja 500 ameriških vojakov, sicer govori tudi knjiga The Forgotten 500 avtorja Gregoryja A. Freemana.


K. S.

 
http://www.rtvslo.si/svet/kako-je-draza-mihailovic-reseval-americane/244041
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
 
*****

Мапа са Дражиним гробом - Пише: Милослав Самарџић November 2010

Слобода број 2012 // 25. новембар 2010.


Милослав Самарџић

Гардиста Титове гарде тврди да зна где се тачно налази гробно место ђенерала Драже и прилаже мапу на којој је оно означено




Један бивши гардиста Титове гарде тврди да зна где је Дражин гроб. Своја сазнања о томе испричао је историчару из Ниша Александру Динчићу, уз обећање да никоме не саопшти његово име. Разлог су репресалије које је доживео када је сазнао детаље око Дражине ликвидације, односно страх да ће се оне поновити.

Некоме ко се не бави размерама ''црвеног терора'', овај страх данас свакако делује чудно. Међутим, Александар Динчић је на многим примерима, разговарајући како са комунистима, а међу њима и са официрима Озне, тако и са жртвама, видео шта значи термин ''страх у костима''...

Укратко, овај гардиста служио је војни рок од 1955. до 1957. године у комплексу Белог двора на Топчидеру. Мозаик о догађајима из 1946. године склопио је на основу сведочења старијих гардиста и онога што је сам доживео.

Најпре је сазнао за страх Јосипа Броза Тита за сопствени живот. Броз, који је одмах по приспећу у Београд, октобра 1944. године, наредио својим људима да се у Србији понашају ''као у окупираној земљи'', био је у грчу још више него претходни окупатори, Немци. И годину и по дана после ''ослобођења'', он је често живео у склоништима од ваздушних напада, направљеним испод Белог двора уочи Другог светског рата. Ту су га чували одабрани припадници тајне полиције Озне, односно, касније, Удбе. И за време Дражине ликвидације, као и непосредно пре тога, није напуштао ово склониште.

Иронија судбине хтела је да у истом том склоништу, нешто даље, у просторији коју су звали ''пећина'', и која је имала оловна врата, последње седмице свог живота проведе и ђенерал Дража. Из те ''пећине'' Дража је одвођен на суђење у Дом гарде на Топчидеру, који се налази у непосредној близини, а у њој је вероватно и убијен. Ту су остале његове ствари, које ће много деценија касније наследник Удбе, БИА, показати јавности и пренети у свој музеј.

Према сведочењу гардисте, Дражу су сахранили у комплексу Белог двора, у једној ували испод цркве Светог Ђорђа (то је она дворска црква у којој је негдашњи усташа, а тадашњи комуниста, Марко Месић, испалио метак у чело Христовој икони). На том месту терен се спушта у Лисичји поток, тј. дворска ограда, која се налази испод гроба, дели ову падину Лисичјег потока на два дела.

У време када се гардиста тамо налазио, Дражино гробно место било је оивичено камењем ишараним маховином. Тик изнад гроба налазило се рачвасто листопадно дрво, вероватно платан. Около је био травњак, а кроз травњак, поред самог гроба, пружала се пешачка стаза, којом су стражари ишли до ограде. Ова стаза одваја се од пута који од Белог води ка Старом двору. Гроб је од тог пута удаљен 30 до 50 метара.

Сведочење овог гардисте треба узети као озбиљно, јер се у основи поклапа са верзијом коју је потписнику ових редова саопштила Загорка Васић, обавештајац генерала Миодрага Дамјановића, команданта свих четника који су се у ово доба налазили у логорима у Италији. Загорку Васић, предратну секретарицу у кабинету председника Југословенске владе, Драгише Цветковића, Дамјановић је јануара 1946. године послао из Италије да пронађе Дражу и да му понуди извлачење из земље. Загорка је пронашла Дражу у Западној Србији, али он, као ни раније, није хтео да иде у иностранство. Марта 1946. године Дамјановић сазнаје да је Дража заробљен и одмах кује план о његовом ослобођењу. Као и под Немцима, четници су и у ово доба у Београду имали јаку обавештајну службу и доста илегалаца, на које се Дамјановић ослањао.

Дамјановићев план није остварен, али је утицао на развој догађаја. Видевши да се нешто дешава, комунисти су направили Дражиног двојника, кога је ''марица'' сваког дана одвозила од затвора у Ђушиној улици до Дома гарде на Топчидеру. У ствари, Дражу су држали у подземним склоништима, која се пружају од Дома гарде до Белог двора. Када је Дража убијен, двојника су водили на различите локације, ради заваравања трагова.


........

Остатак текста у Слободи


http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=613:mapa-sa-drazinim-grobom&catid=3:srpska-politika&Itemid=119




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА ИЗЛАЗЕ НА ВИДЕЛО!

November 28, 2010

28-11-2010

Београд - (Тањуг) - Владина комисија за испитивање злочина комуниста крајем и после Другог светског рата дошла до података о више од 18.000 убијених људи.

Државна комисија за проналажење и откопавање тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 1944. године, прикупила је досад податке за више од 18.000 жртава комунистичког терора који је почео пред крај Другог светског рата и распламсао се првих година након ослобођења.

Одлуку о формирању Комисије донела је Влада Србије, а акцију потраге за тајним гробницама покренули су Институт за савремену историју и лист "Вечерње новости" после потресног фељтона под називом: "Откопавање истине".

На основу пријава грађана и исказа сведока, евидентирано је 190 масовних гробница широм Србије, а испитане су и снимљене 23 локације, изјавио је у интервјуу Тањугу секретар Комисије, историчар Срђан Цветковић поводом прве годишњице њеног рада.

Детаљно су истражене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском и Јабланичком, а делом и Шумадијском округу, навео је он, истакавши да су пробне ексхумације извршене на три локације, а у два случаја су налази били позитивни.

"То су тајна гробница у потоку Змијанац на имању Петра Трујића на подручју Зајечара у којима су, према сведоцима, новембра 1944. без суђења скончала 44 житеља Бољевца и околних села и гробница на локацији Гувниште код Јастрепца са посмртним остацима 60 особа које су по ослобођењу, октобра 1945, изведене из болнице у Власотинцу и ликвидиране. Према ранијим истраживањима, међу овим жртвама су били рањени припадници Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића, болесни цивили и особље болнице", рекао је Цветковић.

"Када смо, после сондирања терена, почели откопавање поред потока Змијанац, установили смо да је скоро читав терен, површине 10 са 15 метара, покривен каменим плочама и камењем, што је био први знак да смо на правом трагу", рекао је Цветковић.

"Након што смо уклонили камене плоче и ископали првих 20 сантиметара земље наишли смо на остатке људских тела: лакатне кости, делове руку и лобања... У присуству криминалистичког инспектора, утврђено је да су убијени набацани један преко другог у више слојева, а да је ради прикривања гробнице и заштите од животиња, после сваког слоја стрељаних, локација покривана камењем и каменим плочама", рекао је Цветковић.

Слична ситуација је била и приликом откопавања стратишта у Гувништу, рекао је он и додао да су даље ексхумације прекинуте, будући да је то посао за стручњаке форензичаре и друге државне органе.

"Комисија је о својим налазима обавестила локалну полицију ради увиђаја и обезбеђења гробница, као и надлежна тужилаштва", рекао је Цветковић и додао да је Вишем јавном тужилаштву у Зајечару 9. септембра поднет и званичан захтев за ексхумацију потврђене масовне гробнице, али да се по том захтеву, из необјашњивих разлога, засад још не поступа.

Он је навео и да је Комисија формирала Документациони центар жртава комунистичког терора, да су подаци највећим делом преузети из различитих архива и да јој је уступљена база око 27.000 страдалих и несталих које је пописао Анкетни одбор Скупштине Војводине.

За шест месеци рада у Архиву Србије је из грађе Безбедоносно-информативне агенције (БИА) обрађено око 120 кутија материјала.

Велики број страдалих пописан је, како је навео, захваљујући дојавама грађана преко Инфо-центра који је успостављен у Институту за савремену историју, као и на основу других секундарних извора: литературе, захтева за рехабилитацију и захтева за увид у досијеа.

На основу досад истраженог материјала, може се констатовати да је сличан сценарио репресије и ликвидација био примењиван мање или више у свим српским варошицама и градовима, само је њихов интензитет зависио од локалних прилика и особености особа из репресивног апарата.

Овим процесом је највећим делом руководило "Одељење за заштиту народа" (ОЗН-а), настало као политичка полиција 13. маја 1944. у Дрвару по совјетском моделу.

Егзекуције су вршене по правилу без суђења и то после кратког боравка у истражном затвору у којем су "народни непријатељи" често били подвргавани суровим тортурама, објаснио је Цветковић.

Он је упозорио да највећи проблем за Комисију, која почива на волонтерском раду, представља недостатак техничких и финансијских средстава, посебно за истраживања и теренски рад - снимање локација и сведочења ван Београда.

Изразивши наду да ће за рад у 2011. добити већи "џепарац" од Министарства правде и један аутомобил за теренски рад. Цветковић је навео да ће се у наредном периоду Комисија више оријентисати на теренска истраживања са тежиштем на подручје Војводине, које је у првој години рада било запостављено.



http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18056&sid=146d85693bb870d0e308907198235f5e



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Friday, November 26, 2010

A harbinger of things to come in the 1990s and beyond in Yugoslavia / "The Yugoslav Partisans" by Vladimir Dedijer, Reply by Nora Beloff

THE NEW YORK REVIEW OF BOOKS

July 17, 1986

In response to:

Yugoslavia and the British from the September 25, 1986 issue

The British in Yugoslavia from the December 5, 1985 issue


Vladimir Dedijer writes:

To the Editors:

With reference to Professor Mark Wheeler’s letter [NYR, December 5, 1985] I should like to pay my tribute to his book Britain and the War for Yugoslavia, 1940–1943. The only objection I might have is that Professor Wheeler did not make a research into the Archives of the Military Institute of the Second World War in Belgrade, where the archives and all personal documents of General Draza Mihailović are kept. These archives are open for all Yugoslav and foreign historians. I know that several of my English friends looked through valuable documents there.

Professor Wheeler states in his letter that “the British in general and Bailey in particular had almost no influence with Mihailović at the time. Personal contacts between the two men had been broken off following Mihailović’s anti-British tirade of February 28 and were not restored until mid-April.”

Yet five days after the conflict between General Mihailović and Colonel Bailey, according to the document VK-Y-710 Colonel Bailey visited General Mihailović and handed him a special message from Colonel Zervas from Greece, which reads as follows:

Please be so kind to convey to General Mihailović the fraternal greetings in my name and the name of free Greece and wish all the best to him and the heroic Serbdom. I wish to establish with him the contact as soon as possible so that we could make plans for a joint action in cooperation with the English.

There are some other documents in existence which prove that Colonel Bailey and General Mihailović discussed joint actions against the partisans in Yugoslavia.

The break of personal relations between Mihailović and Bailey on February 28 ended on March 15 after a talk which lasted for two hours. General Mihailović had to hurry to the front on the Neretva where main partisan forces were surrounded by the Germans, Italians, General Mihailović’s troops and ustashas.

Colonel Bailey inspected the shock troops of chetniks under the command of Pavle Djurisić, which were rushed to the Neretva front because the partisans had made a breakthrough in the part of the front held by the chetniks.

During his trial, on June 12, 1946, General Mihailović spoke at length about his relations with Colonel Bailey. The President of the Tribunal put the following question:

“Did Colonel Bailey know that you were going to the Neretva and why?”

General Mihailović:

“He knew it.”

President of the Tribunal:

“Did he advise against going?”

General Mihailović:

“No.”

I could quote from a whole list of other documents supporting my thesis but the space and time preclude me from doing so. Moreover, I have documents which prove that somebody in London knew about the collaboration between General Mihailović and the Germans, Italians and ustashas in the big battle on the Neretva. I took part in that battle and was one of the commanders taking care of four thousand wounded partisans whom we succeeded in taking out and rescuing from the cauldron of the Neretva. I also kept a diary regularly. On March 1, 1943, I recorded: “We have captured an order of the day of the chetnik headquarters from Mostar…. This is one of the most important documents which we have captured up to now and it is also the most infamous. The end of this document reads: “Last night London approved cooperation 33.” In this document one could note a cypher of numbers: “11—Germans, 22—Italians, 33—ustashas, 44—domobrans, 55—Moslem militia.”

In my diary I quoted my feelings:

“We had already been aware what the ‘Yugoslav government’ in London meant, but this thirst for blood hurts particularly at this moment. It approves openly the cooperation with Germans and ustashas to have our wounded slaughtered.”

After the war I have been trying to find all the texts which in the BBC transmissions to Yugoslavia were read before the News Bulletin. In May 1957 the late Nye Bevan tried to help me. We had a luncheon with high-brass BBC. Before the luncheon began I expressed my wish to get these messages. It was promised to me that I would get them very quickly. After the coffee a rather confused-looking clerk from the BBC Archives came in and said:

“Unfortunately, Sirs, a German V-II hit the part of Archives where these messages were kept.”




Vladimir Dedijer

Serbian Academy of Sciences and Humanities
Istra, Yugoslavia




Nora Beloff replies:

The argument that, in March 1943, the crucial year of the world war, the British collaborated with the Nazis and Chetniks to route the Yugoslav partisans, which I have already dismissed, is particularly ridiculous when raised in connection with the autobiography of Milovan Djilas (which I reviewed in the New York Review of April 11, 1985). For Djilas has confirmed evidence already in the German war archives showing that, during that very month, it was the Partisans who had sent a delegation to the German High Command at Zagreb offering to collaborate by suspending all operations against the German forces in return for being allowed freedom of action to eliminate the Chetniks.

Indeed, it is thanks to Professor Dedijer himself that we now have available the documents cited in my own book, Tito’s Flawed Legacy (page 82), showing that, during the interim, while this offer was being transmitted to Hitler (who rejected it), Tito was sending precise orders to his commanders instructing them to lay off the Germans and concentrate on their “principal enemies,” the Chetniks.

The professor offers four reasons for believing this canard:

Evidence at the trial given by General Draza Mihailović. But the general’s evidence was so confused and contradictory that no conclusions are possible: At one point, asked whether the local Chetniks were under his personal control, he replied, “They told me what they wanted to.” If the Partisans had solid evidence of his participation in the battle of Neretva they would certainly have made it available during the show trial, which became internationally notorious for excluding all witnesses for the defense.

The professor refers to “some other documents in existence which prove that Colonel Bailey and General Mihailović discussed joint action against the Partisans.” Once again, if so, why was the material not used by the prosecution during the Mihailović trial?

The message from Colonel Zervas sending goodwill greetings to Mihailović demonstrates only that the two men hoped that they could expect British help in their struggle against the occupation.

Most absurd of all, the professor refers to British propaganda as evidence of Chetnik collaboration. We now know that, being at war with a ruthless totalitarian regime, the British used propaganda as part of psychological warfare. And, just as before 1943, as reported indignantly by British liaison officers with the Partisans, all resistance operations were attributed to Mihailović’s Chetniks, so, after that year, British and American officers assigned to the Chetniks were enraged to hear BBC broadcasts attributing to Tito’s Partisans actions by the Chetniks which they themselves had witnessed. A retrospective article written by Richard Crossman in The New Statesman (December 15, 1956) exposes London’s total indifference to what the Yugoslavs were really up to:

I remember the awkward moment when the Government dropped Draza Mihailovich and backed Tito. In future, our directive ran, Mihailovich’s forces will be described not as “patriots” but as “terrorist gangs”; in future, we shall also drop the phrase “red bandits” as applied to the Partisans and substitute “freedom fighters.”… I assumed that the men far above who made the policy-decisions, were as cynical about the distinction between bandit and Partisans as we were. Only later did it dawn on me that British Cabinet ministers, archbishops and newspaper editors actually believed our propaganda and took this moral double-talk seriously.


Nora Beloff



http://www.nybooks.com/articles/archives/1986/jul/17/the-yugoslav-partisans/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

Југословенска војска у Нишком срезу 1941-1945

Реп. асоц. за неговање тековина Равногорског покрета
November 16, 2010



„Страст за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе“.

Иво Андрић



Апстракт: У Срезу нишком многи војници Војске Краљевине Југославије нису прихватили споразум о примирју између Вермахта и Штаба Врховне команде - остали су у шумама и селима Среза. Основане су, бројне и снажне, јединице Југословенске војске, разгранат Равногорски покрет (организација), срески и сеоски одбори Националног комитета у Нишу и Нишком срезу. Успостављена је потпуна цивилна и војна власт Краљевине Југославије на просторима целог Среза. Јавна, на слободној територији Среза. Тајна, на делу територије окупираном од немачких и бугарских снага или под контролом снага НОВ и ПОЈ Јосипа Броза. Највеће жртве Војска, Организација, Комитети, поднели су у снажној операцији подршке англо-америчким снагама у Северној Африци. Вршене су немилосрдне окупаторске одмазде над заробљеницима и присталицама Војске и Организације (Покрета). Немачко врховно војно командовање проглашава их за непријатеља број 1, Трећег Рајха, на простору Краљевине. Народна Скупштина Републике Србије, законски је 2004/2005. и нацртом из 2008. закона о удуружењима грађана за неговање традиција, верификовала њихов антифашистички статус.

Кључне речи: Нишки срез, Југослoвенска војска, Југословенска војска у Отаџбини, Горски штаб, Штаб Врховне команде, корпус, бригада, одред, борба, операција, саботажа, диверзија, одмазда, окупатор, Равногорска организација (Покрет), команданти, војници.

ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1941. НАСТАВЉА БОРБУ

Не прихватајући споразум о примирју између Војске Краљевине Југославије (ВКЈ) и немачких окупационих трупа, део војника и старешина остаде у слободним планинама и селима. Већ 11.априла 1941 , доносе одлуку о отпору и устанку и борби да народ ослободе од немачких, италијанских, бугарских и мађарских окупатора, хрватских фашиста и шћиптарских балиста. Одлука о организовању под именом Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО) донета је 15.5.1941. у селу Струганик, Ваљевски срез. Тиме је Југословенска Војска (ЈВ) остварила непрекинуто постојање и међународно-правни статус, Војске Краљевине Југославије, до краја рата. Примењивана је тактика герилског (четничког) ратовања, према Упуту за четничко ратовање Генералштаба Војске краљевине Југославије и Министарства војног из 1929. У припреми за рат, марта 1941. извршена је делимична мобилизација војно-четничких одреда, са истим задатком као у прошлим ратовима. Исходиште је у српско-турским и великим отаџбинским ратовима 1912-1918. Кроз атар Новог Села (западноморавског) 1.4.1941. пролази 5.јуришни четнички батаљон из Ниша. Размештај Штаба Четничке команде био је у околини Краљева (с.Гоч у Општини ново-селској и пл. Столови). Ту су и делови 1.јуришног четничког батаљона из Новог Сада и 3.јуришног четничког батаљона из Скопља. На том простору су изводили обуку по правилима ВКЈ за четничко ратовање. У априлском рату, коришћени су за препаде на немачке колоне. Вођени традицијом о поштовању војничке заклетве датој „Отаџбини Краљевини Југославији“, грађани Ниша и Нишког среза, ступају у ЈВуО. Тада, Југословенску Војску чини: (1) Југословенска Војска у Отаџбини, (2) Југословенске трупе Блиски Исток (ЈТБИ), (3) Југословенска Војска у заробљеништву (ЈВуЗ-први случај у Свету да су војни заробљеници-војне јединице; из Нишког среза - само у првој групи њих 850). Војском командује: од устанка Команда четничких одреда ЈВ-Горски штаб; од 10.1.1942. Команда ЈВуО-Горски штаб 1, од 10.6.1942. Врховна команда ЈВ-Горски штаб 1, са Штабом (ШВК), Равна Гора. До првог сукоба долази 21.априла 1941. у с.Доњи Добрић (Љешница) са немачком 60.пешадијском дивизијом. Tо је војнички почетак устанка у Србији и Краљевини. Војска је организована у чете-батаљоне-бригаде-корпусе. Британци извештавају: „ЈВуО убрзо броји око 60.000 војника сталног и око 140.000 резервног састава“.

НАСТАНАК СНАГА ОТПОРА И ЈЕДИНИЦА ЈВУО У НИШКОМ СРЕЗУ

После априлског рата 1941, настају снаге од војника и старешина окупљeних у планинама Нишког среза и околине. Прилазе им саборци из Ниша, које окупација затиче у граду и војници из села Среза. У почетку су ударне групе, затим чете и одреди, а следе батаљони, бригаде, корпуси, група корпуса. Обука и мобилизација се врше по Закону о војној обавези Краљевине Југославије 1939, оснажен 9.9.1941. Упутом за извршење мобилизације Југословенске војске.

Од 1941-1944. у Срезу постоје:Горски штаб 12-Штаб Источни центар, (1941. као Нишки четнички центар), основан јануара 1942, командант мајор Добривоје Маринковић, начелник Штаба ђш.кап. Благоје П.Ђурић, обухвата јединице и Равногорску власт Топлице и срезова југоисточне Србије (сокобањски, ражањски, алексиначки, моравски, крушевачки).

Нишки центар-Горски штаб 43, за Нишку област (нишки, сврљишки, књажевачки срез), основан je 15.4.1942, командант кап.Миленко Рељић. Изашавши из Ниша, под своју команду прими Пиротску, Лужничку и Сврљишку бригаду. Из извештаја кап. Рељића од 25.4.1942. се види да пре оснивања Чегарског корпуса, на територији Штаба 1941/почетак 1942, постоје чете и одреди. Штаб 43 (12 старешина) је у атару села Космовац (Сува Планина), 16.7.1942, опкољен од снага ЈБ и после жестоке борбе – уништен. Погинуло седам, тешко рањена, па стрељана четири (и Рељић). Једини преживели пор. Беговић, извести ШВК 16.2.1943:

«..са поручником Ћирковићем једини сам преостали официр из штаба поч.капетана Рељића који сам формирао са пок.Рељићем 15. априла 1942..». Нови командант кап. Радоје Поповић, је после састанка у Горском штабу 110-Истурена команда ШВК-Команда Јужне Србије, убијен код Лесковца у заседи снага ЈБ. Тиме, престаје да постоји Штаб 43. Вођство преузима нови Горски штаб 180.

Горски штаб 45-Штаб Нишавског корпуса, основан у Нишу, а по изласку из града покрива срезове: пиротски, царибродски, белопаланачки, лужнички, део Заплања, села Бабичкe Горe. Kомандант је мајор Александар Видановић-Еуген, заменик кап. Божидар Миладиновић, помоћник команданта пор.Стефановић, начелник штаба пор. Писарев, октобра-новембра 1942, начелник пеш.кап.Младен Миладиновић, ађутант штаба пор.Предраг Стефановић (од јануара 1943. у Чегарском корпусу).

Горски штаб 180-Штаб источног сектора, основан крајем августа у рејону Сува планина-Сврљишке планине, септембра 1942, замењује уништени Штаб 43. Једно време командује Чегарским, Књажевачким и Нишавским корпусом. Командант мајор/п.пук./ Младен Младеновић-Виктор, а пошто он преузме Књажевачки корпус, преда 12.3. 1944, команду кап.1кл./мајор/ Властимиру Весићу. Од друге половине 1944. командант је пук.Милутин Радојевић, уједно изасланик ШВК ЈВ. Нишавска група корпуса-Горски штаб 180, основана одлуком ШВК, од фебруара 1944. састава: Чегарски, Нишавски, Књажевачки корпус. Група обухвата срезове: нишки, град Ниш, сврљишки, тимочки, заглавски, белопаланачки, лужнички, царибродски, нишавски. Под командом Групе је, у војно-територијалном погледу, Нишки војни округ-Горски штаб 64/I и Пиротски војни округ-Горски штаб 45/VI. Изасланик ШВК пук.Милутин Радојевић у свом извештају од 14.12.1943, пише: «Веома је потребно одвојити Источни сектор од Јужне области, тј. Испод команде п.пук. Р.Ђурића.» Развој војне ситуације у зони одговорности Штаба 180, указивао је на потребу оснивања ове Групе корпуса. Од 19.2.1944. Штаб извештаје доставља директно ШВК и Команди Србије ЈВуО, основана почетком фебруара 1944.

Чегарски корпус (ЧгК) ЈВуО-Горски штаб 64, основан фебруара 1943. (према изнађеним актима). Обухвата Нишки срез и град Ниш. Од села под командом ЧгК су углавном сиромашнија, док су најбогатија и Нишу најближа, под контролом снага НОВ и ПОЈ Јосипа Броза (снаге ЈБ). Податак потврђује др Миливоје Паунковић, лекар и начелник санитетске службе ЧгК, у реферату маја 1944, који је ШВК поднео са официром «Чика Урош» и највишим старешинама Корпуса: «...партизани су искористили најбогатија и Нишу најближа села, у којима и данас царују, док се под командом овог Корпуса налазе само сиромашнија села». Први командант ЧгК је мајор /потпук./ Милован Поповић-Херберт, начелник Штаба пор.Михајло Благојевић, чланови Штаба кап.Алекса Петковић, рез.мајор Милоје Китановић. Од 4.5.1944. командaнт је пор./кап.IIкл./Мирко Ћирковић, до тада командант Сврљишке бригаде (Књажевачки к.). При оснивању ЧгК је састава: 1.нишкa, 2.чегарскa и 3.чегарскa бригада, Летећи одред (прераста у Летећу бригаду), Железнички одред, Први нишки ђачки (омладински) батаљон. Од 11.2.1944. оснива и 4.нишку бригаду. Команда ЧгК има Обавештајно одељење, са јаком обавештајном службом која окупља бројне жељезничаре, официре Српске државне страже (СДС) Српске владе народног спаса (СВНС), официре Српског добровољачког корпуса (СДК), органе власти у окружним и среским начелствима, општинским управама, сеоске кметове и Управу полиције у Нишу. Корпус има своје Одељење за информације. Штампа листове „Глас Суве Планине“ и „Видовдан“. Корпус је издавао и растурао ратне билтене, летке, просветне садржаје. Неки историографи снага ЈБ (Ј.Златић, Д.Мирчетић...) погрешно наводе да су у ЧгК бригаде: „Нишавска (раније Белопаланачка), Сврљишка..“. Бригада Белопаланачка је у Нишавском корпусу-Горски штаб-45 (Пирот), а Сврљишка у Књажевачком-Горски штаб 190 (према: Оперативни дневник ШВК; ВИИ-Војни архив-ЧА; Историјски архив Града Ниша; дела савременика: ЈВуО-Прим.др Павле Милошевић, др Милан Шијачки..; СДС-Петар Мартиновић-Бајица; и др.извора. Грешка вероватно настаје повезивањем службе команданата. Официри ЈВуО су постављани по потреби службе-вантериторијално. Корпус има јаку мобилизацијску базу: град Ниш. Зато му зона одговорности никада није изван Нишког среза, мада води борбе од пл.Буковика, Малог Јастребца, Суве планине, Старе планине, Селичевице.., а Летећа бригада широм Србије, у Подрињу, Санџаку, Босни..Када сe увoдe корпуси с јесени 1942, по формацији ЧгК броји 3.500 војника, активног и “активирајућег“ (прва попуна) састава. У пролеће и лето 1943. броји 2.140 војника борбеног састава, Штабу и штабној чети. Оснивањем Четврте бригаде и Ђачког батаљона, почетком 1944. броји 2.940 активних војника. Од наоружања има: пушке, аутомате, пушкомитраљезе, митраљезе, тешке митраљезе, минобацаче..Кроз цео рат , ЧгК стално има доста људи, а мало наоружања. У мобилизацији, у ЧгК улазе резервисти Војске из Нишa и Среза, са попуном до 8.000 људи.

ЈЕДИНИЦЕ КОРПУСА: Прва нишка бригада, под командом пеш.пор. Петра Беговића (и у актима од 11.2.1944). Потом преузима Трећу нишку, а дужност предаје пор.Душану Поповићу. Први батаљон (пор. Д.Поповић, уједно заменик команданта бригаде) оперише североисточно од Ниша (Сићевo, Сува Планина..). Други батаљон (наредник Петар Голубовић) ради јужно од Ниша-пл.Селичевица. Трећи батаљон (наредник Милошевић) држи положаје северно од Ниша (Церје, Кравље, Миљковац, Топоница, Вртиште). Батаљони броје од 180-200 активних војника, a бригада од 540-600 војника борбених састава, са Штабом и штабном четом (око 80 људи) 620-700 људи. У мобилизацији има око 1.200 војника. Током 1944. командант је и жанд.наред. Славко Минић. Друга чегарска бригада, касније Друга нишка бригада, a први командант вазд.пор.Душан Поповић-Душко. Трећа чегарска бригада, од фебруара 1944. у актима се зове Трећа нишка бригада. Први командант је пор.Алекса Поповић. Има три батаљона: Први батаљон Влада Анђелковић, Други батаљон Петар Здравковић, Трећи батаљон Бошко Матић. Затим је командант пор.Петар Беговић (до тада командант Прве нишке). Бројно стање слично Првој нишкој. Четврта нишка бригада, настаје приливом нових војника из Ниша и околине. У мају 1944. командант је Александар Петковић. Летећи одред, у времену оснивања ЧгК, до средине 1943. нараста у Летећу бригаду. Командант је рез. пор.Арса Миладиновић, банкарски чиновник из Ниша, погину 11.6.1944. у обрачуну са гестаповцима у центру Лесковца. У нађеним актима се помиње 11.2.1944. У реферату «чика Уроша» и других, стоји да при оснивању ЧгК постоји и Летећи одред. Бригада није везана за Срез, већ дејствује по плану ШВК. Железнички одред-Железничка бригада (Команда), командант ђш.капетан Петар С. Петровић. Од јануара 1943. Команда одговара за саботаже дуж моравско-вардарске и нишавске долине. Одред од оснивања до септембра 1944. има седиште у нишком Заплању, на средокраћи пруга Ниш-Солун и Ниш-Софија. Средином 1943. Команда Одреда у с.Горње Власе прераста у бригаду са надлежностима Железничке команде, успоставља контролу над пругама Источне Србије. Организује дејство ударним групама по саобраћајницама и на територији Царевине Бугарске. Први нишки ђачки (омладински) батаљон, основан почетком 1944. у Гаџин Хану. Одлазак омладинаца из Ниша спроводи Равногорска организација и Горски штаб 64/I. Према казивању савременика, групе се састају у граду, или из околних села, (где се становништво Ниша у великом броју склонило од честих даноноћних англо-америчких ваздушних напада) и избегавајући окупаторске страже и утврђене тачке преко Делијског Виса, Горице, Габровца иду за Вукманово. Онда у мањим колонама за Гаџин Хан. Било је и дугих праваца, тако да две узастопне групе не иду истом маршрутом. Војна обука је вршена у рејону Гаџиног Хана. Групе дочекује командант ЧгК кап.Ћирковић-лично. Нишки војни округ-Горски штаб 64/I, (командант рез. наредник/п.пор./ др Милан Шијачки под командом ЧгК са мобилизацијско-позадинским задацима, обухвата срезове: нишки, сврљишки, добрички, алексиначки, сокобањски..

Равногорски покрет, сматран и себе су сматрали војском на специјалном задатку. Прва равногорска водећа тројка у Нишу, основана је у Поштанској улици бр. 8 (данас ул. Н.Томић), преко пута тадашње немачке Официрске касине, у саставу: рез.пешад.потпук. Драгомир Драгољуб-Драги Милошевић Црвенић-Ганди, банкар из Ниша, у Првом светском рату код Војводе Вука; интендантски п.пук. Живорад Марковић-Жика, (стрељан на Бубњу 1943); др Милан Шијачки лекар, повереник ЦНК за жељезнички и поштански саобраћај, јануара 1942. по одлуци КЈВуО шеф Железничке амбуланте у Нишу. Друга равногорска водећа тројка је састава: Добривоје Војин Денчић-Вокан, професор Трговачке академије (ухапшен, месецима мучен, стрељан на разореној прузи Ниш-Лесковац, као талац); Ранђел Митић, из с.Јагличје, хотелијер, власник нишког хотела „Ориент“, на месту садашњег хотела „Амбасадор“ (мучен од Гестапоа и стрељан 1943. на Бубњу); још један грађанин Ниша. У јануару 1942. 1943. Гестапо је провалио Другу тројку, све их похапсио и стрељао на брду Бубањ код Ниша. Упркос тешким условима за деловање, Покрет је убрзо снажно омасовљен и раширен у све слојеве грађанства. Потом су тајне Равногорске водеће тројке основане у железничким предузећима, банкама, школама, Управи полиције, командама СДС и СДК, Четничкој команди Пећанца..Брзо и успешно су организовани железничари (шефови нишких станица, скретничари). До 10.1.1944. основани су Национални комитет за срез нишки, сеоски комитети, на челу са командантима села-Среза нишког. Они су веза са јединицама ЧгК и суде онима који сарађују са непријатељем. Срески командант за Срез нишки, је био орган цивилне власти, а под својом контролом је држао све институције грађанске власти Покрета. Под својом командом имао је у Нишком срезу све јединице територијалне војске („треће чете“), одреде Удружења четника 1912-1918, сараднике ЈВуО и Покрета у саставима снага СВНС. Среска равногорска полиција, величине одреда са командиром и 40-50 наоружаних стражара, има под својом командом сеоске страже. Команданту батаљона потчињен је командант села, за војна питања, док је председник сеоске и нишке градске општине потчињен команданту Среза нишког. Овим су одвојене војне и цивилне власти и овлашћења, чиме су борбене јединице ЧгК биле оперативније, покретљивије и бавиле се само борбом против непријатеља. У селима Нишког среза су у новембру и децембру 1942. основане сеоске организације Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО) и то „Узданица Отаџбине“ (узрасти од 8-15 година) и „Заточника Отаџбине“ (од 15-20 година), а била је увезана за ЈУРАО Јужна Србија-Штаб 1001 . Основана је организација Југословенске организације равногорки (ЈУОРА) женске организације Равногорског покрета, а ове су основале Женску равногорску организацију санитета (ЖРОС), у сарадњи са референтом санитета Чегарског корпуса (носиле плаве средњошколске беретке и ознаку Црвеног крста). Све наведене власти радиле су у тајности од окупаторских и комунистичких војних снага (осим на слободној територији под ЈВуО). Снажан развој Равногорске организације и јединица ЈВуО и стратегијски значај Ниша, као саобраћајног чвора целог Балкана, били су пресудни да ШВК донесе одлуку, да се нишким Равногорцима повери вођење битке за ометање саобраћаја дуж пруга Ниш-Београд, Ниш-Скопље, Ниш-Софија, у операцији подршке Савезницима у Северној Африци 1942/1943. Снаге ЈВуО и утицај власти Краљевине, преко Централног националног комитета (ЦНК), почетком 1943. у Нишком срезу - јачају. Срески НК успоставља власт преко општинских и сеоских Равногорских одбора. Основана је Команда Среза нишког и постављени команданти места. Командант Среза нишког је свештеник Милорад Поповић (убијен од снага ЈБ у пролеће 1943). Затим, рез.кап.Трифун С.Поповић-Триша. Оснивају се нове јединице: активне-попуњене до пуне формације; резервне-војници и регрути обучени, уписан ратни распоред, код кућа уз хитно јављање на оглас мобилизације. Крајем 1941. утврђена је нова ратна формација ЈВуО. Одлуком краља Петра II и Владе, од 22.1.1942, озваничен је назив Југословенска војска, а укинут назив „четнички“. Људство СДС у Нишу, стално, са оружјем или без, приступа ЧгК, а масовно када Немци 1944. распусте Српску владу. На разне начине, тајно, корпусима дотурају ратни материјал-највише кроз «намештене транспорте». Нишка СДС је «пета колона» у окупаторском нишком гарнизону. Веома значајну улогу имају официри СДС обавештајци ЈВуО. Из Штаба СДС потпор. Бора Тодоровић, преко курира, јавља Штабу 180: «Окупатори крећу на чишћење терена. Зором прегазиће преко рејона вашег Штаба.» Део људства Команде четничких одреда Косте Пећанца (Ниш), у расулу од лета 1942, пребегава у ЧгК. Команданти ЈВ, упркос наредби Михаиловића, примају их без провере са њиховим реповима злочина над народом. Њихова љага прелази на ЈВуО.

ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА ЈВУО

У Нишу је основан Обавештајни одсек 2, на директној вези са Главним обавештајним центром ШВК и Горским штабом 110-Команда Јужна Србија. Окупља присталице ЈВуО и Равногорске власти, из редова просветних радника, школске омладине, железничара, омладинце у Омладинском (нишком) штабу из омладинске организације Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО) за Нишки срез, међу припадницима противничких снага. Одсеком у Нишу руководи др Милан Шијачки, који има везе и са енглеском обавештајном службом. Члан нишког Одсека је и Драги Црвенић који организује обавештајни канал ЈВуО из Ниша са источним рејоном Црна Трава. Одсек прати окупаторе, снаге СДС и снаге ЈБ. Од средине 1942, ШВК наређује оснивање обавештајних центара на железницама. Начелник ШВК ЈВуО ђен. Михаиловић, наредбом бр.469 од 21.8.1942, захтева: „Организујте одмах обавештајну службу на железничкој станици Ниш и још некој станици у правцу Врања...Дневно достављајте мени извештаје о свим војним возовима одакле и кога дана и у ком правцу иду и шта носе као трупе, топове, муницију, храну и колико тога по броју и по вагонима. Овај посао веома важан и хитан...“ На основу овог наређења Одсек 2 је основао Обавештајни железнички центар-Ниш и Грделица. Задатак центара је праћење транспорта (немачки, бугарски) на прузи Београд-Ниш-Скопље, регионалним пругама и локалним краковима. Извештаји нишког Одсека о покретима окупаторских и снага ЈБ, преко курира из Ниша достављани су Горском штабу 110-Команда Југ Србије, а одатле ШВК, па Влади у Лондон. Поред података о возовима, слати су подаци о припремама непријатеља за противваздухопловну одбрану нишког железничког чвора и околине Ниша (склоништа, ровови, положаји противавионске артиљерије и митраљеза), одбрана касарни. Помно се прати распоред бугарских трупа у Југоисточној Србији. Немци радио-извиђањем открију извештаје Штаба 110 и долазе до ОЖЦ Ниш и Грделица, врше хапшења и стрељања обавештајаца. Продор одсликавају случајеви: Обавештајац ЈВуО од 28.9.1942-24.7.1943. је п.пук./пук/Филип С. Димитријевић, командант Окружне команде СДС за Округ нишки, хапси га Гестапо и стреља. интерниран у Немачку.Такође, кап. официр СДС Богосав Стојановић-Југунац, Гестапо га одводи у нишки логор, издржао испитивања и пуштен, наставио рад, снаге ЈБ га стрељају 1945. код Трста. Захваљујући провалама бугарске обавештајне службе и комунистичких агената убачених у јединице СДС и бугарског окупатора, откривена је и септембра 1943. ухапшена група од једанаест официра СДС под сумњом за сарадњу са Равногорским покретом и ЈВуО, између осталих: п.пук. /пук/Филип С.Димитријевић командант Обласне команде СДС, капет.Живко К. Јовановић, капет.Чедомир В. Мутавџић, вет.кап 6.поз пор. Тодор Р. Сакулски, пор.Милан Д. Поповић, п.пор.Ратко Радовановић, п.пор.Сима Тодоровић. Oдсек 2 хвата вештог агента КПЈ Веру Пешић и пре рата агент Гестапоа, Абвера и БдС, која је окупатору „откуцала“ преко 120 припадника ЈВуО у Лесковцу, стрељани у с.Синковци и Равногорског покрета. Хапси је капетан Минић и после суђења пред Војним судом, стреља на лицу места. Откривени су и онемогућени у раду бројни агенти Абвера, Гестапоа, бугарске полиције. Служба је дејствовала до краја рата.

ОДМАЗДЕ НАД ВОЈНИЦИМА И ПРИСТАЛИЦАМА ЈВуО

Одмазде над припадницима Војске нису престајале од априлског рата 1941. Немачке власти су по списковима, гониле, хапсиле и депортовале преко логора Црвени Крст, војне обвезнике у немачке логоре. У заробљеништво у Немачку 3.3.1943. је одведено 25 југословенских официра, којом приликом су испраћени од породица, а сусрет је изборио Одбор Црвеног крста из Ниша . Септембра 1943. је транспортом преко Бањице за Немачку послата група железничара ухапшених због сарадње са ЈВуО и Равногорским покретом , на саботажама немачких транспорта за Солун. Ипак, најкрвавије су одмазде 1942/ 43. када немачки команданти у страху од искрцавања Савезника на Јадрану хитно наређују масовне одмазде, паљење до спржене земље, по Рајх у Србији су најопасније „присталице Драгољуба Михаиловића“, и „сувише се мало стреља за одмазду, а сувише много има заробљеника“. У одмаздама због антифашистичке борбе ЈВуО, у Ратном оперативном дневнику Команданта Србије 3.4.1943, стоји наређење Фелдкомандантури 809 у Нишу: „Ако се не могу да сазнају политички припадници извршеног дела, онда одмазду извршити над припадницима Драгољуба Михаиловића и комунистима, од свих по ½. О извршењу известити. Један примерак огласа као доказ доставите овој команди“. Потом: „50% припадници националних снага“-50% комунисти, Јевреји, Цигани, црноберзијанци, таоци. Окупатор заробљене старешине и војнике ЧгК због национал-ослободилачке борбе, шаље у логор Црвени крст и Бањицу и стреља. Многи страдају због спашавања бројних англо-америчких пилота. Окупаторске одмазде помно прате обавештајци ЈВуО у Нишу и извештавају ШВК: „5. јануара (1943) стрељали 27 људи; девет људи (седам мушкараца и две жене) 6.јануара; 10 људи (четири Србина, четири Јевреја и две Јеврејке) 9. јануара; 20 Срба из Лесковца 20.јануара; три мушкарца 22.јануара.“ Такође, извештајем који је обавештајац послао из Ниша, Штаб ВКЈВ је телеграмом јавио Лондону да је: 24.фебруара 1943. стрељано на Бубњу 100 Срба, а 25. фебруара 60 људи, од којих 30 Цигана. Извештаје ген.Михајловић, шаље Влади у Лондону, ради обавести светске јавности. Окупатор свако стрељање обзнањује кроз „Саопштење“ и „Објава“. Од бројних, наводимо: Објава 12.4.1943, Ниш: „..стрељани су 8-IV-1943. год. у Нишу следећих 15 присталица Драже Михаиловића и 15 комуниста..“; Саопштење 10.7.1943.Ниш: одмазда над војницима ЈВ и комунистима ЈБ;

Саопштење 15-27. 12.1942. Ниш: стрељано 40 војника ЈВуО и „присталица Драже Михаиловића“; Саопштење 15.6.1943. Алексинац-Ниш: стрељани војници ЈВуО и комунисти ЈБ због напада на рудник Алексинац (8.јуна), убиства кмета (15.јуна)..Издајом Британци су ЈВуО препустили тешкој судбини иако је прва отворила други фронт у поробљеној Европи уз преко 20.000 српских жртава.

Са англо-американцима, раме уз раме, борили су се војници нишлије у Африци војници и ваздухопловци у ЈТ-Блиски Исток (Каиро).

ОПЕРАЦИЈЕ И БОРБЕ ЈВуО НИШКОГ СРЕЗА

новембар-децембар 1943. У окупаторским извештајима нема дана да се не помене нека акција на снаге ЈВуО у Нишком округу. Макар то била и најмања у виду потере, претреса и хапшења. Тих задњих месеци 1943, предњачили су Бугари, јер су их војници ЈВуО нападали на сваком кораку покушавајући да униште бугарску власт и успоставе контролу над Нишким срезом и Округом. У бугарском извештају од 1.децембра, стоји: „Акција 1.бугарског окупационог корпуса против мобилних банди ДМ источно од Ниша још увек у току. До сада је Служби безбедности приведено 7 припадника Д.М.“ (в.ВИИ-ВА,НАВ,Т-501,Р-253,С-917)

јануар поч. 1944. Чегарски корпус. Снаге корпуса извршиле разоружање бугарске посаде на прузи Ниш-Софија код тунела Грамада. Убијен један бугарски војник. (в.АС /АЈ/, ДК, 110/779-зл.14507)

18.јануар 1944. Чегарски корпус. Ударне групе Корпуса минирале су железничку пругу код Горње Топонице. О тој акцији извештава команда 1.бугарског окупационог корпуса. (в.А.Динчић, с.21)

19.фебруар 1944. Чегарски корпус. Команда Корпуса извештава Команду Јужне Србије-Горски штаб 110, о борбама које је водио против бугарских трупа и брозоваца у Нишком срезу. После овога Команда извештаје подноси непосредно ШВК ЈВуО. (в.П. Милошевић, с.205) У Извештају немачког команданта Србије од 19.фебруара стоји да су Бугари у ранијим акцијама против ЈВуО код Ниша и северно од Алексинца убили 19 и заробили 30 бораца, запленили 50 пушака и архиву. На Чегарски се односи 16 погинулих и 5 заробљених. На Делиградски 3 погинула и 25 заробљених из две борбе: 20.1. и 18.2.1944. Већина убијених из овог извештаја стрељани су на терену, по нишким селима. Већина заробљених је из Делиградског корпуса из борбе са Бугарима код с.Мозгово и с.Бован. Према Месечном извештају немачког команданта Србије у периоду 16.јануар-15.фебруар, ЈВуО су у више борби са окупаторима на подручју Србије имали 123 погинулих и убијених војника, 37 рањено, а 82 заробљено. Несумњиво највећи број убијених и заробљених је из Нишког округа из бројних бугарских акција као одговор на нападе ЈВуО крајем 1943 и почетком 1944. (в.ВИИ-ВА, НАВ, Т-501, Р-256, С-75-77; ИАГН, Мф-6, док.154)

Телеграм бугарског команданта 1. окупационог корпуса немачком Фелдкоманданту у Нишу о саботажи од стране четника Д.М – писан 1. маја 1944. Седмог априла 1944. група Дражиста напала теретни воз на прузи Ђунис – Житковац и оштетили пругу.Потпис: ген. Николов, с.р (ИАН, микрофилм 5, снимак бр. 293)

Телеграм начелника округа Нишког о хапшењу четничких сарадника у срезу алексиначком од стране Бугара 13. априла 1944. 13.4: Дошла је бугарска војска у село Доњи Крупац у потеру за четницима ДМ. Из села је одвела старешину Живојина Здравковића. Истога дана иста група бугарских војника је блокирала село Катун. Након претреса у циљу проналаска муниције и оружја из села су одведени Радомир Пешић, Вукашин Трандафиловић и још 2 лица по имену Вукашин и Богомир. Сви су из села Катун. Поменути су предати немачким властима у овдашњем концентрационом логору. Без потписа (ИАН, ф. Начелство округа Нишког, к. 1)

Територијални командант Југоистока Извод из извештаја о ситуацији на дан 12. XI. 1943. Североисточно од Бољевца четници су извршили напад на 3 немачке патроле које су припадале 95. рез. граничарском батаљону, којом приликом су ове патроле разоружане, 3 војника су лакше, а 2 теже рањена. Фелдкомандантура 809 ће за ово дело узети предвиђени број присталица ДМ у циљу одмазде. О броју поднеће се посебан извештај. Командант Југоистока (нечитак потпис) (АВИИ, МФ. Минхен, 1—I—1080).

децембар 1943. Територијални командант Југоистока, у свом документу Извод из извештаја о ситуацији на дан 1.XII.1943.године, наводи: „Фелдкомандантура 809 Ниш: Као одмазда за напад на воз између Неготина и Ниша стрељано је 27 комуниста. Акција 1. бугарског окупационог корпуса против мобилних банди ДМ источно од Ниша још увек у току. До сада је Служби безбедности приведено 30 припадника Д.М. Командант Србије Фелбер, с. р. (АВИИ, НАВ, Т—501, Р—253, С—917)

10.децембар 1943. О акцијама против ЈВуО од стране бугарских фашиста, Територијални командант Југоистока, у свом документу-Извод из извештаја о ситуацији на дан 10.XII.1943.године, пише Вермахту: „Фелдкомандантура 809 Ниш:..Акција 1. бугарског окупационог корпуса против банди Д.М 20. км. северозападно од Ниша почела јуче. Банде ДМ су се на време повукле. Два бандитска упоришта 2 км. јужно од Алексинца разорена. Служби безбедности предато 5 припадника Д.М. Прослеђени овдашњем логору на даљу надлежност. Командант Србије Фелбер, с. р.“(в.АВИИ, НАВ, Т-501, Р-253, С-923)

Извештај начелника округа Нишког о хапшењу четничких сарадника у срезу нишком од стране Бугара јануара 1944. Један одред бугарских војника у потери за поручником Поповићем који припада организацији ДМ блокирао Кнез Село и вршио претрес. На поласку са собом повели председника општине, деловођу и кмета овог села, али још синоћ су ова лица пуштена на слободу. Исто тако, јуче око 10 часова један други бугарски одред блокирао је Горњу Врежину, тражећи поручника Поповића и приликом поласка ухапсили су претседника општине, деловођу и писаре, као и још 3-4 грађана и одвели их за Ниш у овдашњи концентрациони логор. Без потписа (ИАН, ф. Начелство округа Нишког, к. 1)

Још у припреми својих операција, немачки окупатор је згуснуо своје снаге на истоку и југоистоку Србије, куда иде жила куцавица логистичке подршке немачким афричким снагама. Створио је снажан, вишеслојан и вишесмеран, окупацијски систем оружане силе и власти. Употребио је и снаге својих сателита, посебно јаке бугарске снаге 1.окупационог корпуса . Нишки гарнизон је најјачи окупаторски гарнизон у окупираној Краљевини. У одбрани пруга од ЧгК, окупатори су посекли шуму и сво растиње, на неколико стотина метара са обе стране пруге, чак и у Сићевачкој клисури; подигли бункере код сваког моста, већег пропуста и значајних раскрсница, начичканих митраљезима и тешким минобацачима, ноћу осветљаваних рефлекторима и брижно умотаним бодљикавим жицама. За брзу интервенцију на прузи, стално су били спремни оклопљена дресина и блиндирани возови. На нишкој железничкој станици, била је у сталној приправности специјална композиција-оклопни воз, састављен од локомотиве и неколико челичних вагона, ишараних цртежима разбеснелих тигрова. Воз је био велике ватрене моћи, јер је имао и платформе са топовима и противавионским топовима „Флаковима“. Такав систем је супростављен ЈВуО која својим корпусима поседа све планине дуж пружно-друмског правца Београд-Скопље-Солун, у приправности за дејство по истом. Ова стратегијска операција, однела је многе животе храбрих војника и старешина ЈВуО. Тако’ђе, после напада снага НОВиДЈ на ЈВуО код Ужица (у 4 сата 2.11.1941), уз велике губитке ЈВуО, отвориће се стални напади снага ЈБ на ЈВуО у целој Краљевини па и Нишком срезу. Једино у Нишком срезу и Округу, Чегарски и други корпуси ЈВуО и снаге СДС и СДК, не воде међусобне борбе, чиме су смањиле, иначе страшне, цивилне и војничке жртве Срба. О томе официр СДК, пише: „За време немачко-бугарске окупације Србије, на територији округа Нишког, није било ни једног сукоба међу наоружаним српским националистима, иако су се и једни и други налазили на истом терену. То је чињеница с којом се онај крај Србије може похвалити. А што је тако било има се захвалити, у првом реду, истинском родољубљу и мудрој политици старешина обеју групација, Недићевих оружаних одреда и четника Драже Михаиловића у овом крају, а затим и посебним приликама кое су тамо владале, за разлику од других крајева окупиране Србије. Да тога није било-и да је преовладала памет плахих – 'у крв би нам вјере запливале'!“ Највеће успехе ЈВуО остварила је и поднела жртве у периоду од јануара 1942 до јула 1943. у операцији подршке британској 8.армији против Ромелове немачке армије и искрцавања англо-американаца’ у Северној Африци. Објекти дејстава су саобраћај, везе, пошта, индустрија, рударство, пољопривреда, систем власти, реквизиције у храни и огреву...

Саботажа саобраћаја обухватала је све пружне и друмске везе које излазе на Ниш. Град Ниш је стратегијско железничко-друмско чвориште. Пре свих европска коридорна жељезничка пруга: Суботица-Београд-Лапово (крак:Крагујевац-Краљево)-Сталаћ-Ниш-Лесковац-Врање-Скопље-Атина-Солунска лука-бродовима северна Африка. Такође, на чвор Ниш везани регионални правци. Наводимо неке од бројних акција ЈВуО: -23.11.1941: Пошто су преко поштанско-телеграфске, обавештајне службе ГорШ-180, сазнали за напад Кесеровићевих одреда на Крушевац, у рано јутро, , успело им је да на перону Нишке станице, 'због квара скретнице' , изврну оклопни воз звани „Тигар“. Тиме су онемогуићили за више часова, не само његов одлазак у помоћ угроженим немцима у Крушевац, већ су обавештајци ЧгК закрчили пролаз нагомиланим, немачким композицијама. Због ове 'саобраћајне неприлике' коју су Немци огласили одмах саботажом, постројено је особље на перону Нишке станице. -јануар (поч.) 1943: диверзија на прузи Ниш-Београд, код с.Ђунис, када је дигнута пруга уз прекид саобраћаја преко осам часова ; -12/13.1. 1943: саботажa на прузи Ниш-Врање, из депеше Фелдкомандантури 809, број 31/43 од 13.1.1943, видљиво да је извршена саботажа на железници 7 километара јужно од Ниша ; -јануар-фебруар 1943: Нишка ЈВуО води јаке борбе против бугарских и немачких трупа које чисте простор у захвату јужне пруге о чему немачки извештаји кажу: „јужно од Лесковца убијено 25 устаника Д.М.“ ; -29.1.1943: рушење моста на прузи Ниш-Прокупље-Приштина, на деоници пруге Дољевац-Прокупље. Командант Србије, наређује Фелдкомандантури 809: „1) Поништава се телеграфско наређење број 153/4 од 5.II 1943 о случају напада екстремиста на брзи воз Београд-Софија. 2)..због рушења моста на прузи Дољевац-Прокупље 29.I 1943...“ ; -12.2.1943: рушење на више места пруге Дољевац-Куршумлија, увече са две диверзантске групе, без губитака ЈВуО. ; -19.7.1943: Немци о саботажама 16.6-15.7.1943 - Извештај Командујућег генерала и Команданта Србије за Команданта Југоистока, поверљиво број 2951/43, 19.7.1943: „На читавој територији Јужне Србије, непријатељ је појачао своју активност у облику препада на општине и поједине личности, у позивима на саботаже лиферовања жетве и више случајева разарања вршидбених гарнитура. Снаге Драже Михајловића које се налазе у северно источној Србији концентрисане су између Великог Градишта и Неготина. Ове јединице, без сваке сумње, имају задатак да стално ометају дунавску пловидбу.“

Објекти су стална мета „интелигентних саботажа“ ЈВуО и симпатизера:

„У почетку, саботаже су извршаване на следећи начин: оглашавањем великог броја здравог, саобраћајног особља за „болесно“; убацивањем у подмазиваче вагонских точкова, лоптице, састављене из два дела песка и једног дела воска, ова мешавина услед трења усијава осовине, изазива паљење вагона и онеспособљавање целе композиције, убрзо после преласка у Бугарску или од стране Бугара окупирану територију; одршрафљивањем шина од железничких прагова, на опасним окукама, просипале се композиције у реке и поноре; постављањем мина на згодна места; услед „неисправних „ скретница и сигналних инсталација искакале читаве композиције низ насипе. У сврху ових извођења, располагали смо (ЈВуО) дупликатима свих могућих кључева и справа, ноћу прављених у Железничкој и Мостовској радионици, радом чланова наше организације. Убрзо, прикључили смо нашем фронту и нама наклоњено чланство Железничке дирекције-Север, чије је седиште у Београду. Они су исто тако давали свој значајан прилог у борби за контролу саобраћаја дуж моравско-вардарске и нишавске долине. Касније, боље увежбани у руковању експлозивом, дотураном од стране Савезника, угрожавали смо пругу дању и ноћу. Из Штаба 180 одржавали смо курирску везу са Нишом, дириговали свим саботажама, дуж железничких комуникација; организовали градове и села осам срезова наше територије; прикупљали обавештења о транспортима материјала и успесима саботажа, о кретању и снази непријатеља, као и ометали рад окупатора и њихових слугу. Сав тај посао био је утолико тежи, што је велики део територије Штаба био под бугарском окупацијом. Тих дана (јанура 1942), у Нишу, Гестапо свирепо је комадао и наш Други месни штаб: већи број железничара био је бачен у казнени логор код Црвеног крста. Упркос свега, њихова места заузимаjу други, раније одређени и спремни на исте жртве. Дуж пруга и даље се пуше поизвртане немачке композиције.“ -“Одвијани важни делови локомотива и бацани, разбијање арматуре, ломљени навртњи и ливени делови, осигурачи, прекидачи, у тек опрaвљених 20 локомотива убациван песак у лежиште лагера, лупане напојне цеви; ломљени трафои и ел. мотор у Електро-одељењу, У Мостовској радионици: песак у осовине вагона,, израда јежева-трокраких ексера за бушење аутогума, лом циркуларa и машинa за метал, отезао превоз мостовских делова, кварен ваздушни чекић за ковање тешких комада; Ложионица: задржавање локомотива кваровима, сурвавање локомотиве у центар окретнице за окретање локомотива (30 нису изашле из депоа). Потпуно рушење пруге Ниш-Атина, 1944.“

Руда, њено вађење и превоз, животно је важно за Немце. У Округу је веома важан Алексиначки рудник, одакле је руда слата и за Немачку и С.Африку. У Срезу је Јелашнички рудник. Превоз руде из Бора и Трепче (кључне за производњу муниције). Окупатор је чинио све да обезбеди њихов стални рад. Руднике чувају специјалне снаге. Крајем 1941. и почетком 1942. прорадили су готово сви индустријски објекти у Србији. У Срезу то су фабрике машина, текстила, за прераду коже, ливница, пиваре, млинови, стругаре..Саботаже у Фабрици машина и ливници „Пејић, Стефановић и компанија“-Ниш , ЈВуО изводи лошом производњом, сипањем воде и песка у калупе за ливење што лив чини лошим уз велики шкарт, ломљење калупа. Ово је значајно јер су нишку индустрију Немци преусмерили на ратну производњу: ливење оштећених делова. Директивом ШВК (9.9.1942) наређују се грађанска непослушност (од 9.9.1942) и саботажа у власти и јавној служби. До фебруара 1942. остварени су велики успеси. Ту су железнички чвор, Железничка радионица, Ложионица, Железничка колонија, Фабрика трикотаже, Фабрика обуће, Дувански монопол, школе..Чегарски и други корпуси, нападима на немачке и бугарске посаде и диверзијама, крајем 1941-почетком 1942. угрожавају стратешку пругу југоисточне Србије: Пирот-Ниш-Лесковац. У периоду 1942-1943. вршене су бројне саботаже ЧгК и Горског штаба 180 у жељезничком чвору Ниш. Жељезничка станица и Жељезничарска радионица били су снажно упориште Равногорског покрета и војнообавештајне службе ЈВуО. Они су вршили тзв. интелигентне диверзије мешањем вагона при ранжирању композиција и слањем вагона у погрешним правцима, слање воза на воз једном другом у сусрет и изазивањем судара. Да би се избегле одмазде окупатора, диверзија је вршена искључиво на возовима са ратним материјалом, храном и наоружањем, без живе силе, онеспособљавањем вучних локомотива и одуговлачењем оправке већ оштећених. Захваљујући провалама комунистичких двоструких шпијуна, који су хтели да ова два саобраћајна предузећа, ставе под своју контролу, немачки и бугарски окупатор је 20.јула 1943, ухапсио већу групу железничара из железничке станице Ниш и ранжирне станице у селу Поповац. Такође, из околних железничких станица, уз и низ пругу, на правцима Ниш-Београд, Ниш-Софија, Ниш-Лесковац, Ниш-Зајечар. О резултатима саботажа, начелник ШВК, извештава Владу у Лондону, депешом строго пов.1902 од 22.1.1943: „На прузи Ниш-Солун, од 362 локомотиве, било је избачено 112; од 166 локомотива уског колосека, избачено је 50; од 6.000 вагона, избачено је преко 3.000 на нопрмалним колосецима, а на уском 35%.“

Живи савременици рата сведоче: „Сељаци из села поред пруге Ниш-Пирот, били су обавезни да даноноћно чувају поменуту пругу, на тај начин што су дежурали у малим приземним дрвеним надстрешницама, направљеним само од дрвеног крова преко кога је била наслагана само слама. Кад би приметили нешто сумњиво око пруге били су обавезни да ударају моткама у неке металне канте и тај звук би се преносио до најближе бугарске патроле која се налазила негде уз пругу. Те сељачке страже обилазиле су стално наоружане бугарске патроле..У простору између Тамјанице и данашњег насеља Долац, виђао сам немачке оклопне возове. Они су по један до три дана остајали у железничкој станици Долац, па продужавали даље...Више пута су четници (ЈВуО) пред сумрак силазили са планине и из простора изнад данашњег ауто-пута Ниш-Пирот отварали ватру на бугарску војску око железничке станице у Долцу. Онда су бугарски и немачки војници митраљезима гађали њих. Тако смо ми више пута морали да у својој кући у Тамјаници бежимо и скривамо се у подрум, где смо лежали по поду на поњавама док су бугарски и немачки војници пуцали из митраљеза према Тамјаничком брду по четницима који су се повлачили. Ујутру смо виђали оштећења од меткова на цреповима или зидовима кућа. Такође, ујутро су у наше село после оваквих четничких напада или чарки долазили немачки и бугарски војници тражећи четнике из напада од претходне ноћи. Био сам сведок и батинања народа од стране бугарске војске...После оваквих четничких напада на бугарску постају на Железничкој станици Долац, приликом њиховог повлачења кроз Тамјаницу ка Сувој Планини, чуо сам више пута како јаучу рањени четници. Једном је у наше село долазио и лично, на белом коњу, четнички командант поручник Ћирковић..“ “..Сећам се да сам виђао да су на нишкој Железничкој станици боравила два немачка оклопна воза са по 4-5 оклопљених вагона. И локомотиве су биле оклопљене оклопом сивомаслинасте боје. Сећам се да је било доста тих војних возова који су пролазили кроз нишку станицу..теретне возове који су превозили угаљ, сачекивали смо око игралишта ФК 'Железничар' у Нишу, где је воз, вероватно због ондашњег сигнала успоравао вожњу, а ми смо се пели у вагоне и што брже избацивали грудве угља поред пруге, а онда их сакупљали и носили кући за огрев..“ Зато немачки нишки гарнизон спроводи јаку офанзиву на њих (фебруар-април 1942) општим нападом на слободну зону ЈВуО. Обухвата сврљишки, јастребачки, нишавски, топлички, расински, црнотравски, лесковачки, пчињски крај. Жестоке борбе воде корпуси Чегарски, Нишавски, Делиградски, Расински, Косметски. Највећe губитке устаника, уз велике немачке одмазде фебруара и 10.3.1942, подноси Ниш, Бојник, Лесковац, Косанчић, Врање (Ботмер , суђењe, Ниш 25.1.1947). Извештај Команде Југоистока 16.2-31.3.1942: „Немаца: 37 мртвих, 67 рањених и 45 несталих; Бугара: 19 рањених; Српска полиција 15 мртвих, 13 рањених; Губици устаника („присталице Драгољуба Михаиловића“ и „комунистички бандити“): 1.983 стрељано за време борби, а 1.552 стрељано у циљу одмазде“.

Главнокомандујући Генералшатаба Рајха фелдмаршал Јодл, 31.3.1943. наређује:

«...Треба приступити уништењу организације и оружаних снага националног српства под командом Драже Михаиловића..»

Офанзива се јуна-јула 1942. понавља на нишко-сврљишко-нишавску област, уз жестоке борбе Чегарског, Књажевачког и Нишавског корпуса, уз сталне марш-маневре. Командујући немачки генерал Србије, после операције „Шварц“ („уништење националиста Драже Михаиловића“), наредио је 21.5.1943. Операцију „Олуја“ ради чишћења простора Србије од националиста и њихово привођење фелдкомандантурама и крајскомандантурама и обезбеђивање захвата комуникација. Генерал Бадер је тиме хтео елиминисати пре свега устанике ЈВуО. Ово зато што су њих доживљавали као мостобран за искрцавање англо-американаца на Балкан. Крајем 1942. и средином 1943, Ромел je поражен у Африци. Савезници упућују низ похвала војницима ЈВуО на пруженој подршци. Тако, депешом од 27.7.1942, фелдмаршал Лорд Милн, председник Удружења ратника Првог светског рата, упућује министру одбране-начелнику штаба Врховне команде, следећу поруку:„Са напрегнутом пажњом пратимо храбри отпор Југословенске војске под Вашом командом и изражавамо своје безгранично дивљење на сјајним делима јунаштва, које имају огроман утицај за ослобођење.“Англо-амерички команданти генерал Клод Окинлек Сувоземне снаге-Египат, адмирал Харвуд Средоземна британска флота и ваздухопловни маршал Тедер Авијација у Средоземљу, упућују врховном командовању признање за испољени допринос ЈВуО: „Са дивљењем смо пратили операције којима сте управљали! Оне су од неоцењиве користи за нашу Савезничку ствар. Учинићемо све да вам се оружје достави што пре.“

Американци су 1943. снимили играни филм о борби војника ЈВуО и доприносу победи Савезника. Начелник ШВК, тиме и ЈВуО, одликовани су од стране САД Генерал Александер, пише 13.1.1943, ШВК: „Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају своје другове по оружју, особите и храбре војне јединице под Вашом одлучном командом. Ти храбри људи, који се боре у Вашим редовима, на својој родној груди, са циљем да истерају непријатеља из Отаџбине, боре се са потпуном оданошћу и пожртвовањем, за заједничку ствар Уједињених народа, Нека та борба донесе њима потпун успех.“ Такође, од Француске Ратним крстом а Шарл Де Гол, који наредбом француским трупама на копну, мору, ваздуху, наредбом саопштава: „..симбол је најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина. Тај генерал никада није престао да се бори на тлу своје окупиране Отаџбине.“ Због великих губитака у борби са Немцима и снагама НОВ ЈБ, да би се супроставила немачком и комунистичком плану о потпуном уништењу ЈВуО, Врховна команда је марта-априла 1943, прогласила мобилизацију у свим срезовима Србије и у осталим бановинама. За то је добила сагласност Владе Краљевине у Лондону. Оглас на мобилизацију је упућен, с позивом на законе државе Краљевине Југославије. У Нишком срезу мобилизација је, може се рећи, успела. Војницима Чегарског корпуса прочитана је наредба начелника ШВК ЈВ о стратегији супростављањa непријатељском плану за уништење Војске..Због сталних акција Војске, немачка Команда Србије и Команда за Југоисток цени претњу од искрцавања Савезника на Балкан и стим у вези, опасност од операција ЈВуО. Исто раде и снаге ЈБ којима одговара једино улазак совјетске Црвене армије. На простору Нишког среза и Округа, Немци и Бугари (скоро истовремено и снаге ЈБ) све снаге усмеравају на уништење ЈВуО, свуда, посебно уз стратегијске пруге. Највеће борбе су од јуна 1943-октобра 1944. све до упада совјета и коначног разбијања ЈВуО у Нишком срезу и Округу. Снаге ЈБ, 9/23.дивизије и локални одреди, снажно и стално, нападају ЈВуО у источној Србији. У циљу одбијања снага ЈБ, 17.7.1944. командант Србије ЈВуО наредио је ЧгК и другим источним корпусима, да изврше марш-маневар у рејон Алексинац-Сокобања-Књажевац, уз спремност за опсежну операцију. Чегарски и Нишки корпус садејствују осталим корпусима. Уследио је жесток, чувени „Буковички бој“, 24.јула на пл.Буковик и пл.Биљевина. Целодневним бојем, снаге ЈВуО 24/25. јул одбацују снаге ЈБ, северозападно од пл.Рожањ. Оперативни положај ЈВуО значајно је поправљен. Обе стране имају велике губитке. У извештају снага ЈБ стоји: 143 погинула и 63 рањена, снаге ЈВуО око 200 мртвих и 20 заробљених. О борбама бригада ЧгК, које су жестоко нападане од стране снага 14.бригаде снага ЈБ, ШВК извештава изасланик ВКЈВ и уједно командант Нишавске групе корпуса, пуковник Милутин Радојевић: „депешом од 29.2.1944: 'Партизани прешли делом са леве стране обале Мораве а делом из Бугарске (мисли се окупациону граничну линију Царевине Бугарске северно и јужно од Беле Паланке-прим.ЖРП), разбили Власински корпус код села Липовца. Чегарски корпус на путу за Мали Јастребац вратио се и примио борбу'; 3.5.1944: „Партизани напали ноћу на спавању IV нишку бригаду и разбили је'; 21.5. 1944: '15.V 1944.г.бригада Чег. корпуса напала је партизане. У два маха разбила је противнападе па се повукла. Погинула 4 партизана и 3 заробљено. Наша 2 војника пала у руке партизана. После овога партизани се повукли на бугарску територију'.“ У својој наредби од 5.2.1944. наводи операције ЧгК: „На дан 21.јануар 1944.г. I бригада Чегар.корпуса водила је борбу са групом партизана у селу Церју. Партизани су напали са уверењем да ће ову групу националиста разбити и уништити. Развила се крвава борба. Све партизанске навале су се пред несаломљивим Краљевим војницима ломиле, Равногорски витезови разбише партизане, најурише и натераше их да на разбојишту оставе 23 мртва, а да са собом одвуку преко 30 рањених.“

У покушају заједничког супростављања снагама ЈБ, 7.9.1944. у Гаџин Хану код Ниша, одржан је састанак команданата националних снага нишког и дела зајечарског округа. Команду над свим националним снагама, поред Нишавске групе корпуса и нишке јединице СДС, СДК и Граничне страже, преузео је пуковник Милутин Радојевић. Прво колебање у ЧгК настало је после одлуке Черчила да августа 1943. Британци издају ЈВуО и Србију. Највеће осипање настаје после позива краља Петра II, преко Радио Лондона 12.9.1944, да се потчине Брозу. Од снага СДС Нишке области, које су одбиле ултиматум команданта немачког гарнизона у Нишу и прешле на страну ЈВуО, 17.9.1944. основан је Нишки одред потчињен Команди Србије ЈВуО, наређењем Штаба КС, Пов.О.Бр.3 од 17.9.1944. Одред је имао три батаљона, сваки батаљон по три чете, свака чета најмање 100 људи, дакле најмање 900 војника. У ЧгK се убацило много комуниста, који извршавају пуч и септембра 1944. нападну Штаб ЧгК и разбију га. Убрзо је Штаб поново окупљен. Септембра 1944. известан број војника ЧгК дезертира у бригаду 14.дивизије ЈБ у с.Каменица (Ниш). Почетком октобра 1944. престаје да ради Недићева власти у Нишком срезу, јер немачки командант за Југоисток, распушта Српску Владу. Србију прогласи немачком ратном зоном, и припрема отпор продору Црвене армије са Истока и поновним нападима ЈВуО на његове гарнизоне. Децембра 1944, ЧгК је у с.Космовац (Сувa Планинa), под командом мајора Милована Поповића.

Део војника Корпуса водиће борбе са снагама ЈБ до краја 1947. Део се, са Нишавским и Делиградским прикључи Расинском корпусу и ослободи Крушевац од Немаца. Свечано дочекају совјете који их разоружају и предају снагама ЈБ. Ови их одведе у логор Параћин - стратиште војника ЈВуО. Преостали се повлаче у Босну, у обручу снага ЈБ и британских бомбардера, боре на живот и смрт на Зеленгори. Мањи број се преко Словеније допао сабирних логора у Италији у америчкој зони. Велики број разоружаних припадника ЈВуО, Енглези у Аустрији, предају снагама ЈБ које их без икаквог ислеђења и суђења стрељају у Кочевском рогу и другим масовним гробницама у Словенији. Снаге ЈБ су заробљене војнике ЈВуО у Нишком срезу и Нишком округу, изводили су пред своје новоосноване судове и комисије. Окружну комисију за утврђивање ратних злочина, комунистичке власти су основале 8.10.1944, пре ослобођења Ниша у с.Липовцу потом Окружно повереништво за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Такође, Градско повереништво за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 30.10. 1944. и радиће до 1.10.1945. Његове послове преузима Градски народни одбор. Такође и нишки Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части. Ова врста суда уведена је одлуком Јосипа Броза-само за Србију. Пресуде су биле: губљење грађанских, гласачких права (масовно пред изборе 1945), имовине. Екипе овог Суда су ишле по нишким „четничким“ селима и изрицале казне „на спискове“. Извршни судски поступак су водили нови Срески и Окружни суд и Војни суд дивизије снага ЈБ у Нишу. Упркос антифашистичком и демократском определењу, храбрости признатих првих герилаца у Европи, жртвама у априлском и рату до краја за рачун „Савезника“, не сналажењу у трговини великих сила и вртлогу грађанског рата у Србији, нишки војници деле судбину целе ЈВуО. Војници ЈВуЗ масовно страдају у немачким логорима, већи део преживелих остаје у Свету. Слична је судбина нишких војника у ЈТБИ: преживели у борбама са Италијанима и Немцима у Африци и заточеништву у италијанским логорима, одведени су у „савезничке“ сабирне логоре. Британци им одузму униформе, потом раселе по Западу. Исте војнике пучисте 27.3.1941. који због њих зарате са Немачком, дају велике жртве у подршци Савезницима-сматрају ратним заробљеницима!? Тако у наређењу јединицама ЈВуО у логору Мунстер у Немачкој стоји, дословце: „Проглас-на знање југословенском особљу преданом из непријатељских јединица 1. Влада..Британије је објавила своју одлуку да даде статус Расељених лица свим...које се сада налази у британској или британској-окупираној територији..2. ..У међувремену ви ћете остати у овом логору.. 3. Почев од данас забрањује Вам се да носите ознаке војничког чина. Бићете опскрбљени преуређеним батледресовима или цивилним одијелима...ношење униформе биће забрањено и сматраће се кажњивим преступком. 5. ..Наредба је британских Власти да се покоравате овим прописима. 6. ..Ви ћете бити обавезни да радите по налозима на исти начин као и сва остала Расељена лица у британској зони. 7. Датум..Јун 1947...“ Коментар није потребан. Између британског злостављања и сигурне смрти од стране власти у запоседнутој Отаџбини - велики део нишлија заувек је остао расут по Свету. На основу документованих чињеница, без идеолошких застора, Народна Скупштина Републике Србије, на предлог Владе г.Војислава Коштунице, донела је 21.12.2004, Закон о признавању антифашистичког статуса припадницима Југословенске војске (у Отаџбини и ван земље) од 1941-1945. Установљена је и „Равногорска Споменица 1941“, са истим правима носиоца као и „Партизанска Споменица 1941“. Призната су борачка права свим војницима ЈВ и Равногорског покрета (РгП). Такође, новембра 2005. донет је Закон о рехабилитацији осуђених неистомишљеника од 1941. до 1945. У поступку доношења је Закон о удружењима грађана у Р Србији, где је признат антифашистички статус Удружењу припадника ЈВ 1941-1945. и Удружењу Равна Гора.

Р е з и м е

После априлског рата 1941, од војника, старешина и грађана Среза, окупљeних у планинама и селима Нишког среза и околине, настаје Југословенска војска у Отаџбини. Води их традиција поштовања војничке заклетве 'Отаџбини Краљевини Југославији'. Избегли војници ВКЈ ступају у Југословенске трупе-Блиски Исток. Ратни војни заробљеници су у Југословенскoj Војсци у заробљеништву. У Срезу, од 1941-1945, прво настају ударне групе, чете и одреди, потом веће снаге: Горски штаб (ГорШ)12-Штаб Источни центар (1941.Нишки четнички центар); ГорШ 43-Нишки центар; ГорШ 45-Штаб Нишавског корпуса;ГорШ 180-Штаб источног сектора-Нишавска група корпуса; ГорШ 64/I-Нишки војни округ, ГорШ 45/VI-Пиротски војни округ;ГорШ 64-Чегарски корпус (ЧгК). Према актима, ЧгК је основан фебруара 1943, састава: 1.нишка, 2.чегарска и 3.чегарска бригада, Летећи одред (касније Летећа бригада), Железнички одред, Први нишки ђачки батаљон, од 11.2.1944. 4.нишка бригада. Обухвата Нишки срез и град Ниш. Корпус има стално доста људи, а мало наоружања и муниције. У мобилизацији прима резервисте Среза, са попуном до 8.000 људи. У Нишу настаје Обавештајни одсек-2, који оснива Обавештајни железнички центар-Ниш и Грделица, открива и уклања бројне непријатељске агенте. Немци откривају, хапсе и стрељају обавештајце. Равногорски покрет већ 1941. снажно продире у грађанство и међу железничаре. Основани су органи цивилне власти: Национални комитет за срез нишки и сеоски комитети, команде села и Среза, Среска равногорска полиција, сеоске страже, територијална војска. У Срезу се окупља ЈУРАО-Штаб 1001 и организације равногорки: ЈУОРА и ЖРОС. Изван слободне територије ЈВуО, органи власти раде у строгој тајности. Снажна РгО и ЈВуО, значај Ниша за Балкан, наводе ШВК да им повери вођење саботажа (јануар 1942-јул 1943) у подршци британској 8.армији у заустављању Ромела и искрцавању англо-американаца у Северној Африци. Раме уз раме са Савезницима гину војници ЈTБИ. Успешно и уз жртве, ЈВуО прва отвори други фронт у поробљеној Европи, уз преко 20.000 палих Срба! Британци све забораве-издају ЈВуО. Ниш, најјачи окупаторски гарнизон, супростављен је ЈВуО Среза. Војници ЧгК дејствују на саобраћај, везе, пошту, индустрију, рударство, пољопривреду, власт, јавне службе, реквизицију, немачке и бугарске посаде. Врше диверзије дуж пруга и друмова који излазе на Ниш. Спроводе грађанску непослушност. Зато Немци врше општи напад (фебруар-април 1942. и јун-јул 1942) на слободну територију ЈВ уО. Уз сталне марш-маневре ЧгК води тешке борбе. Одмазде над ЈВуО су сталне. Због национал-ослободилачке борбе, Немци их гоне, хапсе, стрељају, депортују у логоре. Најкрвавије одмазде врше 1942/43, уз однос: „50% припадници националних снага“–50% комунисти и остали таоци. Најопаснијим по Рајх у Србији сматрају „присталице Драгољуба Михаиловића“. У Србији, једино у Нишком срезу и Округу, нема сукоба ЈВуО са СДС и СДК. Спашени су многи животи и умањене ионако страшне жртве Срба. На простору Среза и Округа, Немци, Бугари и снаге ЈБ, раде на уништењу ЈВуО. Највеће борбе ЧгК води од јуна 1943-октобра 1944. Иза леђа упада Црвена армија, уз јаке нападе 14.дивизије ЈБ. Колебање у ЧгК настаје после британске издаје и позива краља Петра II да се потчинe Брозу. Групе ЧгК се боре против снага ЈБ до краја 1947. Део је, у тешкој борби на Зеленгори у обручу јаких снага ЈБ и британских авиона, без муниције, одеће, хране-разбијен. Многе војнике Енглези предају снагама ЈБ-убијени су у Кочевском рогу и другде.Остале војнике ЈВуО, ЈТБИ, ЈВуЗ одводе у сабирне логоре.Између британског злостављања и сигурне смрти у запоседнутој Отаџбини - бројне нишлије остају у Свету.





Документација и литература

- Авакумовић, Иван, Михајловић у немачким документима, Лондон, 1969;

- VII-Војни архив, Београд, ЧА: К-2, 5/7; К-8, Ф 3, док. 11; К-41-Ц, Ф 1, док.5/965; К-27, Ф 5, док. 7, пр.8; Нац.архив Вашингтон: Т-501,Р-253,С-917;

- Војни командант Србије, Наредба бр.1, 28.4.1941;Саопштење: Фелдкомандантур 809 Ниш,12.4.1943;

- Вучковић, Невенка, Фабрика машина и ливница „Пејић, Стефановић и компанија“ у Нишу, Историјски архив Града Ниша, 2008;

- Глас Београда, број 7, Лист Равногорског покрета у Београду, од 16.8.1944;

- Глишић, Венцеслав, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1945, Београд, 1970.

- Група аутора-Записи из добровољачке борбе, св.3: Тодоровић, Крста, Записи из Ниша, Минхен, 1955;

- Група аутора, Ниш у вихору ослободилачког рата, ДИГП Просвета, Ниш;

- Енциклопедија Ниша-Историја, Градина, Ниш, 1995;

- Живановић, потпук. Сергије, Трећи српски устанак, Нови погледи, Крагујевац, 2000.

- Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, ВИИ, Београд: том.14, књ.1, док.149; том 12, књ.3, док.107;

- Златић, Јован, Страдалаштво српског народа у Нишком ратном округу, књ.4, Просвета, Ниш, 1994;

- Историјски архив Града Ниша, Козара, К-4; Мф.VII Минхен 3-1-190-194; МФ.VII/4, бр.деп.1517, 30.IV, Д-672; МФ VII/1-64; Вариа, препис: Мф. VII, Минхен 9-I-43, 9-I-688; препис: Мф. VII, Минхен 3-I-927; Мф. VII, Минхен 9-I-720-723; Мф. VII, Минхен 2-I-527-529; Документација Црвеног крста-Ниш: К-58; К-24 (бр.1808), К-72.

- Мартиновић-Бајица, Петар, Милан Недић, Чикаго, САД, 1956;

- Мартин, Д, Мрежа дезинформација, стр.429-430.

- Миловановић, М, Немачки концентрациони логор на Црвеном Крсту у Нишу.., НK, Београд, 1983;

- Милошевић, прим.др.Павле, Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945, Срп.либер.стр, Бгд, 2005;

- Михајловић, Драгољуб, Рат и мир ђенерала-изабрани ратни списи, к.1-2, Српска реч, Београд, 1998;

- Народни музеј Лесковац, Нерегистрована архивска грађа (четничка), инв.бр.1208;

- Народни музеј Ниш-Архив: Е-182; изјава Александра Макотара;

- Николић, Коста, Историја Равногорског покрета 1941-1945, Српска реч, Београд, 1999;

- Окружни суд Ниш-Архив, пов.бр.29/49, април 1949: Пресуда-п.пук.А. Дочев, 1.окупац.корпус;

- Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, Београд, 1981;

- Петрановић, Бранко, Србија у Другом светском рату 1939-1945, ВИНЦ, Београд, 1992;

- Рачић, Никола, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945 (хронологија), Зајечар,1984;

- Станчевски, Иванка, Окружно повереништво за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Ниш (1944-1947), Часопис Пешчаник 6, Ниш, 2008;

- Стевановић, пуковн. Новица, Последњи српски ђенерал-вештина ратовања, Дексин, Београд, 2006;

- Тикић, Бранислав, Изјава Љубомира Вучковића, с.Долац, пенз.отправник возова, Долац, Ђурђиц, 2008; Изјава Томе Јовановића, Ниш, пенз.власник столарске радње, Ниш, 19.11.2008.

- Часопис Одбрана, број 78, НИУ Одбрана, Београд, 15.12.2008;

- Шијачки, др Милан, Наш пут, Чикаго, САД, 1969;

- Штаб Врховне команде, Извештај о саботажама, депеша строго пов. бр. 1902, положај, 22.1.1943.



Написао:


ђенерал-штабни пуковник
Живомир Р. Подовац - Жика Шумадинац
ваздухопловни војни ел.инж.
Члан Удружења припадника ЈВуО
Чланска карта Но 195






http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=248&Itemid=1



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****