Милослав Самарџић
June 24, 2012
Miloslav Samardzic
Belgrade, October 2010
Photo courtesy of Milton and Shirley Friend
Београдски новинар Перо Симић, познат као биограф Јосипа Броза Тита, и то најбољи, јер је у домаћим и руским архивима успео да сакупи све битне податке о овом диктатору - објавио је књигу ''Дража - смрт дужа од живота'' (Службени гласник, Београд, 2012). О Брозу Симић је објавио низ књига, од којих је најобимнија последња, ''Тито - тајна века'' (400 страница формата Б-5, тј. већег формата). Ту проблематику он истражује годинама, а сада се први пут окушао на новом терену.
Целу причи о Дражи, а истовремено и о четницима, партизанима, усташама, Немцима, недићевцима... Симић даје на 288 страница мањег формата (А-5), што значи да је у старту имао да реши питање сажимања, односно драстичне селекције материјала. То питање је, иначе, сјајно решио француски историчар Шарл Дил у књизи ''Историја Византијског царства''. Хиљадугодишњу историју ове велике и моћне државе он је успео да сажме на свега 160 страница мањег формата!
Симић је себи отежао задатак потрошивши чак трећину књиге на предратно доба, али се ипак добро снашао, фокусирајући се на западну силу задужену за наше просторе - на Велику Британију. Поглавља о Британцима чине најбоље делове његове књиге. Јасно се види пресудна улога ''Гордог Албиона'' на ток ратних догађаја у Југославији, односно стратегија навлачења Црвене армије далеко на запад, како Западни савезници не би трпели губитке гонећи Немце од Француске према истоку, или од Балкана према северу. ''Они који су Југославију 1941. гурнули у рат, три године касније били су спремни да, зарад својих калкулација са Стаљином, Тита изгурају на трон Југославије, по цену изазивања грађанског рата у Србији која им је 1941. била главни ослонац за извршење државног удара у Југославији. И у којој је Михаиловић и крајем 1943. имао више присталица од Тита'', пише Перо Симић.
Поред осталог, аутор побија и лажирани извештај британског генерала Маклејна ''Партизански покрет у Југославији'' из јесени 1943, према коме партизани имају чак 220.000 војника, а у борбама су тако ефикасни да на једног свог погинулог убијају чак пет Немаца...
''Михаиловић је у то време практично већ прекинуо односе са Британцима. Прекипело му је кад је Радио Лондон његово ослобађање свих градова у Источној Херцеговини и Санџаку (од Немаца и усташа - прим. М.С) приписао комунистима, а партизанске нападе на Југословенску војску у отаџбини као њихову борбу против Немаца'', наводи Симић.
Као и у својим претходним књигама, Симић части читаоце низом пикантерија. Тако он открива да је ''Михаиловићеве везе са Хрватском током рата из Земуна одржавао писац Густав Крклец''. Иначе, у Дражиним плановима везаним за Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије - а то је у ствари била нова југословенска влада, створена кад и нелегална Шубашићева Привремена влада - помиње се још један познати Хрват, тада професор у Београду, др Виктор Новак.
Симић је сакупио све Титове депеше послате у Москву и прецизно је сабрао: вођа комуниста у њима је знатно чешће осуђивао Дражу, него Хитлера и Павелића заједно!
Симић је пронашао и извештај енглеске обавештајне службе о мучењу Драже марта 1946. године. Ово је важно јер званична историја и даље верује изјавама удбаша да су са Дражом поступали изузетно хумано. ''Дража је био зачуђен, скоро запрепашћен одличним условима и третманом'', пишу водећи државни историчари на ову тему, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, у најновијем издању своје књиге ''Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија'' (Завод за уџбенике, Београд 2011, страна 479). Симић пак открива да је Дража мучен по ''методу Лазић- Бедековић'', названом тако по шефовима београдске и загребачке Удбе. Ову методу успеле су да преживе само две особе, али су ускоро и оне преминуле. ''Михаиловић се опирао до последње неописиве тортуре. Тада је проговорио. Однет је натраг у своју ћелију го и сасвим измењеног лика. Сада је на лечењу ради опоравка да би се могао појавити на суђењу. Речено му је да ће ако буде повукао једну реч из своје (изнуђене) изјаве поново претрпети ова мучења од А до Цет'', пише у енглеском документу. Дража се ипак опирао и мучење је поновљено. Поново је сломљен, али се опирао и на самом процесу.
До пропуста у Симићевој књизи довели су извори које је користио. Књига има преко 400 фуснота, од којих се у око 40 посто случајева аутор позива на архивску грађу (углавном Архив Југославије и Војни архив), а у око 60 посто на литературу и штампу. Од литературе, Симић најчешће цитира др Косту Николића и др Бојана Димитријевића, и то управо њихов поменути рад који глорификује Удбу. Цитира и старе комунисте, попут Петрановића, Дедијера, Марјановића, Ђиласа... Ту је и књига ''Четници'' хрватског аутора Јозе Томашевића, која углавном подржава историју социјалистичке Југославије, а ту су и неизбежни удбаши: Никола Миловановић Грба, Милован Пејановић, Слободан Крстић ''Уча''... Симић доста користи и зборнике докумената које су приредили комунисти.
Друга страна је слабо заступљена и то највише кроз књиге једног левичара из Дражиног окружења, председника Социјалистичке партије и радничких синдиката, др Живка Топаловића. У његовим књигама лоше је прошао десничар војвода Доброслав Јевђевић, и обратно - Топаловић је негативан лик у Јевђевићевим мемоарима, али њих Симић не цитира, па се то не види (разуме се, ово је само илустрација важности принципа ''да се чује друга страна'').
Неколико пута цитира се капетан Звонко Вучковић, једном пуковник Велимир Пилетић и једном браћа Кнежевићи (''Слобода или смрт''). Неколико пута цитира се и ''Књига о Дражи''. У другу страну могу се урачунати и Американац Дејвид Мартин, као и др Иван Авакумовић, кога за разлику од Мартина Симић цитира само симболично.
За одговоре на нека од кључних питања Симић позива у помоћ Станислава Кракова, сестрића Милана Недића, који је у одбрану ујака уложио сав свој таленат, али се, на жалост, није држао фактографије.
Када је реч о немачким изворима, Симић је направио несрећан избор определивши се за књигу ''Срби у Ратном дневнику Вермахта''. Књига је мала, прегледна и једноставна за коришћење, али, сем што је оскудна, јер не бележи многе важне догађаје, она и није дневник у правом смислу те речи, већ су немачки војни историчари накнадно бележили догађаје, често у складу са дневнополитичком ситуацијом, а неретко и уз директно фалсификовање оригиналних извештаја.
У глави о суђењу ђенералу Дражи Симић није користио оригиналне стенограме, већ неки од више поратних фалсификата. Примерице, у једном од тих фалсификата, који он цитира, стоји: ''У Драгољуба Дражу Михаиловића упрте су очи свих присутних. Публика га дочекује пригушеним протестима, настаје жагор и негодовање''. Док у оригиналном стенограму пише: ''Први улази Драгољуб - Дража Михаиловић у кога су упрте очи свих присутних. Публика дочекује оптужене пригушеним протестима и настаје жамор негодовања и мржње''.
Симић користи и Дражине исказе у истрази, мада је доказао да су изнуђени под страшним мукама и дакле нетачни.
Све у свему, док је у књигама о Титу Симић максимално избегавао ''достигнућа'' (нео)комунистичке историје, у овом случају он се на њих доста ослања и последице су неминовне. Пре свега, он полази од нетачне премисе да је Краљевина Југославија безусловно капитулирала 17. априла 1941. и зато му у целој књизи измиче законски оквир догађаја. Краљевина је, дакле, постојала све до 1945. године и, као и све друге земље, имала је само једну владу и само једну војску. Када је реч о Југословенској влади, Симић је пише малим словом и по правилу уз неки негативан придев: ''избегличка'', ''у расулу'', ''посвађана'', ''раштимовани оркестар''... Има и поглавље: ''Влада изгубила сваки ауторитет''. Одвела би нас далеко расправа на тему да ли је влада коју су водили академик Слободан Јовановић, дипломата др Божидар Пурић и радикалски лидер др Трифуновић заслужила такве епитете, и која влада би уопште успела да се одупре Британцима - углавном, придев који је несумњиво тачан Симић у целој књизи користи само једном, и то успут: ''Легитимна влада''.
Ништа боље не пролази ни Југословенска војска. Ово име, основно и једино тачно, дакле исто као и пре рата, у чему и јесте суштина - Симић уопште не користи. Користи једну од интерних ознака - Југословенска војска у отаџбини (са малим ''о''), као и термин Равногорски покрет. ''Био је министар владе која је изгубила сваки ауторитет у земљи, вођа Равногорског покрета који је тежио да по завршетку рата постане главни политички фактор у земљи'', пише он за Дражу, третирајући Југословенску војску као Равногорски покрет, а Равногорски покрет као ''Народноослободилачки покрет'' (''две војске'').
На страну што нема говора о плановима за послератну доминацију, Дража није био ни члан Равногорског покрета, јер су тада, као и у другим демократским земљама, војска и политика били одвојени. Равногорски покрет, на челу са др Стеваном Мољевићем, основан је крајем 1943. године, са задатком да се бави националном пропагандом и да координира рад политичких странака, пошто је њихова инфраструктура добрим делом била уништена.
Укратко, четници су били Југословенска војска, а партизани оружане формације илегалне КПЈ, због чега се њихов пропагандни назив, ''Народноослободилачка војска'', мора писати под наводницима, као на пример и ''Ослободилачка војска Косова''.
Борбе у устанку 1941. Симић назива ''сарадњом два покрета отпора'', без упуштања у суштину приче. Другим речима, не помиње уништење најјаче формације после Априлског рата, српске жандармерије, и хапшење њеног команданта пуковника Тришића, а ти догађаји, за које одговорност сносе германофили на челу са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, директно су допринели размаху комуниста и натерали Дражу да нешто учини дипломатијом (''сарадњом''). И овде Симић опширно цитира Кракова. Милан Недић је, мада из позадине, најпозитивнији лик. Тито је покварен али способан, а Дража добронамеран али неспособан. Све борбе против Немаца 1941. приказане су као заједничке, а у стварности борбе су водили четници, док су се партизани извлачили да би ''уређивали позадину''. То би се видело навођењем губитака једних и друих. Али, губици се наводе само за Краљево. У том извештају о губицима партизани се једноставно не помињу. Не каже се да они нису имали губитака, па то читалац тешко може закључити, нарочито у контексту приче. Преговори Тито - Дража дати су површно, тако да се ни ту не види суштина догађаја. Не помиње се ни Дражин предлог да се борбе воде само против усташа у НДХ, јер је моментално само то корисно. Доста је опширан цитат неког поратног Титовог говора ''друговима из Босне'' о овим преговорима, а на основу дневника Алксандра Ранковића, уз сугестију да је Драгиша Васић био совјетски шпијун. Ту се тврди и да четници нису знали ко је Тито (мада су, наравно, знали). Ово је чудно, јер је у својим ранијим књигама Симић доказао да Титове изјаве и сведочења немају вредност.
Ево још неких фактографских грешака.
Симић пише да је Лозница ослобођена 6. септембра (треба: 31. август 1941), затим да су на друму Крагујевац - Горњи Милановац Немце поубијали партизани (нису учествовали у борбама, тј. поубијали су их четници), да су 2. новембра 1941. партизани напали Пожегу (напали су четници Ужице, а у контранападу следећег дана партизани Пожегу), да су Немци децембра 1941. стрељали мајоре Мишића и Фрегла (одвели су их у ропство), да је прва немачка потерница била за Дражом (била је за Рачићем августа 1941, када је одлазио у Босну), да је Југословенска влада издала Дражу (остала је уз њега до краја), да је ''Тито је у долини Неретве нанео историјски пораз четницима'' (победили су четници), да су Дражини команданти Војислав Лукачевић и Павле Новаковић ''прешли код Тита'' (заправо су, на подстицај Британаца, основали Независну групу националног отпора, коју су партизани напали с леђа дак је она нападала Немце и усташе у области Требиња), итд.
Важније од овога су тезе о издаји Дражине деце и Николе Калабића. Дражину децу комунисти су у ствари заробили и мобилисали. Тачна формулација за оно што су Гордана и Бранко наводно рекли новинама, гласи: комунисти кажу да су они то рекли. Чак и факсимил једног Горданиног писма Дражи из пролећа 1944, писаног у области Равне Горе, у коме му се она обраћа са ''драги тата'' и жали што се нису могли срести тих дана, Симић потписује са ''љутња ћерке'', у контексту приче о издаји. А заправо је то писмо контра доказ.
Причу о издаји Николе Калабића Симић преузима делом од Николића и Димитријевића, а делом од удбаша, одакле су је и они преузели давних дана. За аутора ових редака понављање те приче биће мотив више при писању књиге ''Прави и лажни Калабић''.
Један од озбиљнијих Симићевих пропуста гласи: ''Црногорски четнички командант Павле Ђуришић, почетком 1942, хвалио се да је у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу убио чак 9.200 људи - 1.200 бораца и 8.000 цивила''. У фусноти, неколико страница касније, он напомиње: ''Овај документ је сумњиве аутентичности, јер је сачуван само његов неоверен препис, направљен после Другог светског рата за потребе монтираног процеса генералу Михаиловићу''. Дакле, и објашњење у фусноти, на коју већина читалаца неће обратити пажњу, је неуверљиво. Ово је један од комунистичких фалсификата, а иначе односи се на почетак 1943, а не 1942. године.
И уопште оцене четника и партизана Симић преузима од (нео)комуниста. ''ЈВуО није била класична, хијерархијски стриктно устројена војска, већ се сваки њен део прилагођавао условима у којима је деловао'', пише он на једном месту. А на другом додаје: ''У то време генерал Михаиловић покушао је да дисциплинује своју хетерогену, неретко распојасану војску''. У овим приликама Симић цитира по једну Дражину критичку наредбу, срачунату на очување дисциплине, али не цитира ни једну похвалну наредбу, тј. не даје контекст и пуну слику догађаја.
У целој књизи подразумева се да комунисти од почетка до краја имају већину западно од Дрине, као и да су четнички команданти у тим крајевима само формално признавали Дражину врхову команду, а ''нису озбиљно схватали његове директиве''.
С друге стране, за Тита и партизане Симић пише: ''Због партијског карактера своје војске Тито је имао предност и у дисциплини официрског кадра, а Михаиловићеви одреди су и у Србији, а поготово у другим деловима Југославије, представљали више аутономне територијалне јединице него праву субординисану војску''.
Било би занимљиво видети како се то припадношћу некој странци аутоматски, без академије, постаје добар официр, али овде је важније напоменути да је у то доба појам ''Србија'' био другачији него данас. Тада су постојале бановине, и то једна словеначка, две хрватске и шест српских. На пример, западно од Дрине протезала се Дринска бановина, са седиштем у Сарајеву, а њена територија била је и источно од Дрине, укључујући и Чачак. Ни влада, ни војска просто нису имали представу о Дрини као граници.
Међутим, чим крене стазом података које је сам открио, Симић је на добром трагу. Тако он наводи да је у завршним операцијама Битке за Србију учествовало 414.000 војника Црвене армије, 26.000 партизана доведених из целе земље и 15.000 партизана из Србије. Недостаје само други део слагалице: четника је и тада било више, али нису имали оружје и муницију.
Нека на крају буде забележена једна од најчешћих погрешних фраза: Дража је прекинуо борбу против Немаца због репресалија, а Тито не, јер није марио за репресалије.
И ову фразу најбоље демантује математика: Немци су стрељали неупоредиво више ''ДМ присталица'' него комуниста. Друго, Тито није ни почињао борбу против Немаца, већ се од њих увек склањао; офанзивне операције водио је пре свега против четника, који су му целог рата били неприијатељ број један. И треће, Дража је само повремено прекидао борбу против Немаца, а иначе ју је увек водио, сагласно могућностима. Највећу офанзивну акцију против Немаца и њихових савезника покренуо је две године после тог наводног прекида, септембра и октобра 1943. Ту операцију зауставили су партизани, нападајући четнике с леђа.
Милослав Самарџић
June 2012
http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/41045/%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B2+%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84+%D0%BE+%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment