Политика
Јелена Чалија
27.06.2012
June 27, 2012
Партизани и четници подједнако заступљени у историјским уџбеницима, али лекције мање обрађују актуелне процесе рехабилитације, реституције, откривања тајних гробница
Уџбеници не иду у корак са стварношћу. Фото Д. Јевремовић
Последња генерација Титових пионира ове године напунила је округло тридесет година и вероватно има кризу идентитета док преврће у рукама избледелу капицу са црвеном петокраком и слуша да је, према до сада прикупљеним подацима, 36.000 људи страдало или нестало после 1944. године, у миру, за време комунистичког режима.
Државне институције и јавност се већ дуже време активно баве рехабилитацијама, реституцијом, обештећењима жртвама комунистичког режима, откривањем локација тајних гробница. Како се у доба „декомунизације”, када се враћа имовина одузета од хиљада грађана, рехабилитују осуђени у политичким процесима (за сада их има око 2.000), обештећују Голооточани, трага за гробом Драже Михаиловића, изгледају школске лекције о некада неприкосновеном комунизму?
Бојана Лазаревић, наставница историје у београдској Основној школи „Владислав Рибникар”, каже да у уџбенике углавном није унето ништа о рехабилитацијама и одузимању имовине, али напомиње и да се овај историјски период обрађује на самом крају школске године у свега неколико лекција.
– Једини начин да се нека таква тема помене јесте ако ђаке то занима или ако су искуствено на неки начин повезани са тим. Појам рехабилитације је за основце потпуно нов. Њима је то интересантно само ако има везе са њиховим прецима или ако њихови родитељи, њихове деке или баке причају о томе, ако су то преживели. Партизани и четници се сада све више једнако третирају у уџбеницима. Када сам ја ишла у школу, тада су били заступљени партизани, па је дошао онај период деведесетих када је почело све више да се прича о рехабилитацији четника, а сада је то подједнако заступљено. У лекцији која обрађује период од 1941. до 1943. паралелно се прате кретања и активности и четника и партизана – наводи Бојана Лазаревић.
Биљана Милановић, заменик директора и професорка историје у Десетој београдској гимназији, каже да се уџбеници јесу променили, у њих је унето више информација и много је мање једностраности.
– Све, међутим, зависи од интересовања ђака, колико ћемо улазити у детаље и задржати се на неким стварима. Њих, на пример, готово да уопште не занимају рехабилитације, повраћај имовине, иако се то помиње у уџбенику, додуше уз назнаку да су ти процеси у току. Када говоримо о Голом отоку, то им није нарочито занимљиво, као што им је и кнез Павле интересантан, углавном само као отац Јелисавете Карађорђевић, али их његова рехабилитација и њене последице не занимају превише. Из тог периода, првенствено их занима равногорски покрет, детаљи око смрти Драгољуба Михаиловића, пошто се о томе доста говори у јавности. Ђаци су првенствено заинтересовани за оне догађаје који на било који начин могу да повежу са Србијом и њеном садашњицом, па тако са пажњом прате лекције о демонстрацијама 1968. године на Косову или 1970. године у Загребу, са обавезним питањем: „А шта је Србија тада радила” – каже Биљана Милановић.
Мере које се код нас спроводе, прошле су све бивше комунистичке земље, истиче историчар Срђан Цветковић, члан Комисије за тајне гробнице стрељаних после 12. септембра 1944. године.
– То је нормалан друштвени процес ако желимо да градимо демократско друштво на здравим основама. Морамо да се суочимо са природом режима из којег излазимо, нарочито у тим првим послератним годинама када су вршене нагле и револуционарне промене, када је примењивана репресија и насиље над разним слојевима становништва у циљу елиминације политичких, класних противника. Најмање што може да учини ова генерација људи и наше друштво је да се с тим суочимо, да проговоримо, омогућимо породицама које су патиле да сведоче о својој муци. То никако не значи негацију или умањивање антифашистичке борбе. Већина ствари о којима причамо десила се након завршетка антифашистичког рата. Враћање имовине, обештећења, рехабилитације, ако све то самерите са реалним бројкама које су биле, према броју људи који би требало да се обештете, рехабилитују, као и да им се врати имовина, то је заправо на нивоу симболике – наводи Цветковић.
Посебна је врста симболике да у истој држави, као угледни грађани, друштвене повластице уживају и један некадашњи високи функционер који је директно везан за Голи оток и један затвореник са Голог отока.
– Последице неће доћи за носиоце тог режима. Нико неће одговарати за те злочине иако су за оне ратне многи одговарали. Они који су заслужили друштвене привилегије, макар и нечасним радњама, који су учествовали у злочинима, никад неће бити изведени пред суд иако ће се можда учити о њиховим злочинима. Већина актера није међу живима, а они који и јесу су деведесетогодишњаци. Друштвени тренутак је пропуштен – каже Цветковић.
Јелена Чалија
Oбјављено: 27.06.2012
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment