Wednesday, September 29, 2010

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (2) - Милослав Самарџић

Press Online


Sept. 5, 2010










Милослав Самарџић


Ево прође већ двадесетак дана откако су регионални и градски Субнор у Крагујевцу обећали да ће објавити ''коначни'' списак жртава ''нових власти'' у овом делу Шумадије, на коме су имена ''неколико стотина'' лица. Прођоше и две недеље откако је Субнор саопштио да ће тај списак предати Државној комисији да га она објави. Углавном, од списка ни трага ни гласа. Док се не појави, настављам да објављујем делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу који сам лично саставио, користећи како сопствена истраживања, тако и све познате изворе, које наводим у тексту

Следи списак најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу:

89. Драгомир Симовић, председник општине Крагујевац до 21. октобра 1941, када је поднео оставку. Био је угледни трговац, имао је радњу преко пута ''Пека'' у Главној улици.

90. Рудолф Швебл, овлашћени грађевински предузимач, једно време потпредседник општине Крагујевац. Србин немачког порекла. Рођен у Панчеву 1880, доселио се у Крагујевац пре 1905, када се оженио са Крагујевчанком Лепосавом Јанковић. Учесник ратова 1912-1918. у српској војсци, носилац више одликовања. Ухапшен по доласку комуниста ујесен 1944. и одведен у стари затвор, иза суда. Храну му је носила ћерка Ружица. Једног јутра видела је његово име на списку осуђених на временске казне, на огласној табли на суду. Наредног јутра видела је очево име на десној страни огласне табле, међу осуђенима на смрт. Породица није добила никаква документа. Конфискована је сва имовина Швебелове фирме, као и кућа у Карађорђевој улици. У тој кући данас се налази дечје обданиште. Наследници су поднели захтев за рехабилитацију и повраћај имовине. (Изјава Рудолфовог унука Предрага Симића, аутору.) У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, поред 17 других лица којима је конфискована имовина, наведен је и Рудолф Швебел (ИАШК, Фонд ОНО, К-39).

91. Предраг Митровић, срески начелник.

92. Душан Поповић, срески начелник.

93. Лазар Ћурчић, директор Гимназије.

94. Светислав Максимовић, књижевник, професор учитељске школе, родом из села Лужнице. Ухапшен 19. а убијен 22. маја у старом затвору у Крагујевцу, који се налазио иза зграде суда, под оптужбом да је био идеолошки вођа ''Белих орлова'', српске антикомунистичке омладине.

95. Живота Тодоровић, професор, родом из села Сабанта.

96. Душан Дуле Станимировић ''Лорд'', трговац из Крагујевца.

97. Данило Дача Кнежевић из насеља Палилуле, полицајац.

98. Евгеније Младеновић из насеља Палилуле, полицајац; према изјави Петра Симовића, на три полицајца убијена у исто време ''народ се није жалио'', у вези њиховог понашања током окупације (трећи је Александар Цања Поповић, такоће из Палилуле, који ће бити наведен касније).

99. Александар Аца Лукић из насеља Палилуле, стрељан 1945. у Кочевју, Словенија, као љотићевац.

100. Др Миладин Милосављевић, најбољи млади хирург крагујевачке болнице. Убијен у Босни, као хирург Групе шумадијских корпуса.

101. Свештеник Добра Страњаковић из Горњег Милановца (после рата, његов брат Бранислав био је познати историчар у Паризу).

102. Мирко Јелић ''Грба'', техничар, није учествовао у рату, али се хвалио да је био четник.

103. Мила Марковић, 24-годишња медицинска сестра; стрељана под оптужбом да је четницима давала инекције и завоје (њен братанац је Михаило Марковић, народни посланик почетком деведесетих; о овоме је сведочио у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999. године).

104. Петар Пера Којић из Крагујевца.

105. Миодраг Вуковић из села Мала Врбица, припадник Равногорског покрета (његовог рођеног брата Момира стрељали су Немци 1943, такође као равногорца, на истом месту, у ''Капислани'').

106. Милован Поповић, домаћин из Забојнице, отац Василија Васе Поповића, кога је на смрт осудила и стрељала 6. муслиманска бригада (Василије ће бити наведен касније).

107. Петрић из Крагујевца (сведоци се не сећају његовог имена).

108-109. Живан Жива Ковановић из Баточине, 15-тогодишњи ученик Крагујевачке гимназије, и његов старији брат Жарко. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', на пријаву неколицине ђака скојеваца, Живу су непосредно пошто је почела школска година ујесен 1944. ухапсили и јавно му судили у Хотелу ''Дубровник'', тако што је маса скојеваца скандирала ''На смрт!'' Формална оптужба гласила је да је Немцима давао податке о напредовању Црвене армије. Миодраг и Жива су били у истом разреду.

Према ''Гласу јавности'' од 25. октобра 1999, Жива је стрељан ''само због чињенице што је његова породица била богата''.

Према изјави Богољуба Динића из Крагујевца, аутору, Живиног брата од тетке (Живина мајка Дивна и Богољубов отац Светозар били су сестра и брат), Живин отац Живота био је чувени агроном, радио је и на краљевом имању на Опленцу. Преминуо је пре рата. Жарка Ковановића ухапсили су 1944. љотићевци и затворили у Крагујевцу. Богољубов отац, Светозар Динић, издејствовао је да га пусте, али уз услов да привремено остане са њима. Недуго потом уследило је повлачење љотићеваца у Словенију и они су силом повели Жарка. Комунисти су га убили вероватно у Кочевју (Жарково име објављено је у поменику љотићевске ''Споменице'' Б. Карапанџића).

Богољуб Динић је био на ''суђењу'' Живи у ''Дубровнику'', где је он отишао са слободе. Има Живину фотографију непосредно пре одласка на ''суд'', снимљену испред Крста. Дечак је блед и уплашен. Убили су га одмах те ноћи, а ускоро је један комуниста носио његов скупоцени сат и чизме. Не знајући за то, мајка Дивна је отишла у Београд да моли за помиловање. Добила је помиловање већ сутрадан, лично од Моше Пијадеа. Када се вратила у крагујевачку Озну, рекли су јој да је касно. Ухапсили су и њу и ћерку Радмилу и одвели их у логор на Метином брду. Динићи су им носили храну. Радмила је после побегла у Италију, па у Јужну Америку, где је и преминула. Пошто су јој одузели сву имовину, Дивна се преселила код ћерке Бисерке и зета у Београд. Преминула је седамдесетих година, сахрањена је у Баточини.

У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачуван је допис Окружног народног одбора ''Војном суду Крагујевац'' од 16. августа 1946, који гласи: ''С молбом да нам доставите пресуду тог суда по осуди Ковановића Жарка, Дивне и Радмиле из Баточине, која нам је потребна ради уласка у предмет по конфискацији њихове имовине''. Жива се не помиње, јер је био малолетан. Општински суд у Баточини рехабилитовао је Живу 2008. године и покренут је процес повратка имовине.

110. Јован Динић ''Гроф'', рођен 1926. у Крагујевцу. У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачувана је пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, која је одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Јован је ''за време рата био у четничком омладинском штабу и био обавештајац крагујевачке полиције''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', истовремено са још четворицом.

Према изјави Јовановог брата Богољуба, аутору, Јован је био ђак трговачке школе, а не трговачки помоћник, како пише у пресуди. Пошто су га 1944. претукли недићевци (15 батина), приступио је четницима 1. крагујевачке бригаде, под командом поручника Жике Павловића, тада са штабом у Драчи. Разносио је позиве за мобилизацију. Није био наоружан и није имао униформу. Ујесен 1944. предао се партизанима, код Фоче. Држали су га у затвору у Ужицу, али је на очеву молбу, преко рођака у Ужицу, пребачен у затвор Озне у Крагујевцу, у Војнотехничком заводу, 50 метара од капије која се налази лево од управне зграде. Носили су му храну, видели су да га спроводе босог по снегу до суседне зграде. Јануара 1945, једног јутра, Богољуб је затекао оца Светозара како јеца и чупа косу. ''Јова нам је стрељан'', рекао му је. Богољуб је отрчао до капије Завода и рекао мајци Марији (девојачко Марилуиз Лефорт, била је Францускиња). О стрељању су сазнали са плаката на паноу у Малом парку, код улаза у парк од центра. Било је петнаестак имена стрељаних те ноћи, за све је писало да су ратни злочинци. Сви су стрељани уз зид Завода, лево од Громовића улаза, ту су закопани, и ту се и данас налазе њихови посмртни остаци. Светозар и Марија имали су пет синова, били су богата и угледна фамилија. Одузет им је велики кројачки салон у главној улици, тачно наспрам суда.

Према сведочењу Јовановог брата Ратка, објављеном у ''Гласу јавности'' 25. октобра 1999, отац Светозар касније је препознао скупи Јованов капут на неком човеку. ''Када га је упитао одакле му капут, човек је одговорио да га је купио од извесног Белића који је радио у Озни'', изјавио је Ратко Динић.

Први захтев за рехабилитацију Јована Динића Окружни суд у Крагујевцу није усвојио, с образложењем да нема документације о осуди. Други захтев је усвојен и Јован Динић је рехабилитован 2010. године, а помогао је документ наведен у овом тексту.

111. Живорад Жика Лекић из села Ресник, седамнаестогодишњи ученик. О Жикином убиству сведочио је његов рођени брат Радоња у ''Гласу јавности'' од 28. октобра 1999. године: ''Убили су га у селу Кормане. Подигли га и везали за једно дрво. И затим изрешетали. Као да се обучавају гађању''. Радоња, његов старији брат Петар и њихова мајка осуђени су на вишегодишње казне, а млин им је одузет. Радоња је такође посведочио да су десетак дана пре Жикине погибије, комунисти у шљивару поред његове куће убили и једног шеснаестогодишњег дечака из села Кијево, јединца, чијег се имена не сећа.

112. Бане Николић из Крагујевца, ученик, малолетник; стрељан зато што је пре рата преотео девојку комунисти Моми Станојловићу.

113. Рада Божић, ћерка попа Андре Божића из Бадњевца, стрељаног од стране Немаца 21. октобра 1941. Према књизи Александра Бељаковића ''Под облацима Србије'', доведена је из затвора у Пожаревцу и убијена у затвору у Крагујевцу, с тим што су истовремено комунисти пустили вест да је побегла у иностранство. Такође: изјава Радиног брата, Блаже, аутору.

114. Радмила Д. Шпиљевић из Лужница. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И.11/46, од 11. фебруара 1946, утврђено је да Радмила нема своје покретне и непокретне имовине. У образложењу поред осталог пише: ''Народни одбор среза Крагујевачког актом својим бр. 739 известио је овај суд да се Радмила Шпиљевић сходно чл. 28 закона о конфискацији сматра ратним злочинцем и да њена имовина подлеже конфискацији. Судски изасланик утврдио је да ратни злочинац Радмила Шпиљевић нема своје личне покретне и непокретне имовине, која би се могла конфисковати, пошто има живог оца, а не постоји задруга између ње и њеног оца нити има приновка у имању''. Радмила је једна од најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу. Док је отворени камион пролазио центром града, возећи у смрт ''народне непријатеље'', она је извикивала пароле против комуниста. Била је матуранткиња Учитељске школе, повереник Женске равногорске омладине санитета за Лужнице. Убијена је ујесен 1944, у Капислани.

115. Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиња Учитељске школе; убијена заједно са Радмилом Шпиљевић.

116. Милан Васовић из села Бечевица, матурант Крагујевачке гимназије. Певао је песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Комунисти су чули песму, свирепо га мучили и убили. Извадили су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама. Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 261-262. Миланов брат од тетке, Радисав Лазаревић из Радмиловаца, тада је био у партизанима. Ово је његово сведочење:

''Док сам ноћу чувао стражу по улицама у Крагујевцу, неколико вечери је Милан са групом гимназијалаца долазио на мој стражарски реон. Рекао би ми да ће они мало даље од мене да вичу неке пароле, али да ја не идем за њима и да не казујем никоме где су и ко су они. И стварно, они би одлазили неку улицу даље и чуло би се како вичу: Доле комунисти, Живео Краљ! Било је то језиво чути тих ноћи у Крагујевцу. Људи су убијани због тога. После чујем да су и Милана у селу ухватили теренци и убили га у планини''.

117. Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић.

118. Јован Мијаиловић из Крагујевца, пре рата војни пилот. Убијен непосредно после рата, у Крагујевцу.

119. Поручник Живадин Павловић, био на служби у позадинским јединицама 1. шумадијског (четничког) корпуса, а једно време командант 1. крагујевачке бригаде.

120. Милош Милорадовић из Бечевице. Његова мајка је пошла за комунистичком патролом која га је одвела на принудну мобилизацију; нашла га је поред пута, мртвог, везаног жицом. (Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 257-258. Милоша су родитељи скривали од комуниста, јер су они раније убили њиховог другог сина; ипак, тзв. теренци су Милоша нашли, одвели и успут убили.)

121. Јова Илић, четник из Беличког среза (70 мештана из Илићевог родног села потписима је гарантовало његову невиност).

122. Миломир Андрић ''Кукач'' из села Борач (рањен 1947. приликом хапшења, садистички убијен у крагујевачкој болници).

(89-122: Према изјавама старих Крагујевчана: Петра Симовића, сина председника општине, Миодрага Лукића и Гроздане Миловановић, аутору, као и према изворима наведеним у тексту.)

123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, ''Улица већа од завичаја'', страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)

124. Живан Васић из с. Маслошево, деловођа у с. Доња Шаторња, убијен од комуниста крајем јула 1941. године као ''класни непријатељ''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Живан је ''убијен што је вршио своју дужност''. Имао је 52 године. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

125-126. Милан и Влада Пантелић, синови бојаџије Раденка Пантелића, који је имао радњу у Главној улици у Крагујевцу. Мобилисани су октобра 1944. и после неколико дана убијени с леђа, као ''класни непријатељи''.

127. Милан Персинац из насеља Палилула. Мобилисан је у партизане октобра 1944. Под лажном оптужбом да је покушао бекство натеран је да ископа себи раку и убијен је, код Тузле ујесен 1944. Сматран је ''народним непријатељем''.

128. Кира Сперански, раније професорка, ћерка избеглог руског официра. Стрељана је крајем 1944. зато што је током рата била преводилац у немачкој команди и наводно љубавница немачких официра.

129-130. Миладин Савић, власник познате кафане ''Палигорић'', која и данас постоји, и његов син јединац. Када је чуо да су му комунисти убили сина, крајем 1944. године, Миладин се обесио на тавану кафане.

131. Миодраг Пауновић из Бечевице, студент, током рата равногорац. Непосредно после рата од стране лажних Американаца намамљен у Београд, како би наводно преко америчке амбасаде побегао из земље (према сценарију који је касније коришћен у лажној причи о Николи Калабићу). Пауновић је неколико месеци илегално држан у Београду, у заблуди да је међу Американцима, а затим је враћен у Крагујевац и убијен.

132. Шука Влајић, адвокат из Крагујевца, један од главних комунистичких вођа. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. у с. Грошница, под оптужбом да је ''троцкиста'' (тј. припадник комунистичке фракције супротне Стаљиновој).

133. Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, комунистички вођа у Орашачком срезу. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. као ''троцкиста''.

(124-133, према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије''; издавач ''Јефимија'', Крагујевац, 2003.)

134. Новица Аксентијевић из села Шуме код Наталинаца, током рата четнички командант села. Убијен у Капислани новембра 1944, заједно са Будисавом Милићем.

135. Капетан Драгић Крљић из Горње Трнаве. Пуштен из немачког заробљеништва 1943, због болести. Четнички позадински командант Тополе и Аранђеловца 1943. и 1944. Комунисте сачекао у својој кући. Пре него што је окончана акција сакупљања потписа да није крив, мучен је и убијен у Аранђеловцу, крајем 1944. године. (Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 2077, од 20. августа 1946, тражио је од Среског суда у Тополи да конфискује имовину ''осуђеног Драгића'', као и да ''достави осуђујућу пресуду, којом је исти осуђен на конфискацију''.)

136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.

(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)

137. Милунка Пауновић из Крагујевца. Била је власник три радње у центру града. Стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су јој одузете. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ''Гино, чувак децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата''. (Према изјави Милункиног сина Слободана Пауновића, аутору, који је преминуо неколико дана пошто је ово саопштио у редакцији ''Погледа'' и оставио слику на којој су он и мајка; становао је у улици Николе Пашића 31, где је тада, 2002. године, била редакција ''Погледа''.)

138. Ратко Митровић из Крагујевца, предратни питомац Завода, током рата четник. Хтео је да емигрира, али се вратио, рекавши укућанима ''Нисам никоме ништа урадио''. Новембра 1944. одведен је у затвор код суда, где је месец дана свирепо мучен. Потом је стрељан у Капислани. На списковима стрељаних, које је његов син читао на згради данашње самопослуге ''Србија'' у центру, није било Томислављевог имена. На списковима, који су у то доба мењани на 5-6 дана, било је по 100-150 особа. Породица је потом годинама трпела репресију. (Према изјави Ратковог сина Томислава, аутору.)

139. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.

140. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.

141. Драгољуб Максимовић из Лужница.

142. Папић из Лужница (Максимовићи се не сећају његовог имена).

(139-142, према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору. У селу Лужнице комунисти су стрељали 11 особа; остали ће бити наведени према другим изворима.)

143. Витомир Тодоровић, домаћин из села Корман.

144. Љубомир Милојевић, хармоникаш из села Корман.

145. Миодраг Рајковић, домаћин из села Корман.

146. Момир Милошевић, председник сеоске општине Корман. Његов син Будимир Милошевић, у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999, потврдио је причу о очевом страдању, и то у време док су се он и његов брат налазили у партизанима (вероватно су били мобилисани).

147-149. Драгутин Марковић, домаћин из села Корман и његови синови Предраг и Драгољуб.

150. Радослав Милојевић, домаћин из села Корман.

(143-150, према изјави Драгутина Марковића, аутору; међу стрељанима је и Драгутинов деда, по коме је он добио име.)

151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)

152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ''Погледи''. Тада су комунисти масовно тужили ''Погледе'', за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.

153. Радојица Бечановић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).

154. Радојица Васовић из с. Гунцати, стрељан на Котленику 1946. године (током рата био је четник).

155. Матија Вуковић из с. Гунцати. После рата, због изјава против комуниста (на пример ''клеветање другарице Јованке Броз''), затваран и свирепо мучен у затвору у Крагујевцу укупно 34 пута. На крају је преминуо од последица мучења.

156. Драгољуб Сремчевић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).

157. Богић Сремчевић. Током рата четник, после рата једно време у герили. Убијен је приликом покушаја преласка бугарске границе, после рата, на последњој железничкој станици. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 10.146, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ''нема места конфискацији имовине народног непријатеља Богића М. Сремчевића из Гунцата'', јер се није имало шта конфисковати.

(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)

158-159. Драгиша и Љубиша Томић из Пласковца. Драгиша је био рођени брат поручника Радише Томића, служио је у његовој јединици. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче. Био је 1921. годиште. Љубиша је био њихов брат од стрица. Рођен је 1923, завршио је гимназију у Крагујевцу, а 1944. Школу резервних официра у селу Брајићи. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче, заједно са Драгишом. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.) У Капислани је убијен и Радиша Томић; биће наведен касније, према другом извору.

160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)

162-170. Милентије Николић, Драгољуб Николић Драга, Мића Тодоровић, Миливоје Петровић, Борисав Новаковић, Живорад Матић, Чедомир Илић, Живорад Ивановић и Миодраг Николић, младићи из Јеленца код Тополе. Ујесен 1944. године одведени су у Аранђеловац, мучени и ликвидирани из пиштоља хицима у уста, а свакоме је речено: ''Зини, да ти не кварим зубе''. (Изјава Милосава Радоњића из Јеленца, јединог преживелог из ове групе; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

171. Војислав Танасијевић из Пласковца. Током рата четник Горске краљеве гарде. Заробљен априла 1945. године у Пласковцу и потом убијен, веротавно у Капислани. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.)

172. Адам Николић из Пајазитова. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у чин поручника, био командант 1. батаљона 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Заробљен у Босни пролећа 1945, стрељан у Капислани у Крагујевцу. (Према изјави потпоручника Божидара Боже Панића из Пајазитова, аутору. Панић је тада осуђен на временску казну.)

173. Миодраг Стефановић из Чачка, током рата пратилац академика Драгише Васића и спасеног америчког пилота Ричарда Фелмана (по Васићевом нарећењу). Убијен у крагујевачкој Капислани 1945. године. (Према сведочењу његовог сина Милована; ''Мисија Халјард'', страна 239, ''Погледи'', Крагујевац, 2004.)

174. Милован Николић из Овсишта, током рата четнички командант села. Крајем 1944. одведен од куће у Тополу и убијен маљен. (Према сведочењу родбине; изјави Милана Петровића из Влакче, аутору.)

175. Петар Ставеновић из Митровчића, Топола, вртлар и чувар краљевског имања на Опленцу. Ујесен 1944. мучен тако што су му ложили ватру на грудима, а потом одведен у Аранђеловац и убијен маљем - била му је смрскана лобања. (Изјава Петрове родбине; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)


Наставиће се

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40573/%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95+%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%A3%D0%9D%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%90+%D0%A3+%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%93%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%92%D0%A6%D0%A3+%282%29.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment