Wednesday, September 29, 2010

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (3) - Милослав Самарџић

Press Online


Sept. 28, 2010








Милослав Самарџић


Прошло је месец и по дана откако су Субнор и градске власти у Крагујевцу обећали ће објавити ''коначни'' списак жртава ''нових власти'' у овом делу Шумадије, на коме су имена ''неколико стотина'' лица. Списка и даље нема. Док се не појави, настављам да објављујем делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу који сам лично саставио, користећи како сопствена истраживања, тако и све познате изворе, које наводим у тексту

176. Александар Аца Николић из Маскара код Тополе, један од најбогатијих људи у Шумадији. Ујесен 1944. одведен у Тополу и убијен будаком од стране ознаша Јована Миливојевића. (Сведочење Милана Милисављевића из Јеленца, који је преживео тамновање у Тополи; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

177. Косана Јовановић из Г. Грбица, супруга потпоручника Арсенија Јовановића, команданта 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде. Комунисти су је убили у ноћи између 18. и 19. априла 1945. године, у селу Ножичко код Дервенте, где се тада налазила болница и позадина Горске краљеве гарде. Арсеније је похитао да спасе супругу и том приликом је погинуо. Мештани су их сутрадан сахранили заједно, у црквеној порти у Ножичком. (Према изјави Верољуба Малетића, истраживача из Србца, аутору.)

178. Драгутин Јанковић из Г. Комарица. Током рата био је командант равногорског одбора у селу. После рата неко време се крио у шуми поред куће. Ујесен 1944. године комунисти су га одвели у Капислану, у Крагујевцу, одакле се није вратио. (Према изјави његовог комшије, Милинка Ђурђевића, аутору.)

179. Антонијевић Миљко из с. Велико Крчмаре, убијен код куће, после рата.

180. Аћимовић Исидор из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

181. Величковић Јанко из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

182. Јанићијевић Милорад из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.

183. Николић Милан из с. Велико Крчмаре, убијен 1943. у Војиновцу од стране партизанске тројке, зато што је на слави Ђурђици говорио лоше о комунизму.

184. Радосављевић Бранислав из с. Велико Крчмаре, послат у Словенију наводно као горосеча и тамо убијен (најпре је био четник, а на крају рата партизан).

185. Рафаиловић Љубодраг из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.

186. Срећковић Светолик из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.

187. Срећковић Светомир из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.

188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.

189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.

190. Пауновић Миодраг из с. Велико Крчмаре, убијен 1948. године. Преживео је стрељање у Шумарицама 1941. (Према изјави Блаже Божића, аутору, Пауновић је ухапшен у истој групи са његовом сестром, Радом.)

191. Радовановић Симеун из с. Велико Крчмаре, умро после мучења од стране комуниста.

(179-191, према подацима Дејана Обрадовића, историчара из Великих Крчмара, запосленог у Народном музеју у Крагујевцу, датим аутору. У селу Велико Крчмаре Немци су убили 21, четници једну особу, а комунисти 17: двојицу као четнике у Босанској голготи, а 15 као цивиле.)

192. Савић из Бадњевца, отац Душана, четника 2. шумадијског корпуса. Био је командант села. Стрељан је 1945. у Сарајеву. (Према изјави Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)

193. Стојадин Алексић из Губеревца, убијен од Удбе 1946. у 23. години.

194. Милан Алексић из Губеревца, познати угоститељ, стрељан у Чачку 1946. године, у 48. години.

195. Милка Алексић, домаћица из Губеревца, одведена у затвор у Крагујевцу после слободног говора на курсу ''идеолошког образовања'' у селу; враћена кући са тешким телесним повредама и убрзо преминула.

196. Милисав Јевремовић из Губеревца. Током рата припадао Равногорском покрету. Године 1946. одведен од куће и свирепо убијен у селу. Нађен недалеко од пруге са одсеченим језиком, одсеченим ушима и поломљеним рукама.

197. Драга Вујић, домаћица из Губеревца. Године 1946. комунисти су је, после свирепог мучења, обесили о дрво недалеко од куће, зато што је носила храну четнику сакривеном у земуници. (Четника Милосава Јошовића није одала.)

198. Даница Терзић, домаћица из Губеревца. Свирепо убијена од стране комунистичке полиције у зиму 1944/45. Везали су јој руке и ноге, потом уже закачили на санке и натерали коње у галоп све док није издахнула - од њене куће до железничке станице, сеоским путем дужине два и по километра.

199. Дванаестогодишњи ромски дечак из с. Лесковац. Четири пијана партизана, од којих је један био официр, после рата доводе у кућу Алексића у Губеревцу музичаре Роме и почињу да шенлуче. Свирали су им познати музичари из суседног села Лесковца Радмило, Радован и дванаестогодишњи син њиховог брата Радојице. Један од пијаних партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дечака у главу, он је испустио гитару и пао смртно рањен.

(193-199, према подацима Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, датим аутору.)

200. Душан Голубовић из Лапова.

201. Данило М. Златковић из Лапова.

202. Радомир Миловановић из Лапова.

203. Мирослав Радојкић из Лапова.

204. Божидар Раџић из Лапова.

205. Радомир Раџић из Лапова.

206. Чедомир Б. Станојловић из Лапова.

207. Милорад Станојловић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, стр. 596-597, лица под редним бројевима 200-207 стрељана су ''по ослобођењу као четници''.

208. Љубиша Јовановић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Јовановић је ''стрељан као љотићевац''.)

209. Михаило Борић из Лапова.

210. Љубисав М. Солунац из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Борић и Солунац су стрељани као ''као сарадници Немаца''.)

211. Зоран Весел из Лапова.

212. Милан Мајер из Лапова.

213. Живадин Пантић из Лапова.

214. Јован Корић из Лапова.

215. Радосав Марковић из Лапова.

(Према књизи ''Лапово'', Весел, Мајор, Пантић, Корић и Марковић су ''стрељана лица о којима се не зна ништа''. Аутори књиге пишу да у Окружном суду у Крагујевцу, нити иначе, нису пронашли податке о стрељанима, како за последњу петорицу, тако ни за остале, додајући: ''Мештани пак не знају које су злочине починила стрељана лица''. Према томе, аутори подразумевају да су стрељана лица починила неке злочине, чим су стрељана. Према изјави породице Којић из Лапова, у којој је стрељан домаћин, Раде, као сарадник четника, жртве комуниста из Лапова ликвидиране су у Каписали у Крагујевцу. Раде Којић и још петоро мештана Лапова наведених у овој књизи биће уписани касније, према другим изворима)

216. Стеван Радуловић и његови синови Драгомир и Живадин, из Стојника. Убијени су од комуниста током рата, као цивили. Драгомир је имао 16 година. Ликвидирани су по налогу комунисте Микана Милосављевића из Копљара. Стеван је био стриц Драгована Радуловића, официра Горске краљеве гарде. ''Довели смо Микановог брата да види шта је његов брат учинио. Мој стриц и моја браћа нису се могли препознати, толико су им разбили главе кундацима'', изјавио је Драгован аутору.

217-222. Милан и Милија Раденковић, рођена браћа, Живадин Копљарац, Милентије Симић, Драгомир Радосављевић и Коста Добричић, сви из Стојника. Комунисти су их убили током рата, као цивиле. Убиство Радовановића и Добричића наредио је Јовановић ''Брадоња''. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милан Раденковић, стар 38 година, је ''убијен од партизана као угледан сељак''. За Драгомира Радосављевића, старог 35 година, пише ''убијен од партизана''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

223-227. Бошко и Драгутин Благојевић, рођена браћа (рођени 1897. и 1899), Милован Н, Обрен Пантић и Лука Милошевић, сви из Копљара. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, сви су ликвидирани током рата, као цивили. Према истраживањима Радета Главаша из Аранђеловца, браћа Благојевићи убијени су 13. септембра 1944, од стране партизана 2. шумадијске бригаде. Драгутин, који је био председник сеоске општине, свирепо је мучен (забијали су му ексере под нокте, палили неке хартије на грудима, стругали ногу...) Луку Милошевића убили су 20. фебруара, а Обрена Пантића 15. децембра 1943. Милошевић је био Пећанчев војвода, али није убијен у борби, а Пантић, стари радикал, једно време је био председник сеоске општине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 81/45, од 4. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Луки Милошевићу нема шта конфисковати. Комисија је пописала сву његову имовину: 1, 5 хектара земље, четири овце, шест кокошака, једну мотику, четири кревета са постељом, два астала, четири столице, клупу, пећ на угаљ, креденац, један лонац, једну шерпу и пет тањира. Одлучено је да се то остави његовој удовици Малени и ћеркама Љубинки и Лепосави.

228-229. Милован и Радован Јаковљевић из Орашца, рођена браћа. Комунисти су их ликвидирали током рата, као цивиле. (Изјава Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

230-232. Груја Савић, Милош Лазаревић и Обрен Ерић из Марковца. Убијени су током рата од стране комуниста као цивили. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

233-234. Гајићи, муж и жена, из Вукосаваца. Били су сестра и зет Милорада Живановића, командира чете у Орашачкој бригади Горске краљеве гарде. Комунисти су им живима урезали петокраке на чела. Милорад је емигрирао, преминуо је у Каракасу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)

235. Живомир Обрадовић, земљорадник из Венчана код Аранђеловца. Комунисти су га 1943. одвели од куће и убили. Имао је око 40 година, био је цивил. Сутрадан је његова жена нашла посмртне остатке и сахранила их на сеоско гробље. (Изјава Александра Ђокића из Сибнице, сада у Женеви, аутору. Живомир је био Александров теча.)

236. Душан Јевтић из Вучковице. Убијен је у селу, јануара 1946. године. Иста група од десетак комуниста ухапсила је 31. јануара 1946. и Славка Милетића из Вучковице, брата стрељаног поручника Адама Милетића. Рекли су му: ''Сад ћеш да прођеш као Душан Јевтић''. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)

237. Миливоје Јоксимовић из Вучковице. Група комуниста која је убила Душана Јевтића убила је и Миливоја Јоксимовића, испред кафане у Брњици, око 31. јануара 1946. године. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)

238. Миливоје Павловић из Љубичевца. Пре рата био је жандарм у Шаторњи, а и рат проводи на тој дужности. После рата остао је у селу. Комунисти су га одвели у Крагујевац, у затвор код суда. Жена Милена, рођена 1920. године, ишла је пешице до затвора, док јој једног дана нису рекли да не долази. Дете старо осам месеци преминуло им је током рата. (Према изјави рођака, Рајка Петровића из Чумића, аутору.)

239. Бранислав Петровић из Чумића. Убио га је комуниста Јеленић из Трнаве, у Јарушицама. (Према изјави Рајка Петровића из Чумића, аутору. Бранислав је био Рајков стриц. Још два Рајкова стрица, Драгослав и Љубомир, страдала су у рату. Били су четници, нису се вратили из Босне.)

240-241. Браћа Гајићи из Г. Милановца, синови Адама Гајића. Стрељани су 1945. на Аеродрому (изјава књижевника Слободана Павићевића из Крагујевца, аутору).

242. Добросав Божидара Станковић из Горње Трнаве, током рата четник у 9. бригади Смедеревског корпуса. Стрељан је од комуниста у јесен 1944. у Крагујевцу.

243. Јакоб Франца Лоргер, поручник, Словенац - избеглица. Током рата становао је у Великом Орашју код Велике Плане и био четник Косте Пећанца, а потом командант 5. бригаде Смедеревског корпуса. Одступио са четницима и вратио се из Босне. Скривао се, али је ухваћен од комуниста и убијен почетком 1946. године у Крагујевцу.

244. Сима Милић, старији човек, срески начелник у пензији. Током окупације живео је у Великом Орашју, сарађивао је са четницима. Убијен је од комуниста почетком 1946. године у Крагујевцу.

245. Рајко Пешић, апотекар из Лапова. Убијен је у јесен 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је помагао четнике, што и јесте, али му је главна кривица била та што је био богат.

246. Тодосије Радована Јовановић - Тода, из Вишевца, рођен 1898. Демократа, угледан домаћин и велики монархиста. Био је председник сеоске општине и чувао је мештане од страдања. Сарађивао је са четницима. Стрељан је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са још три своја суграђанина.

247. Воја Маринковић, општински служитељ из Вишевца. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је батинао неке партизане.

248. Станко Гавриловић из Вишевца. Био је сиромах, убијен је без икаквог разлога, око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу.

249. Антоније Милутина Јовановић - Анта из Вишевца, рођен 1894. Велики монархиста и симпатизер четника. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са осталим Вишевчанима.

250. Раденко Животе Симић, рођен. 1913. у Удовицама код Смедерева, током рата четник. Одведен је у затвор у Крагујевцу крајем 1944. године. Током 1946. из затвора је одведен на принудни рад у неко од околних села и више се жив нигде није појавио.

(242-250: према истраживању Немање Девића из Смедеревске Паланке.)

251. Исаило Младеновић, земљорадник из Г. Трнаве. Према записнику Среског народног суда у Тополи К.бр. 6/45 од 17. септембра 1945, комисија за конфискацију ишла је код Исаиловог оца Радоја, у Г. Трнаву. Утврђено је да ''стрељани Исаило'', рођен 1899, отац шесторо деце, нема имовине, јер се сва земља води на његовог оца. Није наведено ко је осудио Исаила ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине у 100 посто у корист Народноослободилачког фронта''. Сачуван је и закључак Среског суда у Тополи, Конф. бр. 6/45, од 18. септембра 1945, о обустави процеса конфискације против овог ''народног непријатеља'', услед немаштине. Записник је формулар откуцан на писаћој машини, у коме је остављено место да се ручно упишу имена и други подаци.

252. Живан Милованчевић из Тополе. Сачуван је допис Окружног народног одбора Крагујевац бр. 220/45 од 22. августа 1946. године Среском суду у Тополи, у коме се тражи конфискација његове имовине. Није наведено ко га је осудио, када и на какву казну. Срески суд је 26. августа одговорио да је ''комисијским записником утврђена немаштина''. Према изјави породице Милованчевић из Тополе, аутору, Живан је током рата био начелник Опленачког среза, а убијен је у Белосавцима, без суђења, одмах по доласку комуниста ујесен 1944. године.

253. Раде Којић из Лапова. Према писму Среског суда у Рачи Окружном народном одбору у Крагујевцу, И.бр. 173/46 од 24. августа 1946, Раде је осуђен по пресуди војног суда бр. 21/44. Није наведено о ком суду је реч и на коју казну је осуђен. Срески суд није добио пресуду, па је ''конфискацију имовине поменутог народног непријатеља провео по предлогу Управе народних добара СНО у Рачи бр. 105 од 10. фебруара 1946''. Према књизи ''Лапово'', Којић је стрељан ''као сарадник четника''.

254. Милорад Ж. Вујичић, земљорадник, рођен 1899, у Лапову. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Милорад је током рата био тумач код Немаца. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''. Срески народни суд у Рачи, закључком бр. 73/45, од 2. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милораду нема шта конфисковати.

255. Данило С. Марковић, чиновник окружног начелства, рођен 1914. у Јарушицама код Раче. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Данило је као ''идејни противник НОВЈ'' радио у љотићевском пропагандном одсеку, ''а по доласку НОВЈ и надаље овај издајнички рад са четницима наставио''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

256. Светомир Обрадовић, мајстор бравар, рођен 1909. у Букуровцу код Крагујевца. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Светомир је током рата ''као идејни и правни сарадник издајника био добровољац у оужаној Љотићевој формацији и учествовао у борбама против НОВЈ''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

257. Светозар Станковић, земљорадник, рођен 1916. у Д. Трнави. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Наведено је да је Светозар за време окупације ''као издајник и кољаш Драже Михаиловића починио многа недела''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.

Пресуда и потврда пресуде за Вујичића, Марковића, Обрадовића и Станковића, као и за Јована Динића, који је наведен раније, откуцани су на једној страници.

258. Милан Савић из Градца, полицајац у Крагујевцу, стар 38 година. Према извештају Отсека Унутрашњих послова Градског народног одбора у Крагујевцу, бр. 9/4, од 9. априла 1946, Милан Савић је ''стрељан пре 14 месеци код Раче''. За собом је оставио ''две ћерке и једног сина, који је умро у Немачкој на раду''. Имао је пет ари земље и кућу у којој су остале његова жена и ћерке. Окружни народни одбор у Крагујевцу тражио је 21. августа 1946, дописом бр. 2086, од Среског суда у Рачи да се тих пет ари земље и кућа у Градцу конфискују, уз напомену да је Земаљска комисија Србије за утврђивање зличина окупатора и њихових помагача огласила Милана Савића за ратног злочинца, што је постао ''у својству агента Предстојништва градске полиције у Крагујевцу''.

259. Милан М. Ненадовић из Клоке. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине'' пресуом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. 318/45. Решењем Среског народног суда у Тополи Конф. бр. 71/46, од 30. априла 1946. утврђено је да нема имовине, ''већ да је живео на имовини свог оца Милоја''.

260-261. Радоје Ј. Јанковић и Зоран Т. Гајић из Влакче. Осуђени су ''на казну смрти стрељањем и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. бр. 99/46, која је потврђена од стране Врховног суда Србије у Београду Кз. бр. 650/1946. од 18. априла 1946. Срески суд у Тополи, закључком Конф. бр. 77/46, утврдио је 15. јула 1946. да немају имовине. Према изјави Милана Петровића из Влакче, Радоје Јанковић и Зоран Гајић су 1946. године мучени и стрељани у Капислани у Крагујевцу.

262. Радиша Томић из Пласковца. Осуђен је ''поред казне и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 1634/45, од 8. марта 1946. године. Решењем Среског суда у Тополи, Конф. бр. 75/46, од 27. маја 1946, утврђено је да нема имовине, пошто је ''живео на имању свога оца Милосава, на кога се имање води а који је још у животу''. Радиша је априла 1941. био питомац Војне академије у Београду. Рат је провео на разним дужностима у Гарди, постао је поручник. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', марта 1946. ухваћен је у земуници поред своје куће у Пласковцу и потом убијен чекићем у истражном затвору у Крагујевцу.

263. Радивоје М. Милорадовић из Забојнице. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 84/46, од 30. септембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине народног непријатеља стрељаног за време рата Милорадовића Радивоја из Забојнице''. Утврђено је да је ''стрељани од породице оставио жену, двоје деце, оца и мајку, који живе на иману оца стрељаног, Милана''. Према књизи Слободана Ћировића ''На трагу злочина'', Радивоје је мобилисан у партизане и потом стрељан, када су сазнали да је био курир у Центру везе Шумадијске групе корпуса.

264. Трифун А. Недељковић, земљорадник из Пајсијевића, стар 25 година. Пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 25/46 од 18. маја 1946. осуђен на смрт стрељањем јер је био четник Драже Михаиловића. Решењем Среског народног суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 80/46 од 25. септембра 1946, утврђено је да ''стрељани нема друге имовине сем оне коју је наследио са својим братом Душаном од оца Антонија'', а то је део куће и 70 ари земље. Имовина није конфискована, јер је Трифун имао ''мајку Радосаву стару 60 година, жену Станојку стару 20 година и сина Зорана старог 18 месеци'', а сви су живели ''од земљорадње и на овој имовини''.

(251-264: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

265. Богољуб Тодоровић из Шљивовца.

266. Радивоје Миловановић из Забојнице.

267. Милорад Стевановић из Гунцата.

268. Душан Стевановић из Гунцата.

269. Радојица Ристић из Шљивовца.

270. Милан Тишевић из Гунцата.

271. Радоња Петровић из Грбица.

272. Василије Поповић из Забојнице.

273. Вукоман Вукомановић из Станова.

274. Владимир Васиљевић из Гунцата.

275. Светозар Минић из Грошнице.

За лица под редним бројевима 265-275, шеф Одсека народне имовине, Арсеније Бабић, с назнаком ''Хитно је'', писао је Среском суду среза Гружанског 19. септембра 1944. године: ''Пошто су напред наведена лица стрељана као народни непријатељи, то се упозоравате да одмах спроведете конфискацију њихове имовине и да нам доставите одлуке''. У писму је наведено да су сви стрељани према пресудама 6. пролетерске бригаде од 24. маја 1944. године, које носе редне бројеве 29, 33, 14, 14, 29, 40, 45, 40, 23, 14. и 13. Одсек народне имовине није имао те пресуде, већ ''само неке записнике комисијске који су непопуњени''. Срески суд среза Гружанског је одлуком Д. бр. 83/46, од 26. септембра 1946, одбио захтев за Тодоровића, Вукомановића и Миловановића, ''као незаконит'', јер није било пресуде, нити одлуке тела надлежног за конфискацију - Среског народноослободилачког одбора. Ово тело је, како даље стоји у одлуци суда, донело одлуку о конфискацији имовине осталој осморици и по том основу њихова имовина је већ била конфискована, или су донета решења да им се нема шта конфисковати. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 125/45, од 9. октобра 1945. године, Радивоје Ристић из Шљивовца назива се и Радоња Ристић (два пута Радојица, једном Радоња). У архиву је сачуван и непотписани записник о конфискацији имовине Радивоја Миловановића из Забојнице, али и извештај Месног народног одбора Забојнице од 25. септембра 1946. да ''напред именовано лице не постоји на територији овог одбора, нити је постојало''. Према томе, 6. пролетерска бригада, тзв. Муслиманска бригада, из састава 17. ударне дивизије, није тачно знала кога је стрељала.

Према књизи С. "ирови'а ''На трагу злочина'', Василије Васа Поповић из Забојнице током рата је био на служби у Петровцу, као Дражин четник. Сазнавши да је ухапшен, ујесен 1944, мештани Петровца гарантовали су својим потписима да није имао кривице. Убијен је у Капислани.

У записницима је грешком преписиван 24. мај, вероватно зато јер су комунисти већ имали најмање једну пресуду Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. Као што ћемо касније видети, овом пресудом је на смрт осуђен Милан Ђоковић из Трешњевака, мада су, очигледно, све ове пресуде писане накнадно. Муслиманска бригада стигла је у област Крагујевца октобра 1944. године.

276. Драгослав Прокић из Даросаве, шофер, рођен 1916. године. Према пресуди Окружбог суда у Крагујевцу бр. Кзп. 272/46. од 27. маја 1946. године, осуђен је на смрт што је ''као припадник разних четничких јединица'' ликвидирао једну и тукао више особа. Истом пресудом, на временску казну је осуђен каменорезац Милорад Остојић из Крушевца, са пребивалиштем у Аранђеловцу. За њега је назначено да се налази у притвору, док за Прокића то није речено, што значи да је већ био убијен. Одлуком Среског суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 90/46, од 4. септембра 1946, утврђено је да иза Прокића, који је ''поред осталих казни осуђен и на казну конфискације'', није остало имовине.

277. Момчило Достанић из Крагујевца. Пресудом Кзп. 76/40 од 9. септембра 1946. године Окружни суд у Крагујевцу осудио је Достанића на временску казну. Врховни суд Народне републике Србије усвојио је жалбу Јавног тужиоца округа Крагујевачког, ''па је на основу чл. 56 Закона о уређењу народних судова'', пресудом бр. 1560/46, Достанића 17. октобра 1946. године осудио ''на казну смрти стрељањем, на трајан губитак политичких права и на конфискацију целокупне имовине, уз ограничење из чл. 4 Закона о конфискацији''. Момчило Достанић је био предстојник (начелник) полиције у Крагујевцу. Крајем 1944. постаје шеф политичко-управног одсека Дражине Врховне команде. Заробљен је у Босни 1945.

278. Никола Радовановић из Грошнице. Пре рата потпуковник, на служби у Битољу. У рату командант корпусне територије Шумадијске групе корпуса. Пролећа 1945. године заробљен је од комуниста у Младиковинама код Теслића 27. априла 1945. и убијен у Бањалуци. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.) Сачувано је решење Окружног суда у Битољу, И.бр. 127/46, донето на основу решења Среског суда за срез Гружански Д.бр. 200/46, о конфискацији Радовановићеве имовине. У Битољу је имао кућу са двориштем од 23 ара, вероватно у главној улици, јер се у ово доба звала ''Улицата маршал Сталин'', док је пре рата назив био ''Ул. Престолонаследникова''. За Радовановића се каже да је ''осуђен као народни непријатељ''. Срески народни суд за срез Гружански, одлуком од 20. марта 1946, оставио је ''жени народног непријатеља Јелици'' Николино имање у Грошници, од 1, 6 хектара, ''на уживање до смрти или преудаје, а потом да ово непокретно имање припаден држави''.

279. Богољуб Д. Стефановић из Липнице. Најпре је наређено да се конфискује имовина Славољуба Стефановића, на основу тога што је ''оглашен за народног непријатеља и ратног злочинца''. Међутим, комисија Среског народног суда за срез Гружански изашла је на лице места и суд је 19. фебруара 1946, актом Бр. 160/45, закључио: ''Овај захтев може само да се односи на његовог брата Богољуба из Липнице који је у истини ратни злочинац и који је у току рата стрељан''. Сачувана је одлука Среског народног суда за срез Гружански Д.бр. 78/46 од 26. децембра 1946. године, у којој се расправља о имовини ''стрељаног за време рата народног непријатеља Стефановића Д. Богољуба''. Уважена је жалба удовице Браниславе и враћен јој је део земље.

280. Милован Ивковић из Коњуше. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански Д.бр. 150/45 од 16. децембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине стрељаног''. Милован је иза себе оставио жену Драгињу стару 50 година и усвојено дете, малолетну Душанку. Током рата је био у позадинским службама 1. шумадијског корпуса. Према књизи ''На трагу злочина'' Слободана Ћировића, комунисте је сачекао код куће, који су га крајем 1944. године одвели у Крагујевац и стрељали.

281. Мирослав А. Радојкић из Лапова. Сачуван је ''закључак'' Среског народног суда у Рачи од 2. новембра 1945, о конфискацији имовине заостале иза ''осуђеног Мирослава'', који је ''проглашен за народног непријатеља''. Део имовине остављен је жени Лепосави и ћерки Душици. Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, је стрељан ''по ослобођењу као четник''.

282. Боривоје Ђуровић, општински чиновник из Аранђеловца, рођен 1903. у Стојнику. Сачуван је допис Среском суду среза Орашачког у Аранђеловцу, од 28. августа (година није наведена, као ни пошиљалац), у коме пише да је Боривоје осуђен на казну смрти стрељањем пресудом Војног суда Крагујевачке војне области ИЗ-279/45 од 28. априла 1945. Такође, да пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда од 3. маја 1945.

(265-282: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)


*****


http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40585/%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95+%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%A3%D0%9D%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%90+%D0%A3+%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%93%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%92%D0%A6%D0%A3+(3).html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment