Wednesday, September 29, 2010

ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (1) - Милослав Самарџић

Press Online

August 21, 2010









Милослав Самарџић

Акцијом Субнора и градских власти, претходних дана питање жртава комуниста у Крагујевцу и околним местима поново је актуелизовано. На градској телевизији данима је ишла најава да ће у четвртак, 19. августа, на заједничкој конференцији са градоначелником Верољубом Стевановиће, Субнор прочитати списак лица ''убијених од стране нове власти''. Потомци жртава једва су дочекали ово, јер, сматрају они, ко би од Субнора боље знао ко је, где и под којим околностима тада убијен. Међутим, на конференцији списак није саопштен, већ је речено да ће бити предат државној комисији основаној прошле године. Како се до данас ни државна комисија није изјаснила о жртвама комунизма у Крагујевачком округу, у неколико наставака објавићу делимичан списак жртава који сам лично сачинио, на основу различитих извора, који су наведени у тексту. У списак су увршћене особе убијене од стране комуниста у Крагујевачком (данас Шумадијском) округу без суда или без правно ваљане пресуде.

На првом месту делимичног списка жртава комуниста у Крагујевачком округу налазе се црквена лица са територије Шумадијске епархије:

1. Богољуб Николић из с. Добрача, грбички поп. Комунисти су га возили камионом по селима, гађали су га камењем. Стрељан је у Капислани под лажном оптужбом. По изјави његове ћерке Марије, поштедели би му живот да је пристао уз комунистичку власт. Био је Дражин цивилни командант Крагујевца.

2. Марко Живадиновић, свештеник из села Драгоцвети. Мучен је и убијен лопатама.

3. Бошко Савић, парох из села Конатице. Убијен у Умци. Партизани су му ишчупали језик, тело су му бацили у Саву;

4. Станко Лазаревић, свештеник и парох у селу Сисковац. Мучен, бачен на пругу.

5. Игуман Софроније, старешина манастира Јошаница. Убијен је у ноћи између 26. и 27. септембра 1942, на месту Црначка коса.

6. Лазар Јевремовић, богослов, убијен исте ноћи када и игуман Софроније.

7. Милентије Пешић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Убијен крајем 1945, код места Каменар. Партизан, родом из села Сибнице, после тога је полудео.

8. Сергеј Михајловић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Тело му је пронађено у оближњем потоку, са видљивим траговима мучења.

9. Милан Сретеновић, најмлађи крагујевачки свештеник. По освајању града, комунисти су га ухапсили и мучили. Тело му је пронађено у клозету.

10. Михаило Радић, рођен у Брњици, свештеник у М. Крчмарима. Војни свештеник у јединицама Шумадијске групе корпуса. Повукао се са четницима у Босну, заробљен и стрељан код Калиновика 1945.

11. Бошко Живадиновић, свештеник-вероучитељ из Крагујевца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. У допису Окружног народног одбора Крагујевац Земаљској управи народних добара Србије, бр. 851 од 16 марта 1946, Бошко Живадиновић, свештеник из Бадљевца, помиње се као једно од ''лица чија је имовина конфискована као ратних злочинаца и народних непријатеља'' (Историјски Архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутија бр. 39.)

12. Светолик Швабић, архијерејски намесник из Аранђеловца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика.

13. Будимир Буда Соколовић, свештеник, избеглица из Босне. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. Био је верски референт Дражине Врховне команде. (1-13, према подацима протојереја Драгослава Бранковића, ''Глас јавности'', 29. октобар 1999. године.)

14. Никола Пејовић, рођен 2. августа 1902. године у селу Додоши у Црној Гори, на Скадарском језеру. Током рата свештеник у селу Ђурђево код Раче Крагујевачке. Био је војни свештеник Лепеничке бригаде 2. шумадијског корпуса. Убијен од комуниста 18. јуна 1945. године на планини Узломац у Босни. Сахрањен је на месту Попова коса. (Према подацима потомака Николе Пејовића.)

15. Живота Димитријевић, богослов, члан Омладинске групе из Борча. Убијен у болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама код Теслића, 27. априла 1945. године.

16. Владета Владимир Н. Павићевић, јереј из Кијева код Лапова. Свештеник 3. крагујевачке бригаде. Убијен 1944. од комуниста.

17. Добривоје Нешковић, богослов. Убијен 29. августа 1941. у околини Крагујевца. Према изјави Добривојевог унука, Дарка Бељаковића из Крагујевца, аутору, он је био познат као један од најбољих студената Теолошког факултета и по пријемима на Двору, где је позиван. Комунисти Раје Недељковића ухватили су га испред родне куће, у Грошници, када се враћао из Београда. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима. Такође: према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.

18. Богдан М. Дамњановић, богослов, потпоручник, рођен у Коштунићима. На позадинским дужностима у Горској краљевој гарди. Стрељан у Крагујевцу крајем 1944.

19-20. Костадин Новичић, јереј, свештеник из Стојника и његова жена. Убили их комунисти 1943. године.

21. Мирослав Миро Глушац. Свештеник из Бањалучке епархије, дошао у Шумадију као избеглица. Повукао се у Босну са Горском краљевом гардом, као њен благајник. Убијен од комуниста 1945. године у области Сарајева. (15-21, према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)

22. Михаило Поповић из Борча, богослов и катихета. Током рата је држао верски курс у оквиру Равногорског покрета. На крају рата постаје монах, а убрзо и игуман манастира Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури, под именом Јелисеј. Комунисти сазнају да је за време рата био са четницима, изводе га из манастира, муче и убијају хладним оружјем на путу према железничкој станици, 5. новембра 1945. године. (Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.)

23. Борко Поповић из Аранђеловца, рођен 1921. Завршио богословију. Комунисти га мобилисали и одвели на Сремски фронт, где су га убили метком у потиљак. Убица се после јавно хвалио. (Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.)

24. Драгић Аврамовић, парох стојнички, свештеник цркве Св. Илија у Црквинама. Током рата хапсили га љотићевци и слали у логор, као сарадника четника. Повукао се са четницима у Босну, где су га убили комунисти. (Према подацима истраживача Марка Стојановића из Младеновца. Такође: Б. Јевтић, ''ЈВуО у Шумадији'', необјављени рад.)

25. Свештеник Марјан из Овсишта. Радио је у Школи резервних официра у селу Брајићи, са мајором Палошевићем. (Према изјави породице Јовановић из Г. Грбица, која је сачувала његову слику, на којој је и потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде.)

26. Непознати монах Манастира Грнчарице код Крагујевца. Убијен 1941, од стране комуниста који су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци. (Према изјави монаха манастита Грнчарице.)

27. Мирон Ђурић, архимандрит, убијен од комуниста 30. августа 1943. године у Страгарима. (Према извештају Недићеве службе безбедности; Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 322.)

(Касније на списку, под редним бројем 140 наведен је Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије; под редним бројем 426 наведен је Радојица Раковић, рођен 1912. у Живковцима, свештеник у Јеловику; под редним бројем 817 наведен је Михајло С. Швабић из Божурње, син свештеника Светолика Швабића, који је убијен заједно са оцем; под редним бројем 859 наведен је богослов Раденко Мишковић из Борча, који је убијен 27. априла 1945. у Младиковинама, у болници Шумадијске групе корпуса; под редним бројем 1014 наведен је Михаило Урошевић, свештеник из Брестовца.)

28. Милић Лукић из Загорице код Тополе, убијен од комуниста 17. августа 1941. Био је благајник сеоске општине. Према извештају Недићеве службе државне безбедности, ''одвели су га до места званог `Јаруга` и тамо стрељали''.

29-31. Ковинка Пантелић, домаћица, Мирослава Пантелић, домаћица, Радомир Пантелић, земљорадник, сви из Блазнаве код Тополе. Према допуни списка жртава комунизма за 1941, убијени су децембра те године. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао начелник Орашачког среза, 1. јула 1942, партизани су сво троје одвели у Страгаре и тамо их стрељали (АВИИ, Архива неоријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)

32. Милорад Недељковић, кмет села Пласковац код Тополе. Према извештају Недићеве Службе државне безбедности, убијен је 12. децембра 1941.

33. Миодраг Васић из Борча. ''У селу Борчу, срез Гружански, у свом стану убијен је Васић Миодраг, земљорадник и бивши народни посланик'', стоји у извештају Недићеве Службе државне безбедности за 3. октобар 1942.

34-36. Живка и Јован Глишић из Рамаће, супружници, и Глигорије Глишић, вероватно њихов син. ''Овога дана од стране комунистичких бандита убијени су у срезу Гружанском Глишић Јован, трговац од Рамаћа, и жена му Живка, домаћица'', гласи извештај Недићеве Службе државне безбедности за 21. децембар 1942. Глигорије је стрељан после успостављања комунистичке власти 1944. Одлуком Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 176, од 12. децембра 1946, ''установљава се да нема места конфискације имовине стрељаног Глигорија Глишића из Рамаће'', тј. није имало шта да му се конфискује.

37-40. Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.

41-42. Миливоје Петровић и Максим Максимовић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 19. марта 1943, комунисти су 1. марта око 20 часова у Д. Шаторњи убили Миливоја Петровића, капетана прве класе у пензији. Извели га из куће у двориште и стрељали. У Брезовцу код Аранђеловца 4. марта убили су општинског благајника Максима Максимовића, испред општинске зграде. Благајну су опљачкали. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 10/46, од 11. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Максиму Максимовићу нема шта конфисковати.

43-44. Љубица Михаиловић и њен отац Илија Михаиловић, из Аранђеловца. Девојку Љубицу комунисти су убили у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, заједно са још осам особа, приликом упада у куће богатијих грађана на периферији Аранђеловца. (Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)

Љубичин отац, Илија Михаиловић (1875), индустријалац и банкар, био је један од најбогатијих људи у Шумадији, познати добротвор и донатор. Бавио се политиком, дуго је био посланик Радикалне странке и касније Југословенске радикалске заједнице. Био је и председник Народне скупштине Краљевине СХС. Осуђен је на смрт и конфискацију целокупне имовине од Војног суда Централне Србије у Аранђеловцу, бр. 545/45. (Писмо Окружног народног одбора у Крагујевцу бр. 2155 од 9. септембра 1946. Државној хипотекарној банци и Привредној банци Србије.) Стаљинистички процес одржан је у аранђеловачкој Соколани. Убијен је у Крагујевцу, 8. марта 1945.

У Историјском архиву Шумадије, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутије 39 и 40, сачувано је више писама у којима се комунисти међусобно распитују да ли је негде пронађено Михаиловићево богатство (злато, накит, обвезнице и сл). Његову имовину они су тако хаотично опљачкали, да је Окружни народни одбор Крагујевац, писмом Бр. 606, од 28. фебруара 1946, послао једну жалбу Јавном тужиоцу Округа Крагујевац, у којој се поред осталог каже: ''Како у Аранђеловцу има и дан данас код појединих лица која су приграбила ствари и то од Илије Михаиловића, Драгише Симића, Марјановића, Хуге Антонијевића као и других народних непријатеља, то се умољавате да преко јавног тужиоца у Аранђеловцу учините све са ваше стране да свако лице које је приграбило овакве ствари одмах преда отсеку народних добара који ће даље поступити у смислу датих упутстава''. Сврха упутстава била је да највредније ствари дођу у руке највиших функционера.

45-53. Васа Стефановић и његов син Милан, Ђурђе Ђура Алексић и његов син Живојин, Петар Урошевић, Михајло (или Мијајло) Петровић, Драгиша Симић и Светозар Лазаревић из Аранђеловца и Живојин Лазаревић из Врбице. Сви су убијени у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, приликом поменутог упада комуниста у Аранђеловац. Извештај Недићевог шефа Државне безбедности од 30. јуна 1943. гласио је: ''...Блокирала је поједине куће на периферији Аранђеловца и преваром, изјављујући да врше хапшење у име немачких власти, извели су из кућа трговца Васу Стефановића и његовог сина Милана, трговца Ђуру Алексића и његовог сина Живојина, трговца Петра Урошевића, индустријалца Михајла Петровића, млинара Драгишу Симића, кафеџију Светозара Лазаревића и девојку Љубицу Михајловић. Све именоване комунисти су одвели у једну кућу у оближњем потоку и стрељали.'' (С. Ћировић, ''Гружа у четницима'', 389. према: Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)

Раде Главаш, истраживач из Аранђеловца, цитира вођу комунистичке групе, Милована Милосављевића из Копљара, члана ОК КПЈ за Аранђеловац, који је писао да су приликом овог, првог упада у Аранђеловац, комунисти запленили 1.092.500 динара и троја кола ствари. Касније, сви убијени су проглашени народним непријатељима ратним злочинцима и имовина им је конфискована.

Срески народни суд у Аранђеловцу донео је 14. октобра 1945. године закључак Посл. бр. конф. 12/45, о конфискацији имовине ''Симић Драгише, индустријалца из Аранђеловца, који је ликвидиран од стране НОВ као народни непријатељ''. Велика покретна и непокретна имовина покојног Симића је конфискована, а истовремено је проглашено ништавним књижење те имовине на Симићеву ћерку Дивну Миловановић из Београда, једину наследницу. Ово књижење обављено је 5. јануара 1944, ''после ликвидације пок. Драгише''. Окружни народни суд у Крагујевцу прогласио је одлуку о конфискацији извршном, о чему је Среском народном суду за срез Орашачки послат допис бр. 282. од 2. фебруара 1946.

Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1376, од 15. маја 1946, послао је Земаљској управи народних добара Србије упитни лист ''за конфискацију имања народног непријатеља Светозара Лазаревића''. Имање је конфисковано према одлуци Среског народног суда у Аранђеловцу бр. 6/45.

Актом бр. 1872, од 22. августа 1946, Окружни народни одбор Крагујевац тражио је од Среског народног одбора у Аранђеловцу закључак о спроведеној конфискацији имовине Веселина Стефановића, ''бившег трговца из Аранђеловца''. Не може се рећи да ли су Веселин и Васа Стефановић иста особа.

54. Сава Тодоровић из Петровца код Крагујевца. ''Ноћу5/6. новембра 15 комунистичких бандита упали су у с. Петровац (5 км сев. од Крагујевца - сек. Крагујевац), опљачкали 35.000 дин. општинског новца, спалили краљеву слику и убили Саву Тодоровића, бившег наредника'', пише у Билтену Недићевог Министарства унутрашњих послова за 4-11. новембар 1943. У напомени уз цитирани документ, комунистички историчари кажу да су ''ову акцију извели делови Шумадијског НОП одреда `Милан Благојевић`.''

55. Владимир Свилингер из Бање код Аранђеловца и Чедомир Милојевић из Вишевца код Раче. Према извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, комунисти су Свилингера, који је био лекар здравствене задруге у селу Бања, одвели 13. новембра 1943, а ''леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу''. Према истом извештају, 15. новембра у 19 часова убили су и Чедомира Милојевића, председника сеоске општине Вишевац.

56. Христина (Крстина) Стојановић, родом из околине Крагујевца, учитељица у Малој Иванчи код Сопота. Извештај Недићевог Министарства унутрашњих послова за децембар 1943. гласи: ''Ноћу 15/16. ом. група од 60 комуниста дошла је у Малу Иванчу, среза Грочанског, и похватала: Шмурића Петра, Којића Стевана, Бабића Радована и Јовановића Стојана, све земљораднике из Мале Иванче, као и две учитељице: Христину Стојановић и Милицу Симић и све их поубијала''. Према истраживањима Милете Симића из Малог Пожаревца, партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ''Шуца'', Божидарка Дамњановић ''Кика'', Добривоје Милићевић ''Вучко'', учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени (зна се где су). Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Христинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. Део Симићевог рада ''Хроника Малог Пожаревца'', о злочинима комуниста на територији Општине Сопот, објављен је у ''Погледима'', у броју за фебруар 2002. године.

(28-56, према ''Зборнику докумената'', том 1, књига 21, осим када је наведено другачије; реч је о документима Недићеве управе, која су објавили комунисти.)

Следе подаци из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу, Фонд окружног суда, уписник за 1946, 1947. и 1948. годину, уписник за 1949. и уписник за 1950. годину. Изостављена су имена особа које нису стрељане из политичких разлога. На пример, Ангелина Мишулић из Крагујевца, чиновник, стара 26. година, стрељана је према пресуди од 2. маја 1946. године под оптужбом да је ''денунцирала родољубе''. На ''Гину Гестаповку'', како су је звали, четници су покушали атентат увече 17. маја 1943. године. У њен стан у Кондиној улици бр. 7 у Ердоглији, четник Петар Марковић ''Тимошенко'' из Борча убацио је бомбу. Рањени су Ангелина и њен љубавник, немачки поручник Алберт Дрезл.

Затим, један Хрват, један Словенац и један Србин љотићевац осуђени су на смрт због учешћа у стрељању грађана 21. октобра 1941. године, а било је и осуђених за криминална дела. Оваквих случајева у Фонду окружног суда има десетак.

57. Миодраг Валчић из Београда, државни службеник, стар 35 година. Дан доношења пресуде: 4. септембар 1946. Оптужен да је наводно сарађивао са окупатором - што је садржала готово свака пресуда.

58. Недељко Трифун из с. Пајсијевић код Крагујевца, земљорадник, стар 25 година, зато што је био четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 18. мај 1946. године.

59. Радомир Божовић из Колашина, бивши предстојник полиције, стар 36 година, у рату четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 22. јануар 1947. године.

60. Јездимир Милић, радник, рођен 1903. у с. Штавице код Љига. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.

61. Драгиша Игњатијевић из села Бања код Аранђеловца, столар, рођен 1927. године. Дан доношења пресуде: 27. јануар 1947. године.

62. Војислав Марковић из села Бања, рођен 1907, земљорадник. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.

(Милићу и Игњатијевићу суђено је са великом групом мештана - остали су добили високе временске казне. Под ставком ''кривично дело'', за једног од осуђених на временску казну наведено је: ''Као радник пекарске задруге без одобрења поделио са друговима један џак брашна''. Прави разлог страдања ове групе вероватно је јатаковање преосталим четницима у њиховом крају.)

63. Радомир Јојић, рођен 1915, чиновник у Земуну, под оптужбом да је наводно ''терорисао и батинао припаднике НОП-а''. Дан доношења пресуде: 26. јул 1947. године.

64. Миљко Радовановић, радник, рођен 1904. у Буковику, под оптужбом за наводни ''ратни злочин''. Дан доношења пресуде: 27. август 1947. године.

65. Бранко Јовановић, абаџија из с. Рашковић, рођен 1915, јер је ''у току 1946. одржавао везе са четником''. Дан доношења пресуде: 25. јул 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. (Сумњали су, али нису доказали, да је Бранко сашио четницима униформе Озне, за једну акцију у селу Борач. Према: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', 409.)

66. Милан Поповић из с. Борач, рођен 1912, како пише у документу ''крупни земљорадник''. Осуђен је под оптужбом да је током 1946. и 1947. ''јатаковао четницима''. Дан доношења пресуде: 6. август 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне (због поменуте акције у Борчу).

67. Веселин Јешић, земљорадник из с. Осеченица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан изрицања пресуде: 5. септембар 1947. године.

68. Љубомир Батрићевић, земљорадник из с. Врбица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан доношења пресуде: 8. септембар 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. Према истраживању Радета Главаша, Љубомир је стрељан 28. јануара 1948. у Крагујевцу.

69. Владета Васић, фирмописац у Смедереву, рођен 1912. у Г. Јарушицама, под оптужбом да је наводно ''терорисао припаднике НОП-а'' и учествовао у њиховом стрељању 1941. године. Дан доношења пресуде: 22. септембар 1947. године.

70. Живота Петровић, рођен 1907. у с. Добрача, земљорадник, под оптужбом да је ''јатаковао четницима''. Дан доношења пресуде: 25. септембар 1947. године.

71. Војислав Спаиловић, радник, рођен 1923. у Крагујевцу. Осуђен је на смрт стрељањем 18. јуна 1948. јер је наводно основао групу ''Осветници Србије'', за коју суд каже да је ''диверзантска'', да је имала за циљ ''насилно обарање уставног поретка''. За све оптужене каже се да су ''непријатељски елементи''. Све сем Спаиловића осуђени су на високе временске казне.

72. Јован Илић из с. Кијево, земљорадник, рођен 1912. године. Током рата четник 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Дан изрицања пресуде: 10. децембар 1948. године. На истом процесу још две особе из Баточине осуђене су на по седам година лишења слободе са принудним радом. Према изјави Душана Максимовића за ''Погледе'', Илић се непосредно после рата крио у Београду, где је 1946. године ухапшен као припадник антикомунистичке омладинске организације ''Бели орлови''. Осуђен је на временку казну, али две године касније комунисти обнављају поступак и осуђују га на смрт. Максимовић каже да је Илић стрељан јер су мештани сакупили 800 потписа тражећи његово ослобађање. У условима страховите репресије то је била висока цифра, која је сведочила да је Илић омиљен у народу и самим тим опасан за комунисте, па су га зато и убили.)

73. Милован Гвоздић, лугар, рођен 1906. у околини Деспотовца (име села нечитко), због ''образовања и ступања у терористичку организацију ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. септембар 1950. године. Истовремено је 13 особа осуђено на високе временске казне. Гвоздићев предмет, под ознаком Б-188/50, је нестао из Архива, тако да није познато шта значи скраћеница ДРОС.

74. Предраг Јанковић, рођен 1924. у Равној Реци, земљорадник, под оптужбом да је ''приступио у ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године.

75. Драгољуб Станисављевић, рођен 1911. у Равној Реци, под оптужбом да је ''приступио у ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године. На истом процесу већа група грађана осуђена је на временске казне.

76-77. Милоје Лазић, рођен 1919. и Марко Ђорђевић, рођен 1927, обојица из Лужница. Убијени 1947. године. Према пресуди Окружног суда у Крагујевцу од 18. октобра 1948, они су основали ''оружану банду ради насилног обарања државног и друштвеног уређења ФНРЈ''. Истовремено је већа група грађана осуђена на високе временске казне. Према изјави трећеоптуженог Душана Максимовића из Лужница, који је тада био ђак гимназије, они нису оснивали никаву ''оружану банду'', већ су јатаковали малобројним преосталим четницима, међу којима и равногорки Ради Божић из Бадњевца. Максимовић додаје да су комунисти измислили организцију, јер је максимална каза за јатаковање тада била десет година строгог затвора. (Изјава Душана Максимовића аутору.)

Следе подаци из Историјског архива Шумадије, Фонд Војног суда у Крагујевцу 1944-1947. Све смртне пресуде из прве четири од укупно 15 кутија докумената овог Фонда су уклоњене, изузев једног папира који је случајно остао у кутији бр. 2, а на коме се налазе подаци о ликвидацији две особе.

78-79. Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић из с. Трмбас код Крагујевца. Већа група сељака из Трмбаса осуђена на временске казне, а међу њима су се налазила и два Милосављевића. Међутим, одлуком вишег суда ''преиначена је је пресуда овог суда Из 163/44 па се Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић оба из Трмбаса осуђују на казну смрти стрељањем. Казну извршити одмах...'' - пише на документу датираном 19. децембра 1944. године. Из преосталих докумената везаних за обај случај не виде се разлози преиначења пресуде, нити уопште кривица ове групе сељака, сем да су током рата припадали Равногорском покрету.

Следи списак ликвидираних фудбалера ''Шумадије'', њихових рођака и пријатеља. Фудбалски клуб ''Шумадија'', најстарији у Србији, од овог доба потиснут је у нижеразредне такмичарске лиге.

80-83. Сретен Пура Којић из Крагујевца, Влада Сретеновић из Н. Милановца, браћа Бранислав и Градимир Димитријевић из Крагујевца.

Према решењу Окружног суда у Крагујевцу, Рех. 13/08, од 15. маја 2009, о рехабилитацији Сретена Којића, Влада, Сретен и Градимир осуђени су истог дана, 23. јануара 1945, пресудама Војног суда у Крагујевцу бр. Из-33/45, 34/45 и 29/45. Сретен Којић, студент технике, рођен 1922. у Крагујевцу, од маја 1944. био је обавештајац четничког 1. шумадијског корпуса. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', умро је од батина приликом спровођења до Капислане. У исто време, Сретенов брат, сестра и мајка убијени су од стране усташа у Устипрачи, на Дрини, када су се накратко издвојили из четничке болнице.

Бранислав и Градимир Димитријевић, рођена браћа, убијени су непосредно пошто су комунисти освојили град, у Капислани. Бранислав, звани ''Јумба'', био је голман ''Шумадије''. Током рата сарађивали су са четницима, као обавештајци. Бранислављев псеудоним, као четничког обавештајца у Крагујевцу, био је ''Џим''. Њихов трећи брат, Петар, био је фубдалер ''Шумадије''. Он је преживео црвени терор.

Потпоручник Влада Сретеновић из Н. Милановца био је командир чете 1. батаљона 2. гружанске бригаде и 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Стрељан је у Капислани јануара 1945.

У решењу о рехабилитацији Сретена Којића, поред осталог, пише: ''Пок. Сретен Којић из Крагујевца оглашен је кривим и осуђен на казну смрти стрељањем са трајним губитком часних права и казну конфискације целокупне личне имовине искључиво из политичких и идеолошких разлога, без потребног законског основа... због чега је Окружни суд одлучио као у изреци решења и утврдио да је одлука која је била донета против пок. Сретена као сада рехабилитованог лица ништавна од тренутка њеног доношења и да су ништавне све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине а да се рехабилитовано лице - сада пок. Сретен Којић бив. из Крагујевца сматра неосуђиваним''. На крају је дописана правна поука: ''Против овог решења жалба није дозвољена''. У образложењу ове одлуке један од браће Димитријевић назива се Бранимир, уместо Бранислав.

84. Марко Костадиновић из Крагујевца, фудбалер ''Шумадије''. Звали су га ''Марко Грк''. Био је син трговца Константина Костадиновића, ''Које Грка'', кога су такође стрељали, а биће наведен касније. (Према раду ''ЈВуО у Шумадији'' Банета Јевтића.)

85. Мирослав Тошић ''Мишула'', стрељан у Капислани крајем 1944. Био је фудбалер ''Шумадије'', а онда одлази на војну академију. Током рата, у чину поручника, био је у служби Милана Недића, али илегално је помагао четницима. Одвели су га из куће док је спремао крсну славу Дмитровдан, 6. новембра 1944.

86. Звонимир Грковић (или Грговић) из Крагујевца, познатији под надимком ''Звоно'', фудбалер Шумадије (халф). Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1136, од 10. децембра 1945, тражио је да се конфискује кућа у којој је живео Грковић, тврдећи да су сведоци, који су изјавили да та кућа није била његово власништво, лажно сведочили. ''Лако је наћи пет човека који ће да тврде и што није истина'', писао је Одбор, тражећи да се кућа конфискује, пошто је Грковић ''оглашен за народног непријатеља''. Решењем Бр. 303/45, од 31. децембра 1945, Народни окружни суд у Крагујевцу, усвојио је ову жалбу. У Архиву је сачувано и решење Окружног народног суда у Крагујевцу, Р.230/45, од 8. фебруара 1946, којим се обуставља поступак конфискације имовине ''пок. Звонимира Грговића'', услед немаштине. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Грковић се по доласку партизана склонио у једно село у Гружи (можда и родно село). Један од његових најбољих другова од пре рата, који је 1941. отишао у партизане, а сада се вратио као потпуковник, распитивао се где је Грковић. Најзад су му рекли да је у селу, он је мотором отишао тамо и убедио Грковића да се слободно врати. Пошао је са њим. Код Стефановићеве фанрике хране зауставља их патрола, легитимише и тражи да се Грковић ухапси. Потпуковник га убеђује да слободно иде са њима, а да ће он одмах доћи по њега. Стрељан је исте ноћи. Илић памти само надимак овог потпуковника: ''Магарац''.

Према књизи ''На трагу злочина'' С. Ћировића, потпуковник је уочи рата био другоразредни фудбалер ''Шумадије'', а звали су га ''Свиња''.

Следе подаци према гласилу ''Светлост'', које је штампано у Крагујевцу одмах по доласку комуниста. У Народној библиотеци у Крагујевцу није сачуван ни један број из 1944. године, а из 1945. године постоји само неколико копија, у којима су записана имена три жртве. Овде наводимо две, а трећа ће бити наведена према другом извору. Имена су објављена у рубрици ''Из суда'', док истовремено тих имена нема у Архиву, што је још један доказ да су компромитујућа документа из Архива склоњена или уништена.

87. Нада Анђелковић из Неготина на Вардару. У чланку пише: ''Смртна пресуда... још једном народном издајнику, верном сараднику Драже Михаиловића''. Наводи се да је Нада била љубавница већем броју четничких команданата и да је обављала дужност председника ЖРОС-а у селу Сепци. Није објашњено да ова скраћеница значи ''Женска равногорска омладина санитета'', тј. да је Нада била болничарка. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.

88. Мирко Бројчин, јер је током рата био кључар затвора у Крагујевцу. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.


Наставиће се


http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40564/%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95+%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%A3%D0%9D%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%90+%D0%A3+%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%93%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%92%D0%A6%D0%A3+%281%29+.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment