Wednesday, September 15, 2010

Сећање. . .ХАЛИАРД МИСИЈА



У време задњих фаза припреме за савезничку инвазију Европе, рано 1944. године, америчке ваздушне снаге су добиле задатак да бомбардују поља уља у Плоешти, Румунија. Та поља су била главни извор енергије без које Немци не би могли да наставе рат.


Кад су савезници установили њихову важност отпочели су са бомбардовањем истих. То ће трајати од пролећа 1944. године па све до њеног краја.


Авиони су летели из база у Италији небом Србије, на путу за Румунију. Најинтезивнија бомбардовања су била између 5. априла и 19. августа 1944. године. У њима је учествовало 5.389 савезничких авиона са посадом из Америке, Канаде, Британије, Русије, Француске и Италије. Многи су погођени и за увек изгубљени – док су многи, и ако погођени, успели да се одрже у лету све док се нису нашли над српским територијама где би парашутирали из оштећених авиона. Команда је и њих бележила као ``изгубљене у акцији``. Многи од њих рањени, а сви скоро без икакве наде да ће се икад вратити својим домовима, сакривају се од непријатеља у шумама и брдима Србије.


Какав благослов, каква велика срећа за оборене пилоте кад су их у тим брдима нашли српски сељаци. Ови Срби су им дали склониште, подупрење, храну; све оно што је било потребно да се одрже у животу. Ни један од ових пилота није пао у немачке руке. Срби су били спремни, да их чак и уз велике жртве чувају, док им се не омогући безбедан повратак кућама.


Поручник Мусулин, амерички официр српског порекла, који је још од октобра 1943. године био америчка веза са генералом Михаиловићем ће отићи 29. маја 1944. године из Дражиног штаба за Бари у Италију у главни штаб савезника. Он ће одатле да комуницира са генералом Донованом, ``Дивљим Билом``, који је био на челу ОСС-а, да би га обавестио о ономе шта зна о обореним пилотима на терену Србије. Они ће почети са планирањем евакуације истих. Њих двојица, Мусулин и Донован, су одиграли главну улогу у планирању операције, која ће бити заслужна за спашавање 800 савезничких пилота.


Мусулин је неуморно инсистирао да се врати назад Михаиловићу, како би се почело са организовањем евакуације. Он ће слепо да парашутира иза непријатељских линија. На срећу пао је међу четнике.


У историјским аналима није било ничега сличног операцији названој Халиард. Смелост, одважност, хероизам свих који су у њој учествовали је без преседана.


Тај успех је био плод храбрости америчких Срба – Мусулина, Лалића, Рајачића, Милодраговића и Срба Србије – четника, људи, жена и деце који су чували пилоте и ако под тешким условима. Посебно место заузима херојство Драже Михаиловића, који је ризиковао велики број својих трупа, да би сачувао пилоте, је увелико омогућило успех Халиард операције.

1994. године, крајем маја и почетком јуна, у Чикагу, за време величанствене недељу дана дуге прославе Педесетгодишњице Д-Дана (6. јуни, дан инвазије Нормандије), један дан је заузела прослава посвећена признању и сећањима на Халиард мисију – историјско избављање савезничких пилота иза непријатељских линија. За време свечаности, која је трајала дуже од 3 сата у сали пуној гостију, три Американца, често гушени емоцијама, су, са подијума, делили са присутним гостима сећања на Дражу Михаиловића, памтили његов величанствен и несебичан допринос праведној ствари савезника.


Та тројица су били: бивши посланик САД-а, часни Едвард Дервински, мајор Ричард Л. Фелман, један од спашених авијатичара и капетан Никола Лалић, Американац српског порекла и шеф Халиард мисије.


Њихова сведочанства су најбоља слика Драже-човека, Драже-карактера.


За увек треба да се запамти, да су одавали признање генералу Михаиловићу, који је омогућио оно, чега су се сада сећали, и што је написано у следећим страницама, пошто је већ био напуштен и издан од стране савезника, чијих је људи судбина, сада била у српским рукама.


ХАЛИАРД МИСИЈА


Историјска Халиард операција је трајала неколико месеци. Почела је августа 1944. године у Србији и завршила се децембра исте године у Босни. Тог децембра, капетан Никола Лалић из ОСС организације организовао је задњу евакуацију америчких пилота, којом приликом је рекао ``збогом`` генералу Дражи Михаиловићу. О овим данима евакуације Лалић ће касније рећи:

“. . .Да се сетимо нашег задњег дана са Дражом Михаиловићем у Округлици, Босна...

...Пре него што сам се опростио са Дражом, ја сам му рекао да је ОСС Главни штаб добио дозволу од нашег министарства за спољне послове, а преко Ђорђа Вујновића, шефа за операције у Барију, Италија, да га изведемо из Југославије.

Дража ми је одговорио навођењем Ђорђа Дантона (George Danton), вође француске револуције:

'не можеш', он је рекао, 'да изнесеш своју земљу на ђоновима својих ципела.'

Онда ми је рекао и ово:

`Ја сам рођен овде, у овој земљи. Ја ћу остати са својим народом у овој земљи, и мене ће сахранити у ову земљу.`

Напустили смо Дражу Михаиловића 11. децембра 1944. године у селу Округлици, недалеко од Сарајева. У рану зору док је тежак снег падао, Дража Михаиловић је окупио 2.000 четника да пожеле срећан пут шеснаесторици пилота Халиард операције, који су се опростили са Дражиним Равногорцима, првим герилцима у Европи.

Ту, у присуству његових трупа ми смо се пољубили са Дражом ``збогом`` - да, ми амерички пилоти, Ђиби и ја – Ђиби, радио оператор. Дража ми је поклонио каму – српски нож са две оштрице. Дао ми је и каму да понесем капетану Ђорђу Вујновићу.

Дража је онда отпарао српску ознаку коју је носио 4 године и дао је мени за успомену. На њој је писало: `Само Слога Србина Спашава`.

У подне, 27 децембра, војни авиони 15те Ваздушне флоте су дошли по нас. Два Ц-47 и заштита од 17 П-51 (51 су звани ``црна ескадрила``). Били су изванредни. Долетели из Фође у Италији. Била је то успешна евакуација.

Ја сам дао Дражи моју америчку карабину. Такође сам му рекао да знам да он никад није добио од савезника ни авионе ни други материјал да би могао успешно да ратује. Туга ми је раздирала груди. Нисам могао да говорим. Плакао сам. Верујте ми био је то тужан растанак, тужна ситуација. . .”


* * *

Едвард Дервински, некадашњи посланик у Конгресу Сједињених Држава, говорио је о Халиард мисији:

“. . .Овај подвиг је био јединствен успех и по планирању и по извршењу, нарочито кад се узму у обзир препреке. Буквално, четници су испод носа немачких трупа успели да избаве и одлете наше пилоте напоље. То је било невероватно, невероватно постигнуће.

...Није доживело много пажње и то је оно где моја прича почиње. Разлог да није доживело много пажње у то време, је био у томе што, далеко пре него што су генерал Михаиловић и његови четници испланирали одлетање савезничких пилота, савезници су напустили четнике и владу Југославије и пребацили своју подршку Титу и партизанима.

Генерал Михаиловић и његови људи, иако су знали да су били напуштени, упркос свега тога ризикују све што су имали да ослободе наше пилоте.

Укратко после тога, рат се завршава. Титу је узело десет месеци да коначно зароби генерала Михаиловића. Ви, који сте довољно стари да памтите, комунисти су одржали срамно суђење. Нису дозволили пилотима, који су били спремни да сведоче у корист генерала Михаиловића, да допутују у Београд. И на крају су га погубили. Онда су покушали да то сперу и забележе као неку малу историјску анегдоту.

Једно је истина: генерал Михаиловић је највероватније био најефективнији антифашистички герила-борац у Другом светском рату.

. . .На несрећу, због политичке одлуке која је била погрешна, погрешна морално, погрешна тактично и погрешна политички генерал Михаиловић је био осуђен на пропаст.

Он је био патриота. Он није био партизан...Он није хтео да наметне вештачку државу што је Тито урадио после рата... Он није хтео да произвољно и вештачки подели Југославију и тако створи данашњу запаљиву ситуацију. Он је хтео да оствари слободу... демократску слободу... за којом су Срби тежили од момента кад су је изгубили у бици на Косову и коју су полако, корак по корак, враћали кроз 19. и 20. век...Он је био патриота...Он је био демократа...Он је био војни командант који је слушао наређења виших ауторитета. . .”


* * *

После Лалића и Дервинског и мајор Ричард Фелман говори:

“. . .Све до сада, један од најславнијих момената у историји Америке је био најбоље чувана тајна Другог светског рата. ...Највеће спашавање америчких живота иза непријатељских линија у ратној историји...Чињеница, да је преко 500 америчких и 250 савезничких пилота спашено иза непријатељских линија, је и данас сакривена и нико не зна о томе.

Да народ Америке зна за то, он би се данас нама придружио да каже `хвала`. Тешко је то исказати...Сузе ме гуше, али... да ти четници нису жртвовали своје животе, ових пилота, које овде у овој сали видите, не би било... пилота широм ове земље које су они сачували не би било...Не би било њих...не би било њихове деце..не би било њихове унучади. Сви ходају слободни данас овом земљом. Сви они су живи споменик Халиард операције и непоричне истине да их је српски народ спасио. Они ходају овом земљом данас захваљујући само генералу Дражи Михаиловићу и српским четницима. . .

Да наставим:

Било је то у праскозорје, пре него што смо узлетели да спроведемо Плоешти мисију, кад нам је обавештајни официр рекао, да у лету преко Југославије тога дана, избегавамо српске територије, јер се зна, да Срби отсецају уши заробљеним америчким пилотима. То су биле његове егзактне речи. То је била информација коју је амерички обавештајни официр дао бомбардерима који су узлетали из Италије. Срби ће вам отсећи уши! То што сам ја тог јутра чуо било је потпуно супротно ономе што сам прочитао у магазину ``Време`` (Time). У насловном предмету 25ог маја 1942. године, магазин је назвао генерала Михаиловића највећим герилским вођом у историји ратова. Зато сам и питао обавештајног официра `како је могуће да он говори супротно ономе што пише у магазину?` Он је одговорио, `поручниче, не постављај питања, већ само лети своју мисију. Ми имамо обавештења, строго поверљива обавештења, из британске обавештајне службе.`

Дозволите ми да вам кажем нешто и о техници комунистичке пропаганде. Учествовао сам заједно са генералом Михаиловићем и четницима у неколико изненадних напада на немачке гарнизоне и утврђења. Били смо успешни и сви се живи вратили. Идућег дана слушамо радио на кратким таласима. ББСи из Лондона саопштава у вестима како су `Титови партизани успешно извршили нападе у том и том селу.` То су била иста она села где смо ми били ноћ раније. Тако су манипулисали са податцима. Нису говорили истину. Сада...дозволите ми да кажем...како би се ви осећали...За нешто, што сам ја својим очима видео, вести касније кажу `то се није десило, нешто друго се десило...`

Ми оборени амерички авијатичари, нисмо имали идеје како, нити наде да ћемо икад бити спашени. Били смо дубоко у непријатељској територији а без плана за спашавање.

Дани, недеље, месеци су пролазили. Све нас је више оборених. Покушавали смо да нађемо начин да би дошли у везу са командом у Италији. То није било ни мало лако. 1. Немци би прислушкивали и хватали а 2. Наши би у Италији ту трансмисију сматрали за замку (јер је била без шифри), зато нисмо могли да комуницирамо на чистом језику. Имали смо срећу да је брилијантан човек Т.К. Оливер предложио да употребимо амерички шатровачки језик који Немци неће док Американци хоће, да разумеју. Био је у праву. Ту трансмисију Американци су прихватили за истиниту и тако је почело са организовањем Халиард мисије, тајне Халиард мисије. Нас је тада било 250 срушених.

Ђорђе Мусулин (његова фамилија седи овде са нама данас ) се спустио падобраном у нашу област са још два члана спасоносног тима. То су били Мајк Рајачић и Артур Ђибилијан. Са собом су донели трансмитер радио и план за евакуацију. Тог момента смо по први пут знали да нисмо заборављени, да ћемо бити избављени. Галамили смо од среће, нећете веровати, драли смо се као деца. . .

Касније смо сазнали и разлог зашто је Мусулину и његовом тиму узело толико дуго, иако су за нас сазнали много раније. Британци су се супроставили њиховом доласку и целој мисији. Они, који нису признали Михаиловића, како би сада могли да пошаљу савезнички тим некоме ко не постоји. Зато су се супростављали и нашем спашавању све док дозвола није дошла из Беле Куће. Председник Рузвелт, кад је сазнао за британски разлог, рекао је уз псовку `да га се не тиче оно што Британце брине – ја не бринем да ћу их осрамотити – за мене је најважније да сачувам животе Американаца - до ђавола са Британцима!`

Могу да додам, да је Черчил после рата признао да је највећа грешка коју је у рату направио, била напуштање Драже михаиловића.

Данас овде, ја и сви присутни пилоти као и сви други широм ове земље, можемо да кажемо, да за сво време док смо измицали гониоцима, српски народ није штедео у жртвовању да би нама било удобно. Штитили су нас у брдима, скривали и чували у својим сеоским кућама, најчешће излажући своје животе опасностима. Нису жалили ни труда ни материјала да збрину рањене. Ако су у кући имали само једно парче хлеба, једно јаје, дали су нама. Ако су имали само једно ћебе или један кревет дали су га нама. Домаћин је спавао на голом поду. Многи сељаци су мучени, мучени до смрти зато што нису пристали да кажу Немцима где смо били скривени. . .

Таквих херојских прича је много. Било је много жртвовања ради нашег добра што ми авијатичари нећемо никад да заборавимо.”



Chicago, IL
U.S.A.
May 31, 1994

*****

Драгољуб-Дража Михаиловић
и
Други Светски Рат:
Историја Једне Велике Издаје


Александра и Раде Ребић

2003





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

No comments:

Post a Comment