Riorak pogled u pravcu Ravne Gore
Photo by solaris_bg on Panoramio
Нема гроба. Нема обележја. Хтели су, не само да га уклоне с лица земље света, већ и из историје његове земље и из свести његовог народа. Али, нису успели. Нигде то није јасније као у брдима Србије – на Равној Гори. Тамо и данас, у тим равногорским брдима, душа и дух Србије су неоштећени и неосрамоћени.
Седамнаести јули је важан дан за оне који знају ко је он био и шта је урадио. За мене, он је био, и остаје важна историска личност, равна онима већ давно укорењеним у националној свести - Дража Михаиловић, југослoвенски генерал, Србин, коме је живот одузет 17 јула 1946. године. Он је био херој. Он је био истински херој. Он је можда био последњи те врсте у делу света, у коме је данас очајна потреба за људима његових врлина.
Ја, као дете, које је расло у предграђу Чикага, врло далеко од места где је он оставио своју белегу, сазнала сам о њему на врло интиман начин. Најпре преко мог оца, Раде, који је, иако га никад није лично срео, посветио последњих педесет година свог живота у одржавању сећања на палог српског генерала. Касније, идући узбрдо стрмим и снежним стазама, које су водиле величанственим брдима, којима је он ишао пре шесдесет једну годину, ја сам интимно осетила ко је Дража Михаиловић био, да би га још више ценила. Тога зимског дана, у фебруару 1995. године, ја сам урадила нешто што ни мој отац није: отишла сам на Равну Гору.
Дража Михаиловић је рођен у пролеће 1893 године у малом граду Србије, Ивањици. Постао је одличан војник, школован у Војној академији, и припреман да буде официр. Судбина је хтела да он учествује у рату иза рата, почевши с првим и другим балканским ратом, па онда првим светским ратом, и, на крају, другим светским ратом, где ће се суочити са и испунити своју судбину. Он је био официр под чијом је командом сваки војник служио с поносом.
Он је истински веровао у идеале слободе и демократије, и желео је да ти идеали буду битност његове вољене Србије. Он није био политичар. То је било, колико и његова велика врлина, толико и део његове трагедије. Он је знао и разумео свој народ коме је био одан. Био је одан и демократским савезницима којима је веровао.
Он и његови четници, су били први у подизању успешног отпора нацистичким снагама у окупираној Европи. Тај отпор је имао посебан утицај на исход овог рата. Савезници, безмерно већи и јачи, него он и његови герилски борци заједно са сељацима који су их издржавали, дугују много овим једноставним људима за успех у борби против Хитлера.
Михаиловић је био сасвим јасан у поруци Немцима, кад су ови тражили примирје у јесен 1941. године: ``Ја тражим од вас``, рекао им је, ``да немачке трупе напусте сву Србију осим већих градова, и мир ће завладати. Све док се то не деси ми ћемо наставити да се боримо...наш борбени дух базира на традицијама наше љубави слободе и нашом недвосмисленом вером у победу наших савезника.``
Непријатељ није урадио оно што је Михаиловић од њега тражио, а он, Михаиловић, је одржао реч: наставио је борбу. Као резултат, настале су бруталне нацистичке репресалије против невиног српског цивилног становништва с циљем да се угуши отпор. Михаиловић, који је марио за свој народ, морао је да пронађе друге форме борбе, да би, у исто време, сачувао становништво од масивне смрти. Он и његови борци су се показали веома способним у саботажним акцијама, које су значајно паралисале нацистички ратни напор. Хитлер је био присиљен да задржи неколкико својих дивизија у Југославији, у сврху борбе против снага отпора, које су расле. А историја је забележила да је Михаиловићев напор покварио Хитлерове планове да савлада Русију пре тешке руске зиме у децембру 1941. године. Да се то није десило, Москва би била пала у Хитлерове руке у јесен 1941. године и пут историје заувек промењен.
* * *
Ко би икад могао да заборави мајора Ричарда Фелмана и напор који је уложио да му се подигне споменик у престоници Сједињених Држава, док је Србија била и остала нема. Кад год мислим о томе ја сам тужна.
Генерал Михаиловић је на крају завршио као трагичан херој. Због политичке игре, потпуног отсуства визије, и непојмљиве издаје, Михаиловић је био напуштен од савезника. Комунистички непријатељ, против кога се он борио свом својом снагом као и против нациста, дошао је на власт у Југославији. У једном од најгорих случајева злоуботребе судског процеса, пошто је био заробљен, Дража је изведен пред кангару суд у Београду, где је под фабрикованим оптужбама, осуђен на смрт. Смртна казна је извршена 17. јула 1946. године. Било му је 53 године. Не зна се где је сахрањен, нема ознаке, нема споменика – нема гроба у целој Србији.
За време моје посете Србији у зиму 1995. године, ја сам открила да овај судски злочин његова земља још није нашла за потребно да исправи. Такође, сам сазнала колико је дубоко корење и плод овог злочина. У Централном војном музеју у Београду сам открила да нема ништа, абсолутно ништа, у знаку комеморативног сећања на напоре које су Михаиловић и његови људи уложили у борби против фашизма. Ја сам била запрепашћена неправдом ове омашке, која још увек није исправљена. Било је и других сличних манифестација које сам открила, и сваки пут кад би их чула или видела, оне би ме потсетиле на још увек присутну црвену звезду. У болу би се стресала. Ово није била Србија – није била Србија каква је могла да буде.
Али, тога дана у фебруару, у брдима Равне Горе ја сам нашла Србију, која је некад била, - Србију, каква би она могла да буде. Ту, у хладноћи, снегу и ветру на Равној Гори, из свег гласа смо запевали: ``Спремте се Спремте Четници``, усхићени, јер нас овде нико неће дирати. Овде у овим брдима где је он маја 1941. године поносан, сигуран и одлучан спремао своје људе за отпор окупатору, ја сам била поносна српскиња на тлу истинске Србије.
Вољена Србија му још много дугује. Докле ће историја Србије да се пише гуслама!? Докле нећемо знати где му је гроб?
Михаиловић је био архитекта великих подухвата о којима свет још ништа не зна. Био је добар. Био је човек пун врлина. Био је велики патриота. Био је вољан да жртвује себе за свој народ и за идеале у које је веровао. Био је поштен. Био је човек од карактера и искрене хуманости. Био је пример најбољег у српском народу. Био је редак међу ретко добрим у злу као што је сваки рат.
Ја ћу се сећати тог дана у брдима Равне Горе, где сам се нашла ближе, него икада раније, души и духу Србије за коју се вредело борити.
Александра Ребић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment