*****
А Д В О К А Т
ЗОРАН М. ЖИВАНОВИЋ
11000 БЕОГРАД
Светозара Марковића 14
Тел. 32-33-397 Факс: 32-37-146
e-mail: zzivanovic@sbb.rs
Рех. бр. 69/10
ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ
Подносиоци захтева:
1. Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Београд, Студентски трг 11, које заступа председник Војислав Кропмпић
2. Удружење припадника југословенске војске у отаџбини 1941-45, Београд, Студентски трг 11, које заступа председник проф др. Огњен Адум
3. НИП "Погледи" доо, Крагујевац, Николе Пашића 31/25, које заступа директор Милослав Самарџић
4. Српска либерална странка, Београд, Студентски трг 11, коју заступа председник Милован Јеремић
5. Проф. др. Коста Чавошки, Београд, Милешевска 68/13
6. Српски либерални савет, Београд, Узун Миркова 3-а/VI
ПОДНЕСАК ПОДНОСИЛАЦА ЗАХТЕВА
У уводном делу захтева за рехабилитацију ђенерала Драгољуба Михаиловића подносиоци захтева су изразили сумњу у аутентичност докумената који су објављени као стенографске белешке и документа са суђења ђенералу Драгољубу Михаиловићу и др.
По увиду у доументацију достављену томе суду подносиоци захтева налазе да иста не представља аутентичан материјал са суђења генералу Михаиловићу и др. из следећих разлога:
1. Из списа предмета произилази да је предмет ђенерала Михаиловића и др. чуван код Првостепеног војног суда у Сарајеву до 11.3.1961. године када је послат Врховном војном суду на његово тражење. Спис се састојао из 6 омота од којих су три до тада наводно неотварана а три отварана ради изузимања "тражених података" по наређењу Председника Врховног војног суда. Нема доказа да је овај материјал икада стигао у Врховни војни суд, на који је насловљен пропратни акт, али има доказа да је материјал примио тадашњи војни службеник VI класе Милош Калуша, секратар Начелника Управе безбедности ССНО генерала Јефте Шашића 13.3.1961. године.
2. Из списа није могуће утврдити шта се дешавало са овим предметом следећих 14 година, све док 15. априла 1975. године тадашњи Председник Врховног војног суда генерал-мајор Марко Калођера, ѕапочео потрагу за њим. У списима се налазе његове службене белешке о разговорима са тадашњим високим државним функционерима који све до 1982. године нису давали никакве резултате. Из службених бележака које је о овом разговору сачинио Председник Врховног војног суда произилази:
а) Да је генерал Калођера прво разговорао са генерал-пуковником Јефтом Шашићем предочивши му напред цитирани допис. Генерал Шашић је том приликом изјавио да поменути списи никада нису били у његовим рукама већ да их је тражио неко из тадашњег српског руководства. Предложио је да се контактираа његов тадашњи секретар Милош Калуша и потпуковник Анте Ивановић као особе које би могле да дају више информација о кретању овог списа.
б) Да је већ сутрадан 16.4.1975. Председник Врховног војног суда је обавио разговор са Милошем Калушом који се једино сетио да су из Сарајева стигли неки пакети које је неотворене предао Савезном СУП-у. И он је сматрао да би потпуковник Ивановић могао пружи више информација.
в) Да је потпуковник Анте Ивановићем је потврдио да је као стенограф, по диктату генерала Шашића сачинио захтев за прибављае предметних списа, те да су нераспаковани пакети из Сарајева одмах уступљени Ћећи Стефановићу који је у то време био високи функционер МУП'-а, али који више није био жив.
г) Да је Председник Врховног војног суда је потом обавио разговор са Савезним секретаром за унутрашње послове Фрањом Херљевићем који је 19. маја 1975. године обећао да ће предузети све да се утврди да ли су ти списи код органа унутрашњих послова и да ће о резултатима обавестити Председника Врховног војног суда. После извесног времена Херљевић је обавестио генерала Калођеру да се тражени списи не налазе ни у архиви Савезног СУП-а ни код републикчких органа унутрашњих послова, и да се није могло утврдити где се ови списи уопште налазе.
д) Да је тек 15. јануара 1982. године, у разговору са Славком Зечевићем тадашњим чланом Председништва СР Србије, Председник Врховног војног суда је обавештен да се тражени списи налазе у посебном орману у Кабинету Секретара за унутрашње послове и да су ти списи остали на истом месту када је Зечевић предавао дужност новом Републичком Секретару за унутрашње послове Виобрану Станојевићу.
ђ) Да је Председник Калођера 1. фебруара 1982. године обавио и разговор са тадашњим Републичким секретаром за унутрашње послове Виобраном Станојевићем који му је рекао да не верује да су ти списи у његовом кабинету, да ће позвати и шефа кабинета кога помиње Зечевић а који је у пензији те да ће за који дан да извести Председника суда шта је сазнао.
е) Да пошто се Станојевић није јављао више од два месеца а по оцени Председника Калођере избегавао је контакте када би га он тражио, овај је 13. априла 1982. године о свему томе реферисао генералу армије Николи Љубичићу тадашњем Савезном секретару за народну одбрану који је назвао Станојевића и захтевао да се списи предмета генерала Михаиловића и других одмах врате Врховном војном суду.
ж) Да и после тога овај предмет није враћен све док није дошао нови Републички секретар за унутрашње послове.
з) Да су тражени списи предмета достављени Врховном војном суду 21. јула 1982. године. Том приликом Председник Врховног војног суда је на крају службене белешке констатовао да "су списи некомплетни, већи број оригинала нема а уместо њих су преписи или их уопште нема".
3. Тако је после седам година упорног тражења и скривања, овај предмет коначно, преко Врховног војног суда, 22. јула 1983. године враћен Првостепеном војном суду у Сарајеву. У пријемном акту Председник Првостепеног војног суда у Сарајеву је назначио да су омоти списа затворени а да их тај суд није отварао нити проверавао шта се у њима налази.
4. Међутим, годину дана раније, Председник Врховног војног суда доставља Првостепеном војном суду у Сарајеву поред осталог и четири омота списа кривичног предмета ђенерала Михаиловића примљених од Републичког секретаријата за унутрашње послове 20. јула 1982. године наглашавајући да се овим не враћају сви комплетни списи које је Првостепени војни суд у Сарајеву послао 13.3.1961. године. Председник Врховног војног суда тражио је да се одреди један судија Првостепеног војног суда у Сарајеву који ће према прописима средити и поднети извештај о стању списа предмета посебно назначујући који списи нису у оригиналу него у препису и који списи по његовој процени недостају.
5. Дана 8. августа1984. године потпуковник правне службе Војног суда у Сарајеву Миодраг Поповић поднео је извештај сходно наређењу од 20. јуна 1983. године наводећи да је спис некомплетан и да није могуће утврдити шта све недостаје.
Тако је констатовао:
a) Да у односу на ранији попис списа недостају докази против саоптужених ђенерала Михаиловића (Слободана Јовановића, Божидара Пурића, Момчила Нинчића, Петра Живковића, Радоја Кнежевића, Живана Кнежевића, Милана Гавриловића, Константина Фотића, Драгомира Јовановића, Велибора Јонића и Ђуре Докића). Значајно је напоменути да је и пуни назив недостајућих доказа сачињен тек после главног претреса јуна - јула 1946. године а не пре или у току њега.
б) Даље је констатовано да је записник о главном претресу рађен путем стенограма и да није комплетан, тако да недостаје део који се односи на отварање главног претреса, на завршну реч ђенерала Михаиловића, одлуку суда о кривици и изреченим казнама.
в) Поред тога у списима није био оригинални записник већ копија.
г) Такође је констатовано да су и готово сви остали списи у копијама или фотокопијама доста слабог квалитета и очуваности.
д) Даље се наводи да у списима нема оптужнице а да постоји само једна пресуда до образложења, као и да недостаје део о извршењу казни. Наводи се да нема ни жалби односно одлука по њима.
ђ) У извештају се даље каже да су списи у знатној мери оштећени а да је најчешће преписе оверавао, по овлашћењу Војног тужиоца, капетан Милош Јовановић.
е) Извештај даље наводи да није могуће утврдити где се налазе оригинални списи овог предмета. Коначно је утврђено да се неки докази као и записници са главног претреса налазе у дупликату.
4. Месец дана касније 14.9.1984. године после завршеног сређивања списа и предаје истог Централној архиви утврђено је да недостаје још 11 доказа.
5. Међутим списи предмета ђенерала Михаиловића и других достављени Окружном суду у Београду поводом поступка за рехабилитацију битно се разликују од списа чије је стање утврдио потпуковник правне службе Војног суда у Сарајеву 1984. године. Прегледом достављених списа може се констатовати:
а) Велики број доказа садржи само округли печат Војног тужилаштва са текстом: "Министарство народне одбране * Југословенска армија * Војно тужиоштво" али не и оверу Милоша Јовановића како је констатовано у Извештају Војног суда у Сарајеву. Шта више према садашњем стању списа скоро ни један доказ који се односи на генерала Михаиловића није оверио капетан Милош Јовановић. У списима су остали само они преписи које је Милош Јовановић оверио по овлашћењу војног тужиоца ЈА који се односе на кривицу Радета Радића док су неки преписи замењени копијама од којих је само на последњој страници документа копиран потпис Милоша Јовановића.
б) Ни на једном од тих преписа се уопште и не тврди да су верни оригиналу.
в) Из списа предмета се такође види да је Милош Јовановић био иследник Јавног тужиоца Србије и да је у том својству саслушавао Др. Стевана Мољевића и Мустафу Мулалића и на тим записницима се једино и налазе његови потписи.
г) У списима је и документ који је оверио М. Симић секретар Јавног тужиоца Србије по његовом овлашћењу кога није било 1984. године.
д) Докази у неким документационим јединицама су писани на упадљиво различитим папирима што се види самим поређењем боје страница чак у неким случајевима и истих докумената. То указује и да старост ових преписа није иста, тј. да су неки од њих сачињавани пошто је судски процес против генерала Михаиловића већ окончан.
ђ) Велики број доказа нема никакву оверу, чак ни печат Војног тужилаштва. Тако Списак активних комуниста њихових сарадника и симпатизера са реона 1 топ. бригаде ЈВуО садржи пуна имена и презимена по селима са одредницама "ликвидирати" или "интернирати". Ни једна страница списка није оверена печатом Војног тужилаштва. Исто је са дописом Председништва Владе Краљевине Југославије и Извештајем Централног народног одбора од 3. априла 1943. године. Документ 21 из документационе јединице 4 нема овај печат а документу је додата копија непознате штампане књиге настале изгледа после рата као коментара о "помоћи четника окупаторима". У Документационој јединици 14 су и неоверени преписи и фотокопије неоверених преписа. Слично је и са другим документационим јединицама. У списима се могу наћи истовремено неоверени преписи као и неоверене фотокопије истог преписа док је у једном случају, после неовереног преписа стављена фотокопија наводног оригинала са печатом и потписом. Иста фотокопија се јавља и на страници 82 исте документационе јединице. Није јасно због чега је сачињавана неоверена копија ако се располагало са фотокопијом оригинала. Непостојање технике фотокопирања у време суђења генералу Михаиловићу и манипулација са списима овог предмета јасно указује да је наводна фотокопија оригинала уметнута у спис знатно после завршеног суђења.
е) Из списа су очито изузети докази чији недостатак Војни суд у Сарајеву није констатовао у свом иѕвештају. Тако у попису списа по кривици опт. Ђуре Виловића стоји руком дописано:
"3. Одговор на молбу за помиловање суд бр 1/46 од 26.01.951
4. Одлука Президијума НС ФНРЈ бр 1433/51 од 3.03.1951. г. са пропратним актом
5. Отпуст са издр. казне 6661/50 од 3.09.50
6. Молба Виловић Ђ. да му се врате грађ права 11.VII. 1953"
али се ни један од ових доказа не налази у списима.
ж) Међу доказима се налазе и они који нису нумерички означени што указује да у време суђења уопште нису били у списима.
з) Једини оригинални документи су предлози и спискови бораца ЈВуО за одликовања које је сачинио командант Горске гарде Никола Калабић.
и) Прва бланко страница списа садржи само печат Војно-историјског института ЈНА са регистарским бројевима али без датума.
ј) Исти је случај и са другом страницом која садржи оптужницу копирану из неке књиге штампане ћириличним словима на чијим страницама се налази печат Архива Војно-историјског института које према извештају Војног суда у Сарајеву уопште није било. Ова копија је без печата било Војног тужилаштва или Војног већа Врховног суда Југославије које је водило овај поступак. На крају текста оптужнице преко текста из књиге одштампано је на парчету хартије а потом прелепљено преко дела текста из књиге текст откуцан на писаћој машини да се претрес прекида у 13,30 да се наставља читањем образложења оптужнице да би се даље поново наставио фотокопирани текст текст из штапане књиге.
љ) Иначе, из руком писаних забелешки на страницама књиге из које је копирана оптужница може се закључити да се ради о лекторским примедбама. Тако се од 83. – 124. странице књиге па до краја на маргинама готово сваке странице на најмање једном месту налази руком исписано "курзив", што највероватније значи да обележени део текста треба да буде штампан словима у курзиву. На 158. страници књиге налази се парче хартије на коме је писаћом машином написано да је крај читања оптужнице, да је претрес прекинут у 20 сати а да ће се наставити сутрадан у 7 ујутру.
м) Списак доказних предмета као прилог уз оптужницу такође изазива сумњу у његову аутентичност. У списку доказних предмета под редним бројем 341 стоји: "Овлашћење од 29. јануара 1945 г. издато од команданта србијанских трупа капетану Добривоју Богдановићу (фотокопија)." Међутим, у време суђења генералу Михаиловићу нити је постојало фотокопирање као технолошки процес нити је у српском језику постојао тај израз.
н) Списи предмета садрже доказе који су искључиво у фотокопији. Ови докази су изгледа наводни преписи оригинала. На то указује белешка на дну једног документа где је уз текст куцан машином "За архиву" руком дописано црвеном оловком "исписано руком ДМ". То би указивало да је неко идентификовао рукопис генерала Михаиловића на оригиналу документа а потом на препису то забележио. На 55 страни што је полеђина документа са претходне странице графитном оловком написано је "(примедба) одговорити Д.М.)". Лево од тог текста црвеном оловком са стрелицом према наведеном тексту написано је "Исписано руком Д.М." Како је претходни документ препис печатиран од стране Војног тужилаштва није јасно да ли је означени текст писан графитном оловком "(примедба) одговорити Д.М.)" оригинални текст који је написао генерал Михаиловић или је тај текст неко други написао на полеђини копије преписа да је идентификовао потпис генерала Михаиловића. На страни 177 документа у препису црвеном оловком је констатовано да је "исписано лично Дражином руком". Друга страна документа 41, из документационе јединице 41 такође овереног печатом има само два текста написана руком. На десној страни написано графитном оловком стоји "(примедба) одговорити Д.М.) што би требало да укаже да је ова страна оригинална. Текст написан од непознате особе на истој страни црвеном графитном оловком овај утисак треба да појача констатацијом "написано руком Д.М.") са стрелицом према горе цитираном тексту. Међутим, ако се ради о оригиналној страници нису јасни мотиви због којих недостаје прва страна оригинала већ је замењена наводним преписом
р) Такође, на неаутентичност ових преписа указује чињеница да они не ретко садрже коментаре и закључке непознатих аутора који су чак и погрешни. Тако документи 58-59 и 63-70 и 114 носе назив "Депеша од Баћовића". У документу бр. 70 на пример иза тога следи текст: "Бр. 3465 од Иштвана", што би значило да се ради о тајном имену Баћовића. Потом следи нејасан односно преправљан датум и година из децембра месеца а онда текст: "221 Ослободио сам Свилокоса и Ковачевића. Добио храну за још 10 бтљ-а, затим оружје и право на формирање жандармерије. Шаљите одмах Баћовића. Јевђа." Наслов документа указује да се ради о депеши коју шаље Баћовић. Међутим, у потпису текста депеше стоји Јевђа, који тражи да му се пошаље Баћовић. У документу 92 на коме је такође печат Војног тужилаштва стоји да је потпис нечитак а испод тога аутентичан потпис особе са презименом Глишић. То указује да је препис документа из неког разлога потписао неко стављајући презиме Глишић. Документи 92-105 носе ознаку "књига" са римским бројевима XVII или XXXIII. Без ознаке каква је то књига и ко је аутор књиге из које су наведени документи узети.
6. Копије односно фотокопије чији су аутори непознати, уз начин манипулације овим предметом, не указују да су исте сачињене са оригинала а што ничим није ни потврђено. Преписи које је оверавао службеник Тужилаштва не указују да је суд а још мање одбрана, икада имала прилике да провери њихову аутентичност.
7. Напред изнето указује да у овом поступку суд не располаже списима предмета са суђења ђенералу Драгољубу Михаиловићу јер нема трага о кретању оригиналних списа овог кривичног предмета, а набројане околности указују да су из ових списа узети оригинална оптужница, ѕаписник са гласвног претреса и докази, ако их је уопште и било, да су уместо њих у списе неконтролисано стављане њихове наводне копије и фотокопије.
Због напред изложеног
П Р Е Д Л А Ж Е М
Да суд кривичне списе предмета против ђенерала Драгољуба Михаиловића не прихвати као аутентичан доказ у овом поступку.
Београд 30.8.2010.
(Belgrade August 30, 2010)
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17218
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment