*****
Vecernje Novosti
Predrag VASILJEVIĆ
08. mart 2012. 20:58
Lični kurir Draže Mihailovića progovorila, za "Novosti", posle 70 godina ćutanja (4): Nadala sam se da će komunisti dozvoliti da na suđenju svedoče američki i engleski piloti. Ne. Bio je to preki sud
"Novosti" objavljuju ekskluzivnu ispovest Ruže Jovanović, ličnog kurira generala Draže Mihailovića i poslednjeg preživelog člana Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Prvi put, Ruža otkriva tešku i bolnu životnu priču, koju je čuvala u sećanjima više od sedamdeset godina. Svež joj je svaki detalj, od prvog susreta sa Dražom na Ravnoj gori u maju 1941. godine, njihovog rastanka 1944, ranjavanja, tifusa, logora, do političkog progona i života daleko od porodice i Srbije. Ruža danas ima 90 godina, živi kao izbeglica u nemačkom gradu Bilefeldu. Slepa je i gotovo nepokretna.
Nikola Kalabić na Ravnoj gori
NAROD je uz nas. Srbija je uz nas. Još samo malo i krećemo u slobodu!
Nije Čiča bio spreman za golgotu koja je nadirala. Verovao je u obrt i pobedu, iako su mrki oblaci sve više zatvarali nebo iznad Ravne gore.
I Ruža Jovanović nam se smračila.
Budila se nebrojeno puta u bilefeldskim noćima izgnanstva, sanjajući sekvence velike tragedije s kraja rata.
Sada, teško, nerado i sa mukom okreće stranicu sećanja na 1944. godinu...
Natrpao sneg uoči Savindana, đeneral Draža sišao sa grupom oficira, utabanom prtinom do sela Ba. Sam je rešio da spremi veliki svenarodni Sabor:
- Pričao nam je da želi da okupi misleće ljude Srbije, političare, elitu, narod. Da jasno kažemo da se nećemo između sebe poubijati za vlast. Nego da ćemo po isterivanju Nemaca da raspišemo izbore, pa neka pobedi najbolji. Verovao je u obnovu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - pamti Ruža kako im je Čiča govorio.
Hiljade ljudi skupilo se u selu Ba, 25. januara. Samo na Kongresu u seoskoj školi 272 delegata iz 11 političkih stranaka. Svi viđeniji četnički oficiri, učen svet iz Beograda, američki i britanski vojnici... Bilo je i komunista.
- Nakrcao se narod. A Čiči puno srce. Sija. Pun nekog optimizma i čvrste vere.
Posle Kongresa, Draža sakuplja glavne zvanice na svečanu večeru. Uzak krug.
- Bila sam sa narodom, drugaricama. Čiča me presreće, hvata me za ruku i naređuje: "Ideš sa mnom. Pored mene ćeš sedeti".
Tako je Ruža bila jedina žena za istorijskom trpezom. Između njenog Čiče i jednog američkog pilota.
- Vidite ovu devojku? - upitao je Draža Amerikanca. - Njoj ćemo da dodelimo orden iduće godine!
- Najbolje da ona krene sa nama u Ameriku. Dosta je bila u ratu! - našali se Amerikanac.
- Jok! Ne idem ja nigde. Kud svi ravnogorci, tu i mala Ruža - uključih se prvi put u razgovor.
Prošao sabor u selu Ba, počela drama. Partizani, čim se sneg otopio, krenuli iz Sandžaka u ofanzivu. Draža sa komandom na Ravnoj gori. Stižu vesti da ravnogorci ginu po frontovima.
- Spasavali smo svakodnevno američke pilote koje su Nemci oborili iznad Srbije. Više od 700 vojnika dobilo je utočište i okrepljenje na Ravnoj gori. Gledali su u Dražu kao u Boga...
Posle jedne akcije spasavanja, morala je da krene za Valjevo. Crvena armija je bila nadomak Srbije. Uznemirujuć predosećaj joj je govorio da više nikad neće videti Čiču. Tako je i bilo.
- Potapšao me po obrazima i rekao: "Čuvaj se". Gledao me nekako pitomo u oči. Kao da je hteo da sakrije da se i on brine. Kao da je želeo još nešto da izusti. Poslednji put, videla sam mu osmeh. Poslednji put, dodirnula sam mu ruku...
Septembar 1944. godine. Istorijski događaji gaze kao tenkovske gusenice. Rusi prodrli u Srbiju.
- Naše jedinice su bile u rasulu. Počeo je otvoreni rat sa partizanima. Povlačili smo se. Našla sam se u nekim bosanskim gudurama. Razarao me i trbušni i pegavi tifus. Ranjena noga mi se otvorila....
U mračnu šumu, nedaleko od Bijeljine, stigla je vest iz Londona, koja je prelomila rat. Kralj Petar Drugi pozvao je ravnogorce da stanu pod komandu Tita i partizana.
- Znala sam da Čiča na to nikada neće pristati. Dobro sam već upoznala njegov čvrst karakter i nepoljuljane ideale.
Ravnogorske jedinice potpuno razbijene. Raštrkane po Bosni. Mnogi su poludeli. Na hiljade mrtvih. Partizani su sa Rusima donosili i revoluciju.
- Skupljali smo ljude i snagu da se vratimo u Srbiju. Nije nam uspelo. Čula sam da i Draža ima tifus. Ređale su se vesti sve gore od gorih. Samo sam čekala glas - da je ubijen.
Početak 1946. Slovenija. Četnici obezglavljeni.
- Ležala sam u nekom teretnom vagonu. U dronjcima. Krvava i smoždena. Raspadala su se ljudska tela. Smrdelo je na smrt. Nisam znala gde su majka i sestre. Nisam znala gde je Čiča...
Grupa engleskih vojnika zarobila je Ružu i još nekoliko ravnogoraca.
- Što se ne vratite u Jugoslaviju. To je vaša domovina - savetovali su nas.
- Ne smemo, ubiće nas partizani. Bolje nas vi streljajte!
Prenoćili su u vozu. Čuvali su ih Englezi.
- Ujutru smo znali, ako vagon skrene na levu prugu, vraćaju nas komunistima u ruke. Ako skrenemo desno, dokopaćemo se Italije i tračka nade u slobodu.
Skreće voz desno.
Prvo saveznički logor Merkantelo, pa Eboli, kod Napulja. Na moru.
- U Srbiji "oslobođenje", a za nas pakao!
Šćućureni oko radio-stanice, okupani i okrepljeni četnici slušaju radio-stanicu.
- Komunističke vlasti uhvatile su vođu Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića - čulo se iz malog zvučnika. - Pretrnula sam.
Stropoštali su se snovi. Kidala se poslednja nit koja joj je u potaji grejala dušu.
- Još sam se samo nadala da će komunisti dozvoliti da na suđenju svedoče američki i engleski piloti. Ne. Bio je to preki sud.
Nije spavala Ruža tu noć, kada je Draža streljan.
Bilefeld, početak šezdesetih godina. Ruži dopada u ruke feljton jednih dnevnih novina iz Srbije - "Hvatanje Draže". Tresla se kada je pročitala verziju da ga je Kalabić izdao:
- Pljunula sam. To nije istina! To su komunističke laži! Kalabić je bio junačina. Nikola nikad ne bi izdao Čiču. Nikada, ni po cenu da ga ubiju!
I sada, posle više od pola veka, ubeđena je da Kalabić nije izdajnik. Njegovu sliku drži pored Čičine.
- Čuli smo još u Italiji da su neki vojnici koji su hvatali Dražu u šumama oko Drine, imali britanske uniforme. Englezi su ga izdali politički. Englezi su ga izdali u ratu. Englezi su ga predali Titu - uverena je Ruža Jovanović.
Ne vidi Ruža više. Ali još oseća duboko. Suza iz oka. Pa iznenadan osmeh. Još veruje. Mirna je.
- Nikada nisam pomišljala da pretrčim na stranu komunista. I sada, u ovom mraku. Znam da smo mi pobedili.
SVEĆE ZA ČIČU U LOGORU EBOLI
Kad je general Dragoljub Mihailović streljan u Beogradu, u italijanskom logoru Eboli organizovan je potresan pomen.
- Spontano smo se okupili. Zapalili sveće. Držali govore o našem komandantu. Izdržali smo stojički, vojnički. Baš onako kako bi to Draža tražio od nas. U sebi smo tugovali.
UDARALI NA NAJBOLJE
Nikolu Kalabića Ruža je prvi put videla na Ravnoj gori. Ali, čula je o njemu mnogo priča. Znali su ga svi od Valjeva do Ravne gore, već na početku rata. - Došao je kod Čiče kao nekakav gorostas. Markantan, temperamentan, snažan. Bio je junak od glave do pete. Nisam mogla da dođem sebi kada sam čitala komunističke laži da je Kalabić bio pijandura i da je sve mogao da izda i izneveri samo za flašu mlake brlje šljivovice. Komunisti su smišljeno hteli da ponize baš one koji su bili najbolji.
NEMA CICVARE ZA AMERIKANCE
Večeru u selu Ba spremao je jedan poznati srpski kasapin. Okretao se vo, pekla prasad na ražnju. - Kad su Dražu pitali, šta da se spremi, kako da poslužimo sve te visoke goste, on je odbrusio: "Pecite meso, zovite kasapine, kupujte prasiće od seljaka. Pa, nećemo valjda američke pilote da poslužimo cicvarom". Tada smo se najviše "omastili" za vreme rata. Ostalo je mesa i za narod koji nije uspeo da uđe na večeru.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html%3a369740-Ruza-Jovanovic-Kalabic-nije-izdao-nego-Englezi
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment