Wednesday, March 07, 2012

Ruža Jovanović: Pravi Tito nije stao pred Dražu / "Novosti" March 6, 2012



Vecernje Novosti
Predrag VASILJEVIĆ
06. mart 2012. 21:00

Lični kurir Draže Mihailovića progovorila, za "Novosti", posle 70 godina ćutanja (2): Kada je Broz došao na sastanak, bio je crn i pogrbljen, sumnjam da su nam poslali pravog

Ruža Jovanović

"Novosti" objavljuju ekskluzivnu ispovest Ruže Jovanović, ličnog kurira generala Draže Mihailovića i poslednjeg preživelog člana Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Prvi put, Ruža otkriva tešku i bolnu životnu priču, koju je čuvala u sećanjima više od sedamdeset godina. Svež joj je svaki detalj, od prvog susreta sa Dražom na Ravnoj gori u maju 1941. godine, njihovog rastanka 1944, ranjavanja, tifusa, logora, do političkog progona i života daleko od porodice i Srbije.

Ruža danas ima 90. godina, živi kao izbeglica u nemačkom gradu Bilefeldu. Slepa je i gotovo nepokretna.

PALIM sveću za naše mladiće, za naše heroje koji su poginuli boreći se protiv okupatora za slobodnu Srbiju.

Seća se Ruža Jovanović, nekada Papić, kako je njen komandant Čiča Draža Mihailović, bogobojažljivo stajao pred krstom u crkvi u selu Ba. Često se tako molio Bogu za svoje vojnike...

Sedamdeset godina kasnije, u crkvi Preobraženja, nedaleko od njenog stana u Bilefeldu, iz invalidskih kolica, Ruža drhtavom rukom zariva upaljenu voštanicu- za pokoj duše đenerala. Lice u bolnom grču.

- Postio je Čiča svaki post. I pričešćivao se redovno. Na Ravnoj gori se postilo i usred mrsa.

Nosi je misao do ravnogorske pećine u koju se sklanjao glavni štab.

Leto 1941. Sprema se slava komande, Sveti Ilija. Veče pred crveno slovo, Čiča sam mesi slavski kolač. Ne da nikome da priđe. Spustio naočare na vrh nosa i uvaljao ruke u brašno.

Ujutru, sofra postavljena kao u svakoj domaćinskoj kući. Došli i gosti iz okolnih sela i viđeniji srpski četnici i oficiri. Kalabić i Račić vode reč. Draža u čelu.

- Evo, da vidite svi da sam još živ i da nisu tačne partizanske lagarije da sam ubijen - pozdravlja Mihailović goste, kao na ulazu u svoju kuću.

Jedino tada, kada su slave, bilo je na stolu svinjskog i jagnjećeg mesa, belog mrsa, pite. Donesu seljaci i rakije, vina...

- Još osećam ukus Čičinog kolača. Istina, nije bio ništa posebno. Ali kakav je takav je, njegov je.

I u teškim ratnim danima, ravnogorci su plaćali seljacima za namirnice. Mnogi iz okolnih sela donosili su i sami pomoć vojsci. Hranu su spremali vojnici, žene su bile pošteđene kuhinje.

- Jeli smo surutku ili cicvaru svako jutro za doručak, a neku supu od krompira za ručak. I tako danima. Draža je uvek pitao ima li za sve vojnike. Ako mu odgovore "pa ima", uzvraćao je: "Znači da nema, jer ne bi bilo 'pa'"...

Uveče, logorske vatre. Čiča je voleo da sedi sa vojnicima. Više je slušao.

- Ljutio se Čiča kad pred nama devojkama vojnici opletu po masnim vicevima. Bio neki Vujović, zasmejavao nas. Kad pretera, Draža podvikne: "Bremzuj!" (zakoči)....

Spavali su u kolibama koje su pre rata seljaci podigli na Ravnoj gori jer su na njenim proplancima čuvali krave i ovce.

- Voleo je Draža dugo noću da sedi sam ispred svoje kolibe. Nismo smeli tad da mu prilazimo, ako baš ne mora... Kad je vašar, igrali smo kolo. Čiču nismo mogli da nateramo da se uhvati...

Ruža je kao kurir nosila poruke u Beograd, rizikovala život skoro svaki dan.

Najbezbednije se osećala kada se vrati na Ravnu goru.

- Zabranio mi je čiča i da se fotografišem jer sam jedina prolazila i na drugu, neprijateljsku stranu. Strogo je naređivao vojnicima da me zovu lažnim imenom Radmila Nikolić, a ne Ruža Papić.


Spremao je Draža vojnike svakodnevno za borbe. Učio ih gerilskom ratovanju u manjim grupama. Počeli su okršaji između četnika i partizana u okolnim selima, sve do Valjeva. Već u tim prvim mesecima rata, i neobrazovani seljaci su osećali razliku između partizana i četnika.

- Čiča nas je učio da verujemo u monarhiju, da poštujemo našeg kralja Petra. Da verujemo u Boga. Komunisti su bili drugačiji. Sanjarili o sovjetskoj revoluciji....

U ranu jesen 1941. posle okršaja između komšija sa kokardom i petokrakom, spremao se prvi susret generala Mihailovića i vrhovnog komandanta partizana Josipa Broza Tita. Cilj je bio da se izbegnu međusobne bitke dveju vojski, i da se zajednički udari na Nemce.

Sastanak se tajnovito ugovarao i zakazan je za 19. septembar u kući vojvode Mišića. Na istom mestu gde se i Ruži prvi put sudario pogled sa Čičinim.

- Morala sam da siđem do Mionice. Interesovalo me je ko je Tito i kako izgleda. Čekala sam sa grupom oficira. Odatle je Broz trebalo samo sa dvojicom vojnika da krene na mesto sastanka.

Partizanska vojna kola su se zaustavila.

- Tito je izašao. Bio je crn, visok i pogrbljen. Kasnije, kad sam ga posle rata videla na slikama, onako plavog sa punačkim licem, nije mi ličio na tog Tita koji je došao u Mionicu. I dan-danas verujem da partizani na istorijski sastanak u Struganik nisu poslali svog pravog vođu - priča Ruža.

Čiča je Broza čekao sa Dragišom Vasićem i majorom Aleksandrom Mišićem, starijim sinom vojvode Živojina Mišića. Pričali su dva sata.

- Videli smo partizane kako ozbiljni napuštaju Mionicu. Draža nije puno govorio o tom razgovoru. Tuče sa partizanskim jedinicama su nastavljene.

Snegovi su počeli da se tope, rano proleće 1942.

- Čula sam da su Nemci krenuli u lov na Dražu. Udarali su na naše jedinice svuda oko Valjeva. Ginulo se.

Jedne noći, Draža nas je iznenada obavestio da mora da započne povlačenje sa Ravne gore.

- Danima smo išli kroz šumu. Zaustavili smo se u Crnoj Gori, nedaleko od Podgorice. Pali su nam u ruke neki partizani, među njima je bila lekarka. Čiča joj je ponudio da nastavi da leči naše vojnike. Odgovorila je: "Ja ću biti komunista i 20 metara ispod zemlje."

Strašni uslovi, životinjski. Posle nedelju dana, Čiča je želeo da me poštedi. Mnogi naši su u crnogorskim stenama ostavili kosti. Mihailović me je teretnjakom poslao u Valjevo.

Tada smo se prvi put rastali.

Čekala sam mesecima da se vrate Draža i moji ravnogorci. Strepela.

Kiša počinje iznad Bilefelda. Ruža se još moli, u srpskoj crkvi, za kralja i otadžbinu.

PILI IZ ISTE ČUTURE

Nekada nije bilo ni vode. Kad udari suša, pa presuše izvori.

- Čiča je uz sebe uvek imao čuturicu sa vodom. Ja umorna dođem peške iz Ljiga i donesem mu važnu poruku, a on kaže: "Pij iz moje čuture. Ako smo bolesni, ti i ja imamo neku istu bolest." Krajem rata, i te Dražine šaljive reči su se obistinile, prebacuje sećanje Ruža na 1945. godinu:

- I on i ja dobili smo tifus. Bolele su me posle rata komunističke laži da je on iz svoje čuture naginjao rakiju. Nikad nije pio. Govorio je: "Hoću da čuvam čistu glavu."

PESME POSLE BITAKA

Skoro sve četničke pesme nastale su na Ravnoj gori, uz logorsku vatru.

- Ratni okršaji su terali vojnike da uveče smišljaju pesme. Neko bi glasno započeo, a onda su se ostali nadovezivali tražeći rimu. Jedna od prvih pesama nastala je kada je poginuo oficir Bojović. Jedan njegov vojnik je kroz plač zalelekao: "Ravna goro, je l' ti žao, Bojovića što je pao..."



http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html%3a369408-Ruza-Jovanovic-Pravi-Tito-nije-stao-pred-Drazu


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

No comments:

Post a Comment