*****
Књига Мира Микетића
„Кроз пакао и натраг“
доноси истину
о четницима у Црној Гори.
Двери
ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ
У организацији повереништва Двери у среду вече у препуној сали Библиотеке Међуопштинског историјског архива у Чачку одржано је представљање трилогије Мира Микетића, политичког емигранта из Торонта, под називом Кроз пакао и натраг, која за тему има истину о четницима у Црној Гори. Трибина је одржана поводом 70 година од Равногорског устанка и 65 година од мученичке смрти ћенерала Драже Михаиловића.
На почетку вечери приказан је холивудски амерички филм из 1943. посвећен првом герилцу окупиране Европе у Другом светском рату, снимљен за потребе мотивисања америчке омладине у борби против нацизма. На трибини су говорили: Антоније Ђурић, наш познати књижевник и аутор култних књига Солунци говоре, Равногорци говоре и Црвена куга, Предраг Драгић Кијук, књижевник, секретар Српске књижевне задруге и уредник трилогије, Бошко Обрадовић, у име Двери, и аутор.
У наставку доносимо рецензију књиге из пера Владимира Димитријевића.
Христов пут-пут српског народа
(Миро Микетић:
Кроз пакао и натраг, Беоштампа, Београд 2010.)
Ако се неко пита како је могуће да се ове, 2011, број Срба у Црној Гори смањи за 3% у односу на исходе претходног пописа, као и да број оних који говоре српски језик буде за преко сто хиљада мањи него што је био пре десетак година, треба да прочита књигу човека из села Пеовца у Васојевићима, Мира Микетића, „Кроз пакао и натраг“.
Као деветогодишњи дечак, овај Србин је преживео једну од најстрашнијих голгота наших у прошлом веку, пут војске војводе Павла Ђуришића, који је, са православним свештенством из Црне Горе, вођеним митрополитоим Јоаникијем, са онима који су представљали српску елиту (учитељи, судије, лекари), и са хиљадама стараца, жена и деце, кренуо у „беспуће непутем“ (Момчило Настасијевић), путем слободе од комунистичког ропства.
На жалост, многи и премноги, па и сам војвода Павле, завршили су у смрти; али, у смрти за крст часни и слободу златну. И оставили су, не својом вољом, Црну Гору страховлади безбожника, којима, по Микетићу, нису били важни ни кумство, ни својта, и који су се, одрекавши се Оца небескога, одрекли и сваког људског братства.
Они, и њихови духовни наследници, мистички збратимљени сатанским пиром рушења Његошеве капеле на Ловћену, успели су да од српске земље која се дичила својим наслеђем – Косовским заветом, начине неку врсту „Црвене Хрватске“ у покушају. Сада у Црној Гори, у уџбеницима историје, пише како су Србијанци 1918. земљу Светог Петра Цетињског, Карађорђевог саборца, окупирали, а на медијима дукљаноидних усташоида редовно се прича о томе како су Хрватска и Албанија верне савезнице Црне Горе.
Микетићева књига нам показује да је ово што се дешава данас последица покоља најбољих, оних који су могли да воде и предводе, да иду кроз тмине историје ка светлости Небеског Јерусалима. Да ти људи нису оставили кости широм голготског пута црногорског, од Цетиња, преко Косова и Метохије, Босне и Херцеговине и Хрватске, до Словеније, не би данас у Црној Гори Србима било онако како им је било у Загребу почетком деведесетих година 20. века, када је на власт дошао Фрањо Туђман.
И, управо захваљујући Микетићевој књизи, сазнали смо зашто су Енглези и Американци наши „савезници“: зато што су нам савезали руке и ноге, и предали нас својој узданици, Стаљиновом џелату, Јосипу Брозу Титу. Људи који су своју крв лили за победу антихитлеровске коалиције нашли су се под бомбама и митраљезима „савезничке“ авијације док су покушавали да спасу голе животе.
Људи који су прешли границу и нашли се у Аустрији, где су могли бити спасени, од Енглеза су били враћани да их побију у шумама Кочевја. Ти исти „савезници“ на власти у свим земљама бивше СФРЈ су, после распада Титотопије, устоличили своје гаулајатере, који настављају његово србоубилачко дело. Ни до дана данашњег у Црној Гори не може се подићи споменик војводи Павлу Ђуришићу, који је водио своју војску и свој народ ка нади слободе и правде.
Голготска трилогија „Кроз пакао и натраг“ Мира Микетића писана је из дечје перспективе, а то је најпунонадлежнија књижевна перспектива. Јер, дете мало зна и разуме, али много осећа (довољно је само да се сетимо приче „Први пут с оцем на јутрење“ Лазе Лазаревића). Додуше, Миро Микетић себи у уста, као деветогодишњаку, ставља много од онога што може да зна и изговори тек сада, после свих искустава и сазнања која је у животу стекао.
Па ипак, оно основно ткиво ове трилогије су, то је сасвим сигурно, његова сећања и искуства, доживљена у тренуцима када човек може да највише прими и упије у себе, да би то носио даље. И Микетић је носио, носио, да би посведочио оно што нико од Срба не сме да заборави, то јест да „велику правду извојују мртви“ (Јован Дучић).
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment