Илустрована Политика
Владимир КРСТИЋ
July 21, 2011
ДОБРО ЈЕДИНО ЗА ТУРИЗАМ
Све је више оних који сматрају да је на снази притисак да се случај четничког генерала заврши како било, а да истина није ни (толико) важна. Докази се и данас уништавају, каже члан државне комисије за проналажење тајних гробница Миладин Гавриловић, а историчар равногорског покрета Мирослав Самарџић додаје да ће тако бити све док су на власти потомци само једне стране из тадашњег српско-српског грађанског рата
Четнички ђенерал Дража Михаиловић
за време рата
Месец дана након што је државна комисија за проналажење тајних гробница пронашла на Ади Циганлији људске кости, страсти се не смирују. Док су једни, практично истог дана, закључили да је реч о посмртним остацима генерала Драже Михаиловића, други верују да је истина, данас, можда даља него икад. Међу скептицима нису само потомци вође равногорског покрета, поједини историчари и део јавности већ и сами чланови државне комисије, међу којима има и оних који сматрају да је цела прича исхитрена и да је неком било у интересу да се овај случај пошто-пото што пре закључи.
Миладин Гавриловић, директор Задужбине "Краљ Петар И" на Опленцу и члан државне комисије за проналажење тајних гробница, каже да не сумња у добронамерност појединих колега, али и то да је рад Комисије све време био под огромним притиском.
Некадашњи затвор на Ади Циганлији где је,
наводно, убијен и сахрањен Михаиловић
- Не улазим у то да ли пронађени остаци на Ади заиста припадају Дражи Михаиловићу или не - каже Гавриловић. - Уосталом, то ће се открити анализом ДНК под условом, наравно, да неко заиста жели да се то уради. Подсећам да смо ми пре више од шест година пронашли масовну гробницу са 28 посмртних остатака на Опленцу, за које је непобитно утврђено да припадају четницима које су у децембру 1942. године стрељали Немци. Иако је већина скелета прилично добро очувана, иако смо пронашли и узели ДНК материјал од особа за које поуздано знамо да су директни потомци страдалих, релевантне научне установе упорно избегавају да ураде идентификацију. Очигледно да је отпор победника и њихових наследника и даље веома снажан, односно да су идеолошке страсти јаче и од обичне, хришћанске жеље да се сваком страдалом омогући да бар има гроб. Уосталом, ако нису могли да ураде анализу ДНК са ових сачуваних, ничим оштећених костура, како ће то да ураде са пронађеним костима на Ади где су се, бар према ономе што смо могли да видимо, практично сви утркивали да се пронађени трагови и остаци што пре униште.
Можда му то није гроб,
али генералови следбеници су му поставили крст
Гавриловић тврди да је рад Комисије све време некоме трн у оку, односно да се осећао притисак да се потрага за Дражом Михаиловићом што пре оконча, на овај или онај начин.
-Другим речима, инсистирало се на томе да се цео случај закључи без обзира на то да ли ћемо гроб пронаћи на Ади Циганлији, Великом ратном острву, у Лисичијем потоку, или пак нигде. Важно је било да се што пре нешто пронађе, да медији пренесу спектакуларну вест, да неко постави гробно обележје на место где гроба уистину нема, и да се цео случај што пре заборави.
Међу онима којима је наш саговорник замерио на претераној журби су поједини посланици СПС-а и Мехо Омеровић, председник Скупштинског одбора за рад, борачка и социјална питања, и члан државне комисије. Омеровић то оповргава, али признаје да му смета атмосфера створена у јавности да је проналажење гроба четничког генерала најважније државно питање и једини проблем који Србија има.
- Погледајте само ту гомилу контроверзних вести - указује Омеровић. - Те, стрељао га је строј, те је сам изведен и убијен у потиљак, те је нађен, те га однела вода, те га траже, те Вук Драшковић полаже венце... Срамотно је да се јавност у Србији у наставцима бомбардује овом темом, поготово што ниједна осмишљена медијска кампања неке странке неће моћи да избрише историјску чињеницу да је тај човек сарађивао са окупатором, да је одговоран за страшне злочине и да је због тога, најпосле, осуђен и стрељан. Сем тога, никада није, нити ће моћи да буде рехабилитован. Историја је генерала Михаиловића коначно ставила тамо где је од почетка Другог светског рата и био - на страни фашизма!
Нажалост, да се у историји коју пишу искључиво победници никада ниједна чињеница не може сматрати непобитном, потврђује, можда, управо пример четничког команданта. Наиме, у мору контроверзи о Дражи Михаиловићу, стрељаног због наводне сарадње са окупатором, стоји и чињеница да га је савезничка, дакле „непријатељска'' армија јавно одликовала. Учинио је то Хари Труман, председник САД, посмртно 1948. године, што довољно говори о томе да његова улога у ратним збивањима није до краја разјашњена. Уосталом, баш као и начин на који је ухапшен, али и сам ток послератног суђења који многи и данас сматрају правном фарсом и монтираним судским процесом.
Миладин Гавриловић:
„Комисија ради под притиском”
- Извесно је да су ОЗНА и послератна комунистичка власт савршено одрадили свој задатак и да ништа није препуштено случају - подсећа Миладин Гавриловић. - Почев од тога да је веома мали број људи био укључен у читаву причу, па све до тога да су временом и они малобројни очевици дошли до тога да више не знају ни шта су гледали, ни шта су видели. При том мислим на фингирана стрељања, односно на могућност да је Дража више пута извођен пред стрељачки строј, али и пред будуће, потенцијалне сведоке. Управо су они ти који данас сведоче о томе да су видели и Дражу и егзекуторе, чули наредбу и пуцње, али не и сам чин убиства. Стога и не чуди што се као потенцијално место стрељања и сахрањивања и данас помињу Ада Циганлија, Лисичији поток, Јајинци и друге локације. Међутим, ма колико обучени, комунисти нису могли баш све да предвиде. Тако су, на пример, остали и неки детаљи, наизглед безначајне ситнице, које на читав случај бацају сасвим другачије светло.
Једна од тих "ситница" је деловодник суђења који је Гавриловић пронашао у Архиву Југославије, а у којем је неки ситан, безначајан чиновник уредно забележио да је 19. јула 1946. године одбијена жалба Драже Михаиловића на смртну пресуду изречену четири дана раније.
Незавршено суђење Дражи
- Шта нам говори овај датум - пита се наш саговорник. - Најмање, две ствари. Прва је да није ни стрељан 17. јула, на дан који се данас сматра званичним датумом његове смрти, а други да је пресуда извршена у тренутку када његова жалба још није ни разматрана. У том случају, над вођом равногорског покрета није извршена судска пресуда, већ је брутално убијен, што само по себи довољно говори о судском поступку који је против њега вођен.
Један од последњих снимака из 1946.
контроверзног српског генерала Михаиловића
Међу онима који „спектакуларно'' откриће на Ади Циганлији, према сопственим речима, назива звекетањем празне кофе, јесте и Мирослав Самарџић, историчар равногорског покрета, који је током последњих четврт века изнео низ докумената о четницима, а који умногоме мењају искривљену слику коју су током целог послератног периода форсирали комунисти.
Самарџић подсећа да је проналазак људских костију на Ади исто што и проналазак једне сламке у пласту сена!
- Само у протеклих сто година Ада Циганлија је била једно од највећих стратишта у Београду - каже Самарџић. - На њој су се водиле страховите борбе између Србије и Аустроугарске током Првог светског рата, да би касније била и тамница и место егзекуције политичких затвореника. Током Другог светског рата на њој су стрељали Немци, а после ослобођења и нове, послератне власти. Цела Ада је посејана костима, па откриће неких кошчица, за које се унапред зна да припадају вођи равногорског покрета, у најмању руку, представља лакрдију.
Наш саговорник верује да ће се цела прича завршити вишемесечним оклевањем да се изађе са резултатима анализе ДНК, а кад се једног дана, очекивано, све то покаже као пуцањ у празно, цела прича ће увелико пасти у заборав.
Као да се неко трудио да уништи доказе,
сматрају наши саговорници
- Све док су на власти политички експоненти само једне зараћене стране, односно њихови наследници и истомишљеници, права истина ће бити гурана под тепих - истиче Самарџић. - Чиме се све служе, можда најбоље сведоче и недавни написи у штампи према којима Војислав Михаиловић, Дражин унук, не пристаје да омогући ДНК материјал на основу ког би могла да се уради идентификација. Не знам да ли ће пристати да учествује у овој лакрдији, али поуздано знам да га још нико није контактирао и да још нико ништа од њега није захтевао.
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2740&tekst=01
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment