Земни остаци генерала Михаиловића / Александра Ребић / Aприл 2010

General Mihailovich

Ada Ciganlija, Belgrade / Photo by Milica Prodanovic Sept. 2007

Није више далеко. Марта 2010. године група Срба је објавила да ће овог пролећа почети са копањем на Ади Циганлији за земним остацима Драже Михаиловића. Ада Циганлија, врста полуострва реке Саве крај Београда, била је некад озлоглашено место где су „непожељне елементе“ убијали. Данас, „Ада“ је једно од најпопуларнијих места уживања у Србији где на хиљаде посетилаца дневно ужива у природи, плажама и спортским активностима. Ко би икад знао да је ово некад било поље безбројног злочиначког убијања. Верује се да земља овога, сада забавног дела Београда, крије земне остатке генерала Драже Михаиловића, погубљеног Врховног команданта Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату. То је овде где ће копање почети сада када је стигло пролеће. Ако овде ненађу оно за чим трагају, неће престати, прећи ће на друго место.

Ada Ciganlija Promenade at Dusk by Milos Rancic April 2008

17 јула 1946. године, после претворног суђења „издајнику народа“, које је, у поређењу, учинило суђење О.Ј. Симпсону парагоном судске врлине, југословенски комунисти, одани Јосипу Брозу, су извршили смртну казну коју је Тито захтевао. Тито се коначно решио свог противника, Михаиловића, четничког борца за слободу, и истинског демократе који је до краја остао веран и истинит западним савезницима иако су га напустили и издали, и који је зарадио поштовање, поверење и љубав свог народа. Јосип Броз је био лукав човек. Тито је знао да иако ће погубљење Драже Михаиловића истог подићи у мученика, да ће сакривање његових посмртних остатака гарантовати да неће бити гроба палог генерала. Зато није било опела, није било „званичног“ погреба и неће бити ни гроба, у овом случају, још важније, неће бити светишта знаном јунаку где би генерације долазиле да му се поклоне, да му захвале, а кад отаџбина зовне, да нађу надахнуће.

Зато, нико није смео да зна где су га затрпали. Можда је Тито рачунао да „оно што не видиш – лакше заборавиш“. Али, чак и препредени људи, као што је Јосип Броз био, који је још од самог почетка успона на моћ у Југославији био усусређен на успостављање култа личности, што би чак Хитлера, Стаљина и Черчила учинило завидним, имали су своја ограничења. Он није рачунао да ће жила куцавица, коју је Дража дотакао у народу, бити тако ненадмашна да ће превазићи и време и место, тако да ће народ, који није био ни рођен до дуго после Другог светског рата и хиљаде километара далеко од места где је био вођен, бити дотакнут урођеним врлинама истог.

Тито, такође, није могао да предвиди снагу ДНА технике, супериорног алата у трагању и откривању пуно тога скривеног у земљиној утроби. Тако, чак ни Тито, који је мислио да је све завршено јула 1946. године, није могао сасвим да „заврши посао“ како би остао потпуно завршен јер мртви имају начин да говоре, нарочито они којима су животи скраћени неправедним, аморалним деловањима.

Већ дуго времена, тачније речено годинама, навраћам се на чињеницу да гроба још увек нема, да се не трага за остацима и колика је то срамота. Како је могуће да нема сведока тог великог злочина. За време моје прве посете Србији у зиму 1995. године, фантом „нема гроба“ ме је морио. Онда, кад ми је синуло да је Дражин дух СВУДА у Србији, била сам утешена. Био је сувише велик да би био садржан у неком малом месту.

Иако је то богојављење учинило да се много боље осећам, наставила сам да протетствујем, јер није било праведно да после лажног суда у Београду и злочиначког погубљења истинског родољуба, Михаиловић није имао пристојну сахрану. Он није умро у некој страној земљи. Он је погубљен у својој отаџбини, он је умро, искрено речено, за своју отаџбину. Поред пуно тога зашто Срби с правом оптужују западне савезнике, постоји и Србијино властито бреме и одговорност за трајну срамоту што сам ја испољила још првог септембра 2006. године:

„Србија дугује дуг.

За разлику од свог супарника, вође комуниста Југославије, маршала Јосипа Броза – Тита, генерал Дража Михаиловић је био и остао истински човек народа његове вољене Србије. Чак и онда кад је помињан као први стварни и успешан вођа отпора у окупираној Европи у току Другог светског рата, Генерал Михаиловић је остао скроман човек кога је народ поштовао и волео. Не само да није лажи народу говорио него није ни за влашћу жеднио. Срце му је рањавано жртвама које је његов народ добровољно подносио за савезничку ствар. Народ је остао веран Михаиловићу као што је он остао веран савезницима - до краја.

То је легат који је Тито хтео да уништи, у чему је међу младима земље скоро успео – пропаганда је моћно оружје.

Још много тога није у реду у Србији. Док постоји „кућа цвећа“ комплетирана са лепим парком на Дедињу, једном од богатијих предела Београда, где бронзани лик диктатора Тита гледа на маузолеум од белог мермера декорисан црвеним плишаним драперијама, које окружују његов од мермера масивни, златом исписан гроб, дотле не само да нема надгробног камена, већ нема никаквог посмртног обележја за вољеног генерала Михаиловића у целој Србији.

Чак се не зна ни где је закопан.

Србија мора да то исправи. Она то дугује генералу Дражи Михаиловићу. Oна то дугује не само народу који га је волео већ и њиховом потомству које једино зна легенду али које одржава завештање човека, који јесте био човек из народа у истинском смислу те речи, који је био присутан вођа „у рововима“са својим људима, који није сматрао да му је народ на личном располагању, и који је изабрао да, остане у Србији и сретне своју судбину уместо да је напусти кад му је то понуђено, и који је платио својим животом за бескомпромисну љубав коју је гајио за своју отаџбину.

Србија дугује.“

_________________

Пре годину дана, марта 2009. године, Српска народна одбрана (СНО) у Америци је објавила награду коју ће добити она особа која нађе посмртне остатке генерала Михаиловића и пошто се докаже да су заиста његови. Док, не могу да говорим о ранијим понудама и изазовима нити да ли их је било, знам да се овај нарочити изазов чуо широм света и да је изазвао велико комешање и интерес да сам, ускоро после понуде, рекла председнику СНО г. Славку Пановићу да сам уверена да ће ова иницијатива имати добре резултате и да би без исте трагање за Михаиловићевим земним остацима највероватније остало заувек успавано.

Mноги су прихватили зов да се пронађу ти остаци а међу њима су Александар Чотрић и његова група у Србији који о овом подухвату већ дуго размишљају и којих су и намере и мотиви, ја верујем, чисти.

Јуна 2009. године, у разговору са г. Пановићем, у односу на све ово, он је рекао нешто што се дубоко урезало. Рекао је нешто попут „цела српска нација је сахрањена са Михаиловићем.“ Другим речима, са његовом смрћу, нешто битно у срцу српске нације је умрло исто тако. Можда, наласком Михаиловићевих земних остатака и поштованим третирањем истих, српска нација и њен национални дух ће моћи да нађу себе поново.

Ја сам сигурна да ће се у 2010. години коначно наћи земни остаци. Истраживање ће наћи нешто. Добиће се ДНА доказ. Али тада, бојим се, ствари би могле да се поремете ако небудемо довољно опрезни и одрасли како неби препредености дозволили никакву улогу. Искушења нађу начин да помоле главу.

Кад су остаци нађени – шта онда! Настављам са неколико питања до којих сам дошла размишљањем:

Где ће се пронађене мошти чувати док не дође време сахране?

Где ће се опело одржати и како ће бити организовано?

Где ће Генерал Михаиловић бити сахрањен?

Ко ће водити погребом?

Да ли ће погреб и комеморативни сервис бити јаван или приватан?

Ко ће бити позван да присуствује?

Шта ће гробно место сачињавати? Избор надгромног споменика и шта ће на њему писати?

То је оно, ја сам сигурна, што се мора узети у обзир да би се посмртни остаци Драже Михаиловића, ако се пронађу, сахранили на достојан начин који је он и заслужио.

Пошто ће Срби бити ти који ће доносити одлуке, ствари би могле да буду, најблаже речено, врло живахне заиста, јер није лако за нас Србе – а што је једна од наших карактеристика – да постигнемо сагласност најчешће зато, што нисмо довољно вољни а не зато што заиста не можемо!

Мене интересује да ли су моћни Србије чак и почели да расматрају слично овим питањима и могућност сродних и ненамерних ситуација које ће највероватније искрснути. Надам се да јесу.

Свеједно, иако мене сигурно нико неће питати, овде је моја кратка листа онога што мора да се деси:

Председник Србије мора да присуствује сахрани - Србија дугује.

Премијер Велике Британије би морао да присуствује – јер Британија дугује.

Председник САД би морао да присуствује - Америка дугује.

Генерал Михаиловић – ако ме чујеш – има нас много широм света у чијим ћеш срцима Tи заувек живети без обзира да ли ћете икада пронаћи или где ћете достојно сахранити. Задње 64 године твој дух је свуда где нас има и ту ће заувек и бити. Ја се надам да, ако Те нађу, да ће Те третирати са поштовањем овога пута.



Александра Ребић
Aприл 2010



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****