Mihailo Medenica
May 25, 2011
Četnički poručnik Milomir Sajić bio je đeneralov lični krojač i kurir. Draža je imao ogromno poverenje u njega, pa mu je tokom rata davao sve ozbiljnija naređenja
Milomir Sajić
Selo Dići. Prelepi neviđbog više Ljiga. Mnoga sela ovde, na eho od Ravne gore, još robijaju četničku prošlost, osuđena na zaborav dok ne zgasnu. Daleko od znatiželjnika, još dalje od namernika, a najdalje od potrebe da se dotle stigne skućili se Sajići, čuvstvena familija iz čijih su se kuća u svim ratovima prvi dizali na oružje.
- Bili smo puka sirotinja, ali je otac uvek govorio da je najbogatiji čovek u srezu, jer ga je bog blagoslovio da ima koga da da da pogine, ali i koga da ostane da oduži i produži lozu - veli oštro starac, dočekujući nas u hladu šljive pred kućom, dozivajući nam još s puta: „Pomaže Bog, deco"!
- Bog dobro dao, časna starino - odvikujemo.
- Milomir Sajić, četnički poručnik, sin Ljubomirov, pobratim Vojislava Mihailovića i kurir Glavnog štaba Ravne gore i Čičin lično - pobraja, stiskajući nam ruku u pozdrav. Zadnja mu je godina devete decenije života, ali mu je planina oprostila najmanje desetak, ne dajući da orone pre nego što dočeka da nad grobom svog komandanta i poočima preda poslednji raport: „Čiča, stigao sam, zadatak izvršen"!
- Tako bih mu raportirao kad god bih se vratio s nekog kurirskog zadatka, a on bi me, onako blag i dobrodušan, privio uz sebe i poljubio u glavu, rekavši: „Nek si se ti meni dobro vratio, moj Milomire! E, da mi je više takvih kao ti" - sedamo uz sofru najveće sobe, zapravo, spomen-sobe Milomirovih ideala, zakletve i ljudi o kojima i danas govori biranim rečima.
- Kako je čiča sabrao ustanike na Ravnoj gori, tako je došao kod nas u kuću da pozdravi svog saborca i velikog heroja Solunskog fronta, mog oca. Sedeli smo svi za stolom, meni još koji dan do punoletstva, bratu Gojku godina više, a oca pritisle decenije i bolest. Izljubili su se kao rod rođeni, otac mu je bio omiljeni saborac iz onog rata, pa je Čiča prvo i došao u našu kuću da ga ponovo zove na oružje - pripoveda slikovito, kao da i sad sedimo za istim stolom za kojim je solunski heroj Ljubomir ustao, prekrstio se, izljubio sinove Milomira i Gojka i opravio ih s Dražom put Ravne gore, da u njegovo ime produže ratničku lozu Sajića.
- Otac više nije bio za četovanje. Pojele su ga godine i ljute rane, zbog kojih je tokom rata ležao u bolnici sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem i Aleksandrom Mišićem, sinom velikog vojvode. Uz njegov i majčin blagoslov brat i ja smo pošli s Čičom na Ravnu goru, na kojoj se nalazila tek nekolicina oficira i boraca. Još nisu bile formirane ni prve čete kada smo stigli tamo. Kako sam do rata bio abadžija, tako mi je prvi zadatak bio da za Čiču i ostale oficire skrojim odela, ona seljačka, u kojima bi neprimetno mogli da se kreću međ narodom. Čiči sam skrojio gunj i zubun, koje je uvek nosio, i onu odoru od 10 gajtana za posebne prilike, što se u narodu zvalo „stajaće odelo". Skrojio sam i šajkače za najčuvenije komandante - reče, pa upre rukom u jednu od slika na zidu. Na njoj čuveni četovođa major Račić, sa mitraljezom preko grudi i Milomirovom šajkačom.
- Ubrzo mene Čiča unapredi u kurira Glavnog štaba, sa zadatkom da budem veza između Beograda i Ravne gore. Imao je apsolutno poverenje u mene, baš kao i ostali komandanti. Bio je siguran da i ako dopadnem šaka partizanima il' Nemcima - neću odati ni slovo - stade i prostreli nas pogledom. Još u njemu bivakuje nepoverenje prema neznancima.
Milomir nas podseća kako je gorski car dobio nadimak koji ga je činio omiljenom ličnošću u narodu. Od naroda ga je zapravo i dobio.
- Narod ga je od milošte zvao čika Jeremija, i bio je rado viđen gost u mnogim srpskim kućama. Bio je strog prema oficirima i nije tolerisao ni najmanju samovolju, ali je prema vojnicima i običnim ljudima bio blag, uvek nasmejan i spreman da satima sedi sa nekom ubogom staricom, recimo, i sluša njene muke i nevolje, milujući je po kosi, kao da majku miluje. Vremenom se to Jeremija izgubilo, ostalo je samo Čika, a od toga se razvilo Čiča - prepričava.
Selo Dići
Tih prvih meseci rata pobratimio se sa Vojom, Čičinim sinom, u crkvi u Gornjim Pranjanima, zbog čega ga je đeneral još više zavoleo. Draža i njegov otac bili su kao pobratimi, a onda i Voja i on. Vraćamo se priči o deda Milomirovoj karijeri kurira, i danu kada je pogledao smrti u oči.
- Bilo je to '42. Specijalna policija me je zarobila u Beogradu i sproveli su me u zloglasni zatvor na Obilićevom vencu. Posle dva dana batinanja i ispitivanja odlučili su da me sprovedu u logor na Banjici, i zadužili jednog žandarma da to učini. Kako smo krenuli, čovek me je pitao da li hoću da bežim i da li i on može sa mnom, jer želi u četnike. Umesto put logora otišli smo na železničku stanicu i pošli u Kadinu luku - pripoveda starina.
- Nastavio sam i posle hapšenja i bekstva da dolazim u Beograd, svaki put se drugačije maskirajući i vodeći više računa. Narod je bio uz nas, opet kažem, šta god kasnija propaganda tvrdila, jer su nam neizmerno pomagali, i to dobrovoljno, nikad pod prisilom. Neću sad pominjati sva imena, ali hoću čuvenu kuću Bajloni, tačnije Gordanu, kćer Ignjata, koja je najviše pomagala našu vojsku i dala najviše novca za organizaciju Ravnogorskog kongresa u selu Ba '44. - slušamo o jednoj od najčuvenijih četničkih operacija Drugog svetskog rata...
- Vazdušni most iliti evakuacija savezničkih pilota. Dotad sam zbog pokazane hrabrosti i umeća već uznapredovao u čin poručnika i bio zadužen isprva na organizaciji ljudstva za pravljenje legendarnog aerodroma u Pranjanima, a potom, kao putovođa, i sprovođenje američkih pilota do Ravne gore. Lično sam ih oko 150 ispratio do Čiče, zaklevši se da ću pre poginuti nego dozvoliti da im se nešto dogodi. Kalabić je po pogibiji Japanca, njegove desne ruke, čak tražio da ostanem kod njega, ali me komanda nije dala - na pomen „jeretika" četničkog pokreta i neizostavnog pitanja o famoznom izdajstvu, deda Milomir se trže, ljutnu.
- Kalabić ga je voleo i poštovao kao nikog, i nikada Nikola to ne bi učinio, što mu je komunistička propaganda pripisala! To tvrdim jer znam malo više od drugih. Nije ga on izdao, životom tvrdim - kaza, ne ostavljajući mesta za potpitanja.
Ima još toliko toga da kaže o Čiči.
- Najživlja slika koju pamtim jeste kako sedi na panju, sabija duvan u lulu i pevuši neku pesmicu. Ne mogu da se setim koja je, ali je uvek pevušio. Znao sam sa njim da razgovaram prisnije nego sa ocem, a on da me savetuje kao rođenog sina. Pričali bismo o svemu - šta me tišti, čemu se nadam, kakvu budućnost očekujem - međutim, sudbina i ratne prilike su na njihove priče stavili tačku jednog jutra u potonjim danima rata, kada su se u Goraždu pozdravilie...
- Naredio je da se vratim u Srbiju i pomognem okupljanju ostatka jedinica i pripremim ih za novi ustanak. Izljubio sam se sa njim, bratom Gojkom i pobratimom Vojom, dugo gledajući za njima dok su odlazili. Najedanput Čiča je stao, okrenuo se i doviknuo: „Vidimo se na Ravnoj gori, sine", ali... Nekoliko dana potom đeneral Mihailović je zarobljen, Gojko Sajić se nikada nije vratio u Diće, a grob Vojislava Mihailovića deli sudbinu očevog - nikad nije nađen.
- 12. avgusta 1946. sam se predao OZNI, i proživeo neviđene muke u Belanovici. Tukli su me na smenu, vezanog i sa dva kamena okačena o mošnice. Ni reč nisam kazao, niti su ikada saznali da sam bio Čičin kurir. Deset godina potom živeo sam kao životinja, lišen svih prava i šikaniran od ljudi. Međutim, ja sam preživeo, život se vremenom vratio u normalu, i ostalo mi je još da pričom odužim dug onim herojima bez groba i belega o kojima se pisalo i pričalo svašta. Ostalo mi je da pričam o najčasnijem čoveku i najboljem oficiru kojeg je Srbija dala - đeneralu Draži Mihailoviću, našem Čiči, čoveku iz naroda, koji je za svoj narod i postradao.
Mihailo Medenica
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
No comments:
Post a Comment